MOZGALICE (ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime.....)
PRATEĆA MUZIKA
Pročitah jutros, u onom mom satu kada nas dve lepo razgovaramo, pesmu lidersku. Podstače me da napišem ovo, brzo dok ne krene luda kuća kod mene.
Ljubavi raznih ima na ovom ogromnom filmskom platnu, ali je ovo priča o jednoj jesenjoj.......tačnije, o jednoj jesenjoj kolekciji te ljubavi.
Šetnja kraj reke, da se misli srede i odmore. Hodaju jedno kraj drugog, ne drže se za ruke, ne grle se ...........dugo su već skupa i davno prevazidjoše grljenje i ljubljenje na javnom mestu. Beše i to, ali nekad davno, kad mu je bilo vreme. Sve ima svoje vreme i mesto. Samo se povremeno pogledaju i znaju sve, pročitaju sve iz tog pogleda. Iz smedjeg oka čitavi romani blejskaju. Iz drugog smedjeg oka jesenje sunce sija..........da osvetli slova iz onih romana, da se lakše pročita. Seti se on da je zaboravio nešto da joj kaže, pa počinje da govori. Na početku glas mu je promukao od malo dužeg ćutanja. Ona sluša koračajući. Odgovori mu, nasmeši se, nasmeši se i on i nastavljaju dalje svoju šetnju. Povremeno se okrenu on ili ona da pogledaju gde je njihov četvoronožni pratilac........tu je. Osmeh se razli njenim licem, dok je on još zamišljen, zapravo opušten i negde drugde mu misli hodaju........i ne oktreće se jer ovaj put ona to radi......prepušta njoj par minuta brige. Žena skreće sa staze na livadicu. Za njom, bez reči, polaze i njih dvojica. Trava je počela da žuti, lišće se trvi pod nogama.To lišće govori i migolji se kao živo. Pas trči za lopticom koju mu je on bacio. Lete suvi crveno-žuti listovi na sve strane pod nogama velikog psa. Kako je sretan. Donosi lopticu, i kao zapeta puška čeka da mu se opet baci. Sav je zategnut, svaki mišić se vidi kako radi i pored one velike dlake. Žena odšeta do reke. Pas je na sekund skrenuo pogled sa bacača loptice, samo da proveri da li mu je stado na okupu, da žena ne ode predaleko. Reka miriše, onako jesenje, tiha, mirna. Voda je kao ogledalo, prosto te hipnotiše. Žena gleda u vodu, podiže pogled i on odluta ........putuje preko splavova, šarenih kućica na vodi, plove niz reku njene misli..........pušta ih. Niko je ne prekida u toj njenoj plovidbi, ni čovek ni pas.........puštaju je da se odmori, da uživa u desetak minuta samo svog mira. Ona odvraća pogled sa vodenog sjaja i dva smedja oka pomiluju čoveka i psa. Bez reči polaze dalje svo troje. Opet gaze lišće, sunce se tek sramežljivo probija kroz skoro gole grane. Oboje pale cigare istovremeno, pas njuška tu oko njih povremeno pogledavajuću u par koji ga prati. Ona govori nešto, on je sluša, odgovara, i pas je načuljio uši i iskrenuo glavu kao da i on sluša. Šetaju još malo, slušajući jesen, osećajući miris i mir koji donosi ovo malo vremena van vremena..........
Lišće i dalje šušti......prateća muzika svih jesenjih ljubavi........
PRATEĆA MUZIKA
Pročitah jutros, u onom mom satu kada nas dve lepo razgovaramo, pesmu lidersku. Podstače me da napišem ovo, brzo dok ne krene luda kuća kod mene.
Ljubavi raznih ima na ovom ogromnom filmskom platnu, ali je ovo priča o jednoj jesenjoj.......tačnije, o jednoj jesenjoj kolekciji te ljubavi.
Šetnja kraj reke, da se misli srede i odmore. Hodaju jedno kraj drugog, ne drže se za ruke, ne grle se ...........dugo su već skupa i davno prevazidjoše grljenje i ljubljenje na javnom mestu. Beše i to, ali nekad davno, kad mu je bilo vreme. Sve ima svoje vreme i mesto. Samo se povremeno pogledaju i znaju sve, pročitaju sve iz tog pogleda. Iz smedjeg oka čitavi romani blejskaju. Iz drugog smedjeg oka jesenje sunce sija..........da osvetli slova iz onih romana, da se lakše pročita. Seti se on da je zaboravio nešto da joj kaže, pa počinje da govori. Na početku glas mu je promukao od malo dužeg ćutanja. Ona sluša koračajući. Odgovori mu, nasmeši se, nasmeši se i on i nastavljaju dalje svoju šetnju. Povremeno se okrenu on ili ona da pogledaju gde je njihov četvoronožni pratilac........tu je. Osmeh se razli njenim licem, dok je on još zamišljen, zapravo opušten i negde drugde mu misli hodaju........i ne oktreće se jer ovaj put ona to radi......prepušta njoj par minuta brige. Žena skreće sa staze na livadicu. Za njom, bez reči, polaze i njih dvojica. Trava je počela da žuti, lišće se trvi pod nogama.To lišće govori i migolji se kao živo. Pas trči za lopticom koju mu je on bacio. Lete suvi crveno-žuti listovi na sve strane pod nogama velikog psa. Kako je sretan. Donosi lopticu, i kao zapeta puška čeka da mu se opet baci. Sav je zategnut, svaki mišić se vidi kako radi i pored one velike dlake. Žena odšeta do reke. Pas je na sekund skrenuo pogled sa bacača loptice, samo da proveri da li mu je stado na okupu, da žena ne ode predaleko. Reka miriše, onako jesenje, tiha, mirna. Voda je kao ogledalo, prosto te hipnotiše. Žena gleda u vodu, podiže pogled i on odluta ........putuje preko splavova, šarenih kućica na vodi, plove niz reku njene misli..........pušta ih. Niko je ne prekida u toj njenoj plovidbi, ni čovek ni pas.........puštaju je da se odmori, da uživa u desetak minuta samo svog mira. Ona odvraća pogled sa vodenog sjaja i dva smedja oka pomiluju čoveka i psa. Bez reči polaze dalje svo troje. Opet gaze lišće, sunce se tek sramežljivo probija kroz skoro gole grane. Oboje pale cigare istovremeno, pas njuška tu oko njih povremeno pogledavajuću u par koji ga prati. Ona govori nešto, on je sluša, odgovara, i pas je načuljio uši i iskrenuo glavu kao da i on sluša. Šetaju još malo, slušajući jesen, osećajući miris i mir koji donosi ovo malo vremena van vremena..........
Lišće i dalje šušti......prateća muzika svih jesenjih ljubavi........
