kumanovo
Domaćin
- Poruka
- 3.096
-
- Popularno:
- Neobična sudbina partizanske marke
- Proboj solunskog fronta
- "Pomaže Bog i 3 prsta: Telo srpskog...
- Тотални интернет мрак у Путиновој...
- Ko će doći poslije Vučića?
- Kako pronaći prijatelja sa beneficijama
- Oprez blokaderi - vojna parada je zamka!
- Levica i podrška Palestincima
- "Neki došli da pumpaju, a onda jao...
- Zasto se ne gradi Vojvodina?
POSTAVLJEN SPOMENIK KRALJU PETRU U KUCEVISTU
- Začetnik teme kumanovo
- Datum pokretanja
kumanovo
Domaćin
- Poruka
- 3.096
- Poruka
- 30.119
Svaka cast,sta reci.
sumljiv_tip
Domaćin
- Poruka
- 3.735
Al ce crkne onaj "Sandanski" od muke 
- Poruka
- 30.119
Ma Sandanski je izgubljen u prostoru i vremenu, u svakom drustvu ima takvih,ja se samo nadam da su takvi dole manjina.
Kuburi sa identitetom pa zato, inace dobro parla Srbski,nasledje predaka valjda.
Извори и мишљења о српској народној припадности житеља Јужне Старе Србије
Уредник: Игор Малиновски
1) Око 950-те, Византијски Император Константин Порфирогенит записује да град "Серблиа" на положају југо-западно од Солуна има своје име од својих српских основача (око раног 7-ог века) .У 10-ом веку исти град је споменут као "Српчиште" у рукопису византијског писаца Иоана Зонаре.
Constantin Porphyrogenitos "De Administrando Imperio" cap.32, pp.152 ed.Bonn
"Starine" 14, 1882 pp.16
2) Око 680 године споменут је град Гордосервон, чије име потиче од Срба премештених у Малој Азији од стране Императора Констанса Другог, насељених из области око реке Вардар (БЈР Македонија) .Исидор, Епископ Гордосервона, споменут је око 680-681 и чињеница да је овај град био Епископско средиште даје повода замисли да је имао бројчано значајну Српску популацију.Око 1200-те године исти град спомиње се као Сервохориа - (Српско Насеље) .
Constantin Porfyrogenitus "De Administrando Imperio"
Ердељановић, Ј. "О насељавању Словена у Малој Азији и Сирији од 7 до 10 века" Гласник Географског Друштва том. VI 1921 стр.189
Lequen, M. "Oriens Christianus" I, 1740, pp.659-660
Micotky, J."Otiorum Chroate", Vol. I , Budapest, 1806, pp.89-112
Niederle, L. "Slovanske starozhitnosti" Dilu II, Svazek pp.389-399; pp. 444-446
Ostrogorski, G."Bizantisko-Juzhnoslovenski odnosi", Enciklopedija Jugoslavije 1, Zagreb 1955, pp. 591-599
Ramsay, W.M. "The Historical Geography Of Asia Minor", London, 1890, pp.183, pp.210
3) Око 1229-1230 године Бугарски Цар Иван Асен II поставља натпис у Трнову: "Узео сам земљу од Адријанополиса до Драча, грчку, албанску, још и српску".Изразито севернији положај српских држава тог датума даје повод хипотези да је споменута српска земља јужно од те црте област насељена Србима.
Daskalov, H.S. "Otkritija v drevnei stolicji Bolgarskoi, Ternovo"Moskva, 1859 pp.18-19
Дуйчев , И. "Цар Иван Асен II" ,София, 1941 стр.23-24
Makushev, V "Bolgarija v' koncjah XII i v pervoi polovini XIII veka" , 1872 pp.56-57
4) У Душановом Законику изданом 1349 и 1354 у Скопљу и Сересу, спомињу се следећи народи као становници Србије: Срби, Грци, Албанци (Арбанаси) (Чл.77, 82) , Арумуни (Власи) (Чл.32, 77, 82) , Саксонци (Саси) (Чл.123).
Новаковић, Ст.. "Законик Стефана Душана Цара Српског 1349-1354", Београд, 1898
5) Деспот Угљеша у писми из 1366 писаном у Скопљу каже да је господар српске земље, Грчке и Поморја.
Новаковић, Ст. "Законски Споменици Српских Држава Средњег Века", 1912, стр.509
6) Патријарх Цариграда спомиње господара Србије, Угљешу у писму из 1371 године.Држава Угљеше налазила се око доње Струме.
Mikloshich, F & Muller, J. "Acta et diplomata" I, 1860, pp.571
7) Место битке на Марици 1371 године, када су се Краљеви Вукашин и Угљеша, предводећи своје војске, сукобили са Турцима, било је названо "Сирф-Синдуги"-"Српски Пораз".
Jorga, N. "Geschiste des Osmanischen Reiches" Vol.I, cap IV, pp241
8) У другој половини 14-ог века, монах Исаија спомиње да је Угљеша покренуо Српску и Грчку војску и његовог брата Вукашина, и да су са том војском кренули на надирајуће Турке.
Новаковић, Ст."Срби и Турци 14 и 15-ог века, 1893, стр.184
Mikloshich , F. "S.Joannis Chrystostomi homilia in ramos palmarum", 1845, pp.71
Mikloshich, F. "Chrestomatia Paleoslovenica", 1861, pp 41
9) 1395 године Михаил Палеолог и његова супруга Јелена успоставили су задужбину Јеленином оцу, Константину Дејановићу, Господару Србије.Држава Константина налазила се око реке Струме.
Mikloshich, F. & Joseph, M. "Acta et dipolomata", 1862, pp.260
10) Белешка из 1401 од стране владе Млетака спомиње посланика "Константина, господара Србије, која је око наше драчке области" (Constantini domini Servie teritorii, quod est circa teritorium nostrum Durachii) .
Ljubich, S. "Listine" 4, 1874, pp.437
11) Бугарске Хронике, пореклом из 15-ог века садрже одломак по коме је Турски Султан Мурат отишао да покори или Бугаре или Угљешу.Угљеша и Краљ Вукашин "скупили су велику српску војску".
Bogdan, J. "Archiv fur Slavische philologie" 13, 1891, pp.481; pp.493
12) Димитар, писац из Кратова, записао је да му је задатак да преведе "Закон" (v ezhe sastaviti mi pisaniem srbskoga ezika sochinenie, rekshe knigu imenuemu zakonik) за Охридску Архиепископију из грчког на српски језик, по наређењу Охридског Архиепископа Доротеја, који га је посетио у Кратову јер саборна Црква у Охриду није имала ту књигу на српском језику (po eziku srbskom) него само на грчком.
Kachanovski, V. "Starine" 12, 1880 , pp.255
13) Остаци Ивана Рилског су пребачени од Трнова у Рилски Манастир.Тај догађај је био описан од стране Владислава Граматика, 1469 године, који спомиње српске војнике на Маричкој Битки Remains of John Rilski are transferred from Trnovo in the Monastery of Rila.That was described by Vladislav Gramatik, in 1469, who also mentioned Serbian soldiers (Srbskiie voje) in the 1371 Marica battle.
Новаковић, Ст. , "Гласник Српског Ученог ДруштваGlasnik Srpskog uchenog drushtva" 22, 1867, стр..287
14) Негде при крају 15-ог века Мађарски историчар Бонфини пише о "Македонији, коју сада зову Србија".("Macedoniam quam Serbua nunc appelant") .
Ant.Bonfini "Rerum Hungarii Indec." II lib IX, Viennae, 1774 pp.248a
15) Године 1515 Ђорђе Кратовац је спаљен.У његовом житију стоји.."..од српског корена и вођен Светим Духом оставио си отаџбину и сроднике у Кратову и пришао си граду Софији".(Ot korene srpskago i douhom svetim vodimi ostavil jesi otachastvo i srodniki izhe v' Kratovja, prishel jesi k' Gradou Sardaskomu).
Новаковић, Ст. , "Гласник Српског Ученог Друштва" 21, 1867, стр..154
16) Стефан Герлах пише 1574-те да је рођак Мехмед Паше постао Архиепископ у Бугарској, и његово седиште је десет дана далеко од Једрења, у граду Охриду, на граници Епира и Србије.(Zu eineim Erz-bischopff in der Bulgarey gemacht worden, hat seinen Sitz zehn Tagreiss von Adrianopol, in der Stadt Ochrida, in der Grantzen Epiri und Servien) .
Gerlach, S. "Tage-Buch", Frankfurt, 1674, pp.64a
17) Јаков Соранцо из Венеције стиже у Скопље, у провинцији Србији, године 1575.
Matkovich.P."Rad. Jugosl. Akad." 124, 1895, str.131
18) У Краљеву (Румунија) , Поп Јован оставља запис да је Србин од места Кратова (Srbin od mjasta Kratova) .
Стојановић, Љ."Стари Српски Записи и Натписи" I, 1902 , стр..752
19) Мартин Крузис у својој књизи спомиње "...Скопље, велики и веома насељени град у Турској у краљевини".("Vscopia, or Scopia, a great and populous City of Turkey in the K. of Servia").
Crusius, M. "Turcogreciae libri octo", 1584, pp.5
20) 1584-те Католички Клерик Александар Комуловић спомиње да је у Србији ("Servia"), Скопље главни град ("Scopia principale citta") и да се налази у средини провинције (nel mezzo della provincia) .
Fermendzhin, E. "Acta Bosniae" "Monum. Slav. Mer. XXIII 1892 str.39
21) У 17-ом веку, Хаџи Калфа, турски географ бележи да су планине Костурске области насељене Србима и Аромунима.Такођер спомиње да на обали језера између Сереса, Солуна и Сидерокапса постоји село насељено Грцима, Србима и Аромунима.
"Rumeli und Bosna, Geographisch beschrieben von Mustapha Ben Abdalaih Hadschi Chalfa aus dem turkischen ubersetzt von J. von Hammer" Wien 1812 pp.80; pp.97
Kuburi sa identitetom pa zato, inace dobro parla Srbski,nasledje predaka valjda.
Извори и мишљења о српској народној припадности житеља Јужне Старе Србије
Уредник: Игор Малиновски
1) Око 950-те, Византијски Император Константин Порфирогенит записује да град "Серблиа" на положају југо-западно од Солуна има своје име од својих српских основача (око раног 7-ог века) .У 10-ом веку исти град је споменут као "Српчиште" у рукопису византијског писаца Иоана Зонаре.
Constantin Porphyrogenitos "De Administrando Imperio" cap.32, pp.152 ed.Bonn
"Starine" 14, 1882 pp.16
2) Око 680 године споменут је град Гордосервон, чије име потиче од Срба премештених у Малој Азији од стране Императора Констанса Другог, насељених из области око реке Вардар (БЈР Македонија) .Исидор, Епископ Гордосервона, споменут је око 680-681 и чињеница да је овај град био Епископско средиште даје повода замисли да је имао бројчано значајну Српску популацију.Око 1200-те године исти град спомиње се као Сервохориа - (Српско Насеље) .
Constantin Porfyrogenitus "De Administrando Imperio"
Ердељановић, Ј. "О насељавању Словена у Малој Азији и Сирији од 7 до 10 века" Гласник Географског Друштва том. VI 1921 стр.189
Lequen, M. "Oriens Christianus" I, 1740, pp.659-660
Micotky, J."Otiorum Chroate", Vol. I , Budapest, 1806, pp.89-112
Niederle, L. "Slovanske starozhitnosti" Dilu II, Svazek pp.389-399; pp. 444-446
Ostrogorski, G."Bizantisko-Juzhnoslovenski odnosi", Enciklopedija Jugoslavije 1, Zagreb 1955, pp. 591-599
Ramsay, W.M. "The Historical Geography Of Asia Minor", London, 1890, pp.183, pp.210
3) Око 1229-1230 године Бугарски Цар Иван Асен II поставља натпис у Трнову: "Узео сам земљу од Адријанополиса до Драча, грчку, албанску, још и српску".Изразито севернији положај српских држава тог датума даје повод хипотези да је споменута српска земља јужно од те црте област насељена Србима.
Daskalov, H.S. "Otkritija v drevnei stolicji Bolgarskoi, Ternovo"Moskva, 1859 pp.18-19
Дуйчев , И. "Цар Иван Асен II" ,София, 1941 стр.23-24
Makushev, V "Bolgarija v' koncjah XII i v pervoi polovini XIII veka" , 1872 pp.56-57
4) У Душановом Законику изданом 1349 и 1354 у Скопљу и Сересу, спомињу се следећи народи као становници Србије: Срби, Грци, Албанци (Арбанаси) (Чл.77, 82) , Арумуни (Власи) (Чл.32, 77, 82) , Саксонци (Саси) (Чл.123).
Новаковић, Ст.. "Законик Стефана Душана Цара Српског 1349-1354", Београд, 1898
5) Деспот Угљеша у писми из 1366 писаном у Скопљу каже да је господар српске земље, Грчке и Поморја.
Новаковић, Ст. "Законски Споменици Српских Држава Средњег Века", 1912, стр.509
6) Патријарх Цариграда спомиње господара Србије, Угљешу у писму из 1371 године.Држава Угљеше налазила се око доње Струме.
Mikloshich, F & Muller, J. "Acta et diplomata" I, 1860, pp.571
7) Место битке на Марици 1371 године, када су се Краљеви Вукашин и Угљеша, предводећи своје војске, сукобили са Турцима, било је названо "Сирф-Синдуги"-"Српски Пораз".
Jorga, N. "Geschiste des Osmanischen Reiches" Vol.I, cap IV, pp241
8) У другој половини 14-ог века, монах Исаија спомиње да је Угљеша покренуо Српску и Грчку војску и његовог брата Вукашина, и да су са том војском кренули на надирајуће Турке.
Новаковић, Ст."Срби и Турци 14 и 15-ог века, 1893, стр.184
Mikloshich , F. "S.Joannis Chrystostomi homilia in ramos palmarum", 1845, pp.71
Mikloshich, F. "Chrestomatia Paleoslovenica", 1861, pp 41
9) 1395 године Михаил Палеолог и његова супруга Јелена успоставили су задужбину Јеленином оцу, Константину Дејановићу, Господару Србије.Држава Константина налазила се око реке Струме.
Mikloshich, F. & Joseph, M. "Acta et dipolomata", 1862, pp.260
10) Белешка из 1401 од стране владе Млетака спомиње посланика "Константина, господара Србије, која је око наше драчке области" (Constantini domini Servie teritorii, quod est circa teritorium nostrum Durachii) .
Ljubich, S. "Listine" 4, 1874, pp.437
11) Бугарске Хронике, пореклом из 15-ог века садрже одломак по коме је Турски Султан Мурат отишао да покори или Бугаре или Угљешу.Угљеша и Краљ Вукашин "скупили су велику српску војску".
Bogdan, J. "Archiv fur Slavische philologie" 13, 1891, pp.481; pp.493
12) Димитар, писац из Кратова, записао је да му је задатак да преведе "Закон" (v ezhe sastaviti mi pisaniem srbskoga ezika sochinenie, rekshe knigu imenuemu zakonik) за Охридску Архиепископију из грчког на српски језик, по наређењу Охридског Архиепископа Доротеја, који га је посетио у Кратову јер саборна Црква у Охриду није имала ту књигу на српском језику (po eziku srbskom) него само на грчком.
Kachanovski, V. "Starine" 12, 1880 , pp.255
13) Остаци Ивана Рилског су пребачени од Трнова у Рилски Манастир.Тај догађај је био описан од стране Владислава Граматика, 1469 године, који спомиње српске војнике на Маричкој Битки Remains of John Rilski are transferred from Trnovo in the Monastery of Rila.That was described by Vladislav Gramatik, in 1469, who also mentioned Serbian soldiers (Srbskiie voje) in the 1371 Marica battle.
Новаковић, Ст. , "Гласник Српског Ученог ДруштваGlasnik Srpskog uchenog drushtva" 22, 1867, стр..287
14) Негде при крају 15-ог века Мађарски историчар Бонфини пише о "Македонији, коју сада зову Србија".("Macedoniam quam Serbua nunc appelant") .
Ant.Bonfini "Rerum Hungarii Indec." II lib IX, Viennae, 1774 pp.248a
15) Године 1515 Ђорђе Кратовац је спаљен.У његовом житију стоји.."..од српског корена и вођен Светим Духом оставио си отаџбину и сроднике у Кратову и пришао си граду Софији".(Ot korene srpskago i douhom svetim vodimi ostavil jesi otachastvo i srodniki izhe v' Kratovja, prishel jesi k' Gradou Sardaskomu).
Новаковић, Ст. , "Гласник Српског Ученог Друштва" 21, 1867, стр..154
16) Стефан Герлах пише 1574-те да је рођак Мехмед Паше постао Архиепископ у Бугарској, и његово седиште је десет дана далеко од Једрења, у граду Охриду, на граници Епира и Србије.(Zu eineim Erz-bischopff in der Bulgarey gemacht worden, hat seinen Sitz zehn Tagreiss von Adrianopol, in der Stadt Ochrida, in der Grantzen Epiri und Servien) .
Gerlach, S. "Tage-Buch", Frankfurt, 1674, pp.64a
17) Јаков Соранцо из Венеције стиже у Скопље, у провинцији Србији, године 1575.
Matkovich.P."Rad. Jugosl. Akad." 124, 1895, str.131
18) У Краљеву (Румунија) , Поп Јован оставља запис да је Србин од места Кратова (Srbin od mjasta Kratova) .
Стојановић, Љ."Стари Српски Записи и Натписи" I, 1902 , стр..752
19) Мартин Крузис у својој књизи спомиње "...Скопље, велики и веома насељени град у Турској у краљевини".("Vscopia, or Scopia, a great and populous City of Turkey in the K. of Servia").
Crusius, M. "Turcogreciae libri octo", 1584, pp.5
20) 1584-те Католички Клерик Александар Комуловић спомиње да је у Србији ("Servia"), Скопље главни град ("Scopia principale citta") и да се налази у средини провинције (nel mezzo della provincia) .
Fermendzhin, E. "Acta Bosniae" "Monum. Slav. Mer. XXIII 1892 str.39
21) У 17-ом веку, Хаџи Калфа, турски географ бележи да су планине Костурске области насељене Србима и Аромунима.Такођер спомиње да на обали језера између Сереса, Солуна и Сидерокапса постоји село насељено Грцима, Србима и Аромунима.
"Rumeli und Bosna, Geographisch beschrieben von Mustapha Ben Abdalaih Hadschi Chalfa aus dem turkischen ubersetzt von J. von Hammer" Wien 1812 pp.80; pp.97
- Poruka
- 30.119
Nastavak
22) Митрополит Јеремија из града "Пелагон" (Битољ) стиже у Русију 1603 године рекавши да је дошао из српске земље
Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Год. 7112, Дец..19
23) Октобра 1605 изаслаништво монаха иде у Русији и међу њима био је Ђакон Авксентиј од српске земље, Николскога Манастира на Струмици (ЋSerbskoi zemli nikolskoga monastira chto na Strumicja, Diakon AvksentiiЋ) .
"Snoshenia Rossii po djelam cerkovnim" , I, 1858
24) 1609, у архиву Ватикана, споменута је Католичка Црква у Скопљу, Србија ("La chiesa di Scopia in Servia") .
Horvat, K. "Glasnik zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini" XXI, 1909
25) Митрополит Сергије каже да је постављен за Митрополита Гревена од стране Охридског Архиепископа Нектарија српске земље. ("Posvjashchen on na mitropoliju grevenskuju arhiepiskop ohridskim , Nektariem serbskoi zemli") .
"Snoshenia Rossii po djelam cerkovnim" II, 1860 pp.29
26) Коментар Доминиканца Никола Лонгија из Дубровника:"Корисно је поставити 3-4 српских свештеника у Србији, јер у Нишу, Крагујевцу, Јагодини, Црној Гори* и Кратову, говори се српски."
*Скопској Црној Гори
Acta. S. Congr. Vol.3. Fol.24 A D Congr. diie 20 decembris 1622
27) Надбискуп Бара Бјанки дели Србију на Горњу и Доњу.У област Горње убраја Прокупље, Ново Брдо, Трепчу, Јањево, Скопску Црну Гору, Скопље и Кратово, места где су сви "Католици српског језика".У Доњу Србију убраја Призрен, Гури и Шегец.
"Arch. S. Congr. Visitte.Vol 16. Fol. 239.
28) Архиепископ Охрида Аврам, са пратњом, стиже 1634-те у Русију.При распиту, рекли су да су Грци српске земље града Охрида (Grechane Serpskie zemli iz Ahridona Goroda) .
Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Год. 7142, No 8
29) Обраћајући се Руском Цару Михаилу 1641 године, Скопски Митрополит Семион напомиње да је из српске земље. (Serbskie zemli Semion mitropolit) .
Димитријевић.С. "Спом. Срп. Краљ. Акад." 38, 1908 стр.60a, стр 60b
30) 1644-те, Србин Димитрије Николаев из Костура стиже у Русију (Serbjanin' Dmitrei Nikolaev).
Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Год. 7156
31) Католички свештеник Петар Богдани написао је 1650-те препоруку за његовог рођака, Андрију Богдани из Албаније, рекавши да је "препоручен за Архиепископију у Охриду у Србији".("Proposto per L'Archivescovato d' Ochrida su in confini della Servia") .
Fermendzhin, E. "Starine" 25, 1892, pp.172
32) 1651 године, Кратовски Митрополит пише Руском Цару: "Моји прародитељи и предци су господари српске земље Кратово".
Димитријевић, С. "Гласник Српске Краљевске Академије", 58, 1900.
33) 1652 У Архивама Руског Царског Дома , забележено је да је Српски Митрополит Михајло присутвовао ручку са Руским Царем.Ради се о истој личности из горњег одломка.(Serbskii Mitropolit Mihailo)
"Filologicheskaja nabljudenija A.H. Vostokova".1865, pp.184
34) 1653 Јеромонах Дамаскин је написао писмо своме рођаку, Митрополиту Кратова Михајлу, које садржи закључак о милости Руског Цара према "нашем српском језику".(Jeziku nashemu Srbskom) .
Станојевић, Љ "Стари Српски Записи и Натписи", I, 1902. Бр. 1547, Бр. 1562
35) Споменути су Католички мисионари у Србији (Servia) и међу њима господин Стефан кратовац ("In Cratovo d.Stefano da Cratovo") .
Fermendzhin, E. "Starine" 25, 1892, str..194
36) У натпису од 1659 стоји: "Михаил Митрополит, посетилац Светог Божјег Гроба Светог Јерусалима од Српске земље града Кратова" ("Mihail Mitropolit, poklonik bozhia groba svetago Ierusalima ot Srbskie zemli grada Kratova") .
"Chtenija v imperatorskom' obshtesvja istorii i drevnosti Rossiiskih pri Moskovskom univerziteta" Moskva 1896 II 5th part pp.4a
37) 1665 године Софијски Архиепископ Петар Archbishop Petar бележи да "Сада у овом Краљевству Србији постоји једна Митрополитска Црква, она Скопска""Al presente si trovano in cotesto regno di Servia una chiesa Metropolitana, cioe, Scopia") , додајући да је Папа Урбан 8-ми у својој декларацији оснивања "Илирског Колегија" изјавио да "постоје три Бискупије у Србији-оне у Скопљу, Јустинијани званој Призрен, и у Нишу".("Che sono del regno di Servia tre vescovati:cioe Scupi, ovvero Scopia, Justiniana detta Prisren, et anche Nissa") .
Fermendzhin, E. "Starine" 25 , pp18
38) Питер Хејлин, енглески географ под одредницом "Србија" ставља-"главни градови тамо су 1.Ниш 2. Видин (од Турака зван Киратов) 3. Кратово.....9.Скопље, од Птолемеја звано Скупи.": ("Principal towns hereof : 1.Nissa 2.Vidina (by the Turks called Kiratow) 3.Cratova........9.Scopi, by Ptolemy called Scupi.")
Heylin, P. "Cosmographie in four books" London, 1666
39) 1666 године Митрополит Ананије од Кратова у допису са Руским Царем, спомиње "Михајла, Митрополита Срба" ("Mihaila Mitropolita Srbian") .
Димитријевић, С. "Споменица Српске Краљевске Академије", 38, 1900 стр.64б
40) 1667-е Цар Леополд даје повластице Грцима (Graeci) и Србима (Rasciani) који су емигрирали ка Северној Мађарској при чему је "већина њих долазила из Македоније" ("Praesertim autem ex Macedonia adventum") .
Витковић, Г. "Гласник Српског Ученог Друштва", 67, 1887, стр.128;стр.131
41) Унутар "Извештаја о Српској или Скопској Диоцези ( Relazione della diocesi di Servia o Skopia ) набројана су главна места у Србији"Призрен, Скопље..."
(" Li loughi principali della Servia: Prisren, Scopia ....")
Fermendzhin E., "Starine" 25, 1892. pp. 195-196
42) 1676.Секретар "Друштва За Пропаганду Вере" "De Propaganda Fide" написао је извештај Папи Иночентију о Католичкој Цркви у Босни и суседним земљама, у којем је спомненут Бискуп Скопља, Андреа Богдани.
Horvat, K. "Glasnik Zemaljskog Muzeja Bosne i Hercegovine" XXI, 1909, pp.393
43) Око 1680 Урбан Чери јавља у рапорту папи Иноћентију IX о Архиепископу Скопља у Србији.
Theiner, A." Vetera. Monum. Slav. Mer. Histor. Ill." II, 1875, pp 213
44) Надбискуп Скопља описује Србију и каже да је "Скопље главни град Србије" ("Scopia....metropolli di Servia") .Даље, спомиње да су Православне "куће у Скопљу Грчке и Српске".("Case Greche e Serviane").
Theiner, A. ibidem, pp. 220
45) Канонска Посета Надбискупа Скопског Петра Богданија 1680-те садржи забелешку да су становници Скопља Грци, Срби, Јевреји и Јермени.
"Scritture orig. rif. nelle. congr. gen. vol. 482 ad congr. die 5 maii 1681 Nro 24"
46) У 1685-ој години Надбискуп Скопља Петар Богдани шаље допис Кардиналу Чибу, говоривши да су га Турци истерали из "целе Србије".("da tutta la Servia") .
22) Митрополит Јеремија из града "Пелагон" (Битољ) стиже у Русију 1603 године рекавши да је дошао из српске земље
Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Год. 7112, Дец..19
23) Октобра 1605 изаслаништво монаха иде у Русији и међу њима био је Ђакон Авксентиј од српске земље, Николскога Манастира на Струмици (ЋSerbskoi zemli nikolskoga monastira chto na Strumicja, Diakon AvksentiiЋ) .
"Snoshenia Rossii po djelam cerkovnim" , I, 1858
24) 1609, у архиву Ватикана, споменута је Католичка Црква у Скопљу, Србија ("La chiesa di Scopia in Servia") .
Horvat, K. "Glasnik zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini" XXI, 1909
25) Митрополит Сергије каже да је постављен за Митрополита Гревена од стране Охридског Архиепископа Нектарија српске земље. ("Posvjashchen on na mitropoliju grevenskuju arhiepiskop ohridskim , Nektariem serbskoi zemli") .
"Snoshenia Rossii po djelam cerkovnim" II, 1860 pp.29
26) Коментар Доминиканца Никола Лонгија из Дубровника:"Корисно је поставити 3-4 српских свештеника у Србији, јер у Нишу, Крагујевцу, Јагодини, Црној Гори* и Кратову, говори се српски."
*Скопској Црној Гори
Acta. S. Congr. Vol.3. Fol.24 A D Congr. diie 20 decembris 1622
27) Надбискуп Бара Бјанки дели Србију на Горњу и Доњу.У област Горње убраја Прокупље, Ново Брдо, Трепчу, Јањево, Скопску Црну Гору, Скопље и Кратово, места где су сви "Католици српског језика".У Доњу Србију убраја Призрен, Гури и Шегец.
"Arch. S. Congr. Visitte.Vol 16. Fol. 239.
28) Архиепископ Охрида Аврам, са пратњом, стиже 1634-те у Русију.При распиту, рекли су да су Грци српске земље града Охрида (Grechane Serpskie zemli iz Ahridona Goroda) .
Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Год. 7142, No 8
29) Обраћајући се Руском Цару Михаилу 1641 године, Скопски Митрополит Семион напомиње да је из српске земље. (Serbskie zemli Semion mitropolit) .
Димитријевић.С. "Спом. Срп. Краљ. Акад." 38, 1908 стр.60a, стр 60b
30) 1644-те, Србин Димитрије Николаев из Костура стиже у Русију (Serbjanin' Dmitrei Nikolaev).
Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Год. 7156
31) Католички свештеник Петар Богдани написао је 1650-те препоруку за његовог рођака, Андрију Богдани из Албаније, рекавши да је "препоручен за Архиепископију у Охриду у Србији".("Proposto per L'Archivescovato d' Ochrida su in confini della Servia") .
Fermendzhin, E. "Starine" 25, 1892, pp.172
32) 1651 године, Кратовски Митрополит пише Руском Цару: "Моји прародитељи и предци су господари српске земље Кратово".
Димитријевић, С. "Гласник Српске Краљевске Академије", 58, 1900.
33) 1652 У Архивама Руског Царског Дома , забележено је да је Српски Митрополит Михајло присутвовао ручку са Руским Царем.Ради се о истој личности из горњег одломка.(Serbskii Mitropolit Mihailo)
"Filologicheskaja nabljudenija A.H. Vostokova".1865, pp.184
34) 1653 Јеромонах Дамаскин је написао писмо своме рођаку, Митрополиту Кратова Михајлу, које садржи закључак о милости Руског Цара према "нашем српском језику".(Jeziku nashemu Srbskom) .
Станојевић, Љ "Стари Српски Записи и Натписи", I, 1902. Бр. 1547, Бр. 1562
35) Споменути су Католички мисионари у Србији (Servia) и међу њима господин Стефан кратовац ("In Cratovo d.Stefano da Cratovo") .
Fermendzhin, E. "Starine" 25, 1892, str..194
36) У натпису од 1659 стоји: "Михаил Митрополит, посетилац Светог Божјег Гроба Светог Јерусалима од Српске земље града Кратова" ("Mihail Mitropolit, poklonik bozhia groba svetago Ierusalima ot Srbskie zemli grada Kratova") .
"Chtenija v imperatorskom' obshtesvja istorii i drevnosti Rossiiskih pri Moskovskom univerziteta" Moskva 1896 II 5th part pp.4a
37) 1665 године Софијски Архиепископ Петар Archbishop Petar бележи да "Сада у овом Краљевству Србији постоји једна Митрополитска Црква, она Скопска""Al presente si trovano in cotesto regno di Servia una chiesa Metropolitana, cioe, Scopia") , додајући да је Папа Урбан 8-ми у својој декларацији оснивања "Илирског Колегија" изјавио да "постоје три Бискупије у Србији-оне у Скопљу, Јустинијани званој Призрен, и у Нишу".("Che sono del regno di Servia tre vescovati:cioe Scupi, ovvero Scopia, Justiniana detta Prisren, et anche Nissa") .
Fermendzhin, E. "Starine" 25 , pp18
38) Питер Хејлин, енглески географ под одредницом "Србија" ставља-"главни градови тамо су 1.Ниш 2. Видин (од Турака зван Киратов) 3. Кратово.....9.Скопље, од Птолемеја звано Скупи.": ("Principal towns hereof : 1.Nissa 2.Vidina (by the Turks called Kiratow) 3.Cratova........9.Scopi, by Ptolemy called Scupi.")
Heylin, P. "Cosmographie in four books" London, 1666
39) 1666 године Митрополит Ананије од Кратова у допису са Руским Царем, спомиње "Михајла, Митрополита Срба" ("Mihaila Mitropolita Srbian") .
Димитријевић, С. "Споменица Српске Краљевске Академије", 38, 1900 стр.64б
40) 1667-е Цар Леополд даје повластице Грцима (Graeci) и Србима (Rasciani) који су емигрирали ка Северној Мађарској при чему је "већина њих долазила из Македоније" ("Praesertim autem ex Macedonia adventum") .
Витковић, Г. "Гласник Српског Ученог Друштва", 67, 1887, стр.128;стр.131
41) Унутар "Извештаја о Српској или Скопској Диоцези ( Relazione della diocesi di Servia o Skopia ) набројана су главна места у Србији"Призрен, Скопље..."
(" Li loughi principali della Servia: Prisren, Scopia ....")
Fermendzhin E., "Starine" 25, 1892. pp. 195-196
42) 1676.Секретар "Друштва За Пропаганду Вере" "De Propaganda Fide" написао је извештај Папи Иночентију о Католичкој Цркви у Босни и суседним земљама, у којем је спомненут Бискуп Скопља, Андреа Богдани.
Horvat, K. "Glasnik Zemaljskog Muzeja Bosne i Hercegovine" XXI, 1909, pp.393
43) Око 1680 Урбан Чери јавља у рапорту папи Иноћентију IX о Архиепископу Скопља у Србији.
Theiner, A." Vetera. Monum. Slav. Mer. Histor. Ill." II, 1875, pp 213
44) Надбискуп Скопља описује Србију и каже да је "Скопље главни град Србије" ("Scopia....metropolli di Servia") .Даље, спомиње да су Православне "куће у Скопљу Грчке и Српске".("Case Greche e Serviane").
Theiner, A. ibidem, pp. 220
45) Канонска Посета Надбискупа Скопског Петра Богданија 1680-те садржи забелешку да су становници Скопља Грци, Срби, Јевреји и Јермени.
"Scritture orig. rif. nelle. congr. gen. vol. 482 ad congr. die 5 maii 1681 Nro 24"
46) У 1685-ој години Надбискуп Скопља Петар Богдани шаље допис Кардиналу Чибу, говоривши да су га Турци истерали из "целе Србије".("da tutta la Servia") .
- Poruka
- 30.119
Dalje
Horvat, K. "Glasnik zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini" XXI, 1909, pp. 403
47)Митрополит Јевтимије од "Српске земље града Скопља" (Serbskija zemli goroda Skopija) долази у Русију 1687-е године, доносећи молбу у којој спомиње да је "Митрополит српске земље скопске Цркве" ("Mitropolit Serbskije zemli Skopskie Crkve") .
Димитријевић, С. "Гласник Српске Краљевске Академије" 60, 1901 стр.154
48) 1690-те Бискуп Котора, Марин Драго, извештава да је "Скопље насељено Турцима, Србима Грчког Обреда и Католицима".
"Scritture riferite nei congressi - Servia.Vol. I, Fol. 120"
49) Аустријски Цар Леополд проглашава Јована Монастирлију из Битоља Војводом Срба у Аустрији 1691-е године.
Трифуноски, Ф. Ј. "Македонизирање Јужне Србије", Београд, 1995, стр. 24
50) Братан Иванов, Србин из Македонске земље стиже у Москву 1704-е године.(Makedonskie zemli Serbin' Bratan' Ivanov) .
Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Year 1704
Kapterev, N.A. "Harakter otnoshenii Rossii k Pravoslavnomu Vostoku v XVI i XVII stoletija" 1914 pp.348
51) Димитрије Петров из Кичева дошавши у Русију 1706 године ради скупљања средстава за изградњу Цркве Св.Димитрија у Кичеву, изјашњава се као полазник из српске земље града Кичева.(Serbskie zemli goroda Karacheva) .Долазак је регистриран као" српске земље охридске епархије кичевског града Србина димитрија Петровог""Serbskie zemli Arhidonskija Eparhi Krachevskogo goroda Serbjanin Dmitrei Petrov".)
Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Год. 1706, No. 7
52) Барски Надбискуп, Вићентије Змајевић константира "главна места у Србији су Београд, Смедерево, Ниш, Скопље, Прокупље, Ново Брдо, Приштина, Трепча, Призрен и Пећ, а утврђења Качаник, Тетово, Јањево, Вучитрн, Митровица, Ђаковица и Нови Пазар."
"Scritture riferite nei congressi - Albania. Vol. V, Fol. 175"
53) 1723-е Герард Корнелиус вон Дрих, Секретар аустријске делегације, на путу ка Цариграду спомиње за Пирот да има "Грка и Срба у тим земљама" ("Grichen oder Raitzen dieses landes") .Даље спомиње место звано "Гроблиан" ("Grobblian") источно од Софије за које говори да су већина његових житеља Срби (Raitzen).
Cornelius, G.V.D. "Historische nachricht von der Rom. Kayser.Gross-Botschaft nacht Konstantinopol" Nurnberg 1723 pp.84; pp.102
54) Ургентна Конгрегација Римске Католичке Цркве 1742-е године издаје рапорт који садржи изјаву да "Срби грчког обреда" настањују Хрватску, Славонију, Мађарску, Србију, Тракију, Македонију, Албанију и Црну Гору.
Archivum Sacrae Congregationis de Propaganda Fide."Congregazioni Particolari"Vol.106.Fol.1
55) у 1774 години Руска Царица Елизабета обраћа се"племенитим и часним господарима српских земаља у Македонији, Скандарији, Црној Гори и Приморју Црногорског Народа, управницима, војводама, принчевима и капетнима као и њиховим духовним и световним вођама".
Милутиновић, С."Историја Црне Горе", 1835
56) Писмо из 1756 спомиње главна места у Србији (La Servie) , мећу којима су "Скопље, где борави Српски Архиепископ; Кратово, по којем је провинција именована".("Scopia, ou reside Archeveque Rascien; Cratovo, qui donne son nom au Gouvernement") .
"Le Voyager francois, ou la connoissance de l' ancien et du noveau monde mis au jour par M. l' Abbe Delaporte", tome XXIII, Paris, 1777
57) Католички Надбискуп Скопља, Матија Масарек, Албанац, извештава де је град насељен "Грцима, шизматицима Србима, Јеврејима и Јерменима" ("Grece, scismatici Serviani, Ebrei et Armeni") у извештају написаном око 1770-е године.
1790-те напомиње да Турци сумњају на Грке и Србе Скопља јер су послали писма Русији.
"Scritture rif. nei congressi - Servia. Vol. III", marzo 1790
58) Група француских штабних офицера 1807-е, дозволом Турака, путује кроз Македонију састављајући статистички преглед популације.Осим Грка, Турака, Албанаца и Арумуна затекли су само Србе.
Slijepchevich, Dj. "The Macedonian Question", The American Institute For Balkan Affairs, Chicago, 1958
59) Преписка чешког филолога Добровског до Словеначког колеге Б.Копитара између 1809-1810-е садржи ово мишљење Добровског Имам мало обзира спрема географским називима.Дубровчани, Македонци и Босанци су ипак Срби
"Die geographischen Benennungen kummern mich wenig. Ragusiner, Macedonier, Bosnien sind doch Serben".
Jagich, V. "Briefwechsel zwischen Dobrowsky und Kopitar" Berlin, 1885 pp.34
60) Изјава Јозефа Милера, Аустријца, медицинског офицера Турске Армије у раном 19-ом веку који је радио у Албанији, о суседним земљама које је посетио.Др. Милер је течно говорио српски језик.
.....Српска племена живе у источним планинама и побрђу око Дебра, у области Струге као и на источној обали Охридског језера, даље у долини Ресена и Преспе, у граду Битољу и његовом северо-источном опкружењу, у долини Сребрница, и по имену у заједницама Опторош, Србица, Махмуша, Мртвућа, широм леве, источне области Белог Дрима у заједницама Кремовик, Мирожиш,Ћупрево, Гребник, Злокуће....
Joseph Muller, “Albanien, Rumelien und die Osterreichisch-Montenegrinische Grenze”, Prague, 1844
61) "Српска сточарска племена су одвојена од бугарског земљорадничког живља Македоније од Грка, који настаљују средишње и приобалне области ове велике земље".
Cyprian Robert, "Les Slaves de Turque" Paris, 1844, Vol. II pp.234
62) "Српски огранак укључује, осим Српског Књежевства, Црну Гору, Босну, такође и много енклава у Албанији и Македонији"
Cyprian Robert, "Die Slaven der Turkei" Stuttgart, vol.II pp. 278
63) Коментар Едмунда Спенсера о народима области Македоније коју је посетио средином 19-ог века:
"Становништво је већином саствљено од Раје, мешане расе Грка, Бугара и Срба, који, не може се сумњати, би се придружили до последњег њиховим саплеменицима по вери у Србији и Горњој Мезији.Тиме постаје очевидно да је велика опасност власти Османлија у овим провинцијама, успешан упад српске националности у Македонији.Са овом народом они имају традицију закона, и њихове некадашње величине , придодане моћним везама расе и вере.
"The inhabitants are for the most part composed of Rayahs, a mixed race of Greeks, Bulgarians and Serbians, who, it cannot be doubted, would join to the man their brethren in faith of Serbia and Upper Moesia.It must therefore be evident that the great danger to be apprehended to the rule of the Osmanli in these provinces, is the successful inroad of the Serbian nationality into Macedonia; with this people they have the tradition of right, and their former greatness, aided by the powerful ties of race and creed"
Edmund Spencer, "Travels in European Turkey", vol. II , London, 1851, pp. 30
64) "Српска племена су по језику и по пореклу у поседу највећег дела Европске Турске.На истоку су распоређени до Нишаве и Струме, Струмиона старинаца, који иде у Орфејски Залив.Од јужне до северне границе грчког језика, они насељују Босну, Херцеговину, Стару Македонију.Црногорци и Далматинци, иако нису покорени од Турака, српског су племена"
Ruestow, W "Der Krieg in der Tuerkey 1875-1876", Zurich, 1876
65) Од 1880 до 1881 године водила се Српска Брсјачка у областима Демир-Хисара, Пореча и Кичева.Воће овог устанка су били локални Четници Илија Делија, Риста Костадиновић, Мицко Крстић и Анђелко Танасовић.
Веселиновић В. М. "Брсјачка Буна", Београд, 1905
66) Молба становника села Селце код Дебра до ЊКВ Александра Карађорђевића из 1854 године.
22 Oktovra
Horvat, K. "Glasnik zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini" XXI, 1909, pp. 403
47)Митрополит Јевтимије од "Српске земље града Скопља" (Serbskija zemli goroda Skopija) долази у Русију 1687-е године, доносећи молбу у којој спомиње да је "Митрополит српске земље скопске Цркве" ("Mitropolit Serbskije zemli Skopskie Crkve") .
Димитријевић, С. "Гласник Српске Краљевске Академије" 60, 1901 стр.154
48) 1690-те Бискуп Котора, Марин Драго, извештава да је "Скопље насељено Турцима, Србима Грчког Обреда и Католицима".
"Scritture riferite nei congressi - Servia.Vol. I, Fol. 120"
49) Аустријски Цар Леополд проглашава Јована Монастирлију из Битоља Војводом Срба у Аустрији 1691-е године.
Трифуноски, Ф. Ј. "Македонизирање Јужне Србије", Београд, 1995, стр. 24
50) Братан Иванов, Србин из Македонске земље стиже у Москву 1704-е године.(Makedonskie zemli Serbin' Bratan' Ivanov) .
Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Year 1704
Kapterev, N.A. "Harakter otnoshenii Rossii k Pravoslavnomu Vostoku v XVI i XVII stoletija" 1914 pp.348
51) Димитрије Петров из Кичева дошавши у Русију 1706 године ради скупљања средстава за изградњу Цркве Св.Димитрија у Кичеву, изјашњава се као полазник из српске земље града Кичева.(Serbskie zemli goroda Karacheva) .Долазак је регистриран као" српске земље охридске епархије кичевског града Србина димитрија Петровог""Serbskie zemli Arhidonskija Eparhi Krachevskogo goroda Serbjanin Dmitrei Petrov".)
Архив Руског Министарства за Спољне Послове, Год. 1706, No. 7
52) Барски Надбискуп, Вићентије Змајевић константира "главна места у Србији су Београд, Смедерево, Ниш, Скопље, Прокупље, Ново Брдо, Приштина, Трепча, Призрен и Пећ, а утврђења Качаник, Тетово, Јањево, Вучитрн, Митровица, Ђаковица и Нови Пазар."
"Scritture riferite nei congressi - Albania. Vol. V, Fol. 175"
53) 1723-е Герард Корнелиус вон Дрих, Секретар аустријске делегације, на путу ка Цариграду спомиње за Пирот да има "Грка и Срба у тим земљама" ("Grichen oder Raitzen dieses landes") .Даље спомиње место звано "Гроблиан" ("Grobblian") источно од Софије за које говори да су већина његових житеља Срби (Raitzen).
Cornelius, G.V.D. "Historische nachricht von der Rom. Kayser.Gross-Botschaft nacht Konstantinopol" Nurnberg 1723 pp.84; pp.102
54) Ургентна Конгрегација Римске Католичке Цркве 1742-е године издаје рапорт који садржи изјаву да "Срби грчког обреда" настањују Хрватску, Славонију, Мађарску, Србију, Тракију, Македонију, Албанију и Црну Гору.
Archivum Sacrae Congregationis de Propaganda Fide."Congregazioni Particolari"Vol.106.Fol.1
55) у 1774 години Руска Царица Елизабета обраћа се"племенитим и часним господарима српских земаља у Македонији, Скандарији, Црној Гори и Приморју Црногорског Народа, управницима, војводама, принчевима и капетнима као и њиховим духовним и световним вођама".
Милутиновић, С."Историја Црне Горе", 1835
56) Писмо из 1756 спомиње главна места у Србији (La Servie) , мећу којима су "Скопље, где борави Српски Архиепископ; Кратово, по којем је провинција именована".("Scopia, ou reside Archeveque Rascien; Cratovo, qui donne son nom au Gouvernement") .
"Le Voyager francois, ou la connoissance de l' ancien et du noveau monde mis au jour par M. l' Abbe Delaporte", tome XXIII, Paris, 1777
57) Католички Надбискуп Скопља, Матија Масарек, Албанац, извештава де је град насељен "Грцима, шизматицима Србима, Јеврејима и Јерменима" ("Grece, scismatici Serviani, Ebrei et Armeni") у извештају написаном око 1770-е године.
1790-те напомиње да Турци сумњају на Грке и Србе Скопља јер су послали писма Русији.
"Scritture rif. nei congressi - Servia. Vol. III", marzo 1790
58) Група француских штабних офицера 1807-е, дозволом Турака, путује кроз Македонију састављајући статистички преглед популације.Осим Грка, Турака, Албанаца и Арумуна затекли су само Србе.
Slijepchevich, Dj. "The Macedonian Question", The American Institute For Balkan Affairs, Chicago, 1958
59) Преписка чешког филолога Добровског до Словеначког колеге Б.Копитара између 1809-1810-е садржи ово мишљење Добровског Имам мало обзира спрема географским називима.Дубровчани, Македонци и Босанци су ипак Срби
"Die geographischen Benennungen kummern mich wenig. Ragusiner, Macedonier, Bosnien sind doch Serben".
Jagich, V. "Briefwechsel zwischen Dobrowsky und Kopitar" Berlin, 1885 pp.34
60) Изјава Јозефа Милера, Аустријца, медицинског офицера Турске Армије у раном 19-ом веку који је радио у Албанији, о суседним земљама које је посетио.Др. Милер је течно говорио српски језик.
.....Српска племена живе у источним планинама и побрђу око Дебра, у области Струге као и на источној обали Охридског језера, даље у долини Ресена и Преспе, у граду Битољу и његовом северо-источном опкружењу, у долини Сребрница, и по имену у заједницама Опторош, Србица, Махмуша, Мртвућа, широм леве, источне области Белог Дрима у заједницама Кремовик, Мирожиш,Ћупрево, Гребник, Злокуће....
Joseph Muller, “Albanien, Rumelien und die Osterreichisch-Montenegrinische Grenze”, Prague, 1844
61) "Српска сточарска племена су одвојена од бугарског земљорадничког живља Македоније од Грка, који настаљују средишње и приобалне области ове велике земље".
Cyprian Robert, "Les Slaves de Turque" Paris, 1844, Vol. II pp.234
62) "Српски огранак укључује, осим Српског Књежевства, Црну Гору, Босну, такође и много енклава у Албанији и Македонији"
Cyprian Robert, "Die Slaven der Turkei" Stuttgart, vol.II pp. 278
63) Коментар Едмунда Спенсера о народима области Македоније коју је посетио средином 19-ог века:
"Становништво је већином саствљено од Раје, мешане расе Грка, Бугара и Срба, који, не може се сумњати, би се придружили до последњег њиховим саплеменицима по вери у Србији и Горњој Мезији.Тиме постаје очевидно да је велика опасност власти Османлија у овим провинцијама, успешан упад српске националности у Македонији.Са овом народом они имају традицију закона, и њихове некадашње величине , придодане моћним везама расе и вере.
"The inhabitants are for the most part composed of Rayahs, a mixed race of Greeks, Bulgarians and Serbians, who, it cannot be doubted, would join to the man their brethren in faith of Serbia and Upper Moesia.It must therefore be evident that the great danger to be apprehended to the rule of the Osmanli in these provinces, is the successful inroad of the Serbian nationality into Macedonia; with this people they have the tradition of right, and their former greatness, aided by the powerful ties of race and creed"
Edmund Spencer, "Travels in European Turkey", vol. II , London, 1851, pp. 30
64) "Српска племена су по језику и по пореклу у поседу највећег дела Европске Турске.На истоку су распоређени до Нишаве и Струме, Струмиона старинаца, који иде у Орфејски Залив.Од јужне до северне границе грчког језика, они насељују Босну, Херцеговину, Стару Македонију.Црногорци и Далматинци, иако нису покорени од Турака, српског су племена"
Ruestow, W "Der Krieg in der Tuerkey 1875-1876", Zurich, 1876
65) Од 1880 до 1881 године водила се Српска Брсјачка у областима Демир-Хисара, Пореча и Кичева.Воће овог устанка су били локални Четници Илија Делија, Риста Костадиновић, Мицко Крстић и Анђелко Танасовић.
Веселиновић В. М. "Брсјачка Буна", Београд, 1905
66) Молба становника села Селце код Дебра до ЊКВ Александра Карађорђевића из 1854 године.
22 Oktovra
- Poruka
- 30.119
Arsenije Janovich, Gavril Janovich, Damjan Markovich, Vasil Milich, Tane Ninovich, Trifun Grujovich, Stanisha Nikolich, Cvetko Damjanovich, Despot Potnikovich, Gligorije Naumovich i Filip Aleksich proshenijem od 21 t.m. mole Knjaza da bi se obshtini ninoi Selachkoi u Albaniji za Crkvu shtogod knjiga pravitelstvom srpskim za sirotinske crkve u Turskoj nabavljeni podarilo.
Џамбазовски К. et al. "Архивска Граѓа за Историјата на Македонскиот Народ", Београд, 1979 том I, Књ. 2, стр. 235
67) На основи Привилегија Рудолфа 2-ог хиљаде српских породица из Босне и Македоније емигрирало je под Војводама Вуковићем и Пјасонићем.
Czoernig, von Carl "Ethnographie der oesterrichischem Monarchie", Wien, 1885, Vol II pp.169
68) "Разумљиво је да су Турци преферирали пасивног и покорног Бугара насупрот бунтовном Србину или Грку.Пошто је Српско Књежевство добило своју слободу, Турци су сматрали сваког Србина који се изјашњавао тако као побуњеничког заговорника против турског режима.Ова околност била је широко искоришћена од стране Бугара како би ширили своју пропаганду међу Србима ван Књежевства...
....Било ко је одбијао да постане Бугар и упорно се називао Србином бивао је издан Турцима као заговорник Србије, и могао је да очекује тешку казну.Српски свештеници били су злостављани.Дозвола да се отвори српска школа бивала би одбијена, а постојеће биле су затворене.Српски манастири су уништени.Да би избегао злостављање, живаљ се одрекао своје народности и прозвао се Бугарима....
....за време последњих четердесетих или педесетих година водила се оштра пропаганда преко које су Бугари храбрили Турке да делују против Срба и Грка.Зато, низ Македоније, Тракије и Дарданије, Словени се сматрају Бугарима, што је сасвим нетачно.Сасвим супротно, Словени у Македонији не могу разумети Бугара из Јантре.
Ако се жели дати ознака овим Словенима правилно, онда треба да буду сматрани за Србе, јер српско име је толико популарно међу њима да на пример мушка деца су понекад крштена "Србин".Српски херој народних песама, Марко Краљевић је очито Српски владар Македоније."
Alexander von Heksch "Die Donau von ihrem Ursprung bis an die Mundung", Leipzig, 1885, pp.63
69) 1886 године Руски публицист и дипломат И. С. Јастребов објављује своју књигу "Obichai i pesni tureckih serbov v Prizren, Ipek, Morava, i Dibra" ("Обичаји и Песне Турских Срба у Призрену, Пећи, Морави и Дебру) у којем се налази следећа забелешка о Српском обичају Слава: "Славу славе Срби не само у Србији, Аустрији, Мађарској, Босни, Црној Гори, Косову, Морави и Призрену, него такође у областима Скопља, Велеса, Прилепа, Битоља и Охрида, укључујући Дебар и подручје Тетова.Сви житељи који говоре Словенско-Српским дијалектом држе тај обичај светим."
Jastrebov, I.S. "Obichai i Pesni tureckih serbov v Prizren, Ipek, Morava i Dibra", 1886, pp.1-2
70) "Подељен вером на три дела, подељен због политичке судбине, подразним јурисдикцијама, Српска раса имала је ту несрећу да буде расута у разним провинвијама, чија имена сакривају њено јединство.Србија, Стара Србија ( у данашњим турским вилајетима Косово и Санџак) , Босна, Херцеговина, Далмација са Дубровником, Јужни део Мађарске (Бачка, Срем, Барања, Славонија, Хрватска) ".
Dozon, A. "L' Europee Serbe, chants popularies heroiques (Serbie, Bosnie et Herzegovine, Croatie, Dalmatie, Montenegro)", Paris, 1888, pp.15-16
71) Проматрање Аустро-Угарског Филд-Маршала Антона Туме вон Валдкампфа: " У Македонији Срби живе, делимично у великој равници Битоља, делимично у Вардарској равници и посебно су компактни у долини Тетова
Anton Tuma von Waldkampf "Griechland, Makedonien und Sudalbanien", Leipzig, 1897 pp-214-215
72) Закључак лингвисте Петра Драгановог око песама "Македонских Словена":"Веома је упадљиво да у кругу Царева, Краљева, Војвода, Хероја и других ликова ових песама налазе се само личности и значајни догађаји од средњевековне, нове и најновије српске историје".
P.Draganov "Makedonsko-Slavjanskii Sbornik" pp.VIII (n.d.)
73) "Срби су на југу Далмације, у Краљевству Хрватска и Славонија, на југу Краљевства Мађарска, у Македонији"
Henry, Rene "Questions d' Autriche-Hongrie et Question d' Orient" Paris, 1905, pp.207
74) Др. Карл Острајх о Скопљу: "Градско становништво састоји се од свих могућих елемената-од којих су неки прихватили Бугарски Егзархат и зову себе Бугари - и Албанци или Исламизирани Срби.Иако се налази јужно од Шар-Планине, Скопље је главни град Старе Србије.......сеоска попилација, иако је српска пореклом, у већем делу дала је подршку Егзархату, јер је бугарски Епископ прихватљивији за њих него грчки Епископ Екуменске Цркве којој су раније припадали.Тако је сеоска популација око Скопља данас постала углавном бугарска.Исто важи и за чисто српско Тетово".
Karl Oestreich "Makedonien" Geographische Zeitschrift, Vol.X, No.1, 1904, pp 198-199
75) Говорећи у установљењу Бугарског Егзархата у Македонији, Карл Острајх бележи: "Значајан део сеоске популације, иако се тада осећала српском, приграбила је прву прилику да добије словенске свештенике и тако се декларирала као бугарска.....Ко год да је пришао Бугарском Егзархату, био је регистриран у Турским пописним документима као Булгар-Милет и пред светом је углавном био Бугар".
Karl Oestreich "Die Bevolkerung von Makedonien", Geographische Zeitschrift, Vol. XI, No.1, 1905, pp.291
76) Теодор вон Сосноски пише о бугарској пропаганди у Македонији: "Шта су били ови методи Грци, Срби и Турци ове несрећне земље осетили су на својим сопственим леђима.Крађама и опожаривањима, силовањима и убиствима, оружане банде покушавале су да их приморе да се прикључе бугарској страни."
Theodor von Sosnosky "Die Balkanpolitik Osterreich-Ungars seit 1886, Stuttgart-Berlin, 1914, Vol.II, pp.129
77) За време Првог Светског Рата, бугарске трупе под командом Првог Поручника Александра Протогеровог, високог функционера ВМРО-а, добиле су нaредбу да се одмазде народу који је живео источно од Куманова ради напада на неке бугарске трупе.Пре почетка мера освете, читав живаљ се изјаснио као бугарски, да би избегао репресије.Протогеров је био збуњен.У вези овог догађаја, Гилбер ин дер Мар записује његов расплет:
"Тада су Протогерови помоћници имали досетку: питали су ко слави 'Славу'.Они који су je славили, били су стрељани, јер прослава 'Славе' је знак да је неко Србин: то је обичај који Бугари немају".
Gilbert in der Maur "Jugoslawien einst und jetz" Leipzig-Vienna, 1936, pp.330
78) "Иако је српска национална епика нашла свој најпотпунији израз у областима северо-запада, ипак је значајан део њеног градива узет из Јужне Србије.И обратно:много поема које потичу од другде су нашле пут у Јужној Србији, биле су певане тамо и наслеђене".
Alois Schmaus, "Dichtung", "Mazedonien: Leben und Gestalt einer Landschaft", Berlin, 1940 pp.106
79) Листа географских имена у Јужној Старој Србији-БЈР Македонији са пореклом од корена "Срб-": Србиново, код Тетова; Србица, Србјани, Србјан Доленце у Битољској области;Србце и Србци јужно од Битоља;Србиново у области Горње Џумаје, пиринска област у Бугарској;Србиница, речно врело код села Подлеш.
В .Kънчов "Македония" , София, 1900, стр.256
М.А. Вујићић "Речник Места у Ослобођеној Области Старе Србије", 1914, стр.241
В .Kънчов Ibidem pp.191
В . Kънчов Ibidem pp. 238
В . Радовановић "Тиквеш и Рајец", Етнографски Зборник XXIX стр.457
Ј .Ф. Трифуноски " Македонизирање Јужне Србије", Београд, 1995, стр.33
http://istorijska-biblioteka.wikidot...rt:gordoservon
http://sr.wikipedia.org/sr-el/Г...B2он
http://samostalni.narod.ru/
.http://en.wikipedia.org/wiki/Gordoservon.
Џамбазовски К. et al. "Архивска Граѓа за Историјата на Македонскиот Народ", Београд, 1979 том I, Књ. 2, стр. 235
67) На основи Привилегија Рудолфа 2-ог хиљаде српских породица из Босне и Македоније емигрирало je под Војводама Вуковићем и Пјасонићем.
Czoernig, von Carl "Ethnographie der oesterrichischem Monarchie", Wien, 1885, Vol II pp.169
68) "Разумљиво је да су Турци преферирали пасивног и покорног Бугара насупрот бунтовном Србину или Грку.Пошто је Српско Књежевство добило своју слободу, Турци су сматрали сваког Србина који се изјашњавао тако као побуњеничког заговорника против турског режима.Ова околност била је широко искоришћена од стране Бугара како би ширили своју пропаганду међу Србима ван Књежевства...
....Било ко је одбијао да постане Бугар и упорно се називао Србином бивао је издан Турцима као заговорник Србије, и могао је да очекује тешку казну.Српски свештеници били су злостављани.Дозвола да се отвори српска школа бивала би одбијена, а постојеће биле су затворене.Српски манастири су уништени.Да би избегао злостављање, живаљ се одрекао своје народности и прозвао се Бугарима....
....за време последњих четердесетих или педесетих година водила се оштра пропаганда преко које су Бугари храбрили Турке да делују против Срба и Грка.Зато, низ Македоније, Тракије и Дарданије, Словени се сматрају Бугарима, што је сасвим нетачно.Сасвим супротно, Словени у Македонији не могу разумети Бугара из Јантре.
Ако се жели дати ознака овим Словенима правилно, онда треба да буду сматрани за Србе, јер српско име је толико популарно међу њима да на пример мушка деца су понекад крштена "Србин".Српски херој народних песама, Марко Краљевић је очито Српски владар Македоније."
Alexander von Heksch "Die Donau von ihrem Ursprung bis an die Mundung", Leipzig, 1885, pp.63
69) 1886 године Руски публицист и дипломат И. С. Јастребов објављује своју књигу "Obichai i pesni tureckih serbov v Prizren, Ipek, Morava, i Dibra" ("Обичаји и Песне Турских Срба у Призрену, Пећи, Морави и Дебру) у којем се налази следећа забелешка о Српском обичају Слава: "Славу славе Срби не само у Србији, Аустрији, Мађарској, Босни, Црној Гори, Косову, Морави и Призрену, него такође у областима Скопља, Велеса, Прилепа, Битоља и Охрида, укључујући Дебар и подручје Тетова.Сви житељи који говоре Словенско-Српским дијалектом држе тај обичај светим."
Jastrebov, I.S. "Obichai i Pesni tureckih serbov v Prizren, Ipek, Morava i Dibra", 1886, pp.1-2
70) "Подељен вером на три дела, подељен због политичке судбине, подразним јурисдикцијама, Српска раса имала је ту несрећу да буде расута у разним провинвијама, чија имена сакривају њено јединство.Србија, Стара Србија ( у данашњим турским вилајетима Косово и Санџак) , Босна, Херцеговина, Далмација са Дубровником, Јужни део Мађарске (Бачка, Срем, Барања, Славонија, Хрватска) ".
Dozon, A. "L' Europee Serbe, chants popularies heroiques (Serbie, Bosnie et Herzegovine, Croatie, Dalmatie, Montenegro)", Paris, 1888, pp.15-16
71) Проматрање Аустро-Угарског Филд-Маршала Антона Туме вон Валдкампфа: " У Македонији Срби живе, делимично у великој равници Битоља, делимично у Вардарској равници и посебно су компактни у долини Тетова
Anton Tuma von Waldkampf "Griechland, Makedonien und Sudalbanien", Leipzig, 1897 pp-214-215
72) Закључак лингвисте Петра Драгановог око песама "Македонских Словена":"Веома је упадљиво да у кругу Царева, Краљева, Војвода, Хероја и других ликова ових песама налазе се само личности и значајни догађаји од средњевековне, нове и најновије српске историје".
P.Draganov "Makedonsko-Slavjanskii Sbornik" pp.VIII (n.d.)
73) "Срби су на југу Далмације, у Краљевству Хрватска и Славонија, на југу Краљевства Мађарска, у Македонији"
Henry, Rene "Questions d' Autriche-Hongrie et Question d' Orient" Paris, 1905, pp.207
74) Др. Карл Острајх о Скопљу: "Градско становништво састоји се од свих могућих елемената-од којих су неки прихватили Бугарски Егзархат и зову себе Бугари - и Албанци или Исламизирани Срби.Иако се налази јужно од Шар-Планине, Скопље је главни град Старе Србије.......сеоска попилација, иако је српска пореклом, у већем делу дала је подршку Егзархату, јер је бугарски Епископ прихватљивији за њих него грчки Епископ Екуменске Цркве којој су раније припадали.Тако је сеоска популација око Скопља данас постала углавном бугарска.Исто важи и за чисто српско Тетово".
Karl Oestreich "Makedonien" Geographische Zeitschrift, Vol.X, No.1, 1904, pp 198-199
75) Говорећи у установљењу Бугарског Егзархата у Македонији, Карл Острајх бележи: "Значајан део сеоске популације, иако се тада осећала српском, приграбила је прву прилику да добије словенске свештенике и тако се декларирала као бугарска.....Ко год да је пришао Бугарском Егзархату, био је регистриран у Турским пописним документима као Булгар-Милет и пред светом је углавном био Бугар".
Karl Oestreich "Die Bevolkerung von Makedonien", Geographische Zeitschrift, Vol. XI, No.1, 1905, pp.291
76) Теодор вон Сосноски пише о бугарској пропаганди у Македонији: "Шта су били ови методи Грци, Срби и Турци ове несрећне земље осетили су на својим сопственим леђима.Крађама и опожаривањима, силовањима и убиствима, оружане банде покушавале су да их приморе да се прикључе бугарској страни."
Theodor von Sosnosky "Die Balkanpolitik Osterreich-Ungars seit 1886, Stuttgart-Berlin, 1914, Vol.II, pp.129
77) За време Првог Светског Рата, бугарске трупе под командом Првог Поручника Александра Протогеровог, високог функционера ВМРО-а, добиле су нaредбу да се одмазде народу који је живео источно од Куманова ради напада на неке бугарске трупе.Пре почетка мера освете, читав живаљ се изјаснио као бугарски, да би избегао репресије.Протогеров је био збуњен.У вези овог догађаја, Гилбер ин дер Мар записује његов расплет:
"Тада су Протогерови помоћници имали досетку: питали су ко слави 'Славу'.Они који су je славили, били су стрељани, јер прослава 'Славе' је знак да је неко Србин: то је обичај који Бугари немају".
Gilbert in der Maur "Jugoslawien einst und jetz" Leipzig-Vienna, 1936, pp.330
78) "Иако је српска национална епика нашла свој најпотпунији израз у областима северо-запада, ипак је значајан део њеног градива узет из Јужне Србије.И обратно:много поема које потичу од другде су нашле пут у Јужној Србији, биле су певане тамо и наслеђене".
Alois Schmaus, "Dichtung", "Mazedonien: Leben und Gestalt einer Landschaft", Berlin, 1940 pp.106
79) Листа географских имена у Јужној Старој Србији-БЈР Македонији са пореклом од корена "Срб-": Србиново, код Тетова; Србица, Србјани, Србјан Доленце у Битољској области;Србце и Србци јужно од Битоља;Србиново у области Горње Џумаје, пиринска област у Бугарској;Србиница, речно врело код села Подлеш.
В .Kънчов "Македония" , София, 1900, стр.256
М.А. Вујићић "Речник Места у Ослобођеној Области Старе Србије", 1914, стр.241
В .Kънчов Ibidem pp.191
В . Kънчов Ibidem pp. 238
В . Радовановић "Тиквеш и Рајец", Етнографски Зборник XXIX стр.457
Ј .Ф. Трифуноски " Македонизирање Јужне Србије", Београд, 1995, стр.33
http://istorijska-biblioteka.wikidot...rt:gordoservon
http://sr.wikipedia.org/sr-el/Г...B2он
http://samostalni.narod.ru/
.http://en.wikipedia.org/wiki/Gordoservon.
- Poruka
- 30.119
МАЋЕДОНИЈА-СТАРА СРБИЈА
Пише: Христа СТАМЕНКОВИЋ
У почетку наше ере, становништво старог краљевства Македоније говорило је грчки са тракијским и илирским мешавинама. У другом веку, Римљани су успоставили Македонију као своју провинцију, у којој је мањи део становништва био латинског порекла. Већ у трећем веку, почињу да се досељавају Словени (Срби), а тек у седмом веку почиње досељавање Бугара несловенског порекла. У деветом веку цела је Македонија под бугарском контролом. Срби су 1280. године ослободили Западну Македонију од Бугара, а 1346. цар Душан се крунисо за цара Срба и Грка са престоницом у Скопљу. Убрзо после тога, 1389. године, након битке на Косову, настаје турска окупација Македоније која траје све до краја деветнаестог века.
БУГАРСКА И СРПСКА ГЕРИЛА
Треба нагласити да су првобитни Бугари, као посебна раса, са посебним језиком, били асимилирани од Словена (Срба). Касније су новоформирани Бугари чинили све да Србе преобрате у Бугаре како би освојили Македонију. У том смислу, бугарска пропаганда је била далеко активнија од српске. Око 1900. године, Бугари су у Македонији имали 785 школа, док смо ми Срби имали само 178 школа ("Енциклопедија Британика"). А како су школе најбоље средство пропаганде, то није изненађујуће да су Бугари са скоро пет пута више школа успели да бугаризују чист српски живаљ.
Поред врло успешне политичко-просветне пропаганде, Бугари су у прошлом веку организовали активну герилу у борби за присаједињење Македоније Бугарској. Једна од таквих организација је ВМРО (Унутрашња македонска револуционарна организација), основана 1893. године. А као противмера овој организацији, Српска народна одбрана је формирала четничку организацију. Имена неких од прослављених четника ушла су у народну песму, као Ђорђе Скопљанче, Глигор Соколовић, Јован Бабунски-Стојковић.
Године 1945. у Македонији су живели Срби, побугарени Срби (Бугари), Албанци, Грци, нешто мало Турака и Румуна, а питање је да ли се данас и један прави Бугарин азијатског порекла може наћи у Македонији. Очевидно да Македонци нису постојали као националност, док је Македонија била само географски појам. Јединствен македонски језик није могао бити формиран с обзиром на то да су Срби говорили српским дијалектом, побугарени Срби бугарским дијалектом, Албанци албански, Грци грчки.
Ако се чита немачка историја, ми Срби смо непознати дивљи варвари, "упали" на данашње тле негде са Карпата, око шестог века; ако се чита историја са српске тачке гледишта, онда следи да смо ми најстарији народ које помињу Веде. Према тврђењу професора Олге Луковић у њеној докторској дисертацији (одбрањеној на Сорбони у Паризу), а објављеној у Београду, у три тома, наш језик је најближи индоевропском језику из којег су се развили нама познати језици. Ако историју Македоније пишу Бугари, онда је Македонија не само бугарска, већ и све српске земље до Београда, јер је једно кратко време, око 1185. године, тим земљама владао Иван Асен, цар бугарски и грчки. Али ако ту исту историју пишу Срби (Цвијић), онда је српски живаљ, настањен не само у Македонији, него све до Софије и реке Искар!
Чињеница је да су Бугари бугарске расе, а не индоевропске, и да потичу од тзв. Утигура и Кутигура, са једним посебним језиком. Али, у додиру са Србима, дакле са вишом цивилизацијом, они су апсорбовани, те се њихов стари идентитет потпуно изгубио. Од Словена (Срба) Бугари су примили словенски језик, па и само хришћанство. Појединци, оријентисани према Бугарској, називали су себе Македонцима, и тежили су да се Македонија прикључи Бугарској. Делови Македоније настањени српским живљем, називали су се Старом Србијом, као остатком Душанове царевине. И док су побугарени Срби говорили бугарским наречјем, Срби су говорили српским.
С друге стране, иако се бугарски Македонци осећају Бугарима, тешко је прихватити да су то одиста, јер сви Словени у Македонији славе славу, а чињеница је да то раде само Срби. Између ових двају струја у Македонији постоји дубока нетрпељивост Штавише, између њих су, до почетка Првог светског рата, вођене герилске борбе. Бугари су своје герилце називали комитама, а Срби своје четницима. У једној од ових борби против бугарских комита рањен је и мој таст, инжењер Влада Петровић, из Лабуништа код Охрида.
ПО БРОЗОВОМ НАРЕЂЕЊУ
Бугарски дијалекат је прихваћен као званични македонски језик победом југословенских комуниста на челу са Титом. Тито је благословио из два разлога:
1) Вештачким стварањем македонске федералне јединице и новим језиком требало је одсећи део животног система саме Србије;
2) Увођење бугарског дијалекта имало је за циљ да се у Македонији елиминише српство и српско обележје за сва времена.
По "Енциклопедији Британици", од трећег до седмог века, упркос словенским имиграцијама, становници Македоније говорили су углавном грчки У каснијим вековима, Македонија је била само географски појам Отоманске империје, без државе и званичног језика, све до ослобођења и уласка савезничких армија 1918. године. После Првог светског рата, званични језик Македоније је, наравно, био српски, док је за време окупације (1941-45), био бугарски. Овај нови, "македонски" језик (бугарско наречје), јесте вештачки језик, формиран 1944 године, по наредби Тита, модификацијом бугарског наречја којим се говорило у неким крајевима Македоније, с циљем уништења српства и српског имена!
Пише: Христа СТАМЕНКОВИЋ
У почетку наше ере, становништво старог краљевства Македоније говорило је грчки са тракијским и илирским мешавинама. У другом веку, Римљани су успоставили Македонију као своју провинцију, у којој је мањи део становништва био латинског порекла. Већ у трећем веку, почињу да се досељавају Словени (Срби), а тек у седмом веку почиње досељавање Бугара несловенског порекла. У деветом веку цела је Македонија под бугарском контролом. Срби су 1280. године ослободили Западну Македонију од Бугара, а 1346. цар Душан се крунисо за цара Срба и Грка са престоницом у Скопљу. Убрзо после тога, 1389. године, након битке на Косову, настаје турска окупација Македоније која траје све до краја деветнаестог века.
БУГАРСКА И СРПСКА ГЕРИЛА
Треба нагласити да су првобитни Бугари, као посебна раса, са посебним језиком, били асимилирани од Словена (Срба). Касније су новоформирани Бугари чинили све да Србе преобрате у Бугаре како би освојили Македонију. У том смислу, бугарска пропаганда је била далеко активнија од српске. Око 1900. године, Бугари су у Македонији имали 785 школа, док смо ми Срби имали само 178 школа ("Енциклопедија Британика"). А како су школе најбоље средство пропаганде, то није изненађујуће да су Бугари са скоро пет пута више школа успели да бугаризују чист српски живаљ.
Поред врло успешне политичко-просветне пропаганде, Бугари су у прошлом веку организовали активну герилу у борби за присаједињење Македоније Бугарској. Једна од таквих организација је ВМРО (Унутрашња македонска револуционарна организација), основана 1893. године. А као противмера овој организацији, Српска народна одбрана је формирала четничку организацију. Имена неких од прослављених четника ушла су у народну песму, као Ђорђе Скопљанче, Глигор Соколовић, Јован Бабунски-Стојковић.
Године 1945. у Македонији су живели Срби, побугарени Срби (Бугари), Албанци, Грци, нешто мало Турака и Румуна, а питање је да ли се данас и један прави Бугарин азијатског порекла може наћи у Македонији. Очевидно да Македонци нису постојали као националност, док је Македонија била само географски појам. Јединствен македонски језик није могао бити формиран с обзиром на то да су Срби говорили српским дијалектом, побугарени Срби бугарским дијалектом, Албанци албански, Грци грчки.
Ако се чита немачка историја, ми Срби смо непознати дивљи варвари, "упали" на данашње тле негде са Карпата, око шестог века; ако се чита историја са српске тачке гледишта, онда следи да смо ми најстарији народ које помињу Веде. Према тврђењу професора Олге Луковић у њеној докторској дисертацији (одбрањеној на Сорбони у Паризу), а објављеној у Београду, у три тома, наш језик је најближи индоевропском језику из којег су се развили нама познати језици. Ако историју Македоније пишу Бугари, онда је Македонија не само бугарска, већ и све српске земље до Београда, јер је једно кратко време, око 1185. године, тим земљама владао Иван Асен, цар бугарски и грчки. Али ако ту исту историју пишу Срби (Цвијић), онда је српски живаљ, настањен не само у Македонији, него све до Софије и реке Искар!
Чињеница је да су Бугари бугарске расе, а не индоевропске, и да потичу од тзв. Утигура и Кутигура, са једним посебним језиком. Али, у додиру са Србима, дакле са вишом цивилизацијом, они су апсорбовани, те се њихов стари идентитет потпуно изгубио. Од Словена (Срба) Бугари су примили словенски језик, па и само хришћанство. Појединци, оријентисани према Бугарској, називали су себе Македонцима, и тежили су да се Македонија прикључи Бугарској. Делови Македоније настањени српским живљем, називали су се Старом Србијом, као остатком Душанове царевине. И док су побугарени Срби говорили бугарским наречјем, Срби су говорили српским.
С друге стране, иако се бугарски Македонци осећају Бугарима, тешко је прихватити да су то одиста, јер сви Словени у Македонији славе славу, а чињеница је да то раде само Срби. Између ових двају струја у Македонији постоји дубока нетрпељивост Штавише, између њих су, до почетка Првог светског рата, вођене герилске борбе. Бугари су своје герилце називали комитама, а Срби своје четницима. У једној од ових борби против бугарских комита рањен је и мој таст, инжењер Влада Петровић, из Лабуништа код Охрида.
ПО БРОЗОВОМ НАРЕЂЕЊУ
Бугарски дијалекат је прихваћен као званични македонски језик победом југословенских комуниста на челу са Титом. Тито је благословио из два разлога:
1) Вештачким стварањем македонске федералне јединице и новим језиком требало је одсећи део животног система саме Србије;
2) Увођење бугарског дијалекта имало је за циљ да се у Македонији елиминише српство и српско обележје за сва времена.
По "Енциклопедији Британици", од трећег до седмог века, упркос словенским имиграцијама, становници Македоније говорили су углавном грчки У каснијим вековима, Македонија је била само географски појам Отоманске империје, без државе и званичног језика, све до ослобођења и уласка савезничких армија 1918. године. После Првог светског рата, званични језик Македоније је, наравно, био српски, док је за време окупације (1941-45), био бугарски. Овај нови, "македонски" језик (бугарско наречје), јесте вештачки језик, формиран 1944 године, по наредби Тита, модификацијом бугарског наречја којим се говорило у неким крајевима Македоније, с циљем уништења српства и српског имена!
Hrastovnik
Poznat
- Poruka
- 9.374
Malo ih on Srba utamanio od Save do Albanije, treba jos spomenika da mu podignu.pa ako jos zaracunamo zasluge njegovih potomaka za Srbstvo, ma za sveca treba da ga proglase (ali u Vatikanu).
- Poruka
- 30.119
Kralj Petar I je jedan od najboljih srbskih vladara i omiljeni srbski kralj,tako da ta tvoja konstatacija ne stoji.Nije on izazivao ratove i ubijao Srbe.
- Poruka
- 30.119
МАКЕДОНСКО ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ
"Со голема жалост и почит ја оставаме оваа спомен-плоча за Македонците војници мобилизирани од српската, окупаторска власт и загинаа за туги интереси и поделба на Македонија..."
Текст на плочи која је постављена на Кајмакчалану и на коју нико из Србије званично није реаговао.
Најновија у низу провокација овога пута долази из БЈР Македоније. Поред све извесинијег и све отоворенијег негирања свог словенског порекла, власти у БЈР Македонији покушавају да избришу неотколоњиве историјске чињенице. Овај већ виђени рецепт, са простора бивше нам државе сада се примењује и то прилично активно у јужним српским земљама. Поред бајковите приче о пореклу „Македонаца“ од античке Македоније и великој цивилизацији прешло се и на конкретне кораке отвореног негирања историјских чињеница и затирања историје. О „српској хегемонистичкој окупацији“ имали смо прилике да слушамо преко Дрине већ дужи низ година, али изгледа да је ова прича нови замајц добила на југу бивше нам земље!
Све то било би очекивано, обзром да се ова вештачка нација труди да своју посебност истакне још од 1945. и од АВНОЈ-евског растакања српске националне целине. Негирање свог словенског српског порекла и вишевековног јединства са Србијом садашња власт БЈР Македоније зарад одбране хибридне „македонске идеологије“ покушава на све начине баш као и Хрвати у Хрватској, Шиптари на Косову и Метохији и „Дукљани“ у Црној Гори да негира своје историјски једино релевнатне везе са Србијом и српским етносом.
Највише боли чињеница да се поводом ове најновије срамоте по Србију нико из власти није огласио и реаговао! Штавише, после срамотног признања тзв. Државе Косово, уследила је блага реакција послушничке нам власти тако што је отказано гостопримство тадашњем амбасадору БЈР Македоније, а у међувремену долази други амбасадор те исте државе, као да ничега није ни било. Онда овакав потез узгајања антисрпства и не треба да чуди као и никаква реакција српских власти тим поводом. Можда председник државе смишља како да се извини потомцима „велике македоснке цивилизације“ баш као што је у складу са дириговном политиком из Брисела и Вашингтона чинио у неким државама бивше Југославије!
Оно што иоле озбиљна држава треба да учини јесте повлачење конкретних диполоматских корака у циљу заштите истине и интереса државе Србије, како би ова неправда била спречена и како би образ државе Србије и жртава које су за њу живот дале у ослободилачким ратовима 1912. - 1918. године био сачуван. Од власти која има о својој држави, народу и историји овакав став то није за очекивати, једино што треба да буде за очекивати од власти која је глува, слепа и незаинтересована за своју сопствену државу и народ јесте што скорији одлазак на сметлиште историје јер јој је тамо и место.
Стефан Стојков Удружење студената Правног факултета „НОМОКАНОН“
"Со голема жалост и почит ја оставаме оваа спомен-плоча за Македонците војници мобилизирани од српската, окупаторска власт и загинаа за туги интереси и поделба на Македонија..."
Текст на плочи која је постављена на Кајмакчалану и на коју нико из Србије званично није реаговао.
Најновија у низу провокација овога пута долази из БЈР Македоније. Поред све извесинијег и све отоворенијег негирања свог словенског порекла, власти у БЈР Македонији покушавају да избришу неотколоњиве историјске чињенице. Овај већ виђени рецепт, са простора бивше нам државе сада се примењује и то прилично активно у јужним српским земљама. Поред бајковите приче о пореклу „Македонаца“ од античке Македоније и великој цивилизацији прешло се и на конкретне кораке отвореног негирања историјских чињеница и затирања историје. О „српској хегемонистичкој окупацији“ имали смо прилике да слушамо преко Дрине већ дужи низ година, али изгледа да је ова прича нови замајц добила на југу бивше нам земље!
Све то било би очекивано, обзром да се ова вештачка нација труди да своју посебност истакне још од 1945. и од АВНОЈ-евског растакања српске националне целине. Негирање свог словенског српског порекла и вишевековног јединства са Србијом садашња власт БЈР Македоније зарад одбране хибридне „македонске идеологије“ покушава на све начине баш као и Хрвати у Хрватској, Шиптари на Косову и Метохији и „Дукљани“ у Црној Гори да негира своје историјски једино релевнатне везе са Србијом и српским етносом.
Највише боли чињеница да се поводом ове најновије срамоте по Србију нико из власти није огласио и реаговао! Штавише, после срамотног признања тзв. Државе Косово, уследила је блага реакција послушничке нам власти тако што је отказано гостопримство тадашњем амбасадору БЈР Македоније, а у међувремену долази други амбасадор те исте државе, као да ничега није ни било. Онда овакав потез узгајања антисрпства и не треба да чуди као и никаква реакција српских власти тим поводом. Можда председник државе смишља како да се извини потомцима „велике македоснке цивилизације“ баш као што је у складу са дириговном политиком из Брисела и Вашингтона чинио у неким државама бивше Југославије!
Оно што иоле озбиљна држава треба да учини јесте повлачење конкретних диполоматских корака у циљу заштите истине и интереса државе Србије, како би ова неправда била спречена и како би образ државе Србије и жртава које су за њу живот дале у ослободилачким ратовима 1912. - 1918. године био сачуван. Од власти која има о својој држави, народу и историји овакав став то није за очекивати, једино што треба да буде за очекивати од власти која је глува, слепа и незаинтересована за своју сопствену државу и народ јесте што скорији одлазак на сметлиште историје јер јој је тамо и место.
Стефан Стојков Удружење студената Правног факултета „НОМОКАНОН“
- Poruka
- 11.573
http://www.camo.ch/karadjordjevici_katolici.htm
Autori knjige su novinar Milorad Bosnjak i strojarski inženjer Slobodan Jakovljevic, koji je direktni potomak Jakova Obrenovica, polubrata srpskog kneza Milosa Obrenovica.
Autori knjige su novinar Milorad Bosnjak i strojarski inženjer Slobodan Jakovljevic, koji je direktni potomak Jakova Obrenovica, polubrata srpskog kneza Milosa Obrenovica.
- Poruka
- 11.573
Teza o albanskom poreklu Karađorđevića postoji odavno
http://www.srbijanet.rs/vesti/drust...-poreklu-karadjordjevica-postoji-odavno-.html
http://www.srbijanet.rs/vesti/drust...-poreklu-karadjordjevica-postoji-odavno-.html
VoSlavu
Ističe se
- Poruka
- 2.786
Ako je jedan strojarski inženjer napisao istorijsku knjigu to mora bit perfektno.
Bajo Pivljanin
Domaćin
- Poruka
- 4.059
А најјаче што је та прича потекла управо од Карађорђевића да би се умилили Албанцима на новослобођеним територијама 
И што су Клименти барем делимично српског порекла, тако је пласирање приче о томе како је Карађорђе пореклом Албанац потпуно депласиране.
И што су Клименти барем делимично српског порекла, тако је пласирање приче о томе како је Карађорђе пореклом Албанац потпуно депласиране.
ZIGOMAR!
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
ZIGOMAR!
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Не, требао је да прогласи капиталуцију, да платимо ратну одштету АУ, да пустимо њихове војнике у нашу земљу да нам хапсе наше грађане
Какав Ватикан сада!?
- Poruka
- 30.119
Ti si neverovatan,pravi raritet.
Statler and Waldorf
Buduća legenda
- Poruka
- 43.086
А најјаче што је та прича потекла управо од Карађорђевића да би се умилили Албанцима на новослобођеним територијама
И што су Клименти барем делимично српског порекла, тако је пласирање приче о томе како је Карађорђе пореклом Албанац потпуно депласиране.
а највећа глупост је кад тезу о томе да Карађорђевићи потичу од Климената поткрепљују тиме да је
Слава Карађорђевића- Св. Климент Римски.. и то као указује на Клименте
а Слава Климената је Св. Јован Богослов 
толико о томе.
а за споменик
- Poruka
- 30.119
Историјски смисао Кумановске битке
Аутор: Др Славенко Терзић, Објављено: 14. 11. 2010.
Када нам данас неки из Европе држе лекције о томе како да се „ослободимо прошлости“ и „вишка историје“, како је Србија 1912. године водила наводно „освајачки рат“, треба их подсетити да су Кумановска битка и Први балкански рат били финале управо борбе коју је Европа започела и водила од краја 17. века
Пре равно 98 година, 24. октобра 1912. године, у раним поподневним часовима, утихнула је артиљеријска, пушчана и митраљеска ватра на простору између Скопске Црне Горе и јужних огранака планине Козјака. Спустила се необична магловита тишина на ову питому равницу и брежуљке око Куманова. Сломљен је и последњи жесток отпор турског 6. стрељачког пука у рејону Зебрњака. Чувена дводневна Кумановска битка између српске Прве армије под командом регента Александра Карађорђевића и турске Вардарске армије под командом Зеки-паше окончана је поразом турске војске, која се у расулу повлачила према Скопљу и даље у дубину Македоније.
ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА ПОБЕДА СРБИЈЕ
Кумановска битка, 23. и 24. октобра 1912. године, била је прва велика војничка победа српске војске у завршном чину ослобођења Старе Србије, Македоније и целога Балкана од вишевековне османске власти. Када се данас после скоро једног века сећамо хероја Кумановске битке и Првог балканског рата – који су против Турске заједничким снагама водиле Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора – не смемо изгубити из вида историјски и цивилизацијски значај победе на Куманову и свих осталих победа балканских савезника. Тим пре што смо суочени са покушајима ревизије не само српске него и балканске историје, у настојањима да се време Османског царства представи као време хармоничног мултиетничког и мултикултурног друштва.
Турска освајања у 14. и 15. веку су разорила српско и остала балканска хришћанска друштва, за више векова насилно прекинула културне, економске, друштвене и све друге везе и утицаје овог дела Европе са другим деловима континента. Данас је модерно говорити о европским вредностима. Управо из угла ових вредности, српски ослободилачки покрет и покрети осталих балканских хришћанских народа имали су велику цивилизацијску мисију – јер су својом борбом стварали претпоставке за обнову својих држава и друштава и реинтеграцију овог дела Европе са развијеним европским срединама. Када нам данас неки из Европе држе лекције о томе како да се „ослободимо прошлости“ и „вишка историје“, како је Србија 1912. године водила наводно „освајачки рат“, можемо поставити питање – зашто се цела Средња Европа, на челу са аустријским царем, римским папом и пољским краљем дигла крајем 17. века да одбрани Беч и протера Турке из Европе, и зашто је генерал Пиколомини 1689. године продирао до Скопља и Призрена? Кумановска битка и Први балкански рат били су финале управо те борбе коју је Европа започела и водила од краја 17. века.
Србија је 1912. године ушла у Први балкански рат с циљем да ослободи српски народ у Старој Србији и Македонији од турске власти и истовремено помогне ослобођење и осталих балканских хришћанских народа. Она се враћала старим средиштима српског државног и духовног живота. Живећи у тешким, понекад и драматичним околностима анархије и безвлашћа, нарочито на Косову и Метохији, српски народ је ипак успевао да колико-толико очува основне облике просветно-културног и духовног живота под Турцима. Српска војска није 1912. године долазила на пусту ледину нити у туђу земљу.
Овдашњи српски народ се вековима окупљао око својих цркава, манастира и манастирских школа. Већ током 60-их и 70-их година 19. века, у Старој Србији и Македонији је радило 70 мушких и 7 женских српских школа и једна богословија (у Призрену). Поред осталих места српске школе су радиле у Кичеву, Скопљу, Гостивару, Дебру, Лазаропољу, Тетову и околини, Кочанима, Злетову, у селима велешке и охридске (Лештани, Боровац, Вевчани), скопске и других нахија. Број основних школа се увећавао крајем 19. и почетком 20. века. Године 1887. отворен је конзулат Србије у Скопљу, 1889. године конзулат у Битољу, у Скопљу је радила Српска гимназија, Мушка и Женска учитељска школа, Женска радничка школа, Музичка школа, Српска штампарија Вардар, која је штампала истоимени лист, радили су српски новчани заводи. У Скопљу је 1908. године основана Српска демократска лига, а фебруара 1909. године у њему је одржана Народна скупштина Срба у Турској, која је донела Устав Српске народне организације у Отоманској царевини. Срби су почетком 20. века, под турском влашћу, имали на простору данашње Републике Македоније и два епископа –скопског и велешко-дебарског.
Судбина монументалне силуете спомен-костурнице на Зебрњаку, коју су током Другог светског рата срушиле бугарске окупационе трупе, симболизује судбину тековина Кумановске битке.
Аутор: Др Славенко Терзић, Објављено: 14. 11. 2010.
Када нам данас неки из Европе држе лекције о томе како да се „ослободимо прошлости“ и „вишка историје“, како је Србија 1912. године водила наводно „освајачки рат“, треба их подсетити да су Кумановска битка и Први балкански рат били финале управо борбе коју је Европа започела и водила од краја 17. века
Пре равно 98 година, 24. октобра 1912. године, у раним поподневним часовима, утихнула је артиљеријска, пушчана и митраљеска ватра на простору између Скопске Црне Горе и јужних огранака планине Козјака. Спустила се необична магловита тишина на ову питому равницу и брежуљке око Куманова. Сломљен је и последњи жесток отпор турског 6. стрељачког пука у рејону Зебрњака. Чувена дводневна Кумановска битка између српске Прве армије под командом регента Александра Карађорђевића и турске Вардарске армије под командом Зеки-паше окончана је поразом турске војске, која се у расулу повлачила према Скопљу и даље у дубину Македоније.
ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА ПОБЕДА СРБИЈЕ
Кумановска битка, 23. и 24. октобра 1912. године, била је прва велика војничка победа српске војске у завршном чину ослобођења Старе Србије, Македоније и целога Балкана од вишевековне османске власти. Када се данас после скоро једног века сећамо хероја Кумановске битке и Првог балканског рата – који су против Турске заједничким снагама водиле Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора – не смемо изгубити из вида историјски и цивилизацијски значај победе на Куманову и свих осталих победа балканских савезника. Тим пре што смо суочени са покушајима ревизије не само српске него и балканске историје, у настојањима да се време Османског царства представи као време хармоничног мултиетничког и мултикултурног друштва.
Турска освајања у 14. и 15. веку су разорила српско и остала балканска хришћанска друштва, за више векова насилно прекинула културне, економске, друштвене и све друге везе и утицаје овог дела Европе са другим деловима континента. Данас је модерно говорити о европским вредностима. Управо из угла ових вредности, српски ослободилачки покрет и покрети осталих балканских хришћанских народа имали су велику цивилизацијску мисију – јер су својом борбом стварали претпоставке за обнову својих држава и друштава и реинтеграцију овог дела Европе са развијеним европским срединама. Када нам данас неки из Европе држе лекције о томе како да се „ослободимо прошлости“ и „вишка историје“, како је Србија 1912. године водила наводно „освајачки рат“, можемо поставити питање – зашто се цела Средња Европа, на челу са аустријским царем, римским папом и пољским краљем дигла крајем 17. века да одбрани Беч и протера Турке из Европе, и зашто је генерал Пиколомини 1689. године продирао до Скопља и Призрена? Кумановска битка и Први балкански рат били су финале управо те борбе коју је Европа започела и водила од краја 17. века.
Србија је 1912. године ушла у Први балкански рат с циљем да ослободи српски народ у Старој Србији и Македонији од турске власти и истовремено помогне ослобођење и осталих балканских хришћанских народа. Она се враћала старим средиштима српског државног и духовног живота. Живећи у тешким, понекад и драматичним околностима анархије и безвлашћа, нарочито на Косову и Метохији, српски народ је ипак успевао да колико-толико очува основне облике просветно-културног и духовног живота под Турцима. Српска војска није 1912. године долазила на пусту ледину нити у туђу земљу.
Овдашњи српски народ се вековима окупљао око својих цркава, манастира и манастирских школа. Већ током 60-их и 70-их година 19. века, у Старој Србији и Македонији је радило 70 мушких и 7 женских српских школа и једна богословија (у Призрену). Поред осталих места српске школе су радиле у Кичеву, Скопљу, Гостивару, Дебру, Лазаропољу, Тетову и околини, Кочанима, Злетову, у селима велешке и охридске (Лештани, Боровац, Вевчани), скопске и других нахија. Број основних школа се увећавао крајем 19. и почетком 20. века. Године 1887. отворен је конзулат Србије у Скопљу, 1889. године конзулат у Битољу, у Скопљу је радила Српска гимназија, Мушка и Женска учитељска школа, Женска радничка школа, Музичка школа, Српска штампарија Вардар, која је штампала истоимени лист, радили су српски новчани заводи. У Скопљу је 1908. године основана Српска демократска лига, а фебруара 1909. године у њему је одржана Народна скупштина Срба у Турској, која је донела Устав Српске народне организације у Отоманској царевини. Срби су почетком 20. века, под турском влашћу, имали на простору данашње Републике Македоније и два епископа –скопског и велешко-дебарског.
Судбина монументалне силуете спомен-костурнице на Зебрњаку, коју су током Другог светског рата срушиле бугарске окупационе трупе, симболизује судбину тековина Кумановске битке.
- Poruka
- 30.119
ИСТОРИЈСКА МИСИЈА ОСЛОБОЂЕЊА
Свест о историјској мисији ослобођења својих сународника у Старој Србији и Македонији, свест о враћању старим државним и духовним темељима – прожимала је све слојеве српског друштва почетком 20. века. Можда нигде та мисао није толико снажно и језгровито исказана као у беседи митрополита Србије Димитрија, 18. октобра 1912. године, после молебствија за срећу савезничког оружја у београдској Саборној цркви. „Не идемо туђинима, него својој браћи“ – казао је поред осталог митрополит Димитрије. „Идемо тамо где нам је колевка, где је непријатељ запретао огњиште наше … Идемо да на том загашеном огњишту поново наложимо огањ слободе … Идемо у свој дом у којем се љути безбожник настанио, прегазивши реке мученичке крви и суза жалосних предака. Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоша, у земљу туге и плача, крви и ужаса … Идемо да од црног робља направимо витезове, да им вратимо понос Душанових јунака, идемо да животворном водом, са светога извора слободе сперемо с друмова и пространих поља мученичку крв наших предака. Идемо, да понижене људе из праха подигнемо и да им вратимо човечанско достојанство. Још идемо славном Косову да се поклонимо јуначким сенима честитога кнеза Лазара, Милоша Обилића и других храбрих витезова који с њима изгинуше да вечито живе…“
Истога дана, краљ Петар Први Карађорђевић је саопштио своју Прокламацију Српском народу у којој се, поред осталог, каже: „Најновији догађаји ставили су опет на дневни ред решавање судбине Балканског полуострва, па с тим и судбине Старе Србије, те славне, али тужне мајке наше Краљевине, где је историјско језгро српске државе, старих краљева и царева, где су славне немањићке престонице… новопазарски Рас, Приштина, Скопље, Призрен, где живе наша браћа по крви, по језику, по обичају, по народној свести, жељама и тежњама … Моја ће војска у Старој Србији затећи, поред хришћана, и Србе муслимане, који су нама тако исто драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно хиљаду и три стотине година, обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима“.
Стратегијским планом српског Генералштаба било је предвиђено да Прва армија, под командом регента Александра, чије се десно крило наслањало на Скопску Црну Гору а лево на реку Пчињу, надире преко Куманова с циљем да потуче непријатеља, како се претпостављало, у главној бици на Овчем пољу. Првој армији садејствовале су Друга армија под командом генерала Степе Степановића, прикупљена око Ђустендила с правцем дејства преко Страцина ка Овчем пољу, и Трећа армија под командом генерала Боже Јанковића која је после концентрације око Куршумлије, преко Косова Поља и Приштине требало да наступа ка Скопској Црној Гори и угрози турско лево крило.
Српска Врховна команда није 23. октобра очекивала битку код Куманова, процењујући да ће главне турске снаге остати на простору Скопље-Овче поље-Велес, и да ће у висини Куманова на правцу Прве армије бити слабије турске снаге. Међутим, командант турске Вардарске армије Зеки-паша, са петим, шестим и седмим корпусом, одлучио је да по прикупљању снага у рејону Куманова пређе у напад 23. октобра и одвојено туче српске снаге које су се очекивале од Врања и Ђустендила. Тако је битка код Куманова за српску Врховну команду дошла неочекивано, изненада. Српске снаге су биле надмоћније у живој сили, око 110.000 наспрам близу 60.000 војника Вардарске армије, с тим што су Турци били нешто надмоћнији у топовима и митраљезима. У дводневној жестокој борби, у којој су нарочито крвави били окршаји на Нагоричанима али и око Зебрњака, Прва армија је имала 687 погинулих (помиње се податак и о хиљаду погинулих), 3208 рањених и 597 несталих официра и војника. Процењивало се да су турски губици износили 12.000 људи од којих 2.000 заробљених. Бројно и морално слабија турска Вардарска армија, са бројним албанским башибозучким групацијама, била је 24. октобра снажно тучена и одбачена са свих положаја. Прва српска армија наставила је победничко наступање ка Скопљу.
ДУХ ИСТОРИЈСКОГ РЕВАНШИЗМА
Кумановска битка ушла је већ истог трена у ред херојских епопеја српске војске и српског ослободилачког покрета. Она је била не само симбол борбе за коначно ослобођење српског народа од турске власти, него и симбол борбе за слободу и независност Балкана у духу оног познатог начела – Балкан – балканским народима.
Стојимо крај рушевина споменика јунацима Кумановске битке, крај овог монументалног дела архитекте Момира Коруновића који су 1937. године подигли наши преци у спомен на Кумановску битку и ослобођење од Турака. У спомен–костурницу положени су земни остаци већине кумановских ратника (сакупљених у четири стотине белих врећа налик некадашњим старохришћанским покровцима), који су до тада чувани у оближњем средњовековном храму посвећеном Св.Ђорђу Победоносцу. Споменик је био висок 48,5м, изграђен од базалта и бетона, са крстом на врху, док су његове унутрашње зидове красиле фреске сликара Живорада Настасијевића.
Судбина монументалне силуете спомен-костурнице на Зебрњаку, коју су током Другог светског рата срушиле бугарске окупационе трупе, симболизује на својеврстан начин судбину тековина Кумановске битке. Тај историјски лук, вођен духом реваншизма, зауставио се, за сада, на Кумановском споразуму од 9. јуна 1999. године, којим је формално окончана НАТО агресија на Србију и СР Југославију. Политичка симболика и порука места тога споразума више је него јасна. Оспорава се сав историјски смисао Кумановске битке, у првом реду насилним одузимањем од Србије Косова и Метохије, срца Старе Србије. Да би се дало утемељење том нечувеном насиљу, нађено је да је ослобођење старих српских државних и културних средишта била наводна „анексија“ тих територија. Тиме се безобзирно изокреће цео цивилизацијски смисао не само Кумановске битке него и Првог балканског рата у целини, и доводи у питање смисао ослобођења овог дела Европе од турске власти.
Балкан је данас притиснуо дух историјског реваншизма и ревизионизма!
Нека је вечни помен и слава знаним и незнаним јунацима Кумановске битке!
Нека је вечни помен и слава свим борцима за слободу Старе Србије и Македоније!
Реч на обележавању 98-годишњице Кумановске битке, Зебрњак, 24. октобар 2010. године
Свест о историјској мисији ослобођења својих сународника у Старој Србији и Македонији, свест о враћању старим државним и духовним темељима – прожимала је све слојеве српског друштва почетком 20. века. Можда нигде та мисао није толико снажно и језгровито исказана као у беседи митрополита Србије Димитрија, 18. октобра 1912. године, после молебствија за срећу савезничког оружја у београдској Саборној цркви. „Не идемо туђинима, него својој браћи“ – казао је поред осталог митрополит Димитрије. „Идемо тамо где нам је колевка, где је непријатељ запретао огњиште наше … Идемо да на том загашеном огњишту поново наложимо огањ слободе … Идемо у свој дом у којем се љути безбожник настанио, прегазивши реке мученичке крви и суза жалосних предака. Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоша, у земљу туге и плача, крви и ужаса … Идемо да од црног робља направимо витезове, да им вратимо понос Душанових јунака, идемо да животворном водом, са светога извора слободе сперемо с друмова и пространих поља мученичку крв наших предака. Идемо, да понижене људе из праха подигнемо и да им вратимо човечанско достојанство. Још идемо славном Косову да се поклонимо јуначким сенима честитога кнеза Лазара, Милоша Обилића и других храбрих витезова који с њима изгинуше да вечито живе…“
Истога дана, краљ Петар Први Карађорђевић је саопштио своју Прокламацију Српском народу у којој се, поред осталог, каже: „Најновији догађаји ставили су опет на дневни ред решавање судбине Балканског полуострва, па с тим и судбине Старе Србије, те славне, али тужне мајке наше Краљевине, где је историјско језгро српске државе, старих краљева и царева, где су славне немањићке престонице… новопазарски Рас, Приштина, Скопље, Призрен, где живе наша браћа по крви, по језику, по обичају, по народној свести, жељама и тежњама … Моја ће војска у Старој Србији затећи, поред хришћана, и Србе муслимане, који су нама тако исто драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно хиљаду и три стотине година, обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима“.
Стратегијским планом српског Генералштаба било је предвиђено да Прва армија, под командом регента Александра, чије се десно крило наслањало на Скопску Црну Гору а лево на реку Пчињу, надире преко Куманова с циљем да потуче непријатеља, како се претпостављало, у главној бици на Овчем пољу. Првој армији садејствовале су Друга армија под командом генерала Степе Степановића, прикупљена око Ђустендила с правцем дејства преко Страцина ка Овчем пољу, и Трећа армија под командом генерала Боже Јанковића која је после концентрације око Куршумлије, преко Косова Поља и Приштине требало да наступа ка Скопској Црној Гори и угрози турско лево крило.
Српска Врховна команда није 23. октобра очекивала битку код Куманова, процењујући да ће главне турске снаге остати на простору Скопље-Овче поље-Велес, и да ће у висини Куманова на правцу Прве армије бити слабије турске снаге. Међутим, командант турске Вардарске армије Зеки-паша, са петим, шестим и седмим корпусом, одлучио је да по прикупљању снага у рејону Куманова пређе у напад 23. октобра и одвојено туче српске снаге које су се очекивале од Врања и Ђустендила. Тако је битка код Куманова за српску Врховну команду дошла неочекивано, изненада. Српске снаге су биле надмоћније у живој сили, око 110.000 наспрам близу 60.000 војника Вардарске армије, с тим што су Турци били нешто надмоћнији у топовима и митраљезима. У дводневној жестокој борби, у којој су нарочито крвави били окршаји на Нагоричанима али и око Зебрњака, Прва армија је имала 687 погинулих (помиње се податак и о хиљаду погинулих), 3208 рањених и 597 несталих официра и војника. Процењивало се да су турски губици износили 12.000 људи од којих 2.000 заробљених. Бројно и морално слабија турска Вардарска армија, са бројним албанским башибозучким групацијама, била је 24. октобра снажно тучена и одбачена са свих положаја. Прва српска армија наставила је победничко наступање ка Скопљу.
ДУХ ИСТОРИЈСКОГ РЕВАНШИЗМА
Кумановска битка ушла је већ истог трена у ред херојских епопеја српске војске и српског ослободилачког покрета. Она је била не само симбол борбе за коначно ослобођење српског народа од турске власти, него и симбол борбе за слободу и независност Балкана у духу оног познатог начела – Балкан – балканским народима.
Стојимо крај рушевина споменика јунацима Кумановске битке, крај овог монументалног дела архитекте Момира Коруновића који су 1937. године подигли наши преци у спомен на Кумановску битку и ослобођење од Турака. У спомен–костурницу положени су земни остаци већине кумановских ратника (сакупљених у четири стотине белих врећа налик некадашњим старохришћанским покровцима), који су до тада чувани у оближњем средњовековном храму посвећеном Св.Ђорђу Победоносцу. Споменик је био висок 48,5м, изграђен од базалта и бетона, са крстом на врху, док су његове унутрашње зидове красиле фреске сликара Живорада Настасијевића.
Судбина монументалне силуете спомен-костурнице на Зебрњаку, коју су током Другог светског рата срушиле бугарске окупационе трупе, симболизује на својеврстан начин судбину тековина Кумановске битке. Тај историјски лук, вођен духом реваншизма, зауставио се, за сада, на Кумановском споразуму од 9. јуна 1999. године, којим је формално окончана НАТО агресија на Србију и СР Југославију. Политичка симболика и порука места тога споразума више је него јасна. Оспорава се сав историјски смисао Кумановске битке, у првом реду насилним одузимањем од Србије Косова и Метохије, срца Старе Србије. Да би се дало утемељење том нечувеном насиљу, нађено је да је ослобођење старих српских државних и културних средишта била наводна „анексија“ тих територија. Тиме се безобзирно изокреће цео цивилизацијски смисао не само Кумановске битке него и Првог балканског рата у целини, и доводи у питање смисао ослобођења овог дела Европе од турске власти.
Балкан је данас притиснуо дух историјског реваншизма и ревизионизма!
Нека је вечни помен и слава знаним и незнаним јунацима Кумановске битке!
Нека је вечни помен и слава свим борцима за слободу Старе Србије и Македоније!
Реч на обележавању 98-годишњице Кумановске битке, Зебрњак, 24. октобар 2010. године
Hrastovnik
Poznat
- Poruka
- 9.374
Не, требао је да прогласи капиталуцију, да платимо ратну одштету АУ, да пустимо њихове војнике у нашу земљу да нам хапсе наше грађане
Какав Ватикан сада!?
Ubistvo Ferdinanda organizovali su Perini masoni i Vatikan, oni isti sto su Lenjina vozom prebacili u Rusiju da unisti rusko cartvo. Jadni momculjak Gavrilo samo je bio sredstvo u rukama velikih tajnih igraca.
Da ruski car Nikolaj nije crnogorskom kralju Nikoli poslao vrecu dukata da sprijeci Svabe da presijeku odstupnicu za Albaniju, da to ruski car nije uradio, Srba vise ne bilo na Balkanu.
Ruskom caru i crnogorskom kralju treba da se podignu spomenici, a ne tom fransuskom masoncicu, ciji sin mason stvori drzavu sa svim uslovima za nastanak najvece ljudske kasapnice u istoriji covjecanstva: Jasenovac!
Vatikan, Vatikan treba Peri da podigne spomenik.
kumanovo
Domaćin
- Poruka
- 3.096
Ne mogu da verujem da moderatori trpe ovakve nebuloze dok im se jedno derle ruga u lice i hvali po forumima kako zajebava Srbe.
- Poruka
- 30.119
Порекло вожда Карађорђа
По предању које је записао сакупљач народног блага Драгутин Вуковић, кнез Богдан Војиновић предак Трипка Гуриша Кнежевића, населио се у село Лијешње у Ровцима негде почетком XVI века.
Кнез Богдан је пре тога живео у Љешанској нахији, али је отуда, пошто је на дан своје славе, Ћириловдан, побио тридесет подгоричких Турака, морао да бежи у Ровца, Трипко је пето колено Богданово, јер, по родословном памћењу, Богдан је имао Радована, Радован Новака, Новак Максима, Максим Мијата, а Мијат Трипка.
Кнез Богдан Војиновић, како каже породично предање, потомак је кнеза Војислава Војиновића, чији је предак војвода Војин из Вучитрна. Од војводе Војина, односно кнеза Богдана Војиновића, изводи своје порекло око четрдесет братстава у Црној Гори...
Војиновићи, на које данас подсећа велики камени Војиновића мост у Вучитрну, испод кога је Ситница, променивши ток, престала да тече пре више од два века, јер се 1792. помиње да је већ на сувом, ван сумње су она породица коју народни певач уздиже у песми "Женидба Душанова". Да они нису само плод маште народа јуначког песништва, сведочи податак да се Милош Војиновић помиње 1333. године као ставилац у дворској служби код краља Душана, а у једној исправи (тада већ) цара Душана 1351. године се помињу властелини Војиновићи - Војислав и Алтоман. У једном спису се истиче да су Душанови саветници били браћа Војислав и Тома Војиновићи. Стихови народне песме, кад цар Душан, на поруку и услов латинскога цара Мијаила да у сватове не води сестриће Војиновиће, гневно завапи: "Дотле ли се зулум огласио / од сестрића, од Војиновића!", заправо одсликавају јаде које су, одиста, Војиновићи задавали Дубровнику. Поготову Војислав Војиновић. Како духовито примеђује књижевни историчар Мирослав Пантић, о томе сведочи једно место "одавно по злу чувено", у "Краљевству Словена" Мавра Орбина, где се напада Војислав Војиновић као шизматик и врло опак човек, што, другим речима, значи: одани православац и ратоборни велможа, који је од Дубровника данак утеривао. А о његовом оцу Орбин је записао: "Под разним изговорима Bојин је за свога живота нанео Дубровчанима велике штете".
По Душановој смрти, када се већ јављају пукотине у заљуљаном српском царству, кудикамо је најјачи властелин кнез Војислав Војиновић, помагач у многим пословима цару Урошу, који га, мимо тадашњих обичаја, изриком помиње 1362. у једној исправи издатој Дубровчанима. За Војислава Војиновића историчар Владимир Ћоровић каже да је рођак, и то веома одан, младоме цару. Две су верзије о сродству Војиновића са Немањићима. По једној, прилично лабавој, (Мавро Орбин), цар Урош се, отеравши, на начин својствен Немањићима, од себе кћер влашког војводе Влајка, оженио кћерком Војислава Војиновића, а по другој - војвода Војин је био зет краља Дечанског, који му је дао у баштину Хумску област, што се потврђује и у једној исправи цара Уроша који Војислава Војиновића назива братом. У овом другом случају би стихови народне песме, која Војиновиће именује као нећаке цара Душана, били тачни.
Област Војислава Војиновића, који се временом, заменом града и жупе Звечан за Брвеник са челником Мусом (1363), увелико померио на север и запад, простирала се од Рудника до Дубровника, обухватајући Подриње, Ужице, Сјеницу, Полимље, Херцеговину и Конавље, а цар Урош га још подарио и титулом кнеза захумског.
Гурешићи и Карађорђевићи нису само сродни по заједничкој породичној слави (Sv.Kliment) , већ потичу и - од истог претка. Тај предак је Трипко Гуриш Кнежевић. По опису, преношено с колена на колено, Трипко Кнежевић, с надимком Гуриш, био је неустрашив јунак, заклети противник Турака, од кога су они зазирали, а у његовом лику, како је сачуван у сећању, лако је препознати потоњег Карађорђа: Трипко је био виши од два метра, мршав и тамнопут, и мало повијених рамена, по чему је и прозван Гуриш. Фолклорист Драгутин Вуковић, који је обрадио предање о Трипку Гуришу Кнежевићу и опевање његовог јунаштва у народним јуначким песмама, узима да је Трипко "прадјед
Трипко је, пише Вуковић, живео у другој половини XVII века, а доселио се из Лијешња у суседно село Веље Дубоко, у северозападном делу Pоваца. У Вељем Дубоком је побио колашинске Турке на челу са Бећир-агом, кад су дошли да од њега плене Немањића благо, наводно ту склоњено из манастира Мораче. Овај догађај је опеван у народној песми "Трипко Гуриш и Бећир-ага", а Трипкова јунаштва у још неким десетерачким песмама. Природно, после убиства Бећир-аге, Трипко је морао са многобројном породицом да бежи из Вељег Дубоког, у којем се и данас показују остаци где му је била кућа, у Доњем селу, уз речицу Мртвицу, која протиче средином села, "јер на том мјесту до сада није више подизана никаква зграда." Трипко се прво склања у село Драговољиће код Никшића, а одатле, кад осети да су му Турци на трагу, бежи у Васојевиће, где ће и погинути у једном окршају са Турцима, после чега се његова породица сели у Бихор, одакле ће неки његови синови прећи у Шумадију.
