"Nemoj uopšte da me gledaš,zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge,na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,na one što se trude da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče,a tako malo znaju…
Gledaj njih,zaboravi mene,klinku,ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.
Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
onima koje ne vole čekanje,kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima,meni nemoj,jer moj osmeh predugo sanja dok ne ugleda svitanje,predugo čezne da izleti,predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,a za sve to vreme moje usne su neme.
Zato me zaboravi,jer ja nisam kao te druge,ja sam iz neke sasvim druge šeme.
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku,i da teku i teku…
Tako se bojim da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.
Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu a mislima daleke,na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju,na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku,i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju…Na mene ne bacaj reči,zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim,strašno se bojim,da neće ništa da me spreči jednom kad moja bujica krene,kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,ja sam jaka i sve ću moći da prebolim,
jer ja nisam i nikad neću biti kao te neke druge..."
Potroši svoje poglede na one druge,na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,na one što se trude da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče,a tako malo znaju…
Gledaj njih,zaboravi mene,klinku,ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.
Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
onima koje ne vole čekanje,kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima,meni nemoj,jer moj osmeh predugo sanja dok ne ugleda svitanje,predugo čezne da izleti,predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,a za sve to vreme moje usne su neme.
Zato me zaboravi,jer ja nisam kao te druge,ja sam iz neke sasvim druge šeme.
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku,i da teku i teku…
Tako se bojim da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.
Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu a mislima daleke,na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju,na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku,i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju…Na mene ne bacaj reči,zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim,strašno se bojim,da neće ništa da me spreči jednom kad moja bujica krene,kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,ja sam jaka i sve ću moći da prebolim,
jer ja nisam i nikad neću biti kao te neke druge..."
