Po meni se ne može sve što si naveo staviti u isti koš. Sa jedne strane su oni koji život ili deo života posvete npr. brizi o sopstvenom detetu ometenom u razvoju ili o starim, bolesnim roditeljima i tome slično. Oni to nisu birali sami, to su neke životne okolnosti, sudbina, kako god, gde je to nešto što im se nameće i što se od njih takoreći očekuje, ta neka ljudskost i humanost, žrtva za nekog svog najrodjenijeg. I tu se ne radi o nečijem izboru, jer prosto svaki normalan čovek sa trunkom osećanja, savesti i saosećanja bi se postavio slično u takvoj situaciji.
S druge strane su oni koji dobrovoljno posvećuju svoje vreme, svoj život ili biraju takvu profesiju gde pomažu npr. starima u domovima, gladnoj deci, životinjama i dr. To je dakle neko njihovo opredeljenje. I humano svakako jeste, kakvi god da su motivi, jer je krajnji cilj pomoći, brinuti o nekome. I to svakako ne može biti loše. E sad, može se postaviti pitanje zašto bi neko izabrao baš to. I mislim da ne postoji jedinstven odgovor za sve. Nekome je motiv istinska humanost, plemenitost. Neko se sam oseća lepo, ispunjeno u takvoj ulozi. Neko kroz to vidi sebe mnogo većim, uzvišenijim, boljim i to mu godi. Neko u tome nalazi preokupaciju, kao beg od sopstvenog života, pa se kroz to oseća korisnim i bitnim....itd...
A da li je ispravno posvetiti se nekome ili nečemu a svoj život ostaviti po strani, to ne znam. Ima i onih koji ceo život posvete nekom hobiju, sportu, muzici, poslu, gde to prelazi u fanatizam i opsesiju a porodica sa druge strane ispašta. Ili recimo oni koji odu u manastir i opredele se da svoj život posvete bogu i veri a da se odreknu nekih ovozemaljskih uživanja. Dakle, ne bih da ulazim u to da li je i koliko ispravno, ali svakako razumem da je to nešto što nekoga ispunjava iz ovih ili onih razloga, i za šta se sam opredelio, i poštujem tu neku posvećenost, istrajnost i odluku.
, bogami možete ih povrediti emocionalno,
