Poruke.....vasoj ljubavi,prijatelju,prijateljici...

tumblr_lvx6u8GW1b1r612xvo1_500_large.jpg
 
"...Na stolu sam našao komad papira na kojem je pisalo: Život se ne može
odlakrdijati, ne može se odjenuti u pozorišne kostime. Ima i onih kojima na
kraju preostane samo bol, nemilosrdni, bezlični bol, koji nije ni za šta dobar,
ničemu ne služi osim da boli. Potom se zakopaju u tamu i dubinu svoje tuge,
koja samo njima pripada, u to beskrajno okno, taj mračni rudnik koji se na kraju
obruši na njih, a oni onda ostaju tamo zauvijek, bespomoćni i nema im spasa."

Dario Džamonja - Priče /Suze Klovna
 
Mnogo sam tuzna.
Ne samo sto te nemam i sto te vise nikada necu videti, nije samo zbog toga.
To sto te vise ne sanjam mi kazuje da si me zaboravio. Neka si. Nema veze. Cudo bi bilo da me se secas posle cetiri godine.
A opet nesto ocekujem od tebe. Bar jednu rec da mi napises. Mnogo si mi znacio, znacis mi i sad, kada sam u daunu pokusavam da se setim nasih lepih dana, to me odrzava da ne ucinim nesto ludo. Ne mislim sada na moje mile koji su tu u istom gradu, a opet toliko daleko. Zivim i zbog njih.
Ali ljubavi se razlikuju, to znas. Ne mogu voleti istom ljubavlju majku, cerku, oca, sestru, psa... kao sto volim tebe.
Nocas sam sanjala divan san. Ne, nisam sanjala tebe. Sanjala sam nekog drugog, meni nepoznatog koji je sedeo pored mene na klupi. Gledali smo nesto, neke ljude u daljini i osecala sam njegovo telo pored moga i uzasno sam zelela da se priblizi jos blize i da se nesto desi medju nama. Osetila sam u snu da i taj nepoznati zeli isto sto i ja. Ali, bas kada je trebalo da se desi, da mi nesto kaze, probudila sam se.
Sta znaci ovaj san? Da zelim nekog da volim, da zelim neko da me voli, da sam nekom bitna kao sto sam tebi bila.
Ne mogu da zivim a da ne volim nekog, eto... Zato toliko razmisljam o tebi kada sam budna, zato mi misli lete daleko, tamo gde si ti, gde zivis i volis i radujes se zivotu.
Ne znam ima li mi leka od tebe.
Da li je moguce da cu do kraja zivota da zivim u proslosti i da se secam tebe. Sta si mi to uradio da ne mogu da te zaboravim?
 
Kazu, dok sanjamo, duse nam putuju. Kazu da tada znamo koga u stvari volimo...
Kazu, i one nepoznate ako sanjamo, nekad smo ih sreli i znacili im. Kazu mnogo toga i sujeverja, pogadjanja...
Ali nekako to sto kazu za sanjanje mene fascinira. Jer sanjam te, neprestano...Nema noci kada mi u snu ne dodirnes lice,
onako kako ja volim...Spustis dlan na moj obraz i gledas me u oci dok srce luduje. Gledam te tako u snu i pozelim da tren bude vecan.
Razmisljam o tim snovima i cesto pozelim...pozelim da traje.


beautiful-clouds-dreams-field-flowers-Favim.com-265270.jpg
 
Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola.

...

A sna nema.
...

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane, ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

Umetnost dokolice/Besane noci/ - Herman Hese
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top