Da li prastate nekome kome je krivo sto je uradio to sto je uradio samo zbog toga sto je sa time izgubio dobru sliku kod vas i zato sto je sebe doveo u situaciju "smanjenog kontakta" sa vama, ali se ne kaje sto je to sto je uradio bio los postupak, i ne zeli da ga ponovi samo zato da se vi opet ne bi naljutili na njega?
Ja mislim, da kada tražiš oprost, to tražiš, zato što misliš da si nekoga povredio. Možda mu naneo zlo. A, ne ztražiš, da bi bio sutra lepši u nečijim očima. To nije onda ono istinsko i pravo pokajanje. Tražiš oproštaj, za duševni mir koji je nemir, jer nečiju dušu si ranio. Zbog nečiste savesti. Ili zato što znaš, onako ogoljen pred sobom, u dubini srca svog...da nešto nije fer. Koliko god tebi to izgledalo, ali fakat možda nije.
Možda ja na to drugačije gledam. Ja posve realno mogu to da vidim. I vidiš, nekada sma mislila, da će nekoga naprosto savest doneti na moja vrata. A, onda sam shvatila, da čovek uopšte ne isli, da je išta pogrešio. Da ne misli da mi je naštetio. Da je u sopstvenim očima sve naj, naj...I da ga ništa ne muči. Da mirno spava.
Vidiš, ja ne mislim tako. Zato što sam prvo pogrešila ja, a onda su pogrešili drugi ljudi. Umesto da se završi na tome, sve je krenulo naopako. Sećam se sebe, u tim danima, imala sam kartu...da putujem bolesna. Dobro, tada sam bila još podnošljivo bolesna, i smatrala sma da tako treba. Da se izvinem. Da kažem, šta imala sam za reći. Znam svoje propuste, znam svoje greške. Znam šta nije valjalo. A, sve je moglo tako drugačije. Sujeta je nečija lupila u glavu, kao krv u obraze i sve je dobilo drugačije obrise, ali naprosto, ako smatram da sma negde grešna kao čovek, ne bi mi bilo strašno ni da crvenim, ni da molim. Da budem ponizna, i da spustim nosić do poda. U nekim svojim ludim maštanjima, tada bi po meni, ako te neko zaista voleo, poštovao i cenio...bi video taj pokajnički pogled...stid i sram...onu nežnost, savest istinsku koja me goni i stvara nemir. To se nije dogodilo. U nekim ludim besanim noćima, dubiko sma verovala, da jednog dana sve prestaće i kada vreme prođe...da savest će ga slomiti i doneti na moja vrata. Da jednog dana, neko pokucaće i da ugledaću lik, nekadašnji svoj odraz, kao da sebe vidim...oke pune suza, i reči: "Oprosti mi, preterao sam. Nisam znao šta radim. Otelo se sve kontroli. Nisam znao da stanem. Nisam verovao da tako boleće te...Nisma znao, da tako uništiće te. Ni sanjao nisam, da tako volela si me...Oprosti mi, preterao sam". Mislila sma da ću to čuti, da ću to doživeti. Sada znam i svesna sam, da neću nikada. I to je ok. Ja opet bih postupila kako tada htela sam, čak i da znam, da ja ovo neću doživeti. Jer su me roditelji naučili, da kada pogrešim, da sve od sebe da nešto popravim, ako se ikako popraviti da. Čak i da neko ne oprosti, da treba da zna...da ti nije ravno...da ti nije svejedno...da nije istina, da ti nije bilo važno i bitno. Jer sam volela i jeste mi bilo važno. prokleto mnogo.
Svi smo različiti. Neko se kaje, neko ne. I to je ok. Neko ima dušu, neko je nema. Nekoga savest jede, nekome je hiruški ista odstranjena, šta ćete. Tako je kako je.
Da se sutra tako odigra - oprostila bih sve. Čisto da bude lakše. Jer bi se stvari poravnale i oboje bi našli duševni mir.
Ono šta ne mogu da oprostim...je kada neko digne ruke od tebe kao čoveka. I kada te pusti da odeš. A, voli te.
a takodje i da stoji iza svog (ne)dela...
