Алкохол...Сада разумем, сада видим све...
Ок...па да почнемо...
Алкохол буди у мени најгоре, не знам како је са тобом, залутали читаоче...
Када сам, пре 4 године, себи наденуо назив Луталица, мислио сам да је то проклрество и дар, мислио сам да ће ме то пратити као сенка, целога живота...
молим те, прочитај ово до краја, јер је мој крај близу, бар тако кажу овдашњи медији, јер пушим цигаре ненормално много, ако, као што они кажу скраћује по 7 минута живота, онда је већ Свети Петар је близу мог имена...(иако сам атеиста по убеђењу, ово сам написао великим словима, да се ,,верници не би осетили провоцираним)...
О религији имам нека лаичка питања, на која ни најзагорили верник, не би имао одговор...Рецимо да сам се посветио неком истраживању и схватио да је све то манипулација...СВИ СМО ЉУДИ, али ретко ко је човек....Да се вратим мом неопозивом смислу...
Шта је моја бедна дефиниција Луталице...То је онај који одлази да би се вратио, који одлази да би нашао мир...који иде, а никада не стиже...замисли ту иронију....ја живим са њом, то бреме је мени дато, од кога? Не знам, али га носим, онако како само ја знам....Стицајем околности на којима ја НИСАМ, свемогућа природо, тако бих волео да јесам, имао контролу, престао сам то да будем...Хвала капитализму у шта ме је то претворио, споља у чудовиште, звер...али унутра имам неке веће планове, рецимо хуманије...мењао бих цео систем, пасивни покретач, али кад погледам иза себе немам никог ко је вољан да мења овај проклети систем...испред мене никог, иза мене ништа...знате тешко је кад изгубиш неког кога си волео, али најтеже је кад изгубиш неког у неповрат, који је ТЕБЕ волео, који те је разумео...то је већ кајање за дуги низ година, ако не, за цео живот...
Имао сам то раскршће, које сам себи наметнуо, одлучио сам се за оно реалније, јер сам сањао и превише, али то не води никуда...Сада гледам да то исплатим некада планети Земљи, којој толико дугујем, као и сви, хоћу да јој вратим...у другом погледу...На жалост, или на срећу окорелих капиталиста, милионера, идеали као ја изумиру...или немају саговорника...схватам ја то све, али ми је жао...Кад се све сведе, на крају крајева, ово је ипак био монолог који је зацвилио да буде дијалог...Почео сам, како су ме прилике натерале, да верујем у сродну душу, да то је онај трип кад имаш своју душу, психу, којој треба друга половина, да бих био потпун...имао сам то....више не...Где сам сада...на путу ка циљу да успем, цена је скупа, али оно после што дајем, цена је непроцењива....Човек има само оно што даје...Особа која једина ме разуме донекле, није се јавила, сам сам крив...Ok...ово је можда изгубљено 5-10 мин, живота....вашег...али ово је на крају крајева била исповест...
п.с
Жао ми је ако сам прогутао неко слово, неки падеж...опростите ми...то само горка течност из мене говори...
п.с.с
Срећан Март, јер овај март је само једном, сад па ко зна кад....једном ћемо сви да будемо сећање, пролазност....Хвала на вашој пажњи....
п.с.с.с
Поздрав од једне особе који је овај живот био и биће, превише, сувише хаотичан и суров....пусица за све људе добре воље и намере....
Ок...па да почнемо...
Алкохол буди у мени најгоре, не знам како је са тобом, залутали читаоче...
Када сам, пре 4 године, себи наденуо назив Луталица, мислио сам да је то проклрество и дар, мислио сам да ће ме то пратити као сенка, целога живота...
молим те, прочитај ово до краја, јер је мој крај близу, бар тако кажу овдашњи медији, јер пушим цигаре ненормално много, ако, као што они кажу скраћује по 7 минута живота, онда је већ Свети Петар је близу мог имена...(иако сам атеиста по убеђењу, ово сам написао великим словима, да се ,,верници не би осетили провоцираним)...
О религији имам нека лаичка питања, на која ни најзагорили верник, не би имао одговор...Рецимо да сам се посветио неком истраживању и схватио да је све то манипулација...СВИ СМО ЉУДИ, али ретко ко је човек....Да се вратим мом неопозивом смислу...
Шта је моја бедна дефиниција Луталице...То је онај који одлази да би се вратио, који одлази да би нашао мир...који иде, а никада не стиже...замисли ту иронију....ја живим са њом, то бреме је мени дато, од кога? Не знам, али га носим, онако како само ја знам....Стицајем околности на којима ја НИСАМ, свемогућа природо, тако бих волео да јесам, имао контролу, престао сам то да будем...Хвала капитализму у шта ме је то претворио, споља у чудовиште, звер...али унутра имам неке веће планове, рецимо хуманије...мењао бих цео систем, пасивни покретач, али кад погледам иза себе немам никог ко је вољан да мења овај проклети систем...испред мене никог, иза мене ништа...знате тешко је кад изгубиш неког кога си волео, али најтеже је кад изгубиш неког у неповрат, који је ТЕБЕ волео, који те је разумео...то је већ кајање за дуги низ година, ако не, за цео живот...
Имао сам то раскршће, које сам себи наметнуо, одлучио сам се за оно реалније, јер сам сањао и превише, али то не води никуда...Сада гледам да то исплатим некада планети Земљи, којој толико дугујем, као и сви, хоћу да јој вратим...у другом погледу...На жалост, или на срећу окорелих капиталиста, милионера, идеали као ја изумиру...или немају саговорника...схватам ја то све, али ми је жао...Кад се све сведе, на крају крајева, ово је ипак био монолог који је зацвилио да буде дијалог...Почео сам, како су ме прилике натерале, да верујем у сродну душу, да то је онај трип кад имаш своју душу, психу, којој треба друга половина, да бих био потпун...имао сам то....више не...Где сам сада...на путу ка циљу да успем, цена је скупа, али оно после што дајем, цена је непроцењива....Човек има само оно што даје...Особа која једина ме разуме донекле, није се јавила, сам сам крив...Ok...ово је можда изгубљено 5-10 мин, живота....вашег...али ово је на крају крајева била исповест...
п.с
Жао ми је ако сам прогутао неко слово, неки падеж...опростите ми...то само горка течност из мене говори...
п.с.с
Срећан Март, јер овај март је само једном, сад па ко зна кад....једном ћемо сви да будемо сећање, пролазност....Хвала на вашој пажњи....
п.с.с.с
Поздрав од једне особе који је овај живот био и биће, превише, сувише хаотичан и суров....пусица за све људе добре воље и намере....