Mojoj sestri: Neki dan ti je bila godišnjica braka. Volim te najviše na svetu, i dokle god dišem, ti nećeš biti sama, na ovom svetu. Da se zauvek tako volite, poštujete. Vrednujete. To i meni daje veru i nadu, da ja jednog dana, naći ću sebi sličnu osobu, da budem sretna, kao što Vi ste. Da mi uvek budete tako vedri, nasmejani, požrtvovani. Istinski ste primer, prave i posvećene ljubavi. I da naredne godinice, budemo brojniji za koje malo čedo, čije gole tabanice će da ore smeh, u Vašem domu punom sreće. Ovaj tekst ispod, je moj teskt pisan pre dve godine, upravo na dan tvojeg venčanja seko moja. Ja ti ga poklanjam, da znaš, koliko te moja duša sestrinska beskonačno i bezuslovno voli. Ljubim te & volim. ♥
"Sećam se dana, kada smo sa sestrom išle da biramo njenu venčanicu... I svadba je bila zakazana avgusta meseca...Sećam se, bila je još zima, negde februar...nas četiri damice...mama, tetka, sestra i ja. Ja se smrzoh napolju čekajući ih ispred salona, jer ja najbliže stanujem, pa prva stigoh..Kao i uvek sto sam ja..tačna i precizna, na vreme stižem. Uskoro dolazi mama od bake, stiže sestrica moja mila sa drugog kraja grada i tetka, koje opet stanuje na trećem delu grada...i tako se nas četiri sakupismo kao da smo došle, sa četiri strne sveta. Udjosmo u salon. Divno, toplo je. Prstići su se malo smrzli, ipak sam ja kao kakav grisinčić, što moja baka kaže, nemam salce da me greje.. Skidam rukavice, milina..toplo je...skidamo sve cetiri kape, kapute i šal...Ja sam u datom trenutku imala utisak, kao da je ovo bajka, kao kakvo detence kada udje u prodavnicu igračaka...nepregledan niz beličastih haljinica, različitih dužina, različitih stilova, sa velom, bez vela, sa šeširom u kompletu, bez...ma, za svakoga ponešto, što se kaže...Svaka haljinica nešto posve posebno, posve jedinstveno, svaka izuzetna na svoj nači, sa prelepim ukrasima, nitima, vezom i šavom...vidi se da je svaka unikat, i da kao takva je baš šivena za neku posebnu princezicu koja će u toj provesti svoj najlepši dan i dugo željeni san....I zaista, nije mogla da mi se prosto otme misao, kako je u svakoj toj nekoj od tih haljina, baš upravo neko koga mozda poznajem ili znam, rekla ono čuveno "sudbonosno DA" kako je baš u toj ili onoj drugoj andjeoskoj haljini otplesala prvi ples sa suprugo, u kojoj je sekla svojui venčanu tortu...u baš toj nekoj haljini će zauvek nevidljivim nitima ostati posve nevidljivi ali nadasve čujno osmesi te neke sretne devojke, žene...ostaće zauvek u mekoći te tkanine zapisane suze radosnice, kada je na njen maleni , i tako tanušan domaleni prstić stavio taj tako lep i dragocen, venčani prsten, da je uvek podseća na to koliko je taj njen neko voli, obožava i da je ona njegova proncezoca od sada pa zauvek...od sada pa do beskraja, kao dve reke što se ulivaju u jednu...I dok su me tako maštanja ponela, ona je razgledala, zapravo sve smo razgledale....i konačno je ugledala...znate kada je to onaj osećaj, sto drugi kažu, kada haljina zapravo pronadje Vas a ne Vi nju..e, takav je moja setrica kaze imala osećaj...bila je to jedna prekrasna haljinica, bela poput snega, krajnje jednostavna...dole je lagano slobodno padala a gore je bio korset, sa nekim ukrasima na rubu..jako slatko ali diskretno..sro kazu, lepota je u jednostavnosti...I ona je obukla...kada je obukla, ja nisam mogla da zaustavim suzice..najednom se zacaklile moje radosne oči...trebalo je to videti, kada je nešto prosto kao saliveno za nekoga..kao da je za moju sekicu bilo šiveno...u trenutku, vreme kao da je stalo..došla je do nas, napravila okret i nasmesila nam se svima onim andjeoskimosmehom, kakav imaju samo zaljubljene i voljene žene, a ona to zaista jeste...i upitala nas: "Kako Vam se dopada moja venčanica?" Meni ej srce bilo veliko kao pola planine...bilo je to ono stvorenjce, moja mala seka, sada odrasla žena, koja je započinjala nov period u životu, neko novo i lepo doba u njenom životu...BIla je prelepa. Sve smo se rapsekmezile, kako već to ide..svima nam je negde suza potajno zaiskrila u okicama...to je san svake devojke, svake zene, da obuče tu haljinu, gde će taj jedan, jedan maleni i nadasve prelep dan, biti samo njen, samo njen zauvek zapisan u vremenu....Sećam se, da je htela da i ja probam neku, da se malo i šalimo kako bih ja izgledala u nekoj...NIsam htela. ne zato što sam sujeverna ili bilo šta drugo..već zato što je to bio njen dan, njeno biranje venčanice, njen trenutak i njenosmeh na sunama pun radosti, kada je obukla tu nestvarno lepu haljinu...taj dan sam tako zelela da zapamtim. Kada je došao nakon dosta meseci dan svadbe, nisam je videla dok se oblačila, kuma je bila kod nje, da joj pomogne da se obuče. Nekoliko sati pre toga, samo sam je videla kod kozmetičarke, kako je našminkana bila, jer ja sam imala zakazano posle nje. Bila je kao sam andjeo..ne zato što ej moja sestra, već zaista...duboke i velike plave okice krase njeno lepo lice...bila je diskretno našminkana i ta nadasve nenametljiva šminkica je učinila da njeno čisto, prozirno i kao porcelansko lice još više dodje do izrazaja u svojoj belini i sreći...Sećam se kada sam je ugledala u sali gde smo dočekivali goste...zastao mi je dah...sada je sve to izgledalo još nestvarnije, još bajkovotije...sreća se jednostavno ne može sakriti..atmosfera opušten, oni sretni...sve je bilo kao kakav bajkoviti san. Zaista. Moja sreća se merila tada tim ternutkom i bila sam nevidjeno sretna i vesela. zauvek ću pamtiti taj dan...I nekako ovog proleća, ne znam ni sama zasto, opet ja prodjem slučajno baš tom ulicom, gde je bio taj salon...i negde kroz izlog spazih u moru venčanica, jednu....prelepu, kao san ..kao najlepši san venčanicu...Bila je boje šampanjca sa nekim primesama krem boje....nešto nesvakidašnje, ja dosada ne videh tako nešto. Iz dva dela je bila...donji deo sav od tila, da sve deluje tako lepršavo, tako poletno, kao kakva pahuljica, slobodan pad, nešto veličanstveno...i dole se boje prelivaju sa različitim nijansama, bele i boje šampanjca, cije kombinacije boja idu u nekoliko varijanti, svega par, malo svetlojih ili tamnijih tonova, kao da se sam slikar igrao sa tim bojama...a gornji deo korset, nešto kao iz doba Baroka, sa nekim onako zlatkastom nojansicama prošarao opet tamnijim tonovima iste boje..nešto fascinantno...prelepo, apsolutno božanstveno...a opet kao iz bajke možda baš kao da je po jmojoj meri pomislih...Ote mi se uzdah iz grudi...odokativno kao da je moj broj, čak i veličina korseta..baš za one damice koje su mali grisinčići, sto akze moja draga baka, dakle mršavice...i nastavih dalje....i pozdravih se u mislima sa predivnom haljinicom...i zamolih je svojim najtananijim i najskrivenijim mislima, draga haljinice, spavkaj nežnim snom i ostaj i dalje tako lepa, i čekaj me, tamo u nekom kutku romantičnosti, u nekom ćošku zaborava...jednog dana doći ću po tebe haljinice moja, i probacu te...i u tebi ću možda baš ja, ostaviti nevidljivim nitima suze radosnice , nestvarno lepe osmehe i u njoj ću započeti nestvarno lepe korake, korake lake kao oblake u neki život ispunjen ljubavlju i bezvremenskom srećom...Čekaj me, haljinice moja, čekaj me i ja ću sigurno doći......samo me čekaj dugo. " ♥
How nice message,o my more then friend
