Polja jagoda zauvek (roman)

„Samo ono što činimo iz ljubavi, činimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga proizišlo.”

(Tagora)


1.

„Wishing On A Star“ (Rose Royce)



Položila sam lingvistiku. Ispit sam spremala dve nedelje i dobila osmicu. Pre mene je popadalo njih šest; kad sam došla na red, profa je primetio: „Nisam Vas zapazio na svojim predavanjima ... Vidim da ste vanredni student, ali, ipak ...“ Drsko ga slagah da studiram uz rad kao samohrana majka (stara fora), na šta se on oduševio, na brzinu me ispitao i na kraju pohvalio kako sam „tako mlada, lepa, pa još i vredna“. „Treba da se ugledate na koleginicu“, rekao je paćenicima u amfiteatru. Još mi je blagonaklono ponudio svaku pomoć koja mi je potrebna. Zna on kako je teško ići na posao, čuvati dete i uz to studirati.
Volim da se ludiram, iskušavam sudbinu. Malo me grize savest zbog laži, ali, u krajnjem slučaju, nije li to skoro istina? Dajem privatne časove iz srpskog i engleskog, za pare pišem diplomske i maturske radove (dakle, radim) i skoro svako prepodne ljuljuškam sestrinog klinca Darka, vozam ga u kolicima po Tašmajdanu, menjam mu pelene i spremam kašice.

Ispred Akvarijuma (Filološkog fakulteta) su me čekali Gaga i Dejan, da me vode na piće kod „Pevca“. Gaga je dobio poziv za vojsku i u septembru ide, kako reče, u majčinu, tj. u Ajdovščinu. Očajan je što će se ošišati i morati da konzervira svoj motor, barem do prvog odsustva.

Seli smo u baštu i tada sam osetila prazninu ...

Vreme je bilo lepo, vedro; moj mesec, juni, položila sam još jedan ispit, nemam nikakve krupne probleme u životu. Imam prilično jasan cilj, odranije zacrtan: provoditi se, uz to završiti makar jedan fakultet, zaposliti se, iščupati se iz života na kredit, a jednog dalekog dana imati sopstvenu porodicu – stabilnu, onakvu kakvu nikad nisam imala.
Dok je Gaga naricao nad svojom sudbinom, a Dejan na njegov račun pravio viceve, učinilo mi se da je sve to besmisleno ... sedenje u kafani, blebetanje, prisilno slušanje njihovih komentara na račun devojaka u prolazu, planiranje zajedničkog izlaska. Kao da igram ulogu u nekom filmu. Prvi kadar: ja se sređujem za odlazak na fakultet; drugi kadar: ja (u krupnom planu) glumim napaćenu, samohranu majku na ispitu, smerno spuštam pogled a iz usta mi kuljaju bljutave i nepotrebne laži. Treći kadar (iz ptičije perspektive): sedim za kafanskim stolom zastrtim musavim kariranim stolnjakom sa dva razmažena, verovatna gubitnika. Kadrovi se nižu dalje: jedan kako idem u KST, pa zatim u SKC, na razna mesta sa raznim skraćenicama... Šta je bilo prošle godine u ovo vreme? Isto … ili skoro isto ... Život mi deluje usporeno… Bezlično. Pre deset je bilo gadno: moja šveca se fiksala, naša mama (istinski samohrana) se patila da nas izvede na pravi put, ja sam bila u pubertetu – nesigurna u sebe, često nezadovoljna, ali, nekako, životnija. Sad bitišem u nekoj razvučenoj seriji od hiljadu epizoda, koja se iz dana u dan zatrpava novim likovima, a suštinski se ništa ne događa.
Jesam li ja to došla do neke samospoznaje? Da li je to početak zrelosti? Ili, možda, mom životu nešto nedostaje?

...

Probudila sam se teška, mamurna od loših snova. U svom košmaru ja sam šetala Terazijama. Bilo je tmurno, mračno vreme i nekuda sam žurila. Onda sam srela ujku, veselog, vidno omršavelog i ja sam ga, zaprepašćena, zapitala: Kako ... Zar ti nisi mrtav? Mislila sam da si umro prošle godine ... On mi se osmehnu, mahnu svojom aktovkom i kaza: "Malecka, samo sam se pravio ... Ustvari, putujem tamo i natrag, što je prilično uzbudljivo ali i zamorno..."
Taman sam htela još nešto da ga pitam, a on nestade u gužvi na pokretnim stepenicama koje su išle negde dole, duboko u podzemni prolaz.

Mislim da je ovaj san potpuno logičan rezultat onog mog sinoćnjeg "samo jednog" konjačića više ... Otelo mi se kontroli, u očaju neuspele žurke i dosadnog društva. Kakva propast!
Jutros nema kafe da je popijem, opšta je nestašica. Ne čudim se, u ovoj zemlji malo-malo pa nešto nedostaje. Bolje smo živeli pre koju godinu. Valjda će se situacija popraviti. Ovo su, ipak, osamdesete.

Vesna kaže da sam “indisponirana” zbog raskida sa Mišom. Ne znam, ne znam... Ja bih pre rekla da sam jedva čekala da s njim raščistim; uostalom, sama sam završila agoniju koja je trajala poslednjih šest meseci. Ako treba da analiziram to furanje i odgovornost za našu neuspelu vezu, mogu sasvim iskreno da kažem da smo oboje krivci: on što je takav kakav jeste, a ja zato što sam očekivala da on bude nešto što nije.

Miša studira prava, a ja književnost. Nije li time sve rečeno?

On uči bezvoljno i smrtno se dosađuje na predavanjima. Kad bude diplomirao, uvaliće se negde, verovatno u firmu u kojoj mu je otac direktor. Cilj mu je da što manje radi, da ga na poslu ne uznemiravaju. Ali, kaže, voleo bi dobru lovu, dobra kola, dobru gajbu …

Upoznali smo se za Novu godinu, na nekoj glupoj žurci. Šarmirao me je svojom nonšalancijom i pogrešno sam zaključila da je neka zanimljiva boemčina. Kasnije sam utvrdila da je dozlaboga prizeman – od one vrste koja prepričava detalje iz tuđih života, predstavljajući ih kao svoje, verovatno zbog potrebe da bude u centru pažnje. Tip je muškarca koji se razmeće novim giljama ili trofejnim pričama o ribama koje je preturio preko svog kreveta. Sklona sam da poverujem u istinitost ovog poslednjeg.
Iako me je davio, sa njim sam, po inerciji, ostala pola godine. Nemam utisak da se ikada potrudio da me shvati, ili će biti da sam ja previše očekivala.

Sinoć smo Vesna i ja, otišle kod Baneta na sedeljku. To se već pretvorilo u ritual; svakog petka uveče – malo kanaste ili preferansa, malo pića i zezanje. Nije loše kad nemaš šta drugo.
Sad mi to liči na gubljenje vremena. Muka mi je od istih tema i plitkog humora. Poslednjih meseci sam ubrzala polaganje ispita – želim što pre diplomu, bez obzira na prosek. Uživam dok učim, samo mislim da treba da požurim. Mama se čudi tom mom poletu, jer sam, kako kaže (a to je prilično tačno), bila lenja i neodgovorna u gimnaziji. Nije verovala da ću ikada dovde dogurati, pogotovu uzevši u obzir činjenicu da sam vanredni student. Stege redovnog školovanja uvek su me gušile: uznemiravalo me je sedenje u klupi, bežala sam sa časova, izmišljala neverovatne izgovore da na njih ne idem. Radije sam vreme provodila kod kuće, fantazirajući. Ili odlazila u neki, meni sasvim nepoznati kraj grada, da istražujem. Ne znam ni sama šta sam to tražila, ali bih skoro uvek, prilikom tih putešestvija, upoznala novo društvo; ili otkrila uličicu svojih snova, u kojoj bih volela da živim, neko zanimljivo mesto za izlazak. Vraćala bih se kući srećna, sa osećanjem da sam popunila prazninu, bez ikakve griže savesti što sam naređala još neopravdanih. U školi sam se stalno zbog nečega bunila i protestvovala, videla nepravde na sve strane.
Keva je tada već uveliko izbegavala roditeljske sastanke, da ne bi slušala glasne kritike na moj račun. Blamirala sam je. Svake nedelje mi je štancovala opravdanja, kako ne bih pala na razredni ispit. Menjala sam škole jer mi je u svakoj bilo dosadno. Na kraju sam sa razrednim, u Četrnaestoj, kaubojskoj, sklopila dil, zvani: tri za jedan. Sastojao se iz toga da, ako provedem tri dana zaredom u školi, dobijem jedan slobodan. Tek tada sam se primirila.
Mrzela sam osnovnu, gimnaziju još više. Na faksu sam pronašla sebe. Tamo se osećam, nekako, kao kod kuće. Kao da sam baš to celog života čekala.

Elem, da se vratim na sinoćna zbivanja, ako se uopšte mogu tako nazvati. Vesna se, posle našeg timskog kraha u kartanju, i posle druge čaše vina (što joj je uvek dobar izgovor), po starom, dobrom običaju, zatvorila u sobu sa Banetom. Njihovo povremeno vatanje traje, evo, već skoro godinu dana. Ona neće da prizna koliko joj se on sviđa i tu vezu predstavlja i njemu i sebi kao takozvanu neobaveznu.
I, baš kad su oni otišli u sobu da „popričaju na samo dvadesetak minuta“, naišao je Miša. Znamo oboje da to nije bilo slučajno, ali smo glumili iznenađenje. Dobro je izgledao. Potrudio se da ostavi utisak. Nova košulja, uske pantalone, pramen kose, kobajagi nemarno na čelu. Sedeli smo jedno pored drugog, on je nervozno dobovao prstima po stolu i gledao me, nekako, ispod oka. „Mnogo pušiš“, rekao mi je. On, bivši pušač, koji je tamanio i po dve kutije cigareta dnevno. „Da nisi malo nervozna?“
Miša, valjda, misli kako me njegovo prisustvo čini uznemirenom. Ali ja već odavno osećam da među nama nema ničega. Ne zavodi me ni njegov pogled, niti me uzbuđuje njegova blizina. Ne mogu se čak setiti ni kakvog su ukusa njegovi poljupci. Kažem mu: „Ne, baš sam smirena“, uzimam karte sa stola i počinjem da ređam pasijans.
 
„Uvek si volela karte i onaj glupi jamb“, dobacuje on besno.
Ume da bude užasno naporan, pridikuje ... Najčešće onda kad nema argumente.
„A ti si uvek gubio“, kažem ja, mrtva hladna.
Ćutimo neko vreme. Ostatak društva je uključio TV i gleda film.

„Hajde da razgovaramo“, reče on.
„Hajde“.
Uzeo mi je cigaretu iz kutije i zapalio. „Eto, vidiš do čega si me dovela“, rekao je pućkajući, „gazim svoje principe“. Onda nam je sipao po konjak. Kucnuli smo se. „Za nas!“ nazdravio je i opet ostao bez reči. Čekao je da nešto kažem, ali ja više nemam šta. Čemu sve ovo? Toliko puta smo raspravljali oko sitnica da sam postala umorna od besmislenih priča i konačno ostala potpuno bez reči.
Zatim mi je rasturio karte. Mora uvek da bude po njegovom, naravno.
Pogledala sam ga pravo u oči, kroz čašu. Lice mu je, iz tog ugla, bilo iskrivljeno i smešno. Šta li sam ikada u njemu videla?

„Zezaš me. Namerno me provociraš“, rekao je.
Nisam uopšte imala nameru da ga provociram. Ustvari, nisam imala nikakve namere.
Primakao je stolicu bliže.
„Nisi valjda stvarno mislila da je među nama gotovo?“ rekao je mekano, dubokim glasom. Trebalo je, verovatno, da mu se bacim u naručje. Umesto toga, odgovorila sam: „Ali, mi smo već raskinuli“.
„Da li je u pitanju neko drugi?“ pitao je.
„Nije“.
Laknulo mu je. Nema „drugog“ – nema razloga za raskid. Kakav egocentrik!

Popili smo i drugi konjak. Vesna i Bane su izašli iz sobe. Odeća joj je bila u haosu, ali joj je na licu lebdeo blaženi smešak.
Čudo je šta miris seksa izaziva kod muškaraca. „Idemo“, šapnuo mi je na uvo moj bivši, „ispratiću te do kuće“. Vesna mi je dobacila značajan, neodobravajući pogled. Moja drugarica smatra da je Miša banalan tip; po njoj su frajeri, uopšteno govoreći, za jednokratnu upotrebu.
Ipak, otišla sam sa njim. Usput smo uglavnom ćutali. On me je zagrlio, a ja sam tu ruku, tako komotno prebačenu preko mog ramena, osećala kao teret. U haostoru zgrade smo se poljubili, suvo i bestrasno, verovatno poslednji put.

...

Ljubazni gospodin Đankarlo, italijanski ataše za nešto, kome već treću nedelju držim časove iz srpskog, snabdeo me je kafom i boksom zlatnog „Vinstona“. Bogatija sam i za ovonedeljnu zaradu od četrdeset maraka. Sinjor je prezadovoljan zbog svog napretka i preporučiće me svojim prijateljima iz ambasade. Pored toga, čeka me honorar od još stotinjak, za jedan seminarski rad koga sam uradila ćerki kevine prijateljice.

Jutros sam, šetajući Darka po Tašu, srela svoju nekadašnju drugaricu iz Četrnaeste. Jedva sam je prepoznala, toliko se ugojila. Trudna je, u šestom mesecu, udata već dve godine. Deluje zadovoljno. Čudno je to: bila je đak generacije, ali fakultet nije upisala. Kaže, baš joj je dobro ovako. Muž joj je neki budžovanski sin i ima dobar posao. On samo brine o tome da joj ugodi, a njegovi roditelji je maze, paze i, u pauzi dok ne stigne unuče, opskrbljuju je zlatom. Ona se po ceo dan izležava, šeta po komšiluku i kafeniše.
Sedele smo dvadesetak minuta na klupi u parku, jer su joj otekle noge od hodanja. Kada je čovek sluša, dolazi do zaključka da je trudnoća jedno odvratno stanje, u kome samo povraćaš, imaš zatvor i bole te leđa. Jedina prednost je u tome, kako ona misli, što može jesti koliko hoće a da joj niko ne zamera na debljini. „Ionako imam stomačinu, ko će da zna koji je procenat od sala, a koji od bebe?“, reče.

Sve mi je to zvučalo jako otužno. Ne bih sebi poželela takvo životarenje. Deluje mi nezanimljivo. Kao da nema ni trunke strasti u sebi. Gde nestade njena lepota, šarm, energija? Prisećam je se kao zgodne, vesele devojke u tesnoj mini suknji, koja je sa mnom tajno pušila u školskom klozetu. Uvek je bila puna priča o frajerima i izlascima. Ponekad smo zajedno bežale sa časova i odlazile u Dadov, da bi ona videla momka u koga je tada bila zaljubljena.
Pitam je šta je bilo sa njim, da li ga je videla.
„Bode se“, kaže mi tiho, poverljivim tonom, skoro se stideći te reči. „Ne baš redovno. Kad nema love za drogu, onda pije ... Znaš, uvek je naginjao onoj strani.“
Razmišljam o strani, kako se svi mi delimo na levu i desnu, pravu i krivu, ispravnu i neispravnu. Ne razumem čemu ta podela: zar makar nakratko, u svojim snovima, ne pređemo s jedne na drugu?


Rastale smo se uz obećanje da ćemo se ubrzo opet videti. Iduće godine bi trebalo obeležiti petogodišnjicu mature. Planira se gala skup u nekom restoranu i svi iz odeljenja su obećali da će doći. Ja neću, mrzi me. Ionako nisam nikad bila naročito vezana za to društvo.
 
...


Probudilo me sunce. Dugo sam se borila sa sobom – spavalo mi se a, opet, očekivalo me je višesatno učenje sa Vesnom. Ostadoh neko vreme leškareći u krevetu, u polusnu. U ustima mi je bio gorak ukus, a glava kao obavijena maglom. Pohrlila sam u kupatilo, pod tuš, žudeći za isceliteljskim kapima vode. I zaista, tuširanje je pomoglo da se ponovo osetim svežom.
Sedoh za sto da popijem kafu i popušim jednu. Pomislih kako me čeka još jedan u nizu sparnih, teških letnjih dana, još jedna praznina koju tek treba da popunim… Zvono me trgnu iz letargije. Ko li je? Bilo je rano za Vesnu.

Otvorila sam vrata. On je stajao, naslonjen na dovratak, u pripijenoj crnoj majici, bolno lep, upravo onakav kakvog sam ga pamtila. Kao onda, ispred "Cepelina". Isti pogled, isti poluosmeh ... Telo izvajano, mišićavo i žilavo. Osetih najezdu mrava u svom stomaku.

"To sam samo ja", reče promuklo. Primećujem pomalo začuđen pogled.
"Uđi", pozvala sam ga veselo. Zbunjen je, nije siguran ko sam. Ne prepoznaje me.
Prošao je pored mene, šireći oko sebe tako poznati i drag miris. Bože, kakav frajer! Sve ono čega sam se sećala, i njegova slika koju sam čuvala, nije moglo da nadoknadi njegovo prisustvo sada, ovde.

Seli smo za kuhinjski sto. "Kafu?" pitala sam ga.
"Može".
Dok vadim šoljice, osećam njegov vreo pogled na vratu.

Konačno smo seli jedno naspram drugog. Gledamo se. Oči su mu čudesno zelene i prodorne.
"Promenila si se", kazao je. "Od slatkog devojčurka postala si lepa devojka." Nije zvučalo kao kompliment; pre kao konstatacija.
Ježila sam se od njegovog glasa.
"Hvala. I ti dobro izgledaš. Kad si izašao?"
"Juče".
"Drago mi je. Koliko je prošlo? Devet godina?" (Znala sam tačno u dan koliko je prošlo.)
"Devet godina, tri meseca i jedanaest dana."

Zapalili smo njegov "Marlboro".
Kažem mu, odjednom, da razbijem zid ćutnje: "Znaš, često sam mislila na tebe ..." A onda, trudeći se da zvučim kao da pričam neki dobri vic, dodala sam: "Kao klinka bila sam zaljubljena ..." Svesna sam da previše žurim, blebećem, prebrzo mu se otvaram; ali mi reči izmiču kontroli.
Nisam stigla da završim rečenicu. Smeškao se. Isti osmeh kao pre deset godina – pomalo stidljiv, nekako nedorečen. Sad u meni ponovo budi osećanja … Osećanja za koja sam mislila da su iščilela.

"Znaš, nisam budala ... Oduvek sam znao ... "
Iznenada me je uhvatio za ruku i poljubio je. "Hvala ti", rekao je nežno, "hvala za sva ona lepa pisma. Možda si bila klinka, ali za mene si bila i ostala moj anđeo."

Niko pre njega mi to nije rekao. Bila sam nečije srce, nečija draga, lutka, ali nikada anđeo.


... nema više ... tj. ubiće me izdavač :mrgreen:
 
"... dodirni me ispod stola kolenom, generacijo moja.. " ovo tako zvuci.

Nekada, tada, '70, '80 tih, smejao bih se da mi je neko opisao nostalgiju koju sada osecam.
Slike iz vremena koje nije ovo. Jos da obucem stare 501, ispranu crnu majicu i "starke"...
Svidja mi se sto o tome pises, ali nisam siguran da mi se svidja kako pises (sto ne znaci da nije dobro). Veoma je inteligentno, ali pomalo hladno.
Svejedno, pogadja...

Voleo bih da pronadjem tvoje knjige, jos uvek se nisam navikao da citam ovako s monitora.
(ne verujem da cu se ikada, knjiga je za pored jastuka, za putnicku torbu, za klupu na Uscu, okeansku plazu, ne znam..)

Pozdrav s druge strane globusa.
 
Ta reč je imala svoju težinu. Suze su mi navrle na oči. Nije me, kao ranije, bilo briga da li će mi se razmazati maskara. Nije me uopšte bilo briga kako u tom trenutku izgledam. Zaljubila sam se, strašno, opet. Nije to bilo ni zbog njegove lepote, ni zbog mojih slatkih uspomena – pre zbog bliskosti koju smo osećali jedno prema drugom. Kao da smo, u nekom drugom životu, već bili ljubavnici, a sada smo ponovo spojeni. Zaustih da mu kažem kako mi je nešto uletelo u oko. Umesto toga ipak rekoh: „Izvini što cmizdrim, raznežio si me“.

Toliko sam iskrena, iznenađena sam sama sobom. Ne glumim. Moje misli i osećanja se provide i On ih jasno čita.

Još jednom me je poljubio u dlan. "De, de ... Nemoj biti tužna ... Evo me, tu sam. Sve je gotovo, prošlo je, daleko iza mene ..."
Nas, pomislih, ne tebe nego nas.
Dao mi je papirnu maramicu da se obrišem. Ipak sam razmazala maskaru.

Ustala sam i pustila muziku – disko iz sedamdesetih.
Rekao je: "Kao nekad: ti i ja, sedimo i slušamo stare stvari." Delovao je zadovoljno. Ipak se seća – mislim – nisam samo bleda uspomena, devojčica s kojom se sretao u diskoteci. Klinka koja je odlepila za njim.

"Pričaj mi", kazah.
"Šta želiš da znaš?"
"Sve, sve ... Ako ne boli mnogo ..."
Nema pojma koliko želim da znam. Želim da ga zadržim, da mi priča što više, da sa mnom ostane što duže.

Setno se osmehnuo. Usne su mu baš onakve kakve pamtim – čulne, kao opcrtane olovkom. I ta rupica na bradi, stvorena za poljubac.

"Kao prvo: nisam još uvek definitivno izašao".
Štrecnulo me je.
"Ne, ne ... Sve je u redu ... Ostalo mi je samo tri meseca ... Imam još dva vikenda uslovne slobode, radi prilagođavanja ..."
"Ko se još nije prilagodio slobodi?" promrmljala sam. Šta mu to znači: SAMO tri meseca? Ko to da izdrži?

Ispili smo kafu i prešli na drugu. Palili smo cigaretu za cigaretom. Pustila sam mu Gloriju Gejnor.
"I will survive", nasmejao se. "Preživeću".

I onda mi je pričao. Bilo mu je, naravno, grozno. Govorio je hladno, skoro faktografski, kao da se ne radi o njegovom životu. Mesece je proveo u samici, tukli su ga ... Mogla sam da osetim šta je preživljavao. Zbog toga mi je, nekako, bio još bliži. Ubadao me je u srce svakom rečju. "Nemoj da me sažaljevaš, molim te", rekao je u jednom trenutku, videvši moj izraz lica. "Ne treba mi sažaljenje. Uostalom, sam sam sebi zakuvao kašu ... "
Htela sam da mu kažem nešto utešno, ali nisam našla prave reči. Želela sam samo da ga poljubim.

Iznenada je ustao, skoro ljutito.
"Hoćeš da znaš koga si pustila u kuću, kome si skuvala kafu?! E, pa, reći ću ti: barabi, ološu, mangupu, obijaču, ubici, robijašu ... Eto, to sam ja!"
"Baš me briga", progovorila sam. "Sad si neko drugi".
"Otkud znaš da sam se promenio? Možda sam još gori ... Misliš da su me prevaspitali, je li? Ništa ti ne znaš! Sediš ovde, gledaš u mene tim svojim plavim okicama, trepćeš i ne čuješ me. Ne razumeš ... Imao sam devetnaest kad sam zaglavio. Bacio sam deset godina svog života!"
Ovog puta, ja sam njega uzela za ruku. Trgnuo se, kao da sam ga opekla, a onda mi rekao: "Oprosti, anđele ... Izvini ... Ne umem da se ponašam, još uvek ne umem ..."

Dalje smo pričali skoro normalno. Sve ono što je godinama na papiru bila nepročitana crna mrlja, otvaralo se red po red. Ništa više nije bilo cenzurisano, ništa sem njega samog. Čuvao se sopstvenih emocija, pričao o sebi kao o nekom trećem. Govori tečno, izražajno. Nije dosadan. Rekla sam mu da je elokventniji od mojih kolega sa faksa. "Možda nemaju o čemu da pričaju", uzvratio mi je pomalo sarkastično.
Bio je, bez sumnje, ogorčen na ceo svet – više nego što je bio ljut na sebe. Razumela sam sve, iako je možda mislio da to nisam u stanju.
U zatvoru je mnogo čitao, najviše istoriju filozofije. Naučio je engleski i, kako kaže, može da se služi i francuskim. Zna većinu latinskih citata. Pametan i lep. Možda malkice lud.

Preselili smo se u moju sobu.
"Da li ti oduzimam dragoceno vreme?", pitao je.
Vreme? Imam vremena na pretek – za Njega, uvek. Nisam htela da ode. Želela sam da se bacimo na krevet i vodimo ljubav. Naravno, to mu nisam rekla.
Opustio se, smejao, zapitkivao me šta radim, da li studiram, s kim se viđam. Pričao kako više ne prepoznaje Beograd, ne oseća mu puls. Kazao kako se sve promenilo.
Kad zabaci glavu unazad, povuče me neodoljiva želja da mu poljubim žilu kucavicu. Čekala sam na njegov prvi korak; bilo mi je tako malo potrebno pa da mu se bacim u zagrljaj. Po prvi put nisam umela da se ponašam u društvu muškarca koji mi se sviđa.
Ne udvara mi se, ne priča o mojim očima, kosi ... onako kako sam navikla da čujem od drugih. Ali vazduh između nas pršti od varnica.

Onda je došla Vesna, na koju sam bila potpuno zaboravila. Trebalo je da zajedno spremamo ispit iz estetike.

Bojan se odmah povukao u svoju ljušturu. Ona me je odvela u kuhinju. "Ko ti je ovaj tip?", pitala me je. "Sestrin drug iz detinjstva", rekla sam. "Išli smo zajedno u disko".
"Vrlo je jebozovan", iskomentarisala je na svoj način. "Jel’ ima ribu?"
"Ima", rekoh bezobrazno. "Prilično stabilna i duga veza".
"Uh, takve najviše volim", reče moja drugarica i raspusti kosu koju je bila vezala u konjski rep. "Brzo, brzo – daj mi neki karmin, krejon ... bilo šta ..."
Posle pet minuta izašla je iz kupatila sveže doterana, spremna za akciju.
Nisam joj rekla da sam JA ta njegova riba, to jest – biću, sigurno.

"Smem li da se smestim pored tebe?" pitala ga je, montirajući svoj najzavodljiviji smešak, onaj nedvosmisleni.
"Imaš slobodu da budeš gde god hoćeš", odgovorio je. Zvučao je pomalo neljubazno. Imala sam utisak da je, kao i ja, osećao da nas je Vesna u nečemu prekinula, narušila našu intimnost. Oduzela nam dragoceno vreme.

Bojan je sedeo na podu, ona na fotelji pored njega. Prekrstila je svoje duge noge i kolena su joj bila u visini njegove glave – skoro ga je njima dodirivala po obrazu. Spopao me je talas ljubomore: a šta ako mu se dopala; ona je, nesumnjivo, vrlo zgodna a on je, da se ne zanosim, mlad muškarac koji je posle deset godina robije izašao na dva dana vikenda. Moja dobra drugarica sad mi je bila odvratna – mogla sam, u tom trenutku, da je se odreknem, izbacim iz svog života. Nisam znala ni o čemu bismo nas troje mogli razgovarati. Osećala sam se kao višak.

"Pa, frajeru, šta ima?" pitala ga je.
Zbunio se. Nije poznavao žargon.
"Mislim, u kom si fazonu?"
"Uživam u ovom lepom danu", rekao je.
"Baš i nije neki. Vrućina ... Nego, gde si večeras?"

On mi je dobacio očajnički pogled. Hvala Bogu, nije mu se dopala. Nije baš toliko napaljen.
Ustao je i kazao mi: "Sad moram da idem. Dosta sam se zadržao. Javiću ti se sutra pre nego što otputujem". To "otputujem" je značajno naglasio. Delovalo je kao da ide na Karibe, a ne u Sremsku Mitrovicu.
Vesna je dobacila jedno razočarano "ćao". Učtivo je uzvratio, ali je nije ni pogledao.
Otpratila sam ga i provokativno rekla: "Sviđaš se mojoj koleginici. Želi broj tvog telefona." Bilo je to tako glupo, kao neka igra, ali sam se ja, u tom trenutku, osećala kao devojčica.
Prešao je preko toga kao da me nije čuo. Srce mi je lupalo kao ludo. Nadala sam se zagrljaju, poljupcu, bilo čemu ... Gledao me je kao da od mene očekuje još nešto.
"Čujemo se", reče, okrenu se i – ode. Zašto mi izgleda kao da je pobegao od mene?

Zatvorila sam vrata za njim sa bolnim osećanjem nedostajanja. Čekala sam toliko vremena da se On pojavi i, evo, stigao je, uzburkao mi osećanja i opet otišao. Poslednjih par godina, kad god bih razmišljala o Njemu, činilo mi se da sam ga idealizovala, bila šiparički zaljubljena u sliku koju sam sama izgradila. Upoznali smo se dok sam, kao klinka, išla na matine u diskoteku. Bio je stariji, vršnjak moje sestre i njen školski drug. Obožavala sam zemlju po kojoj je hodao, iako je bio ono što ljudi nazivaju “problematičnim”. U devetnaestoj se žestoko potukao, polomio malo stakla u jednoj kafani, razbio nekom tipu nos i, na kraju balade, obivši očev auto, vozio pijan, bez dozvole. Matori ga je prijavio miliciji. Da ga malkice dovedu u red. Da ga prevaspitaju.
Dobio je godinu dana robije. Tri meseca pred izlazak ubio je, u samoodbrani, dvojicu zatvorenika. Nakalemili su mu još devet godina.
Ne razmišljam o njemu kao o ubici, niti o razlozima zašto je nekome oduzeo život. Imam neodređenu predstavu o tome da je uradio ono što je morao.
Kroz dopisivanja ga nikada nisam do kraja upoznala, jer je uvek bilo cenzurisanih, škrtih, nedorečenih stvari. Sada me je zaprepastilo saznanje da su mi emocije jednako jake, kao kad sam imala trinaest, a još više od toga zapanjila me je spoznaja da se mogu zaljubiti na prvi pogled. Mislila sam da sam to blesavo, infantilno osećanje trenutne zaluđenosti odavno ostavila iza sebe.
 
Vratila sam se u sobu, slomljena. Vesna mi reče: „Mnogo je zgodan, ali, nekako, mračan. Koliko ga stvarno poznaješ?“
„Površno“, odgovorila sam joj.
„Šta misliš, da mu kažeš neku lepu reč o meni?“ A zatim: „Jaoj, vidi, pukla mi je štikla!“
Baš mi je bilo drago.


...


„Dobro jutro, anđele!“ bio je glas koji me je, preko telefona, probudio.
U trenutku sam se rasanila. Ništa kafa, ništa cigarete – samo Njegov glas.
„Dobro jutro“. Dakle, mislio je na mene. Javio se, nešto mu značim.
Pauza.
„Jesi li ti to negde zaglavila sinoć, kad zvučiš tako promuklo?“ pitao je.
Šta da mu kažem – sedela sam kod kuće i čeznula za njim? Umesto toga, slagah ga: „Da, sa društvom“.
Opet pauza.
„Pa da, glupo pitanje“, reče. „Izvini što zovem ovako rano“.
Pogledala sam na sat. Bilo je pola devet. Da je neko drugi zvao u ovo doba, spustila bih mu slušalicu. U ovom slučaju, vreme je postalo nebitno.
Pročistila sam grlo. Želela sam da zvučim sanjivo, ženstveno, kao nimfa koja se mazno proteže po mekanom krevetu. Pokušavala sam bilo šta, samo da ga nateram na razmišljanje o meni.

„Javljam ti se po dogovoru. Danas putujem.“
„Kada ćemo se opet videti?“ Bila sam potpuno svesna sopstvenog glasa: ton je bio čeznutljiv. Jasno je stavljao do znanja koliko mi je stalo do njega.
„Za koju nedelju. Pisaću ti.“
„Volela bih... Piši kako si preživeo povratak.“
Ćutao je.
„Halo, da li me čuješ?“ viknula sam u slušalicu.
„Da, da ...“
Zaklela bih se da je hteo još nešto da kaže. Čekala sam neku toplu reč, neki nagoveštaj.
„Čuvaj se“, rekao je i veza je bila prekinuta. Prazan zvuk.

Da se čuvam? Od koga, ili od čega? To isto mi je rekao pre deset godina, kada sam putovala u London. Tada je to imalo smisla, ali sad ... Trebalo je da ja Njemu to kažem: pazi se, čoveče, vodi računa o sebi, ne rizikuj, izlaziš za tri meseca.


...

Dolazio mi je tata. Kaže da bi mogao da mi obezbedi posao na mesec dana, preko omladinske. U nekoj firmi u kojoj je direktor sin njegove bivše koleginice s posla ... bla ... bla ... Kao kafe kuvarica. Od šest ujutru do dva popodne. Što da ne, rekla sam. Mogu i to postići, pored čuvanja malog Darka, spremanja ispita, davanja privatnih časova i sličnog. Da mi što pre prođe vreme.
Odmah je telefonirao i zakazao mi razgovor za sutra. „Videćeš, on je fini mladić“, rekao je ćale, „znam ga kad je bio u pelenama“.
Mama misli da je to previše obaveza za mene, ali se slaže da pokušam. Ona će da promeni smenu na poslu, pa će prepodne čuvati malog. Možda da ponesem skripta kako bih učila u pauzi?


…


Sedela sam sa Macom u Kolarcu. S njom je teško razgovarati, dijalog nam uvek liči na polemiku koja preti da se svakog trenutka pretvori u svađu.
Došla je iz neke vukojebine, da ovde studira – neverovatno širokog duha za provincijalku, ćerku službenika lokalne pošte. Za nju je sve diskutabilno, relativno. Uvek je tako euforična, zamara me skakanjem s teme na temu. Mnogo gestikulira – maše rukama, lupka nogama, pravi grimase. Unosi nervozu. Liči na nekog ko se nakljukao amfetaminima.
Živi sama, u podstanarskoj sobici bez kupatila, udaljenoj od faksa sat vremena vožnje smrdljivim gradskim autobusom. Jede u menzi, kad stigne. Ne pije, ne puši – tek povremeno neki džoint.
Studira redovno, prosek joj je devetka, nikada nije pala nijedan ispit. Fura već dugo sa jednim veoma angažovanim liberalom. Kad Vesna i ja idemo u KST, Maca, zoon politikon, ide na univerzitetske tribine; kad Vesna i ja ćaskamo o frajerima, ona filozofira o disidentima i o socijalizmu koji, grcajući, tone … Uvek je u toku svega što se događa.
Sada opet počinje raspravu o politici; imam osećaj da mi nameće svoje stavove, kao da me vrbuje … Želi da me vodi na Filozofski – opet neko “anarho-liberalno“ obojeno predavanje. Bliske su mi sve ideje o promenama, pogotovu one prozapadne, ali ne trpim njeno ubeđivanje – samo pojačava moj otpor. Batrgam se, kažem joj da sam apolitična; ne interesuje me to, ne želim da budem druga Anđela Dejvis.
Nerviram je. Tvrdoglavija sam od nje. “Čudim se kako možeš da budeš tako indiferentna prema bitnim stvarima”, kaže mi ljutito. “Shvataš li da se svet menja … a mi treba u tome da učestvujemo?”
“Može da se menja i bez mog učešća”, odgovaram joj. Ko sam ja, kakav bitni faktor, pa da utičem na globalne promene; kolicki šrafčić u toj mašineriji? Trenutno ne osećam potrebu da, zajedno sa nekim, dižem revolucije. Ne mogu sad da budem buntovnik, mnogo sam zaljubljena.
Naravno, to joj ne kažem.

“Znaš li ti, uopšte, šta se, na primer, događa dole, na Kosovu?” pita me skeptično. Valjda misli da sam toliko plitka, da me je baš zajebala ovim pitanjem.
“Znam”. Pričam joj o svojoj drugarici, koja živi u Prištini, i s kojom se redovno dopisujem. O Tanji koja mora da govori na albanskom kako bi je razumeli, o Tanji koja uveče sa svojim drugaricama – Srpkinjama, šeta jednom stranom ulice, a Šiptari idu drugom. O Tanji beznadežno zagledanoj u nekog Adema.
Maca je začuđena što, kako kaže, nešto znam. “Vidiš, a ovde ništa ne pišu o tome. Nema slobode reči i misli… Uskraćeni smo za naša osnovna prava”, gorljivo dodaje.
“Dobro jutro”, kažem joj. Ona misli da je otkrila Ameriku. Ne zna da sam potekla iz antikomunjarske sredine, ne zna da mi je deda bio doktor filozofije koga su, posle rata, ubili partizani, utukli ga metalnom stolicom. Nije imao prava ni da se odbrani. Nema pojma da mi je potreba za oslobađanjem, u svakom obliku, zapisana u krvi. Ali me sad ne interesuje globalna sloboda reči i misli. Zaljubljena sam i On, Njegova sloboda, jedino je što me trenutno okupira.
“Ako nisam angažovana, ne znači da nisam obaveštena”, poslednje je što kažem Maci, pre nego ustanem od stola, pod izgovorom da moram kući.

Volim svoju prijateljicu na jedan poseban način: ona je onakva kakva ja ne mogu da budem. Tako različita, moj antipod.


...


Već treći dan radim. Crkavam na nogama. Do tamo idem na štiklama, a onda moram da se preobujem. Direktor, naravno, nije nikakav fini mladić, već čovek od četrdesetak godina, uštogljen i dosadan. Iskreno govoreći, prema meni je kulturan i oslovljava me, ne po imenu, već sa „mlada damo“. To mu dođe kao neki interni fazon. Pored mene ovde radi još pet-šest žena koje neprestano trtljaju o svemu i svačemu, prevrću šolje i pokušavaju da proniknu sebi u sudbinu. Skuvam im kafu – direktoru duplu, jaku i slatku; njima u velikim šoljama, gorku, a one onda dodaju saharine i druge veštačke zaslađivače. Debele su i drže dijetu, sve do devet sati, kad im trčim po masne bureke. Uopšteno govoreći, ljubazni su prema meni.
Taman kad sednem da ispušim cigaretu i uhvatim se za knjigu, direktor me pozove da odem i kupim „nešto žestoko“ za poslovne partnere. Kusur neće da uzme. Posle moram da operem gomilu šoljica i čaša, ali, ništa strašno.
Kad napokon dođem kući, istuširam se, ručam i preuzimam Darka. Srećom te on nije previše zahtevna beba; ljuljuškam ga u kolicima dok oboje ne zadremamo, tako da stignem malo da nadoknadim zbog ranog ustajanja.

Ali stalno mislim na Bojana. Čekam pismo, baš kao nekada. Osećam se kao reciklirana tinejdžerka.

...


Miša je insistirao na viđenju. Kaže – zbog nečeg „važnog“. Prvo sam ga odbijala, a onda pristala na sastanak.
Čekao me je ispred Pravnog. Tako tipično za njega, da uklopi naše viđenje sa svojim povremenim angažovanjem u „Bona Fidesu“.
Pozvao me je na piće u „Šansu“. Hajde i to da pregrmim.
„Imam drugog frajera“, rekla sam mu odmah, čim smo seli. Volela bih da je tako, pa lažem i sebe i njega. „Nemam mnogo vremena, reci šta je to tako važno“.
„Foliraš me, mala“, bio je sarkastičan. Poznavao me je bolje nego što sam mislila.
„Zaljubljena sam u njega“.
„To nije isto kao kad kažeš da furaš sa njim.“
Nisam bila spremna da razgovaram sa njim na tu temu.
Izvadio je cigarete i zapalio. Opet puši. Sad će još reći da sam ja kriva zbog toga ... Ali, nije rekao.
„Znaš, razmišljao sam ... Možda sam ja stvarno tako naporan kao što ti kažeš... Prekosutra idem kod svojih u Crnu Goru pa sam mislio ...“, uhvatio me je za ruku, „da idemo zajedno ... da probamo ...“
Da li je on normalan? Upravo sam mu rekla kako volim drugog. „Ti ne čuješ i ne vidiš“, rekoh.
„Pa, dobro, je li taj tvoj bolji frajer od mene? Jel’ bolji u krevetu?“

Ustala sam i otišla. Kakva budala!


.
 
..


Stiglo je pismo.

„Draga M,

Još uvek sam u nekoj, kako bih to nazvao, psihološkoj dijaspori, tako da nisam sveo rezime. Za sada postoje samo inserti jednog maglovitog filma i slike koje proždiru moju živu maštu. Krupne reči, zar ne?
Jedini lep doživljaj za poslednjih devet godina u mom ružnom svetu svakako je susret sa tobom.
Interesovao te je moj povratak. Teško? Ali, dušo, šta bi tu moglo biti tako teško? Teško je izaći odavde a doći ... ništa lakše, bar to nije problem. Ujutru sam bio kod kola gde su se okupili svi oni koji su želeli da me vide a za koje nisam našao ni pet minuta slobodnog vremena. Sa moje strane čulo se jedno škrto „zbogom“ i to je bio rastanak sa Beogradom, meni najlepšim gradom na svetu. Epilog je bio tragikomičan. Kao ličnost iz neke Šekspirove drame (ti, studentkinjo svetske književnosti!), stajao sam ispred svog gulaga i posmatrao dugačku aleju šimšira koja vodi do ulaza. I tada, veoma ozbiljan, rekao sam nešto „istorijsko“: – Padaj silo i nepravdo!
To bi bilo sve. Ako si očekivala neki bogatiji sadržaj, žao mi je što sam te razočarao. Ovde ništa nije tako sadržajno kao praznina, a ona se ne ispunjava rečima. Zar ne?
Razmišljao sam da li da ti pišem ili ne. Lepi moj filozofe, do juče sam bio samo programirana mašina, čovek neosetljiv na ovaj pandemonijum u kome sam formirao sebe kao ličnost gvozdene volje, samo da bih lakše izdržao. Ali sada, kada sam video, doživeo delić slobode, jednostavno, nemam više želje da potcenjujem sopstvenu vrednost, pa ma kolika ona bila ... Jer, ja nisam mašina ...
Da li si ti moj anđeo? O, da! Devojko, ti me stavljaš na užasne muke jer me teraš da mislim o nečemu o čemu se ovde ne razmišlja. Da sam slikar ili vajar, veruj, uzeo bih te za svoj model.
Neću dalje, da se ne uobraziš.
Imao bih puno toga da ti kažem, ali, šta znači pisana i cenzurisana reč? Možda je i bolje što sam se oslonio na hladnu logiku, jer, čemu služe neostvarene želje?
Tebi i sutrašnji dan može doneti radost. Misli na to, a ja – ja ću se javiti ili doći kad mi se ponovo ukaže prilika.

B.
P. S. Da li je potrebno reći koliko su me oštetili?“
 
„Just My Imagination“* (Temptations)


Dakle, moram da saberem misli kako bih uopšte nastavila normalno da funkcionišem. Po kući hodam kao zombi. Ne mogu da učim. Na posao idem kao robot. Pismo sam pročitala bar deset puta i u euforiji ga dala Silvi da prouči njegovo značenje. "Ah, tvoja stara ljubav ..."
"Znala si da sam u njega bila zaljubljena?"
Mislila sam da joj je u to vreme bilo stalo samo do fiksa i da ništa drugo nije primećivala.
„ To je znao i vrabac na grani", odgovara mi. "Zašto se ti uopšte pitaš da li mu je stalo do tebe? Pa, čitaj između redova ... Vidiš da je glavu izgubio...“
„A šta ako je to samo njegov trenutni zanos?...“ pitam obazrivo.
Moja sestra me vragolasto čupne za šiške, kao kad smo bile male.
„Misliš – zato što je bio uskraćen za to sve ove godine i diže mu se na prvu koju sretne kad izađe na vikend?“
Pocrvenela sam.
„Pa šta ako je i tako? Ako oboje to žarko želite, u čemu je problem? Veruj mi, našao bi on već neku za seks, ako je hteo samo to ...“

Silvi je uvek verovala da ljudi treba da slede svoja osećanja. Da sagore i umru za ideale, da prodaju dušu zbog ljubavi. Ako se zaljubiš u lopova, kradeš; kad poludiš za Indusom, prelaziš u budizam; furaš sa narkomanom – postaneš džanki.

Onda tiho dodade: „Nemoj da veruješ u ono što nam keva priča godinama: da su svi muškarci isti i ostale gluposti. Nijedan čovek na svetu nije isti ... I ne ispuštaj ništa što hoćeš da imaš, jer ćeš se jednog dana kajati ...“

Razmišljam o tome. Stvarno mislim da je u pravu, zapravo – osećam to.


...


Telefoniram mom najboljem drugu Neši jer osećam potrebu da s njim podelim svoja osećanja. Budim ga. Govori sneno, u šiframa. Shvatim da je u krevetu sa ženskom koju je pokupio sinoć. Kažem mu: u frci sam, ne znam šta da radim sa sobom. Obećava da će ubrzo doći.
On je jedina osoba s kojom mogu potpuno otvoreno da razgovaram. Moj verni prijatelj, drug iz klupe, brat, moj saputnik u pohodima po žurkama ... Inteligentan, pragmatičan, odličan sagovornik. Čitamo iste knjige, gledamo iste filmove. Vodili smo različite živote – on mahom u inostranstvu, ali, nekako, imamo isti način razmišljanja. Zanima me njegovo viđenje, iz muškog ugla.
Neša je veliki hedonista; švalerčina. Uživa u lepim devojkama, dobrim kolima, skupocenim muzičkim uređajima, jede u ekskluzivnim restoranima, nosi isključivo originalne farmerke i kaubojske čizme, puši kubanske cigare i pije samo „Džek Denijels“. Zvuči snobovski, ali nije; moj drugar tvrdi kako je antikomunista, mada mislim da je, pre, komformista. Davno je upisao španski na mom faksu, ali je odustao, posle prvog padanja na ispitu iz marksizma. On kaže: gadi mu se. Ubeđena sam da nije uspeo da prevaziđe Fihtea i Šelinga, Hegela posebno.
Još uvek povremeno pohodi Filološki fakultet, maše praznim indeksom i, kao, interesuje se za rokove; to mu je odličan alibi za muvanje studentkinja. Uživam da posmatram kako ih obara s nogu. “Akvarijum” je uvek gladan frajera, pogotovu takvih.

Posle sat vremena trubi mi ispod prozora. Istrčavam iz stana i ulazim u auto. On svež, glatko izbrijan, miriše na svoj „Crni Drakar“. Pita me: „Miki, šta te muči, loše izgledaš? ...“ Takav je Neša, uvek direktan. To me nikad ne vređa, samo uliva poverenje.
Vozikamo se po gradu a ja mu pričam, kao da sam na kauču kod psihoanalitičara. Da, seća se Bojana. Uvek je bio užasnut činjenicom da mi se taj, kako reče – krimos, sviđa. Misli kako on nije za mene. Jeste, zgodan je, ali sigurno ima kvar... I Ted Bandi je bio zgodan, Dilindžer i Klajd takođe. Bojan će mi doneti samo probleme. Treba pod hitno da ga otkačim.
Ja pronalazim opravdanja za Bojanovu prošlost, a Neša mi govori da ima i drugih koji su imali teško detinjstvo, pa nisu postali problematični, krali i ubijali. „Ali ja ga volim“, kažem očajnički, „mogu ga promeniti!“ Moj drug u to ne veruje; sopstveno iskustvo mu drukčije govori. Još kaže da ja, ustvari, ništa ne znam o Bojanu – samo sam empatična osoba.
Pokazujem mu pismo. On čita, tumači: „Mnogo si ga napalila.“ Pitam ga šta misli, da li se u tim redovima nazire ljubav. Neša ne zna, nije siguran, može biti. Samo to me interesuje.
Moj drug kaže da vidi da sam ja već odlučila, bez obzira na njegovo mišljenje. Tvrdoglava sam kao mazga, uporna. „Dobićeš ga“, teši me, „sa svim sranjem koje ide uz njega“. Onda se zamisli, pa doda: „Uzmi sve što ti život pruža. *******, i ja bih isto uradio“.


...


Subota ujutru, deset sati. Mama me je probudila i rekla da je Bojan na telefonskoj vezi. Dovukla sam telefon u krevet, kako ona ne bi prisluškivala moj razgovor. Uvek ga je simpatisala, ali nisam sigurna da li bi bila oduševljena da zna kakva osećanja gajim prema njemu. Naravno, jedna stvar je kad imam trinaest i pubertetski sanjarim o čoveku osuđenom na višegodišnju robiju, a druga sad, kad su mi dvadeset tri a on uskoro izlazi na slobodu.

„Opet ja“, rekao je, pre nego što sam stigla da kažem „halo“.
Zvučao je veselo. Iza njega su dopirali neki drugi glasovi. Pretpostavljam, njegova familija.
„Očekivala sam te“, govorim kao u transu.
„Možemo li da se vidimo večeras? Ne mogu pre devet, treba da otpratim kevu i brata na železničku stanicu.“
Dakle, putuju. Biće sam. Zove me da budemo zajedno. Svakakve misli su mi se, brzinom svetlosti, rojile po glavi.
„Važi“.
„Doći ću po tebe“.
Zatim kratka stanka, a onda mnogo tiše: „Jedva čekam da te vidim“.

Ležala sam, nesposobna da se pokrenem. Mama je sela na krevet i donela mi Darka da se pomazimo. Značajno me je pogledala kad sam joj rekla s kim večeras izlazim. „Molim te, nemoj da mi držiš predavanja“, kazala sam joj, pre nego što je stigla da otvori usta. „Oduvek mi se sviđao, a sad još više ... Znam u šta se upuštam ...“
„U jednu rizičnu vezu“, konstatovala je.
„Otkud znaš da će biti ikakve veze? Možda ćemo ostati samo prijatelji ...“ Znala sam i sama da je to malo verovatno.
„Ma nemoj“, nasmejala se kiselo i otišla u kuhinju.

Nisam mogla da doručkujem. U podne sam se okupala i sat vremena pokušavala da isfeniram kosu do perfekcije. Preskočila sam i ručak. Povadila sam iz ormana svu moguću garderobu i raširila je po sobi.
Moja sestra je došla oko pet. „Čula sam s kim izlaziš večeras...“, rekla je, značajno se smeškajući.

Šveca se zavalila u fotelju u nameri da mi bude savetodavac.
„Nemoj ništa svetlo“, rekla je. „Muškarci vole crno.“ (To je bio izlišan komentar, s obzirom da je većina moje odeće tamne boje.) „Raspusti kosu, bolje ti stoji. I obavezno upadljivija šminka za veče ...“

Neobično su zazvučale te reči, imajući u vidu njenu nekadašnju džanki fazu. Osam godina smo, mama i ja, nestrpljivo čekale da se šveca “skine” sa heroina. Da povrati svoj identitet, sveden na iglu i venu. Da odbaci smrdljive indijske hipi tunike i masne farmerke, izađe iz mirisa pačulija i vonja znoja.

Odlučila sam se za jednostavnu haljinu. Nisam htela ništa očigledno izazovno. Ipak sam navukla mrežaste čarape na haltere. Popela sam se na visoke i tanke štikle crnih lakovanih sandala. Dekolte sam namazala uljanim mošusom. Želela sam da ga zavedem, potpuno sludim, tako da ne može prestati da misli na mene.
Pred ogledalom sam bila zadovoljna. – Ovako bi trebalo stalno da izgledam. To sam ja, pomislila sam.

Od pola devet do petnaest do devet sedela sam kao na iglama. U deset do devet više nisam mogla da izdržim i izašla sam ispred zgrade. Keva me je poljubila i usput dobacila: „ Znači, da te ne očekujem večeras ...“ Mi nikada nismo razgovarale o mom intimnom životu i uvek sam se trudila da budem diskretna. Samo par puta do tada sam došla ujutru, prethodno je o tome obavestivši telefonom. Rekla sam joj da ne znam. „Ke sera, sera ...“

Bojan me je dole već čekao. Od prošlog viđenja se osvežio. Kosa mu je ošišana na sasvim kratko, što mu još bolje pristaje. Rukujemo se. Dlan mu je vlažan i topao. Zatim me ljubi u obraz. Od toga mi se krute bradavice. Škrt je na rečima, nekako zbunjen.
Odlazimo u „Maderu“ i pijemo crno vino. Krče mi creva, ništa nisam jela celog dana. On kaže: „Nisam stigao danas da ručam, mogli bismo nešto da prezalogajimo“. Naručujemo palačinke i ćutke ih gustiramo. On jede sasvim malo i polako, očigledno uživajući u svakom zalogaju.
Sedimo ko zna koliko dugo. Nebo iznad nas je skoro crno, obasuto milionima sjajnih zvezda. Pirka vetrić i ugodno mi miluje ramena. Preko razglasa puštaju „Temptejšense“ – „Just my imagination“. Skoro savršen izbor muzike za ovakvo veče. Gledam u Njega i pokušavam da otkrijem bilo šta na tom licu što mi se ne sviđa. I unapred znam odgovor.
Bojan se meškolji na stolici, okreće se levo-desno, posmatra ljude oko sebe. Napet je.
„Zašto si uznemiren, zar nije prijatno veče?“ pitam ga. Možda mu je dosadno, možda treba da brbljam ... Ali, ni ja nisam opuštena i ne znam šta bih mu rekla.
Odgovara mi kratko da je sve u redu, samo nije navikao.

Vadi maramicu iz džepa sakoa i preko stola se naginje ka meni. „Imaš trag fila od čokolade“, smeška se i briše mi ugao usana. Sramota me je što sam musava, kao neko dete, ali drago mi je što me dodiruje, makar i tako.
„Slatka si“, reče. Došli smo na moj teren. Glumim da sam uvređena: „Šta to znači – „slatka“? To se kaže devojčici ...“ Koketiram. Tu lekciju bar dobro znam. Sad ću da ga vrtim oko malog prsta.
On se glasno smeje: „Pa, dobro, šta hoćeš da ti kažem? Ima li potrebe za rečima?“
„Uvek ima potrebe za rečima“, filozofiram i gubim tlo pod nogama. Ne mogu da vodim razgovor, ne vladam situacijom. Znam da će se večeras nešto desiti, ali ne uspevam da utičem na tok događanja.
 
„Anđele, reči su potrošna roba“, kaže i pali cigaretu. Ruke mu se tresu. „Zaboravljam da studiraš književnost. Voliš reči. Puno pričaš, puno se družiš ...“ Glas mu zvuči pomalo gorko. „Treba da pazim kako se izražavam“.
Pomera stolicu do mene. Ne mogu da dišem od njegove blizine ali ga, kao hipnotisana, gledam pravo u oči. Šta u njima piše?
„Stalno mislim na tebe. Vređa li te ako kažem da sam napaljen otkako smo došli ovde?“

Osećam se razočaranom. Taj izraz mi zvuči prosto, nekako neprimereno. Neukusno razgolićena istina. Želela sam da osetim romantiku. Da je u pitanju neki drugi muškarac, ustala bih od stola i otišla, ne osvrnuvši se. Sad mi, međutim, klecaju kolena i šapućem: „Ne vređa“. Samo što se ne rasplačem.
Bojan me pogledom proučava, nežno me hvata za bradu i tiho govori: „Izvini. Zvuči kao da te ne poštujem. Ali, nije tako ... Samo sam bio iskren ... Ne umem drugačije.“

Sedimo i dalje. U vazduhu lebde neizgovorene reči. Muzika je sve sporija i u meni izaziva plimu emocija. Čini mi se da ću eksplodirati. I ja sam napaljena – mislim – od ljubavi.
Odlazim u toalet da se saberem i stavim ruž. Dugo se zadržavam i sređujem misli. Još uvek ne znam kako će se ovo veče završiti i čini mi se da to uopšte ne zavisi od mene. Što više o tome razmišljam, to sam spremnija da pođem sa njim, bilo kuda. Ne opterećujem se, kao pre, u sličnim situacijama, dilemom da li je prošlo dovoljno vremena da bismo bili intimni, niti šta će on misliti o meni jutro posle ...

Vraćam se. Bojan je platio račun, čeka me. Uzima me za ruku i kaže jednostavno: „Idemo kod mene“.

Stan mu je prekoputa ulice, sasvim blizu. U liftu me čvrsto grli i mazi po kosi. Ja još čujem muziku i vidim zvezdano nebo. Otključava vrata i ulazimo u njegovu sobu. Sedamo na krevet i nemo se posmatramo. Ovaj trenutak čekam već godinama. Ne želim više da ga odlažem i ljubim ga u žilu na vratu.
Drhti kao prut. Stiska me u zagrljaj i spušta svoje usne na moje. Poljubac je vlažan, dubok, traje čitavu večnost. On bi da bude nežan, ali mu ne polazi za rukom. Žuri mu se. Ne mogu da dođem do daha, a želim da mu kažem koliko ga volim. Potpuno smo rastočeni, ne stižemo ni da se oslobodimo odeće. Sve je kao blesak. Kratko i snažno.

Govori mi tiho, kao da se pravda: „Hteo sam da bude drugačije ...“
Ne razume da je bilo upravo onako kako je trebalo.

„Opet sam gladan“, kaže. Odlazimo u kuhinju i vadimo sladoled iz frižidera. Sedim mu u krilu i zajedno jedemo istom kašikom, halapljivo, kao životinje. Drži me čvrsto, jednom rukom mi miluje butinu. Napipava haltere i vodi me natrag, u sobu.
Ovog puta je sve sporije. Preplićemo prste, dodiri nam pucketaju. Skida mi haljinu i ljubi mi grudi, dok njegove ruke nemirno šetaju po meni. Polako mu otkopčavam košulju i milujem mišićava leđa. Koža mu je glatka, slankasta od znoja. Telo vitko, noge jake i čvrste, stomak zategnut. Kažem mu da je zgodan i da ga želim. Nikome do sada to nisam rekla. Moje reči ga uzbuđuju. Istražujemo jedno drugom prepone. „Volim te“, šapućem stotinu puta, a on mrmlja nešto što ne mogu da razumem. Sada je vrlo nežan i gleda me u oči dok vodimo ljubav. Kroz trepavice vidim kako mu se lice grči u grimasi.
Idem da se istuširam. On ulazi za mnom. Molim ga da izađe, nikad se nisam kupala gola pred nekim. Svetlo u kupatilu je jako, neonsko, i osećam se potpuno razgolićenom. Stidim se. Zaklanjam se velikim peškirom. „Valjda ja nisam samo neko“, smeška se, „... a ovo je ionako moje kupatilo“. Kupamo se zajedno i ispitujemo pogledima i rukama jedno drugo. Pažljivo mi spira šminku i govori, ljubeći me po licu: „Ovako si još slađa“. Čekam da mi kaže da me voli, sad je taj romantični trenutak. Umesto toga: „Nemoj da ideš. Želeo bih da ostaneš noćas kod mene, da se probudimo zajedno. Nikad ranije ...“
Znam šta hoće da mi kaže; ni ja nikad nisam provela noć spavajući pored muškarca koji mi toliko znači. Pristajem i ležemo zajedno u njegov krevet.

Posle deset minuta, on spava čvrsto, naslonjen glavom na moje grudi. Gledam u tavanicu i bezmerno sam srećna. Tu sam, pored čoveka koga volim, u njegovoj sobi, okružena njegovim stvarima. Plačem tiho, da ga ne probudim. Ne smeta mi njegova težina i nije mi vrućina od njegovog tela. Čini mi se da satima ne mogu da zaspim; umesto da budem umorna, mogla bih skakati, trčati, igrati ...

Ujutru me budi miris kafe.
Bojan sedi nag na krevetu i posmatra me. „Lep si“, kažem mu. „Ah, vi, poštovana gospođice – studentkinjo književnosti ... Skuvao sam nam kafu“. „Koliko je sati?“ pitam. On se smeška, dobro raspoložen. „Skoro jedanaest“, odgovara. „Ja sam budan od pola šest – tako sam navikao“.
„Pa šta si radio sve ovo vreme?“
„Razmišljao o tome koliki sam srećnik“.
Ne znam šta bih mu rekla na to. Da mu pričam koliko sam ja srećna, ponovim da ga volim?
Dodaje mi telefon. „Javi se kući“, govori mi, „zvala te je mama“.
„Možda je bolje da se spremim i odmah idem“. Ne žuri mi se, slobodna sam da budem s njim koliko god hoću, ali ga provociram.
„Možda“, u glasu mu osećam hladnoću. Nije mu pravo. Opet se uvukao u svoj oklop.
Telefoniram kevi i kažem joj da ne brine, dobro sam, štaviše – super. Mama me čita preko žice i pita kad ću doći. Ponavljam naglas njeno pitanje i, kao, razmišljam. On me gleda i šapuće: „Još danas sam tu. Ujutru moram da se vratim“.
„Onda mi kaži šta želiš: da idem ili ostanem?“ Nemilosrdna sam. Znam šta želi, ali hoću da čujem.
Keva čeka na moj odgovor, ja na njegov. Ćutimo oboje a onda on, kao da mu je mučno da se izjasni, reče: „Ostani sa mnom“. Na ivici je ljutnje.
Rekoh mami da ne znam kad ću doći, verovatno vrlo kasno. Ispijam kafu i pokušavam dopreti do njega. Mazim ga po obrazu i ljubim u rupicu na bradi. „Ne želim da te prisiljavam ni na šta“, on se duri. „Ako imaš neke važnije obaveze, neću te zadržavati“.
„Nemam nikakve obaveze. Da li ti je ono od sinoć izgledalo kao neko prisiljavanje?“
„Nisam te dosad pitao da li imaš dečka ...“
„Mislila sam – ti si taj“, odgovaram mu.

Zavlači se u krevet pored mene i opet vodimo ljubav, ništa manje strastveno nego sinoć.

Ceo dan proveli smo kod njega. Hranili smo se sendvičima, slušali muziku, gledali albume sa fotografijama ... uvek zagrljeni ili držeći se za ruke.
Uveče je postao nervozan. Spakovao je ono malo stvari u torbu i rekao: „Sutra, prekosutra, nakosutra i sledećih mesec dana biću bez svega ovoga što sam imao u ova dvadeset četiri sata. Sreća kratko traje.“
„Isto važi i za mene“, kazah, trudeći se da ga utešim.
„Ti imaš slobodu, anđele. To nije isto ... Možeš da radiš šta god hoćeš… “

Kroz glavu mi prolaze reči iz pesme Dženis Džoplin: “Freedom is just another word for nothing have to lose”. Sloboda samo znači da ne postoji ništa što bi mogao da izgubiš.
„Delimično tačno, ali nekad moram da radim i ono što neću. Moram da učim i spremam ispite, na primer. Čak i onda kad me mrzi. Moram da dajem privatne časove kako bih zaradila koju kintu. I ostale slične stvari”, odgovorila sam.
„Ali opet imaš mogućnost izbora“.
„Da imam tu mogućnost, otišla bih s tobom u Mitrovicu“.

To ga je oraspoložilo. Počeo je da se smeje. „Zamišljam kako bi to izgledalo – vraćam se u zatvor u društvu bajne plavuše. Tražim apartmanski smeštaj i room service. I obezbeđenje kad ti izađeš iz sobe, da te ostali ne bi rastrgli. Naravno, u tom slučaju ne bi mi smetala ni totalna izolacija.“

Sekund kasnije opet se namrgodio i rekao: „Dušo, ne znaš ti šta je Mitrovica ...“

Oko jedanaest uveče me je otpratio do kuće. Išli smo kao pijani. Na ulazu u moju zgradu, videvši mi suze u očima, rekao je da ne brinem za njega, nego da vodim računa o sebi. „Ne razumem šta hoćeš da kažeš“, rekla sam.
„Uči, nemoj da se opterećuješ time kako je meni tamo“.
„Ali, ja te ....“, i pre nego što sam završila rečenicu, stavio mi je prst na usta.
„Ćuti, anđele, ćuti ... Teško mi je“.
Okrenuo se i otišao.

Popela sam se uz stepenice i ušla u stan oblivena suzama. Već mi je nedostajao. Keva i Silvi su sedele za trpezarijskim stolom. Briznula sam u plač. „Život je nepravedan“, jecala sam. Šveca je rekla, podsetivši me, odjednom, na pokojnu baku: „Sve što je dobro, ima i svoju lošu stranu. I obrnuto.“

...


Otrčala sam u pauzi sa posla da prijavim ispit iz estetike. Na putu do fakulteta srela sam Gagu. Kaže mi šeretski: „Šta je, sestro, što si se tako usukala? Gde si, nema te ... Da se nisi pomirila sa Mišom?“
Koji Miša?


.
 
..


Vesni sam priznala da sam ludo, ludo zaljubljena. Znala je o kome govorim. „Pa da, baš sam bila glupa! Tip te je sve vreme gutao očima ... A stvarno je nekako, hm ... kako da se izrazim, harizmatičan ...“
„Misliš – jebozovan?“
Obe smo se nasmejale.

Htela je da čuje kako mi je bilo sa njim. Neponovljivo, kazah. Bolje rečeno, tako kako nije bilo nikad pre i ni sa kim. Toliko dobro da ga sanjam svake noći.
Razrogačila je oči. „Uf, nemoj više ... Pa čak i ako te ne voli, takva hemija je retkost ...“
Pomislila sam: – Vesna, glupačo, šta ti znaš o ljubavi? Voli me On, vidi mu se u očima, čita se između redova njegovog pisma. Onakvi poljupci, onakva strast nije moguća bez dubokih osećanja.

Rekla sam joj, skoro prkosno, da je on u zatvoru već godinama.
„Dobro, i šta će biti sa njim kad izađe?“ pitala je. „Šta on, uopšte, ima od škole? Jesi li sigurna da je on tvoj nivo? O čemu ćete pričati u pauzi između kresanja?“
Moja drugarica ume ponekad da bude tako surovo i prostački direktna, ali je, inače, sasvim O.K.
Moj nivo? Šta to uopšte znači? Pričali smo i dosad; mogu samo da zaključim da me je prevazišao po mnogo čemu. Ima, valjda, neki zanat ... Tamo ih šalju na školovanje, raznorazne kurseve ... Uostalom, vreme je pred njim, tek mu je dvadeset devet.
„A zašto je on uopšte u zatvoru, zbog neke pljačke ili sličnog?“ bila je uporna da zna.
„Tako nešto“, slagah. Duga je to priča. Pa šta ako je i ubio nekog, bilo je to u samoodbrani. Ne mogu zamisliti da u sebi ima i trunku krvoločnog, on, onako nežan.

Vesna ima svoju teoriju: sve žene u nekom periodu svog života vole problematične muškarce, one s druge strane zakona – krimose. One što besposliče po ćoškovima. Tabadžije. Mačo tipove. Bodibildere, takođe. Znojave građevinske radnike koji smrde na pivo i dobacuju devojkama na ulici. Tetovirane noćne taksiste sa debelim policijskim dosijeima. Uspaljene muškarce koji dahću preko telefona. Ili pandure u uniformi, kojima širiti zaklanjaju pogled. Uniformu, generalno. U prilog toj teoriji citira Silviju Plat: „Svaka žena voli fašistu ...“
„U mladosti tražiš starije i iskusnije, nekog zgodnog taticu – bar tako kaže Frojd, a kasnije, posle tridesete – mlađe, da ih podučiš. Tako ti se sve vrti u krug“, smatra Vesna.
Odvratno. Ona nije normalna. Mislim da to uopšte nije njeno pravo mišljenje. Eklektičarka. Njen problem je u tome što voli da šokira.
Mrzim fašiste, a pogotovo me ne privlače matorci. Ne palim se na uniforme. Bojan se ne uklapa u stereotip. On je samo izgubljen u vremenu i prostoru.

Sedele smo u „Papagaju“ i pijuckale kapućino. Opet sam osećala prazninu i besmisao sve te nazovi-slobode koju imam. Mogu da idem kuda hoću, pa i da radim šta hoću; a šta će mi sve to kad ne mogu da budem sa Njim? Rekoh glasno: – Cela mudrost je u ljubavi.
„Jel’, bre, ti to ozbiljno? O kojoj ljubavi govoriš?“
„O bilo kojoj: prema muškarcu, detetu, čoveku uopšte ... o bližnjem ...“
Vesna je teatralno zakolutala očima i složila facu kao da će da se ispovraća. „Da ti kažem, draga moja, kad već načinješ tako dubokoumne teme ... Mnogo si mi se više sviđala dok nisi bila romantična ... “
„Ali, ja sam uvek bila romantična, ali me nisi takvu videla.“
I jesam, samo što sam se godinama zaklanjala iza paravana, navukla sam masku – da se bolje uklopim. Nisu vremena za romantične studentkinje. Stidela sam se svoje sentimentalnosti kao da je to privilegija budalastih, usamljenih, bubuljičavih osmoškolki, zaljubljenih u nedostižne filmske glumce, muzičare i druge likove sa postera.
Ni u snu joj ne bih priznala kako bih sad, recimo, radije ponovo čitala sestre Bronte, nego Kastanedu.

Uozbiljila se. Dunula mi je dim pravo u lice: „Baš mi nisi tako delovala. Pre kao la femme fatale. Da znaš da ti zavidim. Blistaš. Možda su hormoni a možda, kao što ti kažeš, ljubav. Ja sam jednom volela i, iskreno govoreći, tada sam bila najnesrećnija u životu. Bila sam potpuno izgubila svoj ego. Kao krpa.“
Da, ako tako gledamo na stvari, tj. ljubav. Ako je merimo na kašičicu – ko više daje, a ko više uzima. Ako analiziramo šta je poniženje, šta žrtva, a šta davanje. Možeš da imaš prokleti ego i da budeš sam, a možeš i da ne razmišljaš o egu ... Sitničarimo.

...


Pismo.

„Dušo,

Ovo je treće pismo koje ti pišem. Prethodna dva sam pocepao.
Vratio sam se ovde iscrpljen, umoran, sa osećanjima koja bi se mogla opisati „s one strane“ zadovoljstva i tuge. Šta god dalje da mi sleduje, nikada, nikada neću zaboraviti ono što se između nas dogodilo.
Anđele, a šta to bi?
Gnevan sam na vreme, kao jagnje Jovanovo. Da li ja ovde gubim vreme, ili vreme gubi mene? Zaustavio bih ga u onom trenutku dok smo bili zajedno.
Ti voliš brze, konačne odluke, revolucionarne, a ne shvataš da ja nisam u poziciji da donosim takve, jer sam nizom okolnosti sveden na analitičara koji posmatra i zaključuje. Pokušavam da budem racionalan: ko smo, šta smo ... ti i ja?
Ne mogu da izmenim prošlost, ali zato mogu da pokušam da odredim sopstvenu budućnost. Znam šta hoću – tebe. Ali, isto tako, znam šta mogu učiniti, odnosno šta umem. Ti i ja? Da li je to moguće?
Želim da ti pišem, trudim se, mučim se ... Pred očima mi je tvoja kosa, kao vodopad koji mi zaklanja pogled. Činiš da sve oko sebe vidim plavo, pa čak i onu toplu žensku maglu u kojoj se guši muški razum. Razmišljam o tvojim očima, o tvojim rečima, tražim pravi smisao. Sanjam te i dok sam budan, i sagorevam u čežnji.
Probaj da dočaraš oset i videćeš koliko je teško.

Grlim te.

Tvoj B.“

I šta sad? Čekam da dođe. Dani se otežu u besmislu. Ništa više nije važno.


...

Uspavljujem malog Darka. Gledam u njegovo majušno, milo lice i oči koje se polako sklapaju. Ručicama steže svog plišanog zeku. Dok pišem, nogom njišem kolica.
Jednog dana ću i ja biti mama. Odjednom sam toga postala svesna. Nosiću bebu u stomaku i radovaću se njenom dolasku na svet. Da li će moje dete biti i Njegovo? Zamišljam porodičnu idilu: mi, svi zajedno, sedimo negde na travi i veselimo se prolećnom danu. U pozadini se čuje muzika „Temptejšnsa“ i slika se menja: sad samo Bojan i ja, strastveno vodimo ljubav.
Kakav bi On bio otac? Da li bi ikada svom detetu rekao da je mladost proveo u zatvoru i zbog čega? Treba li uopšte razmišljati o tome?



...


Danas se na poslu dogodio incident: direktor me je u prolazu uštinuo za zadnjicu. Pobegla sam na sigurno, među žene. Oko podneva je zatražio da mu donesem kafu. Čim sam ušla, rekao mi je da sednem na stolicu prekoputa njega.
„Hteo sam s Vama da razgovaram“, počeo je. Bio je neuobičajeno raskomoćen: labava kravata, raskopčan sako. „A propo onog danas ...“, počeo je. Mislila sam – sad će da se izvini, kao pravi, „fini“ sin tatine koleginice.
„Voleo bih da Vas viđam van kancelarije“.

Bila sam zaprepašćena. Koliko sam obaveštena, žena mu je pre koji mesec rodila blizance. Gadi mi se dvostruki život, licemerje, drskost, bezobrazluk njegovog predloga – više nego činjenica da me je uhvatio za dupe.

„Vi ste mladi i, koliko vidim, studirate. Mogu Vam pomoći da se osamostalite kad završite fakultet, nađete posao – ako želite da radite. Ako ste, pak, zainteresovani, mogao bih Vam ponuditi stančić i solidnu finansijsku pomoć“. Popio je malo viskija i pogledao me ispitivački.
„A zašto, molim vas, Vi meni persirate?“ pitala sam ga, gledajući ga pravo u oči.
Zacaklio je. „Kako, molim? ...“
„Pa, ako mi već persirate, onda me i poštujte. Ja sam ovde kafe kuvarica, a ne kafe kurvarica.“

Dala sam otkaz. Neopoziv. Maznula sam dvesta grama kafe i odnela kući, kao kompenzaciju za pretrpljeni stres.
 
„Fever“* (Doors)


Bojan dolazi na vikend. Do sada sam mu napisala i poslala četiri pisma, mada u sebi čuvam hiljade nenapisanih reči koje bih izgovorila.
Mama putuje na selo, da sredi nešto oko bakinog testamenta. Mislim da je to namerno izvela, samo da bi mi ostavila prazan stan. Koji sud radi subotom i nedeljom? Doći će tek u utorak. Šveca vodi Darka kod sebe. Totalno sam slobodna.
Kupila sam kasete: Bili Holidej, Lu Rid, Roj Orbison – muziku za ljubav.
Od firme sam dobila ipak celu platu, solidnu svoticu. Ćaletu sam rekla da je opet loše procenio ljude i ispričala mu epizodu sa direktorom. Pobesneo je. Čovek se uči dok je živ.
Potrošila sam skoro svu ušteđevinu na rasprodaji. Častila sam sebe neverovatnim crvenim čizmama sa vrtoglavo visokim štiklama, tesnim pantalonama od crne kože, novim, čipkastim vešom i crnim filcanim šeširićem. Hoću za Njega da izgledam što bolje. U kupovinu sam išla sa Vesnom, koja je pravi ekspert za garderobu. Gaga nas je otpratio do prodavnice obuće i zaprepastio se mojim izborom. „******, sestro, šta radiš tom čoveku!“ rekao je na svoj dobro poznati način. Od Vesne je saznao za moju vezu sa Bojanom. Za njega je to moj hir, eksperiment, elaborat na temu: Fina devojka iz građanske porodice se kreše sa krimosom, sve dok joj ne dosadi.

...

Pokušavam da učim esetiku. Herder je tvrdio da je svaka lepota „izražavajuća“, u lepoj formi se mogu razaznati svojstva izražavanja našeg unutrašnjeg života. Kako mi je to blisko!
Sanjam Bojana skoro svake noći. Nag je, a ja ga milujem po grudima. On mi kaže da sam mu sve na svetu, čezne za mnom, voli me ... Nekad se probudim i čini mi se da sedi na ivici mog kreveta. Moj dragi, moj ljubljeni ...

...

Petak uveče. Uzbuđena sam, ne mogu da dočekam sutra, dan kada ću ga videti. Potrebno mi je opuštanje.
Zovem Vesnu i Macu na žensku žurku, pijama party.

Vesna i ja pijemo prošek, već smo dokrajčile ceo litar. Potpuno smo se razularile. Odvrnula sam muziku do daske – “Black Sabbath” – stare, dobre stvari za skakanje do besvesti. Maca više voli “novi talas”, ne đuska joj se i mrzi alkohol, ali pristaje na vermut sa kruškovcem. Deluje nam potišteno i umorno. Hoćemo da je napijemo, nateramo je da priča o svom frajeru, o seksu, samo ne o politici.
Teško nam ide egzorcizam. “Piće uopšte ne deluje na nju”, šapuće mi Vesna zaverenički, “trava bi bila efikasnija …”
Maca sedi sklupčana u fotelji. Svetlost joj obasjava srcoliko pegavo lice i u plavoj spavaćici liči na Saru Kej, ilustraciju devojčice iz mog detinjstva. Prvi put primećujem da je skoro lepa, sada kada nije euforična.
“Zakačila sam”, kaže nam iznenada. “Treći mesec, bez mogućnosti abortusa. Pojma nisam imala, nisam imala simptome”.

Mislim o tome kako je to neobično: nedavno sam srela drugaricu iz gimnazije – čeka bebu; sad je i moja koleginica sa faksa trudna. Ne mogu da je zamislim kao buduću mamu, sa svom tom njenom energijom i političkom ostrašćenošću. Pre kao Jovanku Orleanku, kako na konju jaše po Studentskom trgu sa anarhističkim parolama.

Vesna se iščuđava: “Kako nisi znala? Nisi valjda od onih što kad ne dobiju menzes, misle da su se prehladile? Ili onih što foliraju da se paze i, kao, ne znaju da su trudne – sve dok ne postane kasno.”
Gledam je popreko; uopšte nije vreme za pridike, Maci treba podrška. Ali Vesna tera po svome, pijana je kao letva: “Sranje ... Baš ti to nije trebalo… Sad ćeš da se ukopaš za ceo život.”

Ja ne mislim da će se Maca ukopati za ceo život. Trebalo bi da bude srećna. Ali znam da je muči budućnost, pitanje kako uskladiti svoju potrebu za političkim angažovanjem sa obavezama koje sobom nosi rođenje bebe, kako saopštiti strogom ocu, izaći s njim na kraj …
„Nastaviću da živim i ponašam se kao i do sada“, kaže ona odlučno. „Ništa se neće promeniti.“

Teško, mislim u sebi, ali ništa ne kažem. Tako je govorila i moja sestra kad je zatrudnela: Mama, biće sve u redu, videćeš. Sad sam izlečena, našla sam pravog čoveka, mogu sa njim da podelim sve obaveze ... Iznajmićemo stan, zaposliću se, izdržavaćemo se od moje plate ...
A zapravo su se njene ambicije samo delimično ostvarile: muž joj je još studirao i provodio mnogo vremena na praksi, ona dugo nije mogla da nađe posao, jer nije diplomirala; kad ga je, na kraju, našla, crkavica od plate jedva je mogla da pokrije kiriju, a kamoli pelene, papice, i sve što je malom Darku bilo potrebno. Na pomen bebe, stanodavci bi ih redom odbijali. U stanu ne dozvoljavaju držanje psa, mačke ili malog deteta. Da im ne usere dvosed. Da ne plače noću, pa da se komšiluk buni.
Zato sada svakodnevno žuri sa posla kod nas – da bude malo sa Darkom, a onda u stančić, sprema ručak. Život joj prolazi u trčanju.

Pijana sam, malo od prošeka, više od sreće što Bojan sutra dolazi. Pričam svojim koleginicama o njemu, ne mogu da se obuzdam. Govorim kako je lep, nežan, plastično im opisujem seks sa njim. Čudno mi je da to uopšte prepričavam, nikada pre nisam. Maca se opustila, smeje se, kaže da je lepo videti me tako ushićenu. Zezamo se da smo Trio Fantastikus i nadevamo sebi imena: Vesnica-Kresnica, Maca Trudnica i ja, Zaluđenica.

U tri ujutru ih teram iz kuće: moram da spavam, ne želim podočnjake ujutro.

...


U subotu ujutro me Bojan zove sa stanice. Stiže taksijem odmah, kod mene, pravo iz Mitrovice. Kaže, svojima je najavio svoj dolazak tek za popodne.
Otvaram mu i bacam mu se u naručje. Ljubimo se na hodniku zgrade, iako znam da nas špijunira baba iz komšiluka. Isprva je u grču, kao da to nije očekivao, a zatim me, u zagrljaju, gura unutra, u stan. Torba mu pada na prag. Nogom šutiram vrata da se zatvore.
„Čekaj“, kaže, „čekaj da te vidim“.
Obuhvata mi lice rukama, stiska jako i gleda me u oči. „Šta mi to činiš?“ šapuće promuklo. Stavlja moju ruku na šlic. Ljubi me po vratu, otkopčava mi dugmiće na haljini. Ruke mu se tresu, ne uspeva da otkopča nijedno. Smejem se i skidam haljinu preko glave. Teturamo do kreveta i usput se svlačimo. Nema predigre, ne treba nam. U groznici smo. Vreli od strasti. Čini mi se – sagoreću od ljubavi.

Posle, dok ležimo, priznaje: „Plašio sam se da se nešto u međuvremenu promenilo ... da si se ti promenila ...“
„Zar ti nisam rekla da te volim?“
Prekriva mi usta. „Anđele, reči nisu potrebne“, govori nešto izmenjenim glasom.
Zašto, zašto to neće da čuje? Zašto neće da kaže da me voli? Neko je rekao: Ne samo da želimo da budemo voljeni, već i da nam se to kaže; svet ćutanja dovoljno je prostran s one strane groba.

Doručkujemo zajedno, voćnu salatu sa šlagom. Šalimo se, koliko je to moguće. Malo je napet, osluškuje glasove koji dopiru iz susednog stana. Sedam mu u krilo i guram komadić breskve u njegova usta. Bojan umače prst u krem i maže me po nosu. Kao, ljutim se i hoću da se obrišem. On me grli, pomalo grubo, i liže mi vrh nosa. „Jesi li se zasitila?“ pita me. „Čega?“ odgovaram kroz smeh pitanjem.
„Šta misliš, može li nas ova stolica izdržati? Želim te odmah, ovde ...“
Dok polako vodimo ljubav, kaže mi: „Stalno te želim... Šta misliš, da li sam lud?“ Ispituje me pogledom, traži neki odgovor. „Ne, nisi lud ... Ako je to ludost, ja sam odavno izgubila razum“, šapućem i mazim ga po licu.
On gnjura glavu u moje grudi i mrmlja: „Lud sam, lud sam ...“

Popodne odlazi da se vidi sa majkom. Dogovaramo se da dođe uveče oko devet, kako bismo bili zajedno cele noći i celog sutrašnjeg dana. U njegovom odsustvu koristim priliku da se sredim, fizički i mentalno. Spremam večeru – pečurke i teleće šnicle, seckam paradajz i ređam ga u oblik srca. Definitivno sam odlepila.
Nema ga u devet, ni u pola deset. Otkucava deset, pola jedanaest. Hvata me panika. Neću da ga zovem i gušim ono malo njegove slobode. Ali, preplavljuje me talas ljubomore. S kim je, ko mu je u ovim trenucima važniji od mene?
Oko ponoći se pojavljuje, dobro raspoložen. Ništa ne pitam. „Izvini što kasnim“, kaže. „Sve je u redu“, trudim se da zvučim normalno, iako mi knedla stoji u grlu. „Ne interesuje te zašto nisam došao ranije? Mogla si da mi telefoniraš, videti zašto me nema ...“
„Nije važno. Sad si tu“. Važno mi je, itekako, ali više ne znam kako da se ponašam.
Ćuti, namrgođen. „Umoran sam, spavao bih“.
Ležemo u krevet bez večere. Prišla bih mu, pomazila ga, ali on mi okreće leđa kao stranac. Dugo se meškoljim dok me san ne savlada.

U pola noći me bude njegovi poljupci. Glava mu je među mojim preponama, odakle dopire mukli šapat: „Rekao sam ti da sam lud ...“


.
 
..


Ujutru kao da se ništa nije dogodilo. Mislila sam – želeće da negde izađemo, prošetamo po lepom vremenu. Nije mu bilo do toga. „Hoću da budem samo s tobom“, kazao je. Srećna sam. Izgleda mi kao na pola puta da mi kaže da me voli.
Ćaskamo. Sve u vezi njega me interesuje, ali izbegavam pitanja o zatvorskim danima. O tome mi je dovoljno rekao, onoliko koliko je hteo. Neću da mu kvarim raspoloženje. Ja mu pričam o faksu, svojim prijateljima, o svemu što mi padne na pamet. Sluša pažljivo, smeška se. Osmeh mu je čudan, vučiji. U jednom trenutku me prekida: „Koliko frajera si imala do sada? ... Ako smem da pitam...“

Opasan teren. Klasično pitanje ljubomornog muškarca. Ali, volim ga i nemam šta da krijem. Moji bivši mi više nisu bitni, kao da nikada nisu ni postojali. Kažem: „Pet ... Ne, šest ...“ (U sebi se pitam nisam li pogrešila broj.)
„Ili, možda, deset ... Ne, jedanaest ...“ Deluje kao da se zeza, uz primesu ironije.
Osmehujem mu se. Pravim se da ne kapiram na šta cilja.
„Dobra riba kao ti sigurno je imala više od bednih pet-šest, zar ne?“ kaže i gleda me mračnim pogledom, kao ajkula.
Shvatim da je vrag odneo šalu. Sad sam „ dobra riba“, a ne anđeo.
„Da li bi bio zadovoljan ako ti kažem da ih je bilo pedeset ... Ili pedeset pet. Ne mogu trenutno da se setim, trebalo bi napraviti spisak ...“, sarkastična sam, užasno uvređena i samo što se ne rasplačem. Zašto me muči?
Ljutito ustaje, šeta po sobi i onda pita ponovo: „Kakav je bio prvi? Kako se zvao? Koliko dugo ste bili zajedno?“

Oklevam par sekundi. Ipak odlučujem. Neću da ga lažem, ma šta on mislio o meni. Pričam mu o jednom Saši, nekada davno, koji je ličio na Sajmona Le Bona iz grupe „Djuran, Djuran“, jako mi se sviđao i ja sam se sviđala njemu ali, eto, nismo bili jedno za drugo. Bila sam suviše mlada, nisam umela da se opustim. Ne želim priču o svojim drugim vezama, to je samo moja stvar.

„Pederko, taj tvoj Saša ... koji liči na pederastog Sajmona Kako-Se-Zove ...“, kaže zlobno Bojan.

Razumem da je ljubomoran. Hrani svoju nesigurnost. Sve razumem, zato što ga volim. Zanemariću svoj ego, kao što rekoh onda Vesni.

„A posle njega?“ pita.
Hoću da mu priđem, ali me on odgurkuje od sebe. Pali cigaretu na cigaretu.
„Šta si mi rekao u svom pismu?“ podsećam ga. „Da prošlost ne možeš promeniti, ali da možeš kontrolisati budućnost. Da ja mogu da promenim prošlost, ti bi bio prvi i jedini“.
Posmatra me. „Toliko si me volela?“
Kleknem pored njegovih nogu. Više me ne odgurkuje, mrsi mi kosu. „Da, mnogo sam te volela“, pričam mu nežno, „i u svakom muškarcu sam tražila tebe.“
„Iako si znala sve o meni?“
Umesto odgovora, uzimam ga za ruke i ljubim ih, prst po prst. „Anđele, sve mi je ovo novo“, reče. „Svejedno, ja sam jedan sebični skot“. Čini mi se da vidim nagoveštaj suza u njegovim očima. Hoće još nešto da mi kaže, ali se predomišlja.

Uveče se rastajemo uz očajničke poljupce. Još mesec dana do konačne slobode.

...


Opet sam sanjala ujaka. Pitam se, zbog čega moje snove pohode mrtvi? O smrti ne razmišljam još otkako sam, kao devojčica, pročitala Poovu „Ligeju“. Tada me je strašno uznemirila pomisao da me, jednoga dana, više neće biti. Neću postojati nikako drugačije, sem u nečijim sećanjima.
Nekako sam i srećna i nisam. Jedva čekam da Bojan izađe na slobodu, da ne budemo ograničeni vremenom. Ujedno se plašim šta nas čeka, hoćemo li biti zajedno.
Neša mi kaže da sam se promenila. Fizički – oslabila sam, jede me ljubav, proždire me strast. Topim se od groznice u kojoj sagorevam. Psihički – zatvorila sam se. Ja, koja sam uvek bila ekstrovertna. Ne izlazim u društvo. Ne brbljam više. Nisam zabavna. Mračna sam. Tajanstvena. „Ne ličiš na sebe“, kaže mi moj drug i u glasu mu osećam da je ljut na Njega, koga smatra „krivcem“ za moje stanje. Pravdam se da sam sazrela, to sam prava Ja. „Nije tačno“, tvrdi on. „Kao da ti sisa krv ... Toliko si se trudila da pronikneš u njega, uđeš u njegovu glavu... A rekla si kako ćeš ti njega promeniti!“
Čujem šta mi govori Neša, i razumem. Možda je to istina, ali nije me briga.

***

„Crazy“*(Petsy Cline)

Otišla sam sa Vesnom do fakulteta da vidim raspored polaganja ispita. Gledamo u veliki pano i zapisujemo, a malo dalje stoji lik i uporno nas posmatra. Nije sa faksa, vidi se. Krupan, mesnatog vrata, nabildovan, ćelav, istetoviran. Vesna me gurka laktom i zeza se: „Vidi, baš tvoj tip! Kao da je juče izašao sa robije!“ Pravim se da ne čujem.
Izlazimo iz zgrade, a on ide za nama kao senka. Povremeno zastajkuje, kao, pali cigaretu, ali vidim u izlogu da nas prati.
U Knez Mihailovoj srećemo Gagu koji za par dana ide u vojsku. Vodi nas na piće u obližnju poslastičarnicu. Ne ide mi se, muče me neke neodređene sumnje i htela bih što pre kući. Ali Gaga insistira; kaže da me nije video sto godina.
Sedamo da popijemo kafu. Dva stola dalje je i naš tajanstveni progonitelj. Gaga mi drugarski prebacuje ruku preko ramena i kaže: „Sestro, ala si se ti prolepšala! Malo si oslabila, ali tako još bolje izgledaš...“ Smeta mi njegov zagrljaj, kao da me peče. Ide mi na živce, iako mi je drug. Pokušavam da ga se otresem, a on me u čudu gleda.
Ćelavi tip ustaje od svog stola, prilazi našem i kaže Gagi, kiselo se osmehujući: „Ostavi devojku na miru, da ti sad ne bih polomio ruku!“ Moj drug ga zblanuto gleda i oslobađa me stiska, a ovaj se zatim obraća meni: „Mala, dođi ovamo da ti nešto kažem ...“
Imam neki predosećaj i slepo ga slušam. Tip je odvratan, nedostaju mu prednji zubi, miriše jako, na neki jeftini afteršejv. Po toplom vremenu nosi crni kožni sako, bar jedan broj manji. Pruža mi svoju šaketinu i kaže: „Ja sam Keza, šalje me Bojan.“
Sedamo za njegov sto, a moji prijatelji odlaze. Vesna mi signalizira da joj se kasnije javim telefonom. Zašto da joj se javim? Šta da joj kažem?
Keza, ili bolje rečeno – Kreza, naručuje nam dupli espreso. Mali prst drži visoko uspravljen dok kašičicom meša kafu. Na njemu je veliki zlatan prsten sa mrtvačkom glavom. Sramota me je što sam sa ovakvim tipom ali ćutim, čekam da čujem šta ima da mi kaže. „Ja sam Bojanov kolega“, govori nerazgovetno. Kao da su kolege sa faksa, ili sa posla ... „Paziću na tebe dok on ne izađe“.
„Nema potrebe. Mogu i sama da se čuvam“.
On me gleda sitnim, tamnim očima. Nos mu je spljeskan potpuno, kao da uopšte nema hrskavicu. „Mala, na ulici vrebaju mnoge opasnosti. Mislim, hoću da kažem ... Ljudi ima svakakvih, zlih ...“
Sa ovim nema filozofiranja.
„Zato Keza ima ovo“, kaže tip, značajno se pljesnuvši po unutrašnjem džepu svog kožnog sakoa. Naginjem se da vidim šta je to. Pištolj. Utoka.
Moj dečko je poslao manijaka da me „čuva“.
„Kako je Bojan?“ pitam, tek da bih nešto pitala.
Keza se sav ozari. „Dobro je burazer. Gura ... Broji sitno.“
„Slušaj“, smeškam mu se, „baš ti hvala što brineš o meni, ali, znaš, ono je bio moj drug. Nisi morao da budeš onako grub prema njemu ...“
„Ko, ja? Ja – bio grub? Ma, jok, mala, samo sam ga upozorio ... Nema šta on da te pipka ... Kakav drug? Keza da te nauči: nema muško-ženskog drugarstva ... Svi bi oni ... znaš već šta ...“
Ovo je baš postalo zanimljivo. Ćelavi Keza, verovatno neki lopov ili silovatelj, koji je većinu svog jadnog bitisanja proveo u zatvoru, drži mi lekciju o socijalnom životu.
Daje mi zgužvani papirić sa svojim brojem telefona, da mu se javim kad mi „nešto zatreba“. Primećujem da je peticu napisao obrnuto, kao u ogledalu, i sve mi se čini da uopšte neću morati da ga pozovem. Pozvaće se taj sam.
 
...


Bila sam na Gaginom ispraćaju u vojsku. Drug je u početku bio malkice ljut na mene zbog onog incidenta, ali se kasnije raskravio. Izvinila sam mu se i objasnila mu situaciju.
Sa strepnjom sam očekivala da će doći i Miša, ali se ispostavilo da je još u Crnoj Gori. Ne bih u ovom trenutku imala živaca za susret sa njim. Najradije bih ga izbrisala iz svoje prošlosti.
Vesna je došla sa novim dečkom, sva blistava i poletna. „ Ovo je onaj pravi“, kaže za njega. Ne mogu da poverujem – žgoljav, rošav tip sa cvikerima debelim kao dno od piksle. Upoznala ga je pre neko veče u KST-u, u koji ja već dugo ne idem. Sve je to tako dosadno.
Sedela sam celo veče, sama u ćošku. Biće da je Neša bio u pravu – više nisam zabavna. Gledam u svoje društvo i osećam se usamljenom. Ne mogu da se smejem njihovim fazonima, jer mi naprosto više nisu smešni. Muzika nije bila po mom ukusu, sve sami narodnjaci tipa „čaše lomim, ruke mi krvave ...“
Bože, otkud ja u ovom svetu? Razdeljena sam između Bojana – koji mi je sve, i drugih – koji su se tak neznatno okrznuli o mene.
I sada, kada On nije tu, u sebi osećam isti žar kao kad sam ga prvi put ugledala. Sama pomisao na Njega čini me grozničavom i detinjski smetenom. Zar je ljubav bolest?

...


Ne mogu da izdržim i zovem Nešu: „Druže moj, učini mi jednu uslugu, molim te“. „Jel’ da te vozim u Mitrovicu?“ pita on, s druge strane slušalice zabrinutim, ozbiljnim glasom. Zna me moj prijatelj. Pravi pauzu, a onda kaže: „Dobro, kada? Odmah ili juče?“ Sve mu je jasno, potpuno sam ogoljena.
Dogovaramo se za sutradan ujutru, nedelju dana pre nego što će Bojan konačno izaći. Mnogo mi je i toliko da čekam.

Budim se rano, bez budilnika, već u pet sati. Stavljam samo malo šminke, da ne budem upadljiva, jer ne priliči tom mestu. U šest sam u Nešinom automobilu. Grlim svog prijatelja i kažem da mu to nikada neću zaboraviti. Zaista tako mislim.
Auto klizi po putu obasjanom ranim suncem. – Biće lepo vreme, mislim – ima u tome neke simbolike. Pored mene protiču polja, ravnice, usamljeni kućerci, njive, kilometri koji nas odvajaju. Drug mi kaže da odremam malo, ima vremena, nećemo stići baš toliko brzo. Ne znam koliko ima do Mitrovice, nikada tamo nisam bila. Kroz glavu mi prolaze stihovi iz pesme “Bastiljo, ljubavi moja jedina”: Mitrovica – srpska lepotica.
Razmišljam kako nam cilj izgleda daleko, kada do njega želimo da dođemo. Pokušavam da žmurim ali, ne mogu se opustiti, kucka mi u slepoočnicama – jako, toliko da čujem sopstveni puls.
Napokon stižemo. Posete su od osam do dvanaest. Svraćamo na kafu u hotel pored upravne zgrade. Nalikuje odmaralištu za sindikalna letovanja na kredit. Lutam pogledom po sivim zidovima i jadnom enterijeru. Ovo mesto verovatno pamti bolja vremena, a sada služi za kratke, grozničave susrete i švalerisanje na brzaka.
Kelner je ljubazan ali spor. Nestrpljiva sam, hoću što pre da idem. Neša ostaje u restoranu da me sačeka.

Na kapiji mi traže ličnu kartu i pitaju u kom svojstvu dolazim: da li sam mu sestra, žena? – Ne, kažem, samo devojka. „E, onda ne može“, govori mladi pandur, debeljuškast i ćosav, „to se ne važi. Nisi najavila posetu. Zakonski, nisi mu ništa“. Gledam ga molećivo, trepćem, samo što se ne rasplačem: „Kako sam mu – ništa?“ Stariji, koji stoji sa strane, namiguje mi i kaže kolegi: „Možda je verenica. U tom slučaju ...“ „Da, to sam htela da kažem – da sam mu verenica“, hvatam se za slamku. Smeškaju mi se značajno i puštaju me da prođem. Mlađi mi dobacuje: „Ih, mala, što si se usrećila! Kud baš njega nađe?...“ Svrbi me jezik – rekla bih mu da se nosi u materinu, primitivčina glupa, ali on je ovde neko i nešto, a mi smo ništa.
Sa ostalim posetiocima ulazim u veliku prostoriju sa stolovima. Prozivaju i kažu da se može sedeti napolju, u krugu. Odlučujem se za „krug“, prostor ispred, i sedam najbliže vratima – tako da me On može videti.

Čekam pet, deset minuta. Svaki čas gledam na sat, čini mi se da je vreme stalo. Toplo je, a ja drhturim, tresu mi se ruke. Usta su mi suva, kao pred polaganje ispita.
Ima puno žena, starijih i mlađih, čak i dece.
– Svi smo u istoj kaši – mislim. Nema razlike da li smo došli u posetu lopovu, ubici ili nekom ko je napravio saobraćajku.

Bojan se pojavljuje. Nosi nešto što liči na radnički kombinezon i hoda uzdignute glave, skoro prkosno. Oči mu šaraju okolo, ne vidi me. Pandur pored njega mu nešto šapuće i pokazuje u mom pravcu.
Prilazi mi obazrivo, sa nevericom na licu. Možda nije trebalo da dođem, možda nije želeo da ga vidim ovde, u zatvorskoj uniformi ... Glas mu drhti: „Sanjam, mora da sanjam...“ Hvata me za ruke, čvrsto ih stiska i gleda me u oči. „Zar ovde nije dozvoljen poljubac?“, pitam, a on kaže, uz smešak: „Jeste, anđele, jeste ...“
Ljubimo se kratko, jer mu dežurni daje znak. „Da ne širimo nemoral na javnom mestu“, objašnjava mi Bojan. Nije napet. Izgleda srećan i iz njega teče bujica nepovezanih nežnosti. „Stalno sam mislio na tebe“, miluje me rečima. „toliko, da sam te materijalizovao ... Bila si pored mene ... Došla si, došla si ... Primila si moju telepatsku poruku ...“
Govorim mu da je ostalo svega nedelju dana, čekam ga, da ću ja – od krvi i mesa, stalno biti tu. Guta moje reči i osmehuje se.
Pita kako sam stigla, da li mi je bio udoban put. Objašnjavam kako me je dovezao moj drug Neša, najbolji na svetu. „Dobro je“, kaže, „kada imaš toliko prijatelja.“
Pričamo na brzinu, ostalo je još malo vremena do završetka posete. On odlazi ranije, mrzi rastanke, hoće da pregazi vreme. Stiska me u zagrljaj jako, kao da će me polomiti. Govori mi stihove: „Dao bih sve, a ništa nemam; glad mi je beskrajna, a ruke večno prazne ...“
Čovek koji čita Drainca, a leži u zatvoru zbog ubistva!
Samo jednom se osvrće, sa bolnim izrazom lica i skuplja usta u oblik poljupca.

Neša me čeka u restoranu i pita kako je bilo. „Kratko“, odgovaram mu. Želim što pre da odem iz Mitrovice, dabogda je nikada više ne videla.
 
Zivot, price, romani… Reci, zvuci, boje, bilo koji medijum, a sve da se iskaze ponovo i ponovo – bice u rascepu izmedju zelje i stvarnosti. Izmedju vremena koje nam je dato, i s kojim moramo uciniti najbolje sto mozemo, i vremena samo naseg, idealnog, unutrasnjeg… A u slucaju nostalgije i secanja – vremena koje nije ovo..
Secam se Kosovske Mitrovice, zapravo ne secam je se posto je skoro nisam video a proveo nedelju dana instalirajuci opremu u kuhinji nove stanice Milicije, nismo izlazili napolje, micosi su nam donosili kese s tirolskom salamom, paradajzom i lukom, radili od svitanja do mraka, bez dogovaranja slazuci se da se odatle treba izgubiti sto pre.. To je bilo devedeset i neke.. Moj partner u poslu, moj ujak, po ceo dan je tiho psovao a uvece u hotelu pio u tisini, Mitrovica je ubijala volju da se govori, skoro je ubijala volju da se zivi.
Nekoliko godina je proslo, tada vec na drugom kraju sveta primio sam telefonski poziv, neocekivan, ujak je poginuo..
Secanja…
Sta je bilo s tvojim Bojanom? Bilo bi dobro, lepo, ako ovo pises dok vasa deca rade domace zadatke ili se spremaju za izlazak, tako nesto.. A opet, i ako nije ispalo tako… ostala je prica, o vremenu koje nije ovo, ali ce uvek biti nase.
 
nedovrsena recenica:
Zivot, price, romani… Reci, zvuci, boje, bilo koji medijum, a sve da se iskaze ponovo i ponovo – bice u rascepu izmedju zelje i stvarnosti. Izmedju vremena koje nam je dato, i s kojim moramo uciniti najbolje sto mozemo, i vremena samo naseg, idealnog, unutrasnjeg… A u slucaju nostalgije i secanja – vremena koje nije ovo..
Secam se Kosovske Mitrovice, zapravo ne secam je se posto je skoro nisam video a proveo nedelju dana instalirajuci opremu u kuhinji nove stanice Milicije, nismo izlazili napolje, micosi su nam donosili kese s tirolskom salamom, paradajzom i lukom, radili od svitanja do mraka, bez dogovaranja slazuci se da se odatle treba izgubiti sto pre.. To je bilo devedeset i neke.. Moj partner u poslu, moj ujak, po ceo dan je tiho psovao a uvece u hotelu pio u tisini, Mitrovica je ubijala volju da se govori, skoro je ubijala volju da se zivi.
Nekoliko godina je proslo, tada vec na drugom kraju sveta primio sam telefonski poziv, neocekivan, ujak je poginuo..
Secanja…
Sta je bilo s tvojim Bojanom? Bilo bi dobro, lepo, ako ovo pises dok vasa deca rade domace zadatke ili se spremaju za izlazak, tako nesto.. A opet, i ako nije ispalo tako… ostala je prica, o vremenu koje nije ovo, ali ce uvek biti nase.
Kliknite za proširenje...


Neko je rekao kako je slatko sećati se onog što je bilo teško izdržati. S druge strane, neko je rekao da je sećanje jedini raj iz koga ne možemo biti prognani.

Knjiga je odavno završena i objavljena (2004).
Bojan je negde drugde, baš kao i tvoj ujak. A ti znaš (vidim da znaš) koliko je istinita tvdrnja da dragi ljudi, i kad odu, nastavljaju da žive u našim sećanjima. Možda ta misao zvuči banalno, no - tačna je.
Jedan drugi "moj" sa mnom deli život, dok naša deca rade domaće zadatke i spremaju se za izlazak.
 
Da.., tuzno, kao sve prave ljubavi.
I istina je, ljudi ostaju da zive u secanjima.
A vreme brise ostrinu njihovih obrisa u nasoj svesti, uklanja nevazno, otkriva i cuva njihovu meku, neopipljivu sustinu koja se cesto, dok su tu pored nas, gubi pod banalnoscu i gruboscu svakodnevice…
Ne znam da li je secanje raj, mozda, ukoliko je raj metafora za istinu.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

mačka zagrebačka
Književnost Da možete birati biti neki lik iz romana, šta biste odabrali?
2
Odgovora
34
Pregleda
838
Atenagora
A

Back
Top