Taj razgovor je bio najsramotniji incident koji sam ikad počinila, ali možda je u isto vreme bio i neizbežan. Nisam cenila snagu probuđenih hormona koju je u meni izazvao Xander Thorn, međutim, nije bilo nikakvog smisla ignorisati ju. A ni moguće. Određene strasti naprosto su preočigledne, i prejake za skrivanje. Provela sam noći u konviktu slušajući šapate ostalih pitomica, i godine suživota s Bo koja je, usprkos svoj logici, iskreno verovala u zakone fizike i iskušenja kojima se ne može odoleti; i morala sam dočekati svoju dvadeset i osmu godinu da bih videla da je to zaista realan opis. Ne kažem da sam ga cenila; niti da mi se nije čak pomalo i gadio – naprosto sam morala priznati da postoji.
Moj striktni selenski odgoj nalagao mi je da prihvatim činjenice i iznađem im najbolje moguće rešenje.
Sigurna sam da me je Xander Thorn smatrao urnebesnom.
U ovom okvirno normalnom svetu ljudi ne nalaze za shodno da racionalizuju svoje telesne potrebe. Ja sam morala. Toliko su me dobro izdriblali da sopstvene prohteve puti držim na lancu, da im nikako drugačije nisam ni umela prići. Ali, kako sam mu odmah rekla:
-Većina ljudi ne shvata ni selensku religiju ni one koji su joj vični, ili kojima je primarna u životu. Verujem da je to osnovni razlog što su sveštenice odabrale da se povuku u samostane po gorju, ili što se Bo zatvorila u svoju antikvarnicu. U principu, ljudi me smataraju neugodnom i patološki otvorenom. Žao mi je što sam vas maločas napala. Naprosto sam iziritirana neimanjem sličnog iskustva. Govorim vam sve ovo zato to mislim da trebate znati neke stvari o meni i Bo. Da bi vam to moglo biti od koristi.
Spuštalo se mokro i snežno veče i u prostoriji je postajalo mračno. Neko sa strane verovatno bi se iznenadio neobičnim pristajanjem osobe poput Xandera Thorna mojim praznim, svetlim zidovima; minimalističkom nameštaju i golim podovima. Njegov kožni kaput bio je opervažen krznom zderanom sa prave, žive životinje i sad kad sam ga videla po danu, primetila sam da mu je desna strana vrata tetovirana – to je nekako ostavljalo utisak da je pod odećom tetoviran još puno više. Izledao je kao razbojnik, i razbojnik je verovatno bio; i opet nisam osećala da ma kako štrči u stanu selenske pitomice poput mene. Možda se radi o miru, pomislila sam; o tome kako su mu pokreti leni i smireni; i kako ostavlja dojam velike hladnokrvnosti. Ja volim mirne ljude i mesta; prostore opskrbljene samo najnužnijim i najpraktičnijim nameštajem i ljude koji ne prave scene i ne deru se. Iritira me sve što je prenaglašeno, preintezivno, isuviše frivolno i vulgarno. Nikad ne kačim slike po zidovima, naprimer, i ne držim tepihe po podovima. Ne skupljam stvari koje zadržavaju prašinu a sav je moj veš manijački uredno posložen po ladicama. Možda je odeća Xandera Thorna bila šokantna za nekog poput mene; možda mi se hrbat mahinalno naježio kad sam videla da je tetoviran; ali bile su to odeća i tetovaže koje su mu sasvim priličile; u kojima ništa nije bilo bespotrebno i tek radi prostačkog dojma.
Osim toga, manijak ume prepoznati drugog kad ga sretne.
Taj je Varijac bio od iste građe kao i ja. Suluda ideja koju sam morala prihvatiti čim sam shvatila da mu je uvrnuta razbojnička odeća čista koliko i moja; i da ljudi koji ostavljaju dojam kao da su tek izašli iz kade, verovatno zaista i jesu.
U fizičkim zakonima nema ništa čudno. Ljudi su skloni sličnostima.
Palo mi je na um: ja mogu pričati s tim Varijcem. Mogu pričati s njim tako da me - razume.
I bila sam sasvim u pravu.
Ostala sam sedeti gde me je smestio, a bila sam i dovoljno pametna da uvidim praktičnu svrhu toga: jedina još preostala stolica u sobi nalazila se ispred prozora i imala savršen pregled celog stana. Xander Thorn nije bio od ljudi koji će sesti tako da ostave leđa nezaštićena a pogled zaklonjen. Nezaštićena sam bila ja; s prazninom iza sebe i svetlom s prozora na licu; ali kako imam razumevanje za nepoverljivost i za činjenicu da je biti Varijac i plaćenik u Commonwealthu, najblaže rečeno, nezahvalna stvar; nisam se bunila.
Osim toga, još uvek sam se osećala neprijatno zbog razgovora od maločas.
Nije me prekidao dok sam govorila. Saslušao me je do kraja; mada mi nije priuštio tu zadovoljštinu da vidim šta o rečenom misli; a onda je rekao:
-Mislite li da razloge za to što se dogodilo vašoj majci treba tražiti u njenoj prošlosti?
-Ne vidim kako bi ih našli u sadašnjosti, ako me pratite. Bo je verovatno najmanje incidentna osoba na svetu i život joj je porazno običan.
-Osim činjenice da je nekada pripadala Redu.
-Upravo tako.
-Verovatno se mogu pouzdati u vaš sud po tom pitanju. Konačno, učili su vas da je logika iznad svih zakona svemira.
Osmehnula sam se.
-Pa, zar nije?
-Neću ulaziti u takve polemike sa ćerkom selenske sveštenice.
-Odakle znate sve te stvari o selenskom Redu i religiji?
On je oćutao tren, a onda rekao nešto što nije delovalo kao da ima bilo kakve veze s mojim pitanjem:
-Znate li zašto sam pristao da se sretnem s vama, gospođice Szabo?
Trepnula sam.
-Ne razumem.
-Ne znam da li vam je kapetan Stronhoi to rekao, ali u principu se ne srećem sa ljudima čak ni ako zatraže audijenciju.
-Mislite, ne pre nego se o njima raspitate.
-To je prevagnulo.
-Oprostite?
-Pretpostavio sam da bivša pitomica selenskog konvikta ima konkretan razlog zašto traži čoveka poput mene i da će mi ga biti u stanju izneti na najbukvalniji mogući način. U mom poslu, miss Szabo, to su prednosti.
-Ali vi niste znali ko sam ja.
-To što vas nisam video rođenim očima ne znači da nisam znao ko me traži.
Setila sam se medvedolikog barmena.
-Mislila sam da nisam baš toliko očigledna.
-Rečeno mi je da sam predmet interesovanja mlade dame izašle iz internata zatvorenog tipa.
-To vam sigurno nije rekao.
-Ne, nije. U stvari je rekao: zgodna mala kuja koja izgleda kao da se obučava za samostan. Čini se da ipak jeste, miss.
Progutala sam svoju prvu reakciju na način na koji se smešio.
-Kako god. Činjenica da sam Bo-ina usvojena ćerka i da su me obukovale selenske sveštenice pametnom je čoveku svakako dovoljno da donese određene zaključke. Ali možda ste i vi ispali smešno brzopleti u ovome, gospodine Thorn. Ja sam mogla biti i otpadnik.
-Ja jesam otpadnik. Pa?
Još jednom sam progutala oštru kletvu.
-Verujem u neka univerzalna pravila, gospođice. Ljudi su ono čemu liče. Znam da vam je neprijatno zbog one razmene reči od maločas, ali ne mora vam biti. Ako ste i dalje pri svojoj nameri da me unajmite, nema nikakvog smisla pretvarati se da nas to u isto vreme ne dovodi u pomalo uvrnutu situaciju. Stvari je uvek najbolje imenovati.
-Naravno, vi ste tako nešto i očekivali. S obzirom na nekog poput mene, zar ne.
-S obzirom na nekog poput vas, da.
-Pa, ja vam svakako neću raditi nikakva iznenađenja. Daću vam odgovore koji vam budu trebali, pristup Boinim i mojim privatnim stvarima, sve informacije kojima raspolažem. Platiću vam pošteno i koliko budete tražili. Zauzvrat zahtevam samo jedno: rešite mi ovo.
Izvesno vreme samo me je posmatrao. Pretpostavljala sam da moja reč ne znači naročito mnogo Xanderu Thornu – nije izgledao kao osoba koja ide okolo i veruje ljudima. Ponajmanje na reč. Ali tu nije bilo pomoći; drugačiji garant nismo mogli dobiti ni on ni ja. Morala sam se pouzdati da će mi taj Varijac doneti odgovore; a on se morao pouzdati u to da ne dajem ni pet para na činjenicu da je prokaženi otpadnik, razbojnik ili plaćeni ubica dokle mi ih je god nameren doneti.
Sedela sam u sobi u kojoj je postajalo sve mračnije i bila savršeno svesna kako ni jedno od nas dvoje nije naročito dobar materijal za poverenje.
Opet, u isto sam vreme znala i da smo tu muku već prebrodili.
Moj striktni selenski odgoj nalagao mi je da prihvatim činjenice i iznađem im najbolje moguće rešenje.
Sigurna sam da me je Xander Thorn smatrao urnebesnom.
U ovom okvirno normalnom svetu ljudi ne nalaze za shodno da racionalizuju svoje telesne potrebe. Ja sam morala. Toliko su me dobro izdriblali da sopstvene prohteve puti držim na lancu, da im nikako drugačije nisam ni umela prići. Ali, kako sam mu odmah rekla:
-Većina ljudi ne shvata ni selensku religiju ni one koji su joj vični, ili kojima je primarna u životu. Verujem da je to osnovni razlog što su sveštenice odabrale da se povuku u samostane po gorju, ili što se Bo zatvorila u svoju antikvarnicu. U principu, ljudi me smataraju neugodnom i patološki otvorenom. Žao mi je što sam vas maločas napala. Naprosto sam iziritirana neimanjem sličnog iskustva. Govorim vam sve ovo zato to mislim da trebate znati neke stvari o meni i Bo. Da bi vam to moglo biti od koristi.
Spuštalo se mokro i snežno veče i u prostoriji je postajalo mračno. Neko sa strane verovatno bi se iznenadio neobičnim pristajanjem osobe poput Xandera Thorna mojim praznim, svetlim zidovima; minimalističkom nameštaju i golim podovima. Njegov kožni kaput bio je opervažen krznom zderanom sa prave, žive životinje i sad kad sam ga videla po danu, primetila sam da mu je desna strana vrata tetovirana – to je nekako ostavljalo utisak da je pod odećom tetoviran još puno više. Izledao je kao razbojnik, i razbojnik je verovatno bio; i opet nisam osećala da ma kako štrči u stanu selenske pitomice poput mene. Možda se radi o miru, pomislila sam; o tome kako su mu pokreti leni i smireni; i kako ostavlja dojam velike hladnokrvnosti. Ja volim mirne ljude i mesta; prostore opskrbljene samo najnužnijim i najpraktičnijim nameštajem i ljude koji ne prave scene i ne deru se. Iritira me sve što je prenaglašeno, preintezivno, isuviše frivolno i vulgarno. Nikad ne kačim slike po zidovima, naprimer, i ne držim tepihe po podovima. Ne skupljam stvari koje zadržavaju prašinu a sav je moj veš manijački uredno posložen po ladicama. Možda je odeća Xandera Thorna bila šokantna za nekog poput mene; možda mi se hrbat mahinalno naježio kad sam videla da je tetoviran; ali bile su to odeća i tetovaže koje su mu sasvim priličile; u kojima ništa nije bilo bespotrebno i tek radi prostačkog dojma.
Osim toga, manijak ume prepoznati drugog kad ga sretne.
Taj je Varijac bio od iste građe kao i ja. Suluda ideja koju sam morala prihvatiti čim sam shvatila da mu je uvrnuta razbojnička odeća čista koliko i moja; i da ljudi koji ostavljaju dojam kao da su tek izašli iz kade, verovatno zaista i jesu.
U fizičkim zakonima nema ništa čudno. Ljudi su skloni sličnostima.
Palo mi je na um: ja mogu pričati s tim Varijcem. Mogu pričati s njim tako da me - razume.
I bila sam sasvim u pravu.
Ostala sam sedeti gde me je smestio, a bila sam i dovoljno pametna da uvidim praktičnu svrhu toga: jedina još preostala stolica u sobi nalazila se ispred prozora i imala savršen pregled celog stana. Xander Thorn nije bio od ljudi koji će sesti tako da ostave leđa nezaštićena a pogled zaklonjen. Nezaštićena sam bila ja; s prazninom iza sebe i svetlom s prozora na licu; ali kako imam razumevanje za nepoverljivost i za činjenicu da je biti Varijac i plaćenik u Commonwealthu, najblaže rečeno, nezahvalna stvar; nisam se bunila.
Osim toga, još uvek sam se osećala neprijatno zbog razgovora od maločas.
Nije me prekidao dok sam govorila. Saslušao me je do kraja; mada mi nije priuštio tu zadovoljštinu da vidim šta o rečenom misli; a onda je rekao:
-Mislite li da razloge za to što se dogodilo vašoj majci treba tražiti u njenoj prošlosti?
-Ne vidim kako bi ih našli u sadašnjosti, ako me pratite. Bo je verovatno najmanje incidentna osoba na svetu i život joj je porazno običan.
-Osim činjenice da je nekada pripadala Redu.
-Upravo tako.
-Verovatno se mogu pouzdati u vaš sud po tom pitanju. Konačno, učili su vas da je logika iznad svih zakona svemira.
Osmehnula sam se.
-Pa, zar nije?
-Neću ulaziti u takve polemike sa ćerkom selenske sveštenice.
-Odakle znate sve te stvari o selenskom Redu i religiji?
On je oćutao tren, a onda rekao nešto što nije delovalo kao da ima bilo kakve veze s mojim pitanjem:
-Znate li zašto sam pristao da se sretnem s vama, gospođice Szabo?
Trepnula sam.
-Ne razumem.
-Ne znam da li vam je kapetan Stronhoi to rekao, ali u principu se ne srećem sa ljudima čak ni ako zatraže audijenciju.
-Mislite, ne pre nego se o njima raspitate.
-To je prevagnulo.
-Oprostite?
-Pretpostavio sam da bivša pitomica selenskog konvikta ima konkretan razlog zašto traži čoveka poput mene i da će mi ga biti u stanju izneti na najbukvalniji mogući način. U mom poslu, miss Szabo, to su prednosti.
-Ali vi niste znali ko sam ja.
-To što vas nisam video rođenim očima ne znači da nisam znao ko me traži.
Setila sam se medvedolikog barmena.
-Mislila sam da nisam baš toliko očigledna.
-Rečeno mi je da sam predmet interesovanja mlade dame izašle iz internata zatvorenog tipa.
-To vam sigurno nije rekao.
-Ne, nije. U stvari je rekao: zgodna mala kuja koja izgleda kao da se obučava za samostan. Čini se da ipak jeste, miss.
Progutala sam svoju prvu reakciju na način na koji se smešio.
-Kako god. Činjenica da sam Bo-ina usvojena ćerka i da su me obukovale selenske sveštenice pametnom je čoveku svakako dovoljno da donese određene zaključke. Ali možda ste i vi ispali smešno brzopleti u ovome, gospodine Thorn. Ja sam mogla biti i otpadnik.
-Ja jesam otpadnik. Pa?
Još jednom sam progutala oštru kletvu.
-Verujem u neka univerzalna pravila, gospođice. Ljudi su ono čemu liče. Znam da vam je neprijatno zbog one razmene reči od maločas, ali ne mora vam biti. Ako ste i dalje pri svojoj nameri da me unajmite, nema nikakvog smisla pretvarati se da nas to u isto vreme ne dovodi u pomalo uvrnutu situaciju. Stvari je uvek najbolje imenovati.
-Naravno, vi ste tako nešto i očekivali. S obzirom na nekog poput mene, zar ne.
-S obzirom na nekog poput vas, da.
-Pa, ja vam svakako neću raditi nikakva iznenađenja. Daću vam odgovore koji vam budu trebali, pristup Boinim i mojim privatnim stvarima, sve informacije kojima raspolažem. Platiću vam pošteno i koliko budete tražili. Zauzvrat zahtevam samo jedno: rešite mi ovo.
Izvesno vreme samo me je posmatrao. Pretpostavljala sam da moja reč ne znači naročito mnogo Xanderu Thornu – nije izgledao kao osoba koja ide okolo i veruje ljudima. Ponajmanje na reč. Ali tu nije bilo pomoći; drugačiji garant nismo mogli dobiti ni on ni ja. Morala sam se pouzdati da će mi taj Varijac doneti odgovore; a on se morao pouzdati u to da ne dajem ni pet para na činjenicu da je prokaženi otpadnik, razbojnik ili plaćeni ubica dokle mi ih je god nameren doneti.
Sedela sam u sobi u kojoj je postajalo sve mračnije i bila savršeno svesna kako ni jedno od nas dvoje nije naročito dobar materijal za poverenje.
Opet, u isto sam vreme znala i da smo tu muku već prebrodili.
