Verujem ti... jer sa tobom se smejem, sa tobom, ja sam opet
bezbrizna kao dete...
U tvom narucju ja sam zasticena od celog sveta, od same sebe...
I svaki osvit zore, budjenje novog dana, uz tebe, kao pocetak zivota,
donosi osmeh radosti... Ali znas, one mirne, nekako, svecane... kada
znam da koraci tvoji vode ka nama, ka meni, da sve sto radis je samo
zbog nas...
Poverenje...da, znam, imas ga i ti u mene ali...ti si muskarac pa to
nekako dodje samo od sebe, ti se neces tako lako zaplakati ali... lako,
lakse ces otici...
Kuda?
Da, znam da ne znas. Mozda je to jedino pitanje na koje do sada
nismo nasli odgovor. Evo, hajde da se igramo, hajde da budemo deca,
ona znaju da cuvaju svoje igre...Ja cu te voleti... Uvek...beskrajno i
nezno... A ti, ti pokusaj da me cuvas. Onako, znas, kao, ma sta tu ima
da se misli puno..
Ima ali nije vazno, deca smo sada, igramo se... ne moram bas da ti
objasnjavam sve, osetices...
Oh, to kazu samo odrasli, kako neoprezno sa moje strane. U redu,
ipak moram da ti popustim, tebi je tesko da me lovis ovako, a ja...
Gospode, pa ja sam ipak odrasla... Jer evo, mislim na tvoje ruke,
na te ruke kojima tako lepo stojim... pa mi ove detinjarije nekako
i ne prijaju...
Verujem ti... ponovo cu da brojim do deset, a znas... znas da ce to
biti tek samo dva, zato sto si to ti...i zato... Zato sto mi ni reci vise nisu
dovoljne, zbog tako snaznih otkucaja ovog ludog srca.. jer kada ti pricas,
ma sta, zelim samo da pijem tvoje poglede, da se kupam u jezeru tvojih
neznosti... i da volim potajno sto sam odrasla.
Verujem ti... nikada nisi jos govorio teske i velike reci, tek nagovestaj
sna... i neka tako bude uvek... tek samo kap u okeanu, tek samo dodir
leptirovih krila... Okean...leptir...i majski mirisi proleca, da...to je dovoljno...
Poverenje, ono mora da zivi samo tako, tu, ispod belih oblaka slobodnog neba...
(Iz riznice jednog zivota
