Predivno delo moje jako dobre drugarice...
Sedela sam u basti svog omiljenom kafeu na uglu, u senci tek olistale, stoletne lipe, njenog zastitnog znaka, po prvi put ove godine, nakon dosadne zime koja se nije predavala. Uzivala sam u suncevim zracima, blago su mi stipali moje, vec odavno naborano lice. Odlazile su ka suncu kapljice vode sa trotoara, noseci kraj mene mirise mladosti na svom putu ka nebu...
Prve cvrkute u krosnji iznad mene, remetila je nemirna graja djaka koja je trcala uzbrdo, uz Ulicu Maksima Gorkog, dugogodisnju stazu moje mladosti... Trudila sam se da medju sarenilom jakni, povika i djackih torbi prepoznam svoje unuke koje sam zelela da, kao svaka baka, iznenadim kolacima i sokom. I oni su, kao i ja nekada, odlucili da krenu stazom svojih roditelja i upisu svojom voljom skolu, koju je nekada, sada vec davno, pohadjao i njihov pradeda, moj pokojni otac. Radovali su me njihovi uspesi, ali i to sto sede u istim ucionicama, sto imaju isti pogled sa prozora kroz koji gledaju kada im nastavnici nisu zanimljivi, sto sa casova ponekad pobegnu istim stazama,a utociste pronadju pod krosnjom iste, sada vec ostarele lipe na cijoj su se kori mogli nazreti urezani potpisi proslih generacija, podsecajuci na nestasluke nekih danasnjih direktora, sluzbenika, ministara...
"Dobar dan gospodjo"-nestadose slike i mirisi detinjstva pred ljubaznom figurom, mladog gospodina u beloj kosulji, sa posluzavnikom u ruci koji me upita sta zelim da popijem... Ponesena sanjarenjem o mladosti, zamalo ne narucih 'Coca-Colu', pice kojeg vec odavno nema, a koje bese veoma popularno tada...
"Jedan esspreso, molim Vas i casu mineralne vode"-odgovorih.
Neprestano mi je podled bio uperen ka ulici, uz koju je prolazila nestasna, mladoscu opijena kolona djaka, trazeci u njoj dobro poznate cuperke mojih unucica, bliznakinja Milke i Nine koje su mi sada najveca radost u mojim starackim danima.
Ponovo se pojavi nasmejana, mlada figura ugladjenog kelnera, koja elegantno, uz blagi naklon spusti moje pice na sto i nestade medju kariranim stolnjacima koji su oduvek krasili stolove ovog lokala.
Uzivala sam u predivnom danu, cekajuci svoje dve najvece srece, najdraze gosce, ne sluteci da mi u susret dolazi nepozvani gost, koji dolazi samo jednom u zivotu, nosen nasom staroscu i slabostima koje ona nosi...
Prinela sam soljicu kafe usnama, opijao je prijatni miris njenog sadrzaja...
Najedanput, soljica je postajala sve teza, a mirna povrsina tecnosti u njoj, pocela se naglo talasati pod naletima kaslja koji me je snazno obuzimao potresajuci mi citavo telo i bivao sve jaci! Snazan,podmukao bol koji do sada nisam nikada osetila pulsirao je brzim ritmom u dubini grudi, nisam mogla doci do vazduha. Malaksalost se brzo sirila celim telom, a u meni snage tek toliko da kaziprstom snazno drzim soljicu, ispraznjenu poslednjim trzajima odlazeceg tela... Nestade predamnom pogleda na ulicu moje mladosti i glasova radosti, koji se pomesase u nejasnu buku! Sada je pogled bio uperen ka nebu koje se pomaljalo u supljinama stare krosnje uz prasak loma soljice razletele po mermernom podu baste na kome sam lezala...
Ceo mi je zivot u neverovatno zivim slikama, veoma brzo , proleteo pred ocima na koje se spustise teski kapci, zavesa koja oznacu kraj ove zivotne predstave... Aplauza nije bilo.
Videla sam sve; detinjstvo, uspone, padove, greske, grehe, propustene sanse, ljubavi... Nista me tada ne pogodi kao velika istina koja mi se prikaza pred ocima, koja je kraj mene celog zivota bila, a koju nikada nisam videla, zaslepljena svakodnevnicom... Sve ove godine sam prozivela, ne shvatajuci da sam samim tim sto sam rodjena, dobila glavnu premiju, jer je igra sudbine, u ljubavnoj igri mojih roditelja, bas mene izabrala da postojim,a ne bilo koga drugog od stotinu hiljada mogucih... Glavna nagrada, "bingo Zivota", pescani je sat, sa onoliko peska koliko mu sudbina odredi... Kada se rodimo i ugledamo ovaj lepi svet, neko taj pescani sat okrene, a iz njega pocne teci ovo malo pozajmljenog nam vremena na planeti. Pesak tece... Tece uvek istom brzinom, konstantno, matematicki bezosecajno, u smeru gravitacije koja nam je svima zajednicka, nebitno ko smo, sta smo, kakvi smo... Njegovo je da tece, da nas podseca na to koliko smo nebitni i mali u odnosu na svevisnje principe i zakone! Ali, jedino sto na malo moze zaustaviti taj sat, i sto ga moze postideti sto nam oduzima ovo malo pozajmljenog vremena na planeti je ljubav! Jer, jedino je ona dovoljno velika da opravda nase zivote, jer je od njih starija, starija je i od planete, ukoliko ju je Bog stvorio i iz ljubavi nama podario... Tada zazalih sto se ne radovah svakom sekundu svoga zivota... Kada sve saberem i oduzmem, to mi je najveca greska bila, jer nisam shvatila na vreme da je najveci gubitak u zivotu protraceni dan...
Videla sam svoje telo u kome vise nisam bila sa visine, sa delom soljice ruckicom obavijene oko zgrcenog kaziprsta, sada vec mirno, potpuno mirno... Videla sam i komade soljice oko njega, prevrnutu stolicu kraj starog stabla i ljude koji su panicno trcali tamo-ovamo zbunjeno trazeci pomoc, i moje mile unuke koje neprimetivsi sta se desava , mirno prodjose kraj baste, bezbrizno koracajuci trotoarom ka pekari okruzeni svojim vrsnjacima, a oko mene su bili moji dragi mrtvi... Smireni i mladi...
Kada bih se opet rodila, zivela bih svakog dana...
Sedela sam u basti svog omiljenom kafeu na uglu, u senci tek olistale, stoletne lipe, njenog zastitnog znaka, po prvi put ove godine, nakon dosadne zime koja se nije predavala. Uzivala sam u suncevim zracima, blago su mi stipali moje, vec odavno naborano lice. Odlazile su ka suncu kapljice vode sa trotoara, noseci kraj mene mirise mladosti na svom putu ka nebu...
Prve cvrkute u krosnji iznad mene, remetila je nemirna graja djaka koja je trcala uzbrdo, uz Ulicu Maksima Gorkog, dugogodisnju stazu moje mladosti... Trudila sam se da medju sarenilom jakni, povika i djackih torbi prepoznam svoje unuke koje sam zelela da, kao svaka baka, iznenadim kolacima i sokom. I oni su, kao i ja nekada, odlucili da krenu stazom svojih roditelja i upisu svojom voljom skolu, koju je nekada, sada vec davno, pohadjao i njihov pradeda, moj pokojni otac. Radovali su me njihovi uspesi, ali i to sto sede u istim ucionicama, sto imaju isti pogled sa prozora kroz koji gledaju kada im nastavnici nisu zanimljivi, sto sa casova ponekad pobegnu istim stazama,a utociste pronadju pod krosnjom iste, sada vec ostarele lipe na cijoj su se kori mogli nazreti urezani potpisi proslih generacija, podsecajuci na nestasluke nekih danasnjih direktora, sluzbenika, ministara...
"Dobar dan gospodjo"-nestadose slike i mirisi detinjstva pred ljubaznom figurom, mladog gospodina u beloj kosulji, sa posluzavnikom u ruci koji me upita sta zelim da popijem... Ponesena sanjarenjem o mladosti, zamalo ne narucih 'Coca-Colu', pice kojeg vec odavno nema, a koje bese veoma popularno tada...
"Jedan esspreso, molim Vas i casu mineralne vode"-odgovorih.
Neprestano mi je podled bio uperen ka ulici, uz koju je prolazila nestasna, mladoscu opijena kolona djaka, trazeci u njoj dobro poznate cuperke mojih unucica, bliznakinja Milke i Nine koje su mi sada najveca radost u mojim starackim danima.
Ponovo se pojavi nasmejana, mlada figura ugladjenog kelnera, koja elegantno, uz blagi naklon spusti moje pice na sto i nestade medju kariranim stolnjacima koji su oduvek krasili stolove ovog lokala.
Uzivala sam u predivnom danu, cekajuci svoje dve najvece srece, najdraze gosce, ne sluteci da mi u susret dolazi nepozvani gost, koji dolazi samo jednom u zivotu, nosen nasom staroscu i slabostima koje ona nosi...
Prinela sam soljicu kafe usnama, opijao je prijatni miris njenog sadrzaja...
Najedanput, soljica je postajala sve teza, a mirna povrsina tecnosti u njoj, pocela se naglo talasati pod naletima kaslja koji me je snazno obuzimao potresajuci mi citavo telo i bivao sve jaci! Snazan,podmukao bol koji do sada nisam nikada osetila pulsirao je brzim ritmom u dubini grudi, nisam mogla doci do vazduha. Malaksalost se brzo sirila celim telom, a u meni snage tek toliko da kaziprstom snazno drzim soljicu, ispraznjenu poslednjim trzajima odlazeceg tela... Nestade predamnom pogleda na ulicu moje mladosti i glasova radosti, koji se pomesase u nejasnu buku! Sada je pogled bio uperen ka nebu koje se pomaljalo u supljinama stare krosnje uz prasak loma soljice razletele po mermernom podu baste na kome sam lezala...
Ceo mi je zivot u neverovatno zivim slikama, veoma brzo , proleteo pred ocima na koje se spustise teski kapci, zavesa koja oznacu kraj ove zivotne predstave... Aplauza nije bilo.
Videla sam sve; detinjstvo, uspone, padove, greske, grehe, propustene sanse, ljubavi... Nista me tada ne pogodi kao velika istina koja mi se prikaza pred ocima, koja je kraj mene celog zivota bila, a koju nikada nisam videla, zaslepljena svakodnevnicom... Sve ove godine sam prozivela, ne shvatajuci da sam samim tim sto sam rodjena, dobila glavnu premiju, jer je igra sudbine, u ljubavnoj igri mojih roditelja, bas mene izabrala da postojim,a ne bilo koga drugog od stotinu hiljada mogucih... Glavna nagrada, "bingo Zivota", pescani je sat, sa onoliko peska koliko mu sudbina odredi... Kada se rodimo i ugledamo ovaj lepi svet, neko taj pescani sat okrene, a iz njega pocne teci ovo malo pozajmljenog nam vremena na planeti. Pesak tece... Tece uvek istom brzinom, konstantno, matematicki bezosecajno, u smeru gravitacije koja nam je svima zajednicka, nebitno ko smo, sta smo, kakvi smo... Njegovo je da tece, da nas podseca na to koliko smo nebitni i mali u odnosu na svevisnje principe i zakone! Ali, jedino sto na malo moze zaustaviti taj sat, i sto ga moze postideti sto nam oduzima ovo malo pozajmljenog vremena na planeti je ljubav! Jer, jedino je ona dovoljno velika da opravda nase zivote, jer je od njih starija, starija je i od planete, ukoliko ju je Bog stvorio i iz ljubavi nama podario... Tada zazalih sto se ne radovah svakom sekundu svoga zivota... Kada sve saberem i oduzmem, to mi je najveca greska bila, jer nisam shvatila na vreme da je najveci gubitak u zivotu protraceni dan...
Videla sam svoje telo u kome vise nisam bila sa visine, sa delom soljice ruckicom obavijene oko zgrcenog kaziprsta, sada vec mirno, potpuno mirno... Videla sam i komade soljice oko njega, prevrnutu stolicu kraj starog stabla i ljude koji su panicno trcali tamo-ovamo zbunjeno trazeci pomoc, i moje mile unuke koje neprimetivsi sta se desava , mirno prodjose kraj baste, bezbrizno koracajuci trotoarom ka pekari okruzeni svojim vrsnjacima, a oko mene su bili moji dragi mrtvi... Smireni i mladi...
Kada bih se opet rodila, zivela bih svakog dana...
