plemeniti vitez
Početnik
- Poruka
- 7
Изводи из књиге ПОСЛЕДЊИ СРПСКИ ЦАР – ЈОВАН НЕНАД
Аутор Веселин Џелетовић
www.poetabg.com
… Међутим у Поморишју, источно од Дунава, плануло је незадовољство, које је много дуже трајало, али је остало ограничено на наш народ, чија је нада да ће уз помоћ Угарске настати бољи дани за балканске Србе, на Мохачу тако рећи уништена. Народ на том простору, појачан дошљацима из Срема и бачким Србима који су се склонили* испред Турака у горњи Банат, дигао се на устанак који се одатле преко данашњег Баната и Бачке проширио све до Дунава и Саве. У овај ускомешани народ горњег Баната, у околину Липова на Моришу (Липове, Липе), дошао је један човек, који је већ својом необичном и загонетном појавом свраћао пажњу на себе. Човек који је био тајанствен савременицима и који је остао загонетка и за каснија поколења. У једином документу који од њега потиче називао се „Јован од Бога послани цар“. У службеним документима савременици су га ословљавали именом Јован Ненад, а изван српске средине најчешће је спомињан као „Црни Човек“.
Неки извори казују да је рођен у „години звери“ (1492. године после Христа), у време открића Америке. Постоји веровање да је од те године (од седамхиљадите године по византијској ери /5508+1492=7000/ ) настао „втори век“, кад сваког тренутка може да буде пропаст света. Тај податак само је подржавао неизвесност о његовој појави и пореклу и подстицао нагађања и препричавања различитих, веома противречних верзија.
Чак и о самом имену цара Јована Ненада постоји више верзија. Називали су га: „Црни човек“, „Joanni Char Nenada“, „Niger Homo“, „Der schwarze Mann“, „зли Рац“ „цар Иван“, „Јован Црнојевић“, „Црни Јован“.
Уз та имена била је везана представа да је био храбар по типу наших средњовековних јунака из народних песама, оштроуман и убедљив, строго моралан, верски широкогруд и подједнако правичан, енергичан и неуморан, одређеног и јасног погледа на догађаје, велике смелости, љубазан, слаткоречив и убедљив, у боју окретан, спрам својих војника строг, спрам непријатеља неумољив, врло моралан и побожан. Био је наш највећи политичар и државник тога времена, јер је боље него ико умео да ствари јасно види, знао се снаћи и тачно оценити дату ситуацију, предвидети догађаје и одредити најповољнији правац за наше националне и државне тежње на северу, како за дати моменат тако и за будућност
Савременици га описују као човека танка стаса поносита, средњега узраста, јако црномањаст, орловског носа. На телу је имао једну црну пругу1) у ширини једног прста, која је почињала код десне слепоочнице и ишла у правој линији све до стопале десне ноге. Та црна пруга је појачавала у очима савременика тајанственост његове личности...
... Од доба цара Јована Ненада, Војводина Српска је увек по својој државотворној мисли улазила у састав Српске Државе. То своје државотворство Војводина Српска је касније увек јасно и отворено испољавала, кад год је могла и где год је могла, кроз читав XVII, XVIII, XIX и XX век. Она је њега испољавала у оружаним устанцима народа, у плановима и представкама грофа и деспота Ђорђа Бранковића1), патријарха Арсенија III Чарнојевића, у представкама и одлукама свију наших Народних Сабора у XVII и XVIII веку, нарочито Темишварског из 1790, у XИX веку на чувеној Мајској Скупштини, 1848, и Благовештенском Сабору 1861. у Сремским Карловцима.
Благодарећи томе, Војводина је будно чувала своју националну свест и српску државну идеју све до наших дана. У томе је значај цара Јована за Војводину и цео наш народ, па у томе и његова бесмртност.
За град Суботицу постоји још један разлог више, да се имена цара Јована сећа са захвалношћу, и да га очува у трајној успомени. Раније једно безначајно насеље у приватном власништву феудалног господара, познато под именом „Забатка'', од доласка царева, који је отрже испод феудалне власти, утврди и узе за своју столицу, добија престиж над околним насељима, почиње носити оно своје лепо словенско име, свакако по имену војводе Суботе Врлића, кога цар постави у Суботици за свог намесника, и временом се развија у један од највећих и најлепших градова Војводине. Нећемо се ни најмање огрешити о историјску истину ако цара Јована назовемо оснивачем Суботице.
Његов пркосни поглед, са споменика који му је подигнут у Суботици (узгред, који су неки покушали да сруше — а он се као Феникс појавио на другом месту), столећима ће гордо и поносно, изражавати државну и демократску мисао српског народа овде на северној страни наше отаџбине, и бити сталан мементо српском народу на његову величину и значај, а још више онима са многих страна, да признају и поштују српско историјско и етнографско право на Војводину и да буду мирни...
Аутор Веселин Џелетовић
www.poetabg.com
… Међутим у Поморишју, источно од Дунава, плануло је незадовољство, које је много дуже трајало, али је остало ограничено на наш народ, чија је нада да ће уз помоћ Угарске настати бољи дани за балканске Србе, на Мохачу тако рећи уништена. Народ на том простору, појачан дошљацима из Срема и бачким Србима који су се склонили* испред Турака у горњи Банат, дигао се на устанак који се одатле преко данашњег Баната и Бачке проширио све до Дунава и Саве. У овај ускомешани народ горњег Баната, у околину Липова на Моришу (Липове, Липе), дошао је један човек, који је већ својом необичном и загонетном појавом свраћао пажњу на себе. Човек који је био тајанствен савременицима и који је остао загонетка и за каснија поколења. У једином документу који од њега потиче називао се „Јован од Бога послани цар“. У службеним документима савременици су га ословљавали именом Јован Ненад, а изван српске средине најчешће је спомињан као „Црни Човек“.
Неки извори казују да је рођен у „години звери“ (1492. године после Христа), у време открића Америке. Постоји веровање да је од те године (од седамхиљадите године по византијској ери /5508+1492=7000/ ) настао „втори век“, кад сваког тренутка може да буде пропаст света. Тај податак само је подржавао неизвесност о његовој појави и пореклу и подстицао нагађања и препричавања различитих, веома противречних верзија.
Чак и о самом имену цара Јована Ненада постоји више верзија. Називали су га: „Црни човек“, „Joanni Char Nenada“, „Niger Homo“, „Der schwarze Mann“, „зли Рац“ „цар Иван“, „Јован Црнојевић“, „Црни Јован“.
Уз та имена била је везана представа да је био храбар по типу наших средњовековних јунака из народних песама, оштроуман и убедљив, строго моралан, верски широкогруд и подједнако правичан, енергичан и неуморан, одређеног и јасног погледа на догађаје, велике смелости, љубазан, слаткоречив и убедљив, у боју окретан, спрам својих војника строг, спрам непријатеља неумољив, врло моралан и побожан. Био је наш највећи политичар и државник тога времена, јер је боље него ико умео да ствари јасно види, знао се снаћи и тачно оценити дату ситуацију, предвидети догађаје и одредити најповољнији правац за наше националне и државне тежње на северу, како за дати моменат тако и за будућност
Савременици га описују као човека танка стаса поносита, средњега узраста, јако црномањаст, орловског носа. На телу је имао једну црну пругу1) у ширини једног прста, која је почињала код десне слепоочнице и ишла у правој линији све до стопале десне ноге. Та црна пруга је појачавала у очима савременика тајанственост његове личности...
... Од доба цара Јована Ненада, Војводина Српска је увек по својој државотворној мисли улазила у састав Српске Државе. То своје државотворство Војводина Српска је касније увек јасно и отворено испољавала, кад год је могла и где год је могла, кроз читав XVII, XVIII, XIX и XX век. Она је њега испољавала у оружаним устанцима народа, у плановима и представкама грофа и деспота Ђорђа Бранковића1), патријарха Арсенија III Чарнојевића, у представкама и одлукама свију наших Народних Сабора у XVII и XVIII веку, нарочито Темишварског из 1790, у XИX веку на чувеној Мајској Скупштини, 1848, и Благовештенском Сабору 1861. у Сремским Карловцима.
Благодарећи томе, Војводина је будно чувала своју националну свест и српску државну идеју све до наших дана. У томе је значај цара Јована за Војводину и цео наш народ, па у томе и његова бесмртност.
За град Суботицу постоји још један разлог више, да се имена цара Јована сећа са захвалношћу, и да га очува у трајној успомени. Раније једно безначајно насеље у приватном власништву феудалног господара, познато под именом „Забатка'', од доласка царева, који је отрже испод феудалне власти, утврди и узе за своју столицу, добија престиж над околним насељима, почиње носити оно своје лепо словенско име, свакако по имену војводе Суботе Врлића, кога цар постави у Суботици за свог намесника, и временом се развија у један од највећих и најлепших градова Војводине. Нећемо се ни најмање огрешити о историјску истину ако цара Јована назовемо оснивачем Суботице.
Његов пркосни поглед, са споменика који му је подигнут у Суботици (узгред, који су неки покушали да сруше — а он се као Феникс појавио на другом месту), столећима ће гордо и поносно, изражавати државну и демократску мисао српског народа овде на северној страни наше отаџбине, и бити сталан мементо српском народу на његову величину и значај, а још више онима са многих страна, да признају и поштују српско историјско и етнографско право на Војводину и да буду мирни...
