eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.177
Предлог ДСС за оцену уставности Бриселског споразума
Посланичка група Демократске странке Србије и народни посланици Миодраг Николић, Борислав Пелевић, Марјан Ристичевић и Никола Тулимировић поднели су Уставном суду Републике Србије Предлог за оцену уставности парафираног „Првог споразума о принципима који регулише нормализацију односа“ између Владе Републике Србије и Владе самозване државе косовских Албанаца.
ПРЕДЛОГ
Мањкавости форме „Споразума“ и провидно довијање његових потписника На самом крају овог „Споразума“, који је Влада Републике Србије предочила Народној Скупштини, наводи се да су га 19. априла 2013. године у Бриселу парафирали председник Владе Републике Србије Ивица Дачић и Висока представница Европске уније за спољну безбедност и политику (требало је: спољну политику и безбедност) Кетрин Ештон, док се на крају изворног текста овог „Споразума“ на енглеском налазе парафи (иницијали) Кетрин Ештон и Ивице Дачића, исписани латиницом. Тиме мање упућени неизбежно стичу утисак да је Влада Републике Србије закључила међународни уговор са Европском унијом који је представљала Кетрин Ештон. Јер, зашто би се на крају тог „Споразума“ један испод другог налазили парафи само Кетрин Ештон и Ивице Дачића.
По нашем суду, то је учињено да би се у самом „Споразуму“ избегло тачно означавање друге стране уговорнице, а то је Влада Републике Косова, како се у свету, па и у овим преговорима у Бриселу представља самозвана држава косметских Албанаца. Додуше, у извештају Владе Републике Србије, који је достављен Народној скупштини, друга уговарачка страна се означава као „Привремене институције самоуправе у Приштини“. Али то не пише у самом „Споразуму“.
На основу ових довијања просуђујемо да је овај „Споразум“ закључен у једној старијој, данас изобичајеној,такозваној билатералној форми међународног уговора. Свака страна понаособ (Ивица Дачић као председник Владе Републике Србије и Хашим Тачи као председник Владе Републике Косова, то јест владе самозване државе косметских Албанаца) парафирала је истоветан текст „Споразума“ на енглеском језику. На првом тексту налазе се парафи Кетрин Ештон и Ивице Дачића, а на другом Кетрин Ештон и Хашима Тачија. Када оба ова текста прихвате и потврде народне скупштине Републике Србије и Републике Косова, то јест самозване државе косметских Албанаца, сматраће се да је овај међународни уговор закључен.
Ова билатерална форма међународног уговора практикована је, колико је то нама познато, све до XIX века. Тако је први модерни међународни уговор о успостављању вестфалског мира 1648. године закључен разменом истоветних писама на латинском између шведског краља, немачког цара и француског краља. А такозвана аустро-угарска нагодба (Ausgleich) из 1867. године, којом је успостављена реална унија Аустрије и Угарске, познатија као Аустро-Угарска, закључен је тако што су аустријски и угарски парламент донели истоветне законске чланке.
Управо на тај начин закључен је и споразум који су парафирали Ивица Дачић и Хашим Тачи. То је, по нашем суду учињено да би се пред српском јавношћу прикрио званичан назив друге стране уговорнице – Републике Косова с којом је склопљен међународни уговор. При том се рачунало с тим да су негдашња српска и скорашња југословенска јавност навикле на савремену форму међудржавног уговора, која подразумева само један акт на којем се налазе потписи обеју страна уговрница, па да неће приметити да је овај „Споразум“ прави међународни уговор, закључен између двеју суверених и независних држава. Невоља оних који су таквој билатералној форми прибегли јесте, међутим, у томе што управо таква форма појачава међународноправни карактер закљученог уговора, будући да се она користила само приликом закључивања међудржавног уговора, док се сви остали и јавноправни и приватноправни уговори склапају у данас уобичајној и једино очекиваној форми једног акта са потписима при дну двеју или више страна уговорница.
Поред овог довијања, иначе непримереног највишим званичницима који заступају српску државу и српски народ, овом „Споразуму“ су својствене и две формалне мане које доводе у питање његову уставност и законитост.
1. Уставноправно непостојећа страна уговорница Овај „Споразум“ Република Србија је закључила са самозваном државом косметских Албанаца, такозваном Репубиком Косовом, која са становишта важећег Устава Републике Србије не постоји. Наш Устав једино познаје и признаје Аутономну покрајину Косово и Метохија која се помиње не само у преамбули него и у члану 182 ставу 2, па се једино с њом могао закључити некакав уговор, рецимо о давању зајма или изградњи моста преко Ибра. Отуда је закључивање међународног уговора са државном творевином која се представља као Република Косово, противуставно. А да је та друга страна уговорница држава потврђује и тачка 14 овог „Споразума“ која гласи: „Договорено је да ниједна страна неће блокирати, или подстицати друге да блокирају напредак друге стране на њеном путу ка ЕУ.“ Како су сходно конститутивним актима ЕУ, у ову заједницу примане само суверене и независне државе, а не федералне јединице, покрајине, департмани или региони, савршено је јасно да се на том путу ка ЕУ налазе две суверене и независне сржаве – Република Србија и Република Косово. Стога је парафирањем овог „Споразума“ и његовим политичким потврђивањем од стране Владе и Народне скупштине, Република Србија и de iure признала самозвану државу косметских Албанаца као суверену и независну државу. А ако таква држава може, по признању наших највиших државних органа, бити чланица ЕУ, она може бити и чланица Уједињених нација.
1. Противуставна форма прихватања и потврђивања овог „Споразума“ Дана 22. априла 2013. године овај „Споразум“ је прихватила и потврдила Влада Републике Србије, што је могао бити само политички акт, пошто сходно члану 123 Устава Влада није овлашћена да потврђује међународне уговоре. Четири дана касније, 26. априла 2013. године, Народна скупштина је прихватањем извештаја Владе фактички прихватила и овај „Споразум“ који је био интегрални део овог извештаја. То, међутим, није било правно ваљано прихватање и потврђивање овог међународног уговора. Имајући на уму његову садржину, о чему ће касније бити речи, овај „Споразум“ Народна скупштина је, сходно члану 8 ставу 2 Устава, једино могла потврдити по поступку предвиђеном за промену Устава, односно према члану 182 ставу 2 Устава посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену Устава. Како није тако поступљено, овај „Споразум“ је противуставан, а тиме ништав и правно непостојећи. Поред ових формалних овом „Споразуму“ су својствене и следеће супстанцијалне мане које такође доводе у питање његову уставност и законитост.
1. Примена закона и устава уставноправно непостојеће државе „Република Косово“ У следећим одредбама наводе се као важеће право на територији наше Аутономне покрајине Косово и Метохија закони и устав самозване државе косметских Албанаца: - „меродавно право и уставно право“ у тачки 2; - „косовски закон“ у тачки 4 и - „косовски закон“ у тачки 11. Наш Устав не познаје и не признаје никакве косовске законе и косовски устав који би се могли примењивати на територији Републике Србије. Стога су ове одредбе противуставне.
Посланичка група Демократске странке Србије и народни посланици Миодраг Николић, Борислав Пелевић, Марјан Ристичевић и Никола Тулимировић поднели су Уставном суду Републике Србије Предлог за оцену уставности парафираног „Првог споразума о принципима који регулише нормализацију односа“ између Владе Републике Србије и Владе самозване државе косовских Албанаца.УСТАВНОМ СУДУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
БЕОГРАД
Са дубоком забринутошћу за државно и национално јединство и територијални интегритет Републике Србије и осећањем преко потребне одговорности пред прецима, савременицима и потомцима, а на основу члана 168 става 1 Устава Републике Србије, у својству овлашћеног предлагача, подносимо следећи БЕОГРАД
ПРЕДЛОГ
ЗА ОЦЕНУ УСТАВНОСТИ И ЗАКОНИТОСТИ ПАРАФИРАНОГ „ПРВОГ СПОРАЗУМА О ПРИНЦИПИМА КОЈИ РЕГУЛИШУ НОРМАЛИЗАЦИЈУ ОДНОСА“ ИЗМЕЂУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И ВЛАДЕ САМОЗВАНЕ ДРЖАВЕ КОСМЕТСКИХ АЛБАНАЦА
„Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа“ (у даљем тексту: „Споразум), који је представљао интегрални део извештава Владе Републике Србије, који је она поднела Народној Скупштини, садржи бројне формалне и супстанцијалне мане, које доводе у питање његову уставност и законитост.Мањкавости форме „Споразума“ и провидно довијање његових потписника На самом крају овог „Споразума“, који је Влада Републике Србије предочила Народној Скупштини, наводи се да су га 19. априла 2013. године у Бриселу парафирали председник Владе Републике Србије Ивица Дачић и Висока представница Европске уније за спољну безбедност и политику (требало је: спољну политику и безбедност) Кетрин Ештон, док се на крају изворног текста овог „Споразума“ на енглеском налазе парафи (иницијали) Кетрин Ештон и Ивице Дачића, исписани латиницом. Тиме мање упућени неизбежно стичу утисак да је Влада Републике Србије закључила међународни уговор са Европском унијом који је представљала Кетрин Ештон. Јер, зашто би се на крају тог „Споразума“ један испод другог налазили парафи само Кетрин Ештон и Ивице Дачића.
По нашем суду, то је учињено да би се у самом „Споразуму“ избегло тачно означавање друге стране уговорнице, а то је Влада Републике Косова, како се у свету, па и у овим преговорима у Бриселу представља самозвана држава косметских Албанаца. Додуше, у извештају Владе Републике Србије, који је достављен Народној скупштини, друга уговарачка страна се означава као „Привремене институције самоуправе у Приштини“. Али то не пише у самом „Споразуму“.
На основу ових довијања просуђујемо да је овај „Споразум“ закључен у једној старијој, данас изобичајеној,такозваној билатералној форми међународног уговора. Свака страна понаособ (Ивица Дачић као председник Владе Републике Србије и Хашим Тачи као председник Владе Републике Косова, то јест владе самозване државе косметских Албанаца) парафирала је истоветан текст „Споразума“ на енглеском језику. На првом тексту налазе се парафи Кетрин Ештон и Ивице Дачића, а на другом Кетрин Ештон и Хашима Тачија. Када оба ова текста прихвате и потврде народне скупштине Републике Србије и Републике Косова, то јест самозване државе косметских Албанаца, сматраће се да је овај међународни уговор закључен.
Ова билатерална форма међународног уговора практикована је, колико је то нама познато, све до XIX века. Тако је први модерни међународни уговор о успостављању вестфалског мира 1648. године закључен разменом истоветних писама на латинском између шведског краља, немачког цара и француског краља. А такозвана аустро-угарска нагодба (Ausgleich) из 1867. године, којом је успостављена реална унија Аустрије и Угарске, познатија као Аустро-Угарска, закључен је тако што су аустријски и угарски парламент донели истоветне законске чланке.
Управо на тај начин закључен је и споразум који су парафирали Ивица Дачић и Хашим Тачи. То је, по нашем суду учињено да би се пред српском јавношћу прикрио званичан назив друге стране уговорнице – Републике Косова с којом је склопљен међународни уговор. При том се рачунало с тим да су негдашња српска и скорашња југословенска јавност навикле на савремену форму међудржавног уговора, која подразумева само један акт на којем се налазе потписи обеју страна уговрница, па да неће приметити да је овај „Споразум“ прави међународни уговор, закључен између двеју суверених и независних држава. Невоља оних који су таквој билатералној форми прибегли јесте, међутим, у томе што управо таква форма појачава међународноправни карактер закљученог уговора, будући да се она користила само приликом закључивања међудржавног уговора, док се сви остали и јавноправни и приватноправни уговори склапају у данас уобичајној и једино очекиваној форми једног акта са потписима при дну двеју или више страна уговорница.
Поред овог довијања, иначе непримереног највишим званичницима који заступају српску државу и српски народ, овом „Споразуму“ су својствене и две формалне мане које доводе у питање његову уставност и законитост.
1. Уставноправно непостојећа страна уговорница Овај „Споразум“ Република Србија је закључила са самозваном државом косметских Албанаца, такозваном Репубиком Косовом, која са становишта важећег Устава Републике Србије не постоји. Наш Устав једино познаје и признаје Аутономну покрајину Косово и Метохија која се помиње не само у преамбули него и у члану 182 ставу 2, па се једино с њом могао закључити некакав уговор, рецимо о давању зајма или изградњи моста преко Ибра. Отуда је закључивање међународног уговора са државном творевином која се представља као Република Косово, противуставно. А да је та друга страна уговорница држава потврђује и тачка 14 овог „Споразума“ која гласи: „Договорено је да ниједна страна неће блокирати, или подстицати друге да блокирају напредак друге стране на њеном путу ка ЕУ.“ Како су сходно конститутивним актима ЕУ, у ову заједницу примане само суверене и независне државе, а не федералне јединице, покрајине, департмани или региони, савршено је јасно да се на том путу ка ЕУ налазе две суверене и независне сржаве – Република Србија и Република Косово. Стога је парафирањем овог „Споразума“ и његовим политичким потврђивањем од стране Владе и Народне скупштине, Република Србија и de iure признала самозвану државу косметских Албанаца као суверену и независну државу. А ако таква држава може, по признању наших највиших државних органа, бити чланица ЕУ, она може бити и чланица Уједињених нација.
1. Противуставна форма прихватања и потврђивања овог „Споразума“ Дана 22. априла 2013. године овај „Споразум“ је прихватила и потврдила Влада Републике Србије, што је могао бити само политички акт, пошто сходно члану 123 Устава Влада није овлашћена да потврђује међународне уговоре. Четири дана касније, 26. априла 2013. године, Народна скупштина је прихватањем извештаја Владе фактички прихватила и овај „Споразум“ који је био интегрални део овог извештаја. То, међутим, није било правно ваљано прихватање и потврђивање овог међународног уговора. Имајући на уму његову садржину, о чему ће касније бити речи, овај „Споразум“ Народна скупштина је, сходно члану 8 ставу 2 Устава, једино могла потврдити по поступку предвиђеном за промену Устава, односно према члану 182 ставу 2 Устава посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену Устава. Како није тако поступљено, овај „Споразум“ је противуставан, а тиме ништав и правно непостојећи. Поред ових формалних овом „Споразуму“ су својствене и следеће супстанцијалне мане које такође доводе у питање његову уставност и законитост.
1. Примена закона и устава уставноправно непостојеће државе „Република Косово“ У следећим одредбама наводе се као важеће право на територији наше Аутономне покрајине Косово и Метохија закони и устав самозване државе косметских Албанаца: - „меродавно право и уставно право“ у тачки 2; - „косовски закон“ у тачки 4 и - „косовски закон“ у тачки 11. Наш Устав не познаје и не признаје никакве косовске законе и косовски устав који би се могли примењивати на територији Републике Србије. Стога су ове одредбе противуставне.
./.
