...Zašto misliš da ja dosežem samo do sebe?
A i da jeste tako, zar ti ne znaš koliko planina ja nosim u sebi?
U mojoj duši nema ravnica. U mojoj duši nema mirnih, ravničarskih reka…
Ima klisura, kotlina… Ima jedna reka i bezbroj planinskih rečica koje strmoglavo jure, ne znam ni ja kuda.
Nemoj od mene očekivati da stojim. Ili sedim.
Pa ja i kad spavam nekuda idem, putujem, plivam, mesto me ne drži.
Ja i kada ćutim bezbroj glasova u meni viče i doziva, smeje se i nariče.
Nisi ni svestan čega sve to ima u meni. Možda je i tako bolje.
Nisam ni ja svesna svega, često zaturim neko ime, ili boju očiju, možda neku ukosnicu, ili traku, neki zatvarač od flaše… i ne mogu ga naći.
Ali ne patim i ne brinem, jer znam da je tu, na sigurnom.
Ja sam ga ustvari tako sakrila od same sebe. Za neka buduća vremena...