Ђуровић је дипломирао историју на Филозофском факултету у Београду 1983. године. Магистрирао је 1999. године са темом Модернизацијски изазови XX века у систему средњошколског образовања у Београду 1880—1903. а докторирао је 2003. године са темом Модернизација образовања у Краљевини Србији 1905—1914. Од 2001. до 2003. био је на студијском боравку у Институту Георг Екерт у Брауншвајгу. Првобитно је радио у средњошколској настави у Београду да би се затим запослио на Филозофском факутлету у Београду. Године 1999. постао је асистент за за Методику наставе историје а 2004. доцент за ужу научну област Општа историја новог века.
Поред историографског рада Ђуровић је велику пажњу посвећивао архивистици као посебној научној области, истраживањима у области методике наставе историје, унапређивању наставног процеса и уџбеничког материјала. Ових неколико кључних тема детерминисале су умногоме његов истраживачки и стручни рад. Био је члан више стручних и научних удружења: Internationalen Gessellschaft für historische und systematische Schulbuchforschung (члан од 2001, потпредседник од 2007), IARTEM , Комисија за виша звања у области архивистике у Архиву Србије (2005—2007), Научно веће Историјског института у Београду, ISCHE, History of Education Society (од 2007), The Editorial college of the Contributions to the Historical and Systematic Research on Schoolbooks University of Augsburg. У оквиру Министарства просвете Републике Србије обављао је дужност председника комисије за добијање лиценце за рад у образовању (од 2007) а у оквиру Архива Србије председника комисије Фонда Андрија Арнаутовић за додељивање награде Златна архива. Од 2008. био је рецензент за југоисточну Европу међународног удружења за издавање уџбеника ЕЕPG, члан комисије Министарства просвете за евалуацију уџбеника и члан Комисије за израду наставног програма за предмет историја за 7 и 8. разред. Министарство просвете. Ђуровић је био и члан редакције часописа Настава и историја и Шумадијски анали (оба од 2006. године).
