Popularna psihologija - Strah od kajanja

[Nina]

Kako strah od kajanja utiče na naše odluke? Teoretičari igara pokušali su to da objasne na sebi svojstven način. Jedan od najboljih primera dao je Džofri Engelštajn, koji predaje dizajn igara na Univerzitetu u Njujorku. Autor je nekoliko knjiga, uključujući i „Achievement Relocked” u kojem je naveo primer koji dodatno osvetljava psihologiju kajanja. Za eksperiment su dovoljne dve kocke – crvena i bela i dve čaše. Nema nikakvih trikova, onaj koji pogodi ispod koje se čaše nalazi crvena kocka dobija pet dolara, ako promaši – ništa. Ali nije u tome poenta, već u nečem drugom. Engelštajn kaže da kada jednom odaberu čašu, mnogima je teško da promene tu odluku. Čak 90 odsto ljudi bi odbilo da umesto jednom izabrane čaše upere prst u drugu.

Gubitak više pogađa nego što dobit usrećuje
Zašto je to tako? Istraživači ističu dva razloga. Prvi je takozvani efekat posedovanja, koji podrazumeva da kada jednom nešto doživiš kao svoje, to postaje vrednije za tebe nego nešto što ne poseduješ. Kada izabereš čašu, ona postaje „tvoja” i u tom trenutku vrednija od druge.
Drugi razlog je taj što jedan od psiholoških motiva naših postupaka jeste smanjenje osećaja kajanja. Ako napravimo izbor koji ispadne pogrešan, osećamo se loše. Ali šta ako napravimo jedan izbor, promenimo ga, i onda saznamo da je onaj prvobitni bio tačan? Tada se osećamo još gore. Toga se i pribojavamo, pa nam zato promene odluka nisu nimalo privlačne.

 

[Nina]

Podela odgovornosti

Kako su pokazala istraživanja u psihologiji i neuronauci, kajanje može imati ogroman uticaj na naš život. Ono je izuzetno zaslužno za održavanje statusa kvo, faktor koji utiče da stvari ostaju iste i da se ništa ne menja. Posebno je bitan u poslovima s novcem i u međuljudskim odnosima, jer su to dve najstresnije oblasti.

Kada je reč o novcu, poznat je u psihologiji efekat „zadržavanja gubitničke investicije”.

Glavni pokretač ovakvog ponašanja je strah od kajanja, koji nas tera da ostanemo pri statusu kvo čak i ako nam logika ili intuicija govore suprotno. Ne želimo da prodamo nešto što gubi vrednost, jer bismo time morali sebi da priznamo da smo napravili grešku što smo to uopšte kupili. Ako zadržimo imovinu, kajanje se odlaže.

Ista ova pristrasnost često se pojavljuje u ljubavnim vezama. Na primer, mnogi ljudi ostaju u vezama za koje dobro znaju da nemaju budućnost. Veza koja je odavno izgubila ljubav ili strast može opstati samo zato što je neprijatno prekinuti je. Strah od kajanja čini status kvo izuzetno privlačnim, čak i kad nas ne čini srećnim.

Psiholozi koji su često istraživali ovu temu savetuju da najefikasniji način da se oslobodimo straha od kajanja jeste taj da potražimo savet od drugih. Kod finansijskih odluka to može značiti angažovanje finansijskog savetnika. On deli odgovornost s nama, pa čak i ako odluka ispadne loša, nećemo biti sami u svom kajanju. Mišljenje bliskog prijatelja ili člana porodice doprineće podeli tereta kajanja, a to značajno olakšava napuštanje statusa kvo. Bolje je i proći kroz neprijatnu i bolnu emociju kajanja nego ostati „zakopan” u mestu.(preuzeto sa politika)

 

[salko dinamitas]

Podela odgovornosti

Kako su pokazala istraživanja u psihologiji i neuronauci, kajanje može imati ogroman uticaj na naš život. Ono je izuzetno zaslužno za održavanje statusa kvo, faktor koji utiče da stvari ostaju iste i da se ništa ne menja. Posebno je bitan u poslovima s novcem i u međuljudskim odnosima, jer su to dve najstresnije oblasti.

Kada je reč o novcu, poznat je u psihologiji efekat „zadržavanja gubitničke investicije”.

Glavni pokretač ovakvog ponašanja je strah od kajanja, koji nas tera da ostanemo pri statusu kvo čak i ako nam logika ili intuicija govore suprotno. Ne želimo da prodamo nešto što gubi vrednost, jer bismo time morali sebi da priznamo da smo napravili grešku što smo to uopšte kupili. Ako zadržimo imovinu, kajanje se odlaže.

Ista ova pristrasnost često se pojavljuje u ljubavnim vezama. Na primer, mnogi ljudi ostaju u vezama za koje dobro znaju da nemaju budućnost. Veza koja je odavno izgubila ljubav ili strast može opstati samo zato što je neprijatno prekinuti je. Strah od kajanja čini status kvo izuzetno privlačnim, čak i kad nas ne čini srećnim.

Psiholozi koji su često istraživali ovu temu savetuju da najefikasniji način da se oslobodimo straha od kajanja jeste taj da potražimo savet od drugih. Kod finansijskih odluka to može značiti angažovanje finansijskog savetnika. On deli odgovornost s nama, pa čak i ako odluka ispadne loša, nećemo biti sami u svom kajanju. Mišljenje bliskog prijatelja ili člana porodice doprineće podeli tereta kajanja, a to značajno olakšava napuštanje statusa kvo. Bolje je i proći kroz neprijatnu i bolnu emociju kajanja nego ostati „zakopan” u mestu.(preuzeto sa politika)

Znam sve o ovom zadrzavanju gubitnicke investice i kad pricam sa drugima imaju isti problem. Iako vec duze vrijeme se bakcem dionicama tesko mi je nesto prodati na cemu gubim i rijetko to radim, danas gledam jednu da prodam radi se o 100 eura gubitka tj nista,petak burza se zatvara i necu da prodam jer je u crvenom , vjerovatno je ego u pitanju. U ovom slucaju nije bitno ali finansijski savjetnik u donosenju vecih odluka je veoma bitan ,kosta oko 1000 eura a izgubices sa jednom greskom daleko vise.Dobar tekst.

 

[Samsonight]

Kako strah od kajanja utiče na naše odluke? Teoretičari igara pokušali su to da objasne na sebi svojstven način. Jedan od najboljih primera dao je Džofri Engelštajn, koji predaje dizajn igara na Univerzitetu u Njujorku. Autor je nekoliko knjiga, uključujući i „Achievement Relocked” u kojem je naveo primer koji dodatno osvetljava psihologiju kajanja. Za eksperiment su dovoljne dve kocke – crvena i bela i dve čaše. Nema nikakvih trikova, onaj koji pogodi ispod koje se čaše nalazi crvena kocka dobija pet dolara, ako promaši – ništa. Ali nije u tome poenta, već u nečem drugom. Engelštajn kaže da kada jednom odaberu čašu, mnogima je teško da promene tu odluku. Čak 90 odsto ljudi bi odbilo da umesto jednom izabrane čaše upere prst u drugu.

Gubitak više pogađa nego što dobit usrećuje
Zašto je to tako? Istraživači ističu dva razloga. Prvi je takozvani efekat posedovanja, koji podrazumeva da kada jednom nešto doživiš kao svoje, to postaje vrednije za tebe nego nešto što ne poseduješ. Kada izabereš čašu, ona postaje „tvoja” i u tom trenutku vrednija od druge.
Drugi razlog je taj što jedan od psiholoških motiva naših postupaka jeste smanjenje osećaja kajanja. Ako napravimo izbor koji ispadne pogrešan, osećamo se loše. Ali šta ako napravimo jedan izbor, promenimo ga, i onda saznamo da je onaj prvobitni bio tačan? Tada se osećamo još gore. Toga se i pribojavamo, pa nam zato promene odluka nisu nimalo privlačne.

Meni je oduvek bilo prihvatljivije pokušati, pa se kajati ako ne uspe, nego ne pokušati i zauvek se pitati šta bi bilo da je bilo, i to je striktno orjentisano na poslove od kojih živim. Ipak, to mi nema nikakve veze sa tim kockama što me asocira na klasično kockanje, a od čega duboko zazirem, već više sa spremnošću da podnesem dozu rizika da me neki moj poduhvat može vratiiti na početno stanje, tj. pozitivnu nulu, što mi se i desilo nekoliko puta.
U emotivnim vezama sam sklonija da mnogo unapred predosećam da sam strana koja gubi, pa ih sabotiram ranije nego što postanu toliko potencijalno moćne da me značajno unazade i stvore mi prostor za kajanje.

 

[white_warg]

Uvek sam se kajala što nešto nisam uradila. Nikada se nisam kajala zbog nečeg što sam uradila.