Znam da ne citas, ali ja kucam, koliko te silno ljubim....
Pahuljama snega Bog daruje ovaj dan, dok moja dusa se rascepa izmedju drhtaja i placa, o nevolji i gladi ne zelim vise cuti i zanet tvojom slikom jos grlim te i ljubim, docekali smo i te dane, brodovi se vracaju u luke, vise nema argonauta, sad mogu da igram prokletog Jasona bez Medeje, moje slutnje su na izdisaju, sta cu jos novo saznati, u igri je samo postmoderni reprint u postistorijskom ikonarijumu vlaznih stidnica sa red tjuba.
Sa ibrikom u ruci stajase Emina, ne pomaze vise ni hodzin zapis, nije to motiv mrtve drage, samo ljubezen neunistiva, idemo hrabro, ne posustajuci za tastaturom, ona se vratila, da ponovo kazem sebi da je iskra moga srca ogromna. A govorio sam drugima.... Sve se pretvorilo u prozu, prozaike, umrla je i Emina, samo Zizi jos gori na svim podforumima. Ostala je pusca basca od jasmina, sad govorim tebi u bradu Nikomase, ali etika je proslost, zene su nezamenjive. Ostani u mom srcu jos koji tren, da ti kazem da sam ostao invalid i da nije bilo nikakvog fejsbuka, vec samo bolnice. Neces ni citati, znam, zato sam i napisao, pretesko je to breme, zato ne saljem PM. Ostaje nada u plac....
Danas sam rucao mesni narezak, majka je bolesna, juce nista, zasto Tica ne sme da stavi Trubaca sa Sene? Ljudi nemaju hrabrosti, da se izdignu iznad svakodnevice i plove refleksijom unutarnjom, jer opasno je, a tako je dragoceno i lepo.
