Statler and Waldorf
Buduća legenda
- Poruka
- 43.077
још је Ћиро Трухелка у свом чланку (Гласник Земаљског музеја 1894. година 6. књига 2.) скренуо пажњу научне јавности на један занимљив обичај код босанских католика- тетовирање (сицање):
''сицале'' су се руке (подлактице, шаке, прсти), понекад прса, ређе чело и раме, углавном женске (понегде и мушке) деце у узрасту између 10. и 15. године (''на пријелазу у младеначко доба''); на подручју средње Босне, у долини Лашве, Раме и Врбаса- у височком, травничком, фојничком, прозорском, бугојанском и зеничком крају, и посебно на Купресу. обичај није постојао међу католицима у Посавини и Херцеговини. ретки случајеви у Далмацији углавном су забележени у породицама које су се доселиле из Босне.
обичај сицања углавном се правдао потребом да се ''препријечи одметнуће од вјере'', при чему су тетоваже сматране белегом католичке припадности па би се тако деца и жене штитили од отмица и насилног или својевољног турчења. међутим, већ је Трухелка запазио да сицање нема никакве везе са хришћанством: ''домаће свећенство никако се не занима за тај обичај, и католички су мисијонари у онаквим крајевима, гдје су тај обичај наилазили, против њега ревновали. свећенство га је само трпјело, оно је само концесију учинило традицији, дубоко завријеженој у души народа''. утврдио је да су ти ''неизбрисиви симболи католицизма'' иако се називају криж/крижеви остатак много старијег паганског култа. на то указују не само орнаменти, који су симболи сунца (кола и разгранати крстови), него и годишње доба кад се сицало- празници/благдани око пролећне равнодневице.
с обзиром да се пракса тетовирања не среће међу Словенима западног Балкана, шта нам то говори о етничком пореклу ове скупине босанских римокатолика?


''сицале'' су се руке (подлактице, шаке, прсти), понекад прса, ређе чело и раме, углавном женске (понегде и мушке) деце у узрасту између 10. и 15. године (''на пријелазу у младеначко доба''); на подручју средње Босне, у долини Лашве, Раме и Врбаса- у височком, травничком, фојничком, прозорском, бугојанском и зеничком крају, и посебно на Купресу. обичај није постојао међу католицима у Посавини и Херцеговини. ретки случајеви у Далмацији углавном су забележени у породицама које су се доселиле из Босне.
обичај сицања углавном се правдао потребом да се ''препријечи одметнуће од вјере'', при чему су тетоваже сматране белегом католичке припадности па би се тако деца и жене штитили од отмица и насилног или својевољног турчења. међутим, већ је Трухелка запазио да сицање нема никакве везе са хришћанством: ''домаће свећенство никако се не занима за тај обичај, и католички су мисијонари у онаквим крајевима, гдје су тај обичај наилазили, против њега ревновали. свећенство га је само трпјело, оно је само концесију учинило традицији, дубоко завријеженој у души народа''. утврдио је да су ти ''неизбрисиви симболи католицизма'' иако се називају криж/крижеви остатак много старијег паганског култа. на то указују не само орнаменти, који су симболи сунца (кола и разгранати крстови), него и годишње доба кад се сицало- празници/благдани око пролећне равнодневице.

с обзиром да се пракса тетовирања не среће међу Словенима западног Балкана, шта нам то говори о етничком пореклу ове скупине босанских римокатолика?