Pomoc, podrska...kad je najgore

[_Look_Of_Expectancy_]

Hvala moonjo i hvala havalius.

Evo, situacija se dalje razvija uglavnom onako kako je vecina vas pisala, pocinje taj bunt, kratki zivci, nervoza, vika... Ali dobro, i to ce proci. Vazno je da on i njegova mama posle svega toga ostanu normalni i zdravi.
Htela sam jos za jedan savet da vas pitam... Do sad sam izbegavala da idem kod njega iako sam do pre 10-ak dana(tad se stanje naglo pogorsalo) isla cesto. Medjutim vidim da pocinje to da mu biva cudno, pitao me vec zasto ne dolazim, pita i njegova mama, cudno im je. A znam da bi njemu znacilo kada bih dosla. Problem je u tome sto kao prvo ta zena je sad pod velikim stresom, ima puno obaveza, briga i ne zelim da smetam. Mada posto pita za mene mozda i zeli da dodjem, ne znam. Drugo, ne znam kako bi se njegov otac osecao da me vidi jer je u jako teskom stanju, i uopste ne znam da li ZELI da ga bilo ko vidi takvog. Sa druge strane mozda treba da vidi da je sve normalno... I treca stvar, i ako odem, ja stvarno ne znam kako da se ponasam, sta da pitam prvenstveno njega. Pitanje "kako ste" je smesno... A sta drugo, ne znam... On je cak nekad i nesvestan, ne moze da prica skoro uopste... Tesko bi mi bilo i da vidim sve to, ali ja sam tu najmanje bitna, ako treba otisla bih, ali ne znam sta mi je ciniti... Znam da su sve ovo pitanja na koja niko ne moze da mi da konkretan odgovor, ali eto, mozda se nadje neko pametan...

 

[Petka]

Moja mama je umrla od raka. I sada pokusavam da se setim. Do zadnjeg sekunda sam se nadala da ce ozdraviti. Svasta sam pokusvala i kada je bila bez svesti. Mislim da trebas da se ponasas normalno. Prosto kao da taj neko nije bolestan. Meni je prijalo da cujem, bice dobro. Prosto pozitivne misli na racun zdravlja moje mame. Mislim da mi nikakva zabava i skretanje paznje nije prijala. To me je cak i nerviralo. Prosto bila sam 100% u tome sa zeljom da ozdravi. Ne znam da li sam pomogla. Mislim da trebas da odes i da pitas familiju sta ima novo, hajde da probamo to i to, makar to nemalo veze sa zivotom. Moj muz je tada isao kod nekih travara i sl., donosio neke carobne vodice, meni je to znacilo, mada sad kada mislim o tome jasno mi je da je glupost. Ali tada ta njegova zelja da pomogne, nada da moze da se ozdravi mnogo mi je znacila.

 

[donamileva]

Hvala moonjo i hvala havalius.

Evo, situacija se dalje razvija uglavnom onako kako je vecina vas pisala, pocinje taj bunt, kratki zivci, nervoza, vika... Ali dobro, i to ce proci. Vazno je da on i njegova mama posle svega toga ostanu normalni i zdravi.
Htela sam jos za jedan savet da vas pitam... Do sad sam izbegavala da idem kod njega iako sam do pre 10-ak dana(tad se stanje naglo pogorsalo) isla cesto. Medjutim vidim da pocinje to da mu biva cudno, pitao me vec zasto ne dolazim, pita i njegova mama, cudno im je. A znam da bi njemu znacilo kada bih dosla. Problem je u tome sto kao prvo ta zena je sad pod velikim stresom, ima puno obaveza, briga i ne zelim da smetam. Mada posto pita za mene mozda i zeli da dodjem, ne znam. Drugo, ne znam kako bi se njegov otac osecao da me vidi jer je u jako teskom stanju, i uopste ne znam da li ZELI da ga bilo ko vidi takvog. Sa druge strane mozda treba da vidi da je sve normalno... I treca stvar, i ako odem, ja stvarno ne znam kako da se ponasam, sta da pitam prvenstveno njega. Pitanje "kako ste" je smesno... A sta drugo, ne znam... On je cak nekad i nesvestan, ne moze da prica skoro uopste... Tesko bi mi bilo i da vidim sve to, ali ja sam tu najmanje bitna, ako treba otisla bih, ali ne znam sta mi je ciniti... Znam da su sve ovo pitanja na koja niko ne moze da mi da konkretan odgovor, ali eto, mozda se nadje neko pametan...

tačno, ali ti ne ideš tamo da budeš gošćena i sl. tako da ne vidim razlog zašto bi oko tebe imala dodatne obaveze. Uz to uvek možeš da joj pomogneš time što ćeš pod izgovorom da si eto upravo naučila (možda pričam gluposti jer ne znam koje si godište) da spremaš to i to jelo pa da odneseš recimo pleh lazanji i sl. da joj olakšaš da ne kuva, a da se ne muvaš po njenoj kuhinji.
To niko ne zna, kad odeš lepo pitaj da li možeš da se javiš ili on odmara (to naravno pitaš ženu ili momka) kratko se javiš i ne mora tu da sediš
Ma važno je si porerd njega, ako nizašta drugo da si tu, da na nekom ispolji bees zbog svega što se dešava, što ostaje bez oca i to na tako bolan način. Jer ljudi su uglavnom najgrublji prema onima koje najviše vole, kod kojih mogu najviše da se opuste i za koje misle da im ljubav pripad po defoltu.Činjenica je da uvek mora da se prihvati i mnogo srrrranja od ljudi zarad malo dobrog, ali u ovakvim ne dao Bog nikome situacijam to ne bi smelo da pada teško.
PS Najgore je ako sada počneš da menjaš navike i ponašanje jer to liči na izdaju

 

[alal]

ako te zovu a ti mislis da mozes da stavis svoje osecanje nelagodnosti na stranu i zbog njih ipak odes. tvom drugu ce to sigurno mnogo znaciti. ne moras nista mnogo ni da pricas sa bolesnikom. lepo neko rece da je dovoljno dobar dan i svratila sam malo da vas vidim i sl... oni su tamo verovatno po ceo dan, ne znaju ni sta ce sa sobom i kako da pomognu njemu tako da ce im tvoja poseta sigurno znaciti kao podrska, malo odvracanje paznje, cinjenica da nisu sami u svemu tome...

 

[_Look_Of_Expectancy_]

Ne mislim da bi oko mene imala dodatne obaveze, vec ne znam koliko joj treba jos jedna osoba u stanu, verovatno je i ona tanka sa zivcima i mozda bih smetala samo svojim prisustvom. Ali verovatnije je da bi bilo suprotno.
Hvala sto se mi razjasnili to oko toga kako da se ponasam, narocito tebi Petka koja si navela licni primer. Oticicu, bicu optimisticna i nadati se da cu im koliko toliko podici raspolozenje:-)
Hvala svima jos jednom:-)

 

[sponzorusa35]

Ne znam da li su to kompleksi ili ljude merim po svojim merilima ali ja uvek imam osecaj da omanem sa prijateljima...Ili tesim pogresno ili cutim ili...Mozda mi se to samo cini tako.

 

[mirabel]

Moj otac je umro skoro i secam se tih zadnjih par dana. Ja nisam zelela da iko osim moje majke i mene bude tu.
Mozda i zato jer sam negde znala da on ne zeli ikoga da vidi u tom momentu.
A kad je umro, bila sam zahvalna onima koji su nenametljivo bili tu i brinuli se za svakodnevne stvari za koje ja nisam bila sposobna - donosili su hranu, kupali moje dete, igrali se sa njim, ja sam se na momente pravila da je sve u redu a na momente potpuno padala u ocaj. Da se ne lazemo, i dan danas je tako, samo "funkcionalni" momenti duze traju. Moram biti na zemlji zbog mog deteta, muza i majke.

Niko nije mogao da me oraspolozi, pokusaji su me dovodili do besa. Nervirao me je i tudji optimizam. Samo mi je trebao neko da me stegne za ruku.
Eto...

I jos nesto: moje misljenje je da niko nema pravo da u svoju tragediju uvlaci druge ljude. Ne bih volela da je mm bio tu sa nama, ne bih volela da i njega opterecujem tim uzasnim prizorima.