Ja nemam svoje mesto pod nebom. Nisam kao ti, našla ono što volim, rešila da budem ovo ili ono. Nisam ni kao drugi odlučila da batalim sve i zaposlim se.
Nisam ni ona stara da ako mi nije ok, okrenem se i odem. Više ne znam ko sam, tačnije, dugo već ne znam ko sam, osećam kao da mi je oduzeto ono što je trebalo da budem. Osećam kao da mi je to oduzeto onog datuma koji ću ja, a verujem i ti ćeš ga pamtiti sa ogromnom tugom u oku. Nisam ja kriva, ni moji "dušebrižnici", jer kriveći njih, okrivljuješ mene, samo TI nikada nisi rekao "NEMOJ"! Ti si se kukavički povukao, sedeo sa strane, a posle mi prebacivao!
Eeeh, ne krivim te. Samo patim. Jako patim zbog toga. To mi se nikada neće vratiti! Nikada neću moći da se okrenem i kažem, aj da popravim to nekako...
Neću moći, a to ja nosim na duši i savesti. Ceo moj život.
Nikoga ne mrzim. Ali ne volim. Ljude koji su oko mene, tebe, one, koji te prave budalom stalno, a ti ćutiš zbog nečpega, ni sam više ne znaš zašto...
Nisam htela danas da se naljutim, ali planirala sam dan sa tobom.
Mislila sam, doći ćemo kući, sredićemo pse, igrati se sa kučićima... Mislila sam, posvetićemo pažnju jedno drugom, jer mi od kad smo došli nisi posvetio pažnju.. Ni ja nisam tebi, izgleda.
Razumem ja to, i zašto si otišao danas, i sve to, ali ti nikada mene ne razumeš, i ti nisi ni jednom rekao, "ok srećo,
razumem te zašto si tužna sad, ipak, ja bih voleo da bude ovako"
Zašto me nikada ne razumeš?
Ehh, kako god, prošao je dan, ja sam ga prespavala.
Tnx na ničemu danas, ovo je samo jedna propala nedelja u nizu propalih dana u mom životu.
Pozz
jako te cekam....
