.
.
Vidite, dragi moji, u ustrojstvu sveta postoji začkoljica, gotovo neprimetna. Dugo sam mozgao i promatrao događaje dok nisam shvatio da je u pitanju zakonitost. Naime, dobri ne razumeju kvarnjake. Jednostavno, nemaju intelektualni kapacitet da sagledaju zlo. Neprestano se povode sopstvenim zabludama i svuda traže ljudskost.
Evo, pogledajte, na primer, ovu devojku. Oči su joj vlažne, lice nežno i tužno. Dugi udovi i tek propupele dojke govore da joj se telo još formira. Siguran sam da nema više od petnaestak godina. Tamna kosa povezana u kikice pada na ramena, haljinica je devičanski bela. Dokolenice su uredno zategnute. Pogled joj bludi i duboka se tuga u njemu skriva. Hoda lagano, kao da nikuda ne žuri ili kao da ne zna kuda bi pošla.
Pitam se šta bi takvo stvorenje kasno po noći tražilo u tom opustelom budžaku ako ne nevolju?
Eto, dragi moji, za razliku od osećajnih i dobrih osoba postoji i predator. On nema problem sa razaznavanjem plena. Nema referentnu tačku i ne bavi se poređenjem, nego reaguje prirodno i nesputano. Budale podložne osećajima i odane kvazimoralnim dogmama za njega nisu ništa drugo do lovina. Slatka, željena i nadasve - naivna lovina.
Pogledajte ovog matorca što pod onim kandelaberom pripaljuje cigaretu . Lice je mlohavo, oči vodnjikave, vilica stegnuta. Šake su mu izvitoperene i više podsećaju na kandže kakve orlušine negoli na ljudske udove. Na njemu je štrokavi mantil i vrećaste pantalone, obuven je u razgažene i prljave šimike. Glavu pokriva duboko natučeni kačket dizajna poput onih sa polovine prošlog veka. Rastreseni pogled usresređuje se u trenutku kad mu se u vidnom polju pojavljuje malopre pomenuto devojče. Cigareta ostaje prilepljena za usne i noge se pokreću. Pravac pokreta usmeren je ka curici koja zamišljeno korača mračnom ulicom. Dugački koraci sve više smanjuju rastojanje i ruka se pruža ka delikatnoj prilici. Devojka se okreće.
- Devojko, zar te nije strah da ovuda hodaš sama? - odjeknu napukli glas pustim okolišem.
Pa opet, braćo, pre no što nastavimo ovu šokantnu pripovest, ne zaboravimo da su čula nesavršena, a naš pogled podložan površnim utiscima. Prečesto brzamo i donosimo nesmotrene zaključke. Dakle, devojčica se okrenu i oštrica bljesnu pod slabim uličnim osvetljenjem.
- Polako curo, samo polako. - balavi matorac, a oči mu se izbuljiše. Devojčica upire pogled u njega i usne joj podrhtavaju. Sečivo poleće prosecajući tkaninu i kožu, više upozorenje no napad. Devojka ispušta grleni uzvik, a čiča škrguće zubima. Još jednom oštrica zaseca, ovog puta jače.
- Smiri se malena, smiri se... - upozorava je starac dok krv šiklja. Ali ona ne sluša i hirovito vrišti:
- Daj lovu matori! - zahteva klinka zamahujući i po treći put krvavim brijačem.
.
.
Vidite, dragi moji, u ustrojstvu sveta postoji začkoljica, gotovo neprimetna. Dugo sam mozgao i promatrao događaje dok nisam shvatio da je u pitanju zakonitost. Naime, dobri ne razumeju kvarnjake. Jednostavno, nemaju intelektualni kapacitet da sagledaju zlo. Neprestano se povode sopstvenim zabludama i svuda traže ljudskost.
Evo, pogledajte, na primer, ovu devojku. Oči su joj vlažne, lice nežno i tužno. Dugi udovi i tek propupele dojke govore da joj se telo još formira. Siguran sam da nema više od petnaestak godina. Tamna kosa povezana u kikice pada na ramena, haljinica je devičanski bela. Dokolenice su uredno zategnute. Pogled joj bludi i duboka se tuga u njemu skriva. Hoda lagano, kao da nikuda ne žuri ili kao da ne zna kuda bi pošla.
Pitam se šta bi takvo stvorenje kasno po noći tražilo u tom opustelom budžaku ako ne nevolju?
Eto, dragi moji, za razliku od osećajnih i dobrih osoba postoji i predator. On nema problem sa razaznavanjem plena. Nema referentnu tačku i ne bavi se poređenjem, nego reaguje prirodno i nesputano. Budale podložne osećajima i odane kvazimoralnim dogmama za njega nisu ništa drugo do lovina. Slatka, željena i nadasve - naivna lovina.
Pogledajte ovog matorca što pod onim kandelaberom pripaljuje cigaretu . Lice je mlohavo, oči vodnjikave, vilica stegnuta. Šake su mu izvitoperene i više podsećaju na kandže kakve orlušine negoli na ljudske udove. Na njemu je štrokavi mantil i vrećaste pantalone, obuven je u razgažene i prljave šimike. Glavu pokriva duboko natučeni kačket dizajna poput onih sa polovine prošlog veka. Rastreseni pogled usresređuje se u trenutku kad mu se u vidnom polju pojavljuje malopre pomenuto devojče. Cigareta ostaje prilepljena za usne i noge se pokreću. Pravac pokreta usmeren je ka curici koja zamišljeno korača mračnom ulicom. Dugački koraci sve više smanjuju rastojanje i ruka se pruža ka delikatnoj prilici. Devojka se okreće.
- Devojko, zar te nije strah da ovuda hodaš sama? - odjeknu napukli glas pustim okolišem.
Pa opet, braćo, pre no što nastavimo ovu šokantnu pripovest, ne zaboravimo da su čula nesavršena, a naš pogled podložan površnim utiscima. Prečesto brzamo i donosimo nesmotrene zaključke. Dakle, devojčica se okrenu i oštrica bljesnu pod slabim uličnim osvetljenjem.
- Polako curo, samo polako. - balavi matorac, a oči mu se izbuljiše. Devojčica upire pogled u njega i usne joj podrhtavaju. Sečivo poleće prosecajući tkaninu i kožu, više upozorenje no napad. Devojka ispušta grleni uzvik, a čiča škrguće zubima. Još jednom oštrica zaseca, ovog puta jače.
- Smiri se malena, smiri se... - upozorava je starac dok krv šiklja. Ali ona ne sluša i hirovito vrišti:
- Daj lovu matori! - zahteva klinka zamahujući i po treći put krvavim brijačem.
.
