Poznati iz Kruševca i okoline

[Papa Smurf]

Да почнем...

Миодраг Петровић је рођен 1. априла 1924. године у Крушевцу. Био је четврто дете Чедомира и Христине - Тине Петровић. Судбина је хтела да се највећи комичар бивше Југославије роди 1. априла, на дан шале. Породица Петровић живела је у Балшићевој улици у Крушевцу. У родном граду завршио је гимназију, где је и почео да се бави глумом - у драмској секцији.

У време Другог светског рата налазио се Културно-просветној екипи 47. дивизије НОВЈ. Након рата и демобилизације уписује студије ветерине у Београду. Наставља да се бави глумом у КУД „Иво Лола Рибар“.

Године 1946. постаје члан Драмског студија Радио Београда, где и почиње његова популарност учествовањем у емисији „Весело вече“. Од 1951. до 1977. године био је члан Хумористичког позоришта у Београду. Глуми и у првој серији Телевизије Београд - „Сервисна станица“, од 1959. године. У тој серији се прославио тумачећи лик кувара Јордана. У позоришту, између осталог, игра у представи „Бог је умро узалуд“ (снимљен и филм) и антологијској комедији Драгутина Добричанина „Заједнички стан“ (касније је снимљена и ТВ верзија).

Од 1976. године имао је статус слободног уметника.

Остварио је велики број улога на филму и у ТВ серијама. Најбоље улоге остварио је у серијама "Сервисна станица" (1959), "Љубав на сеоски начин" (1970), "Камионџије" (1972), "Врућ ветар" (1980) и "Камионџије 2" (1983), као и у филмовима "Орлови рано лете" (1966), "Бог је умро узалуд" (1969), "Паја и Јаре" (1973), "Авантуре Боривоја Шурдиловића" (1980) и "Камионџије поново возе" (1984).

Имао је успешну сарадњу са колегом Мијом Алексићем.

Добитник је више награда: 1974. је добио Стеријину награду, 1977. Седмојулску награду, 1991. Нушићеву награду за животно дело, 1995. РТС-ову награду за животно дело, „Златног ћурана“ за животно дело на данима комедије у Јагодини...

Чкаљин син, Чедомир Петровић, такође је успешан глумац.

Последње године живота провео је тихо, повукавши се из јавног живота. Јавно се ангажовао 2000. године у предизборној кампањи демократских снага. Умро је 20. октобра 2003. године у Београду.

У Крушевцу, у Балшићевој улици, пред Чкаљином кућом, 2005. године подигнут му је споменик. Некадашња улица Миланка Кушића, на Звездари у Београду, од новембра 2006. године зове се по Миодрагу Петровићу Чкаљи.

 

[Papa Smurf]

Добрица Ћосић је рођен 29. децембра 1921. године у селу Велика Дренова код Трстеника. Школовао се у средњој Пољопривредној школи „Свети Трифун“ у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата и касније завршио Вишу политичку школу „Ђуро Ђаковић“. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац“ и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића.

Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце“. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности и да значајно преграничи националне међе. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корене“, „Деобе“, „Време смрти" (тетралогија), „Време зла“ ("Грешник", "Отпадник", "Верник"), „Време власти“, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб“ којим су обилазили афричке земље. Године 1968. отвара питање Косова чиме изазива позорност чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру“. Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године. Смењен је годину дана касније (31. мај 1993) тајним гласањем оба већа Савезног парламента после сукоба са Слободаном Милошевићем.

Ћосић је своју борбу против комунизма наставио и после смењивања са места председника СРЈ. Био је један од ретких академика који су се осмелили да говоре на протестним скуповима 1996—1997. на позив Зорана Ђинђића.

Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније је изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства.

Добрица Ћосић је био први српски интелектуалац који је отворено предложио поделу Косова и Метохије још деведесетих година. Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године. [3]

Поводом Ћосићевог 80-ог рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић (назвавши га при том „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“.

Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982).

 

[Papa Smurf]

Радмила Савићевић (8. фебруар 1926, Крушевац — 8. новембар 2001, Београд) је била српска позоришна, филмска и телевизијска глумица.

Била је првакиња Београдског драмског позоришта, али је пре доласка у Београд играла у Крушевачком позоришту и Народном позоришту у Нишу. Запамћене су њене улоге у представама „Зона Замфирова“, „Ивкова слава“, „Госпођа министарка“, „Инспекторове сплетке“, „Сабирни центар“ и „Полтрон“. Телевизиској публици остаће упамћена по улогама у тв серијама: Камионџије, Позориште у кући, Бабино унуче, Врућ ветар, Бољи живот и Срећни људи.

Била је удата за глумца Божидара Савићевића. Сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

 

[Papa Smurf]

Властимир „Ђуза“ Стојиљковић је рођен у учитељкој породици. Завршио је гимназију у Крушевцу, а глумом се бавио аматерски још као средњошколац. По завршетку средње школе се уписао на Рударско-геолошки факултет, који је напустио у трећем семестру и уписао се на Академију позоришних уметности. Професионалну каријеру је започео 1951. у Београдском драмском позоришту (БДП). У БДП је радио до 1968, након чега је прешао у Атеље 212. У БДП се вратио 1978. и остао тамо до 1985, када је поново прешао у Атеље 212, у ком је играо до пензионисања 1995. Ипак, и данас често гостује у бројним представама у Београдском драмском позоришту и Атељеу 212. Играо је у више од 130 улога.[1]

На филму је дебитовао 1957. у „Туђој земљи“ Јожеа Галеа. Велику популарност је стекао филмом „Љубав и мода“, за који је отпевао чувену песму „Девојко мала“. Велику популарност је стекао улогом Родољуба Петровића у серији „Позориште у кући“. Потом је с Миленом Дравић био домаћин у шоу-програму „Лифт за пети спрат“. Крајем 1980их је водио радио програм „Забавник“.

Стојиљковић је такође позајмљивао гласове јунацима бројних цртаних филмова (остао је највише упамћен као Патак Дача, Оптимус Прајм (из Трансформерса) и Рафаело (из Нинџа корњача). Средином 1990их је одиграо улогу симпатичног италијанско-српског племића варалице Контеа Марија Марка дел Тинторета у серији „Срећни људи“, Синише Павића.

Године 1983. добио је Октобарску награду града Београда, а 2001. је добио Добричин прстен.

 

[Papa Smurf]

Радмила Живковић (Крушевац, ФНРЈ 14. јануара 1953) је српска глумица. Студирала глуму на Факултету драмских уметности у Београду.

Одиграла је бројне улоге у филмовима Сок од шљива, Посебан третман, Вариола вера, Још овај пут, Сабирни центар, Увек спремне жене, Полтрон, 0 покојнику све најлепше, Ледина, Зона Замфирова... За неке од њих награђена је највишим признањима као што су Златна арена у Пули, Царица Теодора у Нишу...

Kao позоришна глумица остварила је улоге на сценама Атељеа 212, Позоришта на Теразијама, у Звездара театру, a 20 година је члан Драме Народног позоришта у Београду. Власница је награде „Миливоје Живановић", a највећи успех у каријери забележила је 6. фебруара 2005. године, када joj je уручена награда „Жанка Стокић" коју су пре ње добиле Светлана Бојковић и Милена Дравић. Ово престижно признање добила је за улогу Живке Поповић у представи Госпођа министарка у режији Јагоша Марковића, коју са успехом игра на сцени Народног позоришта у Београду.

Из брака са сниматељем Предрагом Бамбићем има ћерку Бојану, глумицу, a удата је за Драгана Михајловића.

 

[Papa Smurf]

Војин Ћетковић (Крушевац, 22. август 1971) је српски глумац. ФДУ је завршио у Београду у класи професора Владе Јевтовића. Позоришна публика широм земље имала је прилике да га гледа у реномираним представама крушевачког позоршишта "Златно руно" Борислава Пекића и "Проклета Авлија" Иве Андрића, обе у режији Небојше Брадића. Поред ових, играо је у представама "Буре барута", "Аудијенција", "Љубавно писмо", "Сузе су О. К", "Емигранти"...

Прославио се глумећи у ТВ серији Породично благо, а такође и у филму Здравка Шотре Зона Замфирова.

На филмском платну смо могли да га гледамо као Љуба Никшићанина у филму "Нож", као и у филмовима "Танго је тужна мисао која се плеше", "Бумеранг"... У "Зони Замфировој" је остварио прву главну мушку улогу.

У браку је са глумицом Слободом Мићаловић.

 

[Papa Smurf]

Ташко Начић (Крушевац, 7. април 1934. – Београд, 26. март 1993.) је био српски глумац. Играо је у позоришту, на телевизији и у преко 20 играних филмова.

Најзапаженију улогу остварио је у филму "Давитељ против давитеља" (1984), за коју је награђиван на више фестивала.

Играо је и у култним представама Атељеа 212 заједно са Зораном Радмиловићем: Радован III и Краљ Иби.

Његов комичарски таленат ширем гледалишту остаће упамћен и по улози Божидара Мајковића у тв серији Бољи живот.

 

[Papa Smurf]

Станислав Бинички (Јасика код Крушевца, 27. јул 1872 – Београд 15. фебруар 1942) је био познати српски композитор, диригент и педагог. Сматран је највећим представником српске класичне музике.

Прва музичка знања стекао је од Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића, певајући у хору Обилић. За време студија на Филозофском факултету у Београду оснива Академско музичко друштво. Затим, после једногодишњег рада у гимназији у Лесковцу одлази у Минхен, где, између 1895. и 1899. године, студира композицију и соло певање. Након завршених студија, вратио се у Београд, где је учествовао у развоју музичке и педагошке делатности. Постаје војни капелник и оснива први симфонијски Београдски војни оркестар, а 1904. и Музику краљеве гарде којом диригује до 1920. Заједно са Мокрањцем и К. Манојловићем оснива Српску музичку школу. Био је хоровођа многих певачких друштава и диригент Народног позоришта, где је и 1920. године основао Оперу, чији је први диригент и директор био.

Од 1924. посвећује се компоновању, познат је и по томе што је за своје композиције користио фолклорне мотиве. Његово најпознатије дело је, прва у српској музици, опера На уранку, опера у једном чину из 1903, на текст Бранислава Нушића, која се сматра првом српском опером са елементима народне музике.

Аутор је већег броја композиција за војне дувачке оркестре: увертире Из мог завијчаја, циклуса народних песама у обради На Липару, циклуса Песме из Јужне Србије и Мијатовке, војних маршева На Дрину и Парадни марш. Сматра се да је најпознатији српски марш, На Дрину, Бинички посветио пуковнику Стојановићу, који је погинуо у Бици на Церу.

Компоновао је музику за бајку Љиљан и оморика, увертиру за Војновићев Еквиноцио, музику за позоришне комаде Пут око света, Наход, Ташана и др.

Фебруара 2008. године у Београду је пронађена грамофонска плоча издавача Concert Gramophone Record (оквирно, снимак је око 1910.) са снимком војне капеле којом диригује Станислав Бинички. Плоча се данас налази у фонду Народне библиотеке Србије.

Станислав Бинички је био уважена личност када је, крајем тридесетих година двадесетог века, позван да по први пут чује новопостављена звона на новој, управо завршеној цркви Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду. Према запису у црквеном летопису Бинички је, слушајући, у одушевљењу узвикнуо: "Ето коначно и Београд доби права црквена звона".

У његовој родној Јасици код Крушевца сваке године се одржава музичка манифестација Дани Станислава Биничког, у оквиру које су наступили многи угледни солисти и ансамбли.

 

[Papa Smurf]

Јован Јанићијевић „Бурдуш“ (Маскаре, код Варварина, 18. мај 1932. - Београд, 26. фебруар 1992.) је био српски глумац. Надимак Бурдуш је добио због одличне глуме ромског музичара Бурдуша у телевизијској серији „Музиканти“.

Његова ћерка Ксенија је такође глумица.

 

[Papa Smurf]

Стојан М. Протић (Крушевац, 16/28. јануар 1857 – Београд, 28. октобар 1923[1]) је био српски политичар, државник и публициста, један од оснивача Радикалне странке у Србији. Више пута је био министар финансија. После Првог светског рата образовао је прву владу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и био је први њен премијер.

За место лидера Радикалне странке сукобио се са Пашићем, али је изгубио и вођа странке је постао Пашић. У Хрватској и Словенији се веровало да се разишао са радикалима јер је био пријатељ Хрвата и Словенаца, али испоставило се да је то мишљење било погрешно јер се он као и већина радикала залагао за Велику Србију.

Нешто више од годину дана био је управник Народне библиотеке Србије (1900. - 1901.)[2]

Издавао је и уређивао часопис „Дело“ и лист „Одјек“ и написао је одговор на аустро-угарски ултиматум Србији 1914. године.

Стојан Протић је написао следећа дела: „О Македонији и Македонцима“, „Албански проблем и Србија и Аустроугарска“, „Срби и Бугари у Балканском рату“, „Тајна конвенција између Србије и Аустроугарске“...

 

[Душан Силни]

Властимир „Ђуза“ Стојиљковић је рођен у учитељкој породици. Завршио је гимназију у Крушевцу, а глумом се бавио аматерски још као средњошколац. По завршетку средње школе се уписао на Рударско-геолошки факултет, који је напустио у трећем семестру и уписао се на Академију позоришних уметности. Професионалну каријеру је започео 1951. у Београдском драмском позоришту (БДП). У БДП је радио до 1968, након чега је прешао у Атеље 212. У БДП се вратио 1978. и остао тамо до 1985, када је поново прешао у Атеље 212, у ком је играо до пензионисања 1995. Ипак, и данас често гостује у бројним представама у Београдском драмском позоришту и Атељеу 212. Играо је у више од 130 улога.[1]

На филму је дебитовао 1957. у „Туђој земљи“ Јожеа Галеа. Велику популарност је стекао филмом „Љубав и мода“, за који је отпевао чувену песму „Девојко мала“. Велику популарност је стекао улогом Родољуба Петровића у серији „Позориште у кући“. Потом је с Миленом Дравић био домаћин у шоу-програму „Лифт за пети спрат“. Крајем 1980их је водио радио програм „Забавник“.

Стојиљковић је такође позајмљивао гласове јунацима бројних цртаних филмова (остао је највише упамћен као Патак Дача, Оптимус Прајм (из Трансформерса) и Рафаело (из Нинџа корњача). Средином 1990их је одиграо улогу симпатичног италијанско-српског племића варалице Контеа Марија Марка дел Тинторета у серији „Срећни људи“, Синише Павића.

Године 1983. добио је Октобарску награду града Београда, а 2001. је добио Добричин прстен.

Мој омиљени глумац.Рођен 1929. чини ми се.

 

[ДоброЈутро]

Стефан Лазаревић познат и као Стеван Високи (Крушевац, 1377 – Главица код Крагујевца, 19. јул 1427) је био син кнеза Лазара који је са титулама кнеза (1389—1402) и деспота (1402—1427) владао Србијом. У своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку.

Након очеве погибије у Косовском боју 1389. године, као малолетан је дошао на власт и уз помоћ мајке Милице Хребељановић је владао до свог пунолетства 1393. године.

Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве“ које се одликује ренесансним цртама. Поред књижевног стваралаштва самог деспота, у овом периоду се, између осталих, јављају Константин Философ и Григорије Цамблак, а развија се и богата преписивачка делатност (такозвана Ресавска преписивачка школа).

Више