О раном средњем вијеку врло су оскудни списи на основу којих би могли изградити слику о ходу кроз ту епоху српске државе. У тим списима (ДАИ и још неки, при томе ЉПД је непоуздано препричавање гдје ваља тражити неку потврду код сваког наводу коју често и не можемо наћи), српски владари, кнежеви се помињу именима али често није лако пратити године владања. Ту археологија може помоћи, а свакако ће допринос дати и књига Марка Алексића "Српске земље пре Немањића".
У X вијеку имамо, а то је упокојени историчар Предраг Вукић примијетио појаве сепаратизма, и српске територије, да не коростимо термин из развијеног средњег вијека српске земље, су подијељене на неколико више или мање независних кнежевина, и те кнежевине насељавју Срби.
Исто се наставља у развијеном средњем вијеку када имамо постојање више српских земаља, Дукље, Рашке, Босне, гдје би зависно од владара и династије, јачале или слабиле.
Зато се од самог почетка XIII вијека у повељама све више користи термин
српска земља (почех владати српском земљом, почех краљевати српском земљом итд), а за бановину Кулина бана рецимо (извор књига Codex Diplomaticus из 1874.
овдје) папа Kлимент III пише дубровачком надбискупу 1188. године,
Српско краљевство које је Босна, "regnum Servilie, quod eat Bosna“ ;
Кроз сваку од српских земаља можемо гледати и као вријеме постојања српске државе, једне или не ријетко више њих, те српске државе би биле повремено под влашћу бугарских и византнских владара, краћи периоди почетком X вијека, почетком XI вијека и прва половина XII вијека.
Вазалски однос према некој од моћнијих земаља људи који не познају ине разумију материју припросто и скарадно тумаче, то су били тада уобичајени савези, као и са данашњим војно политичким савезима (рецимо НАТО алијанса) знало би се ко се мање или више пита, али то јесу биле независне државе које код одлука, објаве рата или претензија на неки териториј, имају обавезе како је дефинисано споразумом. Такође, под вазалством имамо различте видове, некад би то обухватало и плаћање данка (гдје опет надређена страна преузима обавезу да спријечи упаде разбојничких група са своје територије, те би и тај данак некад био мањи од трошкова пограничких трупа да обезбјеђују границу), некад не, некад обавезу слања трупа на позив надређене стране, некад би те трупе морао предводити вазалски владар, некад не, уопште о вазалском односу не можемо писати уопштено, него од случаја до случаја.
Само освајање, окупација, подјармљивање и потчињавање власти туђина је нешто друго, ту сте под влашћу страног господара. Можете себе тетошити како је то некаква персонална унија, те како су то неки племићи одлучили, али ту сте под влашћу страног господара. Ту вам само побуна остаје, која је и чин велеиздаје и која ако не успије бива посљедица.
Са савезима је нешто друго, ту се владари равнају према околностима и ситуацији. Стефан Немања је почео своју владавину номинално као византински вазал, да би након пар деценија припојио Рашкој Дукљу, протјеравши Грке из ње.
Такође након смрти цара Душана, српско царство иако је номинално потрајало још 16 година се распало на више српских државица и ту су временом све те државице потпадале пд власт Османлија до пада Смедерева 1459-е и краха српске средњевјековне државе.
Ту је и период од 1918-е па на даље, да ли то можемо сматрати континуитетом српске државе. Пријестолница, административно средиште те државе (краљевина СХС, крањевина Југославија, СФРЈ, СРЈ) бјеше у Београду, Србија је и наслиједила обавезе, не сврставајући оне које су уговорима о сукцесији преузеле другедржаве, те заједничке државе, тако да је, изузимајући период њемачке окупације 1941-45 наравно, исправан одговор да.
Тешко је, немогуће дати прецизну процјену колико су у свом ходу кроз историју Србија или српске земље биле независне, о раном средњем вијеку превише су оскудни записи, и неки краћи периоди посебно прве поливине XII вијека су ствар гледишта. личне перцепције како ћемо то тумачити, али ако све саберемо, дефинитивно период српске независности иде преко 8 вијекова.
