„Ja znam samo to da nas kod izbora prijatelja, ljubavnika i učitelja koji će nam izmeniti život, vode neke sile koje nemaju nikakve veze sa racionalnim tumačenjima kojima obično obrazlažemo taj naš izbor. „
Ovo sam davno pročitala u jednoj lepoj knjizi i zapisala...
Zapisala sam jer mi se dopalo, jer sam uvek verovala... svesno ili nesvesno... da se sve ono što ima veze sa ljudima... onim posebnim ljudima koji nam oplemenjuju život i čine ga smislenim – jeste nešto sasvim posebno. I ne baš objašnjivo.
Seća li se neko radio emisije „ozon“? Za one koji su suviše mladi ili one koji je nisu slušali, reći ću samo toliko da je to bila radio emisija, vrlo lepa i vrlo slušana prepoznatljiva po Porukama lične prirode. Posredstvom te emisije upoznala sam nekoliko zanimljivih ljudi, bila su to lepa i zanimljiva poznanstva, ali je pitanje mogu li se danas setiti nekog od tih ljudi... Osim jednog.
Šta ga je tada izdvojilo, šta ga uopšte izdvaja, po čemu je tada bio drugačiji i poseban – ne bih znala da objasnim ni na koji način. Ono što znam je da smo odmah mogli da razgovaramo... da smo znali o čemu razgovaramo... da smo se kapirali i razumeli „na prvu reč“.
Sreli smo se nakon nekoliko takvih razgovora, u trenutku kada je njegova žena sa devojčicama bila odsutna... I proveli vreme u razgovoru... o životu, njoj, porodici, problemima, očekivanjima...
Mogli smo se tada razići i nikad više ne videti.
Ali – nismo.
Upoznala sam njegovu porodicu, zavolela njegove devojčice... sprijateljila se i zbližila i sa njegovom ženom. Beda stana u kojem su živeli nije mogla da prikrije onu prelepu toplinu svojstvenu samo odabranima... Ja se i danas sećam zidova na kojima vise creteži dečijih junaka... iscrtani talentom ali i ljubavlju i toplinom majke. Sećam se naših razgovora... svoje iskrenosti i bliskosti sa tim ljudima. Posle su se rodila još jedna devojčica i jedan dečak... i dok su svi imali komentare tipa da su to neodgovorni ljudi koji ne razmišljaju mnogo, ja sam znala... Znala sam da će svako njihovo dete biti posebno... zbog topline i ljubavi i posebnosti njihovih roditelja. I sve je to jako teško objašnjivo racionalnim jezikom, racionalnim razmišljanjem, racionalnim životom... Jenostavno, znala sam.
Sve ove godine se ti ljudi, moji dragi prijatelji, došli sa nekih drugih prostora, snalaze i ne prave od toga nikakvu famu, niti od sebe junake – na isti tako prirodan i nenametljiv način bore se i da u svojoj kući neguju prave vrednosti i svoju decu vaspitavaju na najbolji mogući način... dopuštajući im da budu svoja, da se razvijaju u sopstvenom smeru, ali sa usađenim pravim, suštinskim vrednostima. I to ne može da ne daje rezultate. Zato su to četiri sjajne pametne glavice koje niko ne može da ospori.
Ono što ih je život naučio – da se danas može imati a sutra jednim potezom izgubiti sve – nikad nisu zaboravili. Naprotiv, naučili su iz toga šta je suštinski vredno... zadržali su i sačuvali ne samo svoju ljubav, već i njen stvaran značaj pretačući je u međusobnu podršku i u imanju i u nemanju, i u lepim i manje lepim trenucima.
Rezultat toga je sad već jako prepoznatljiv.
Možda ne svakom na isti način, ali ono što nikad neću moći da zaboravim to je miris te topline iz njihovog doma – gde god da su bili u kakvim god uslovima da su živeli.
Tokom svih ovih godina, viđali smo se povremeno, onoliko koliko su uslovi i život dozvoljavali.
Ali, nikad nismo prestali da budemo prijatelji.
Nikad nismo prestali da se razumemo i, smem da kažem – volimo.
Kada sam im nedavno ispričala nešto što je meni jako važno, a nije ni lako ni jednostavno za živeti i proživeti kako treba, bez obzira što znam da je njihova podrška bezrezervna, do suza me je ganuo ne samo stepen njihovog razumevanja, već i način na koji su je iskazali.
I podsetili me da su u svom ovom moru gluposti i sivilu svakodnevnice prave vrednosti – prave vrednosti. I da su one jedine vredne ulaganja, naše borbe, odricanja...
I sad da se zapitamo šta je pre onoliko godina moglo ukazati na to da će ovo prijateljstvo biti toliko posebno i dragoceno – niko ne bi znao da objasni. Jednostavno – desilo nam se.
I to je ono što nas čini živim. Stvarno živim. I daje suštinu životu koji živimo.
