Polja jagoda zauvek (roman)

Nisam htela da otvaram novu temu. Umesto toga, ovde ću postavljati odlomke romana koji u originalu nosi drugi naziv. Ne mogu da okačim roman u celosti (em je duži, em bih imala problem sa izdavačem).
Ispunjavam želju nekolicini svojih dragih forumskih prijatelja koji nisu bili u prilici da ga pročitaju.


1.
SONJA U OGLEDALU


Pismo je pronašla u petak ujutru, raspremajući davno zaboravljene kutije u plakaru.
Poletelo je, poput opalog lista, iz gomile starih računa i kolekcije salveta koje je skupljala kao devojčica, i uz pomoć nekog neobjašnjivog magnetizma ili drugog tajanstvenog zakona fizike, zalepilo se za njen znojavi dekolte, baš negde u visini srca. Sasvim obična koverta: bela, sa markicom. Da nije bilo požutelih ćoškova i mirisa plesni, pomislila bi da je tu ležalala svega par meseci ili, najviše, godinu. I, naravno, da nije bilo datuma na poštanskom žigu. Hiljadu devetsto osamdeset peta, pisalo je.

Pismo – neotvoreno. Adresirano na njeno ime i devojačko prezime i ulicu u kojoj je nekada živela. Nakratko su joj se slova učinila poznatim, ali, ko još, u eri kompjutera i imejl čestitki, pamti rukopise?
Na poleđini nije bilo ničega, nikakve naznake ko bi mogao biti pošiljalac.
Kako je to moguće, pitala se, da ga nikada nisam otvorila?
Sela je za kuhinjski sto, čvrsto držeći pismo u rukama, kao da će se ono otrgnuti iz njenog zagrljaja i odleteti kroz prozor. Ali nije želela da ga pročita, ne odmah … Bilo joj je uzbudljivo to iščekivanje; slutila je sladunjavu prepisku iz svoje mladalačke prošlosti – ljubavne jade neke od njenih brojnih nekadašnjih drugarica, koje su se u međuvremenu raštrkale po svetu ili, začaurene u brakovima i opterećene poslovnim obavezama, otuđile.
Skuvala je kafu i zapalila cigaretu.
Kovertu je otvarala polako, noktom režući ivice. Izvukla je fini, svetloplavi papir, s preciznošću hirurga koji otvara utrobu pazeći da ne ošteti vitalne organe.
„Dušo…“
Gle, bila sam nekome duša, pomislila je. Taj arhaičan, ljubavnički izraz odavno nigde nije ni pročitala, niti čula. Preplavi je talas nežnosti: nije se sećala da ju je neko tako oslovljavao.
„Dugo sam razmišljao kako da ti kažem koliko mi značiš. Izgleda, pisana reč mi lakše ide. Čekao sam, čekao… i nisam se usudio da izgovorim ono što sam hteo. Navikao sam da se sve moje želje razbijaju o kamenje, i da svi moji snovi padaju u ponor. Ali, reci mi kako je bilo: da li si se lepo provela, da li su „lude“ španske noći?… Za tih četrnaest dana ja sam imao košmare – sanjao sam igrače bolera, toreadore, i bio sam ljubomoran kao pas.“

Za tren se vratila u jedno veče pre dvadesetak godina, u zgradu koju je mesečina obasjavala kroz visoke haustorske prozore, i setila se svega, kao da je juče bilo: Aleksandar stoji u podnožju stepeništa, ona na drugom stepeniku a glava joj je tek u visini njegovih ramena. Ne zna šta bi mu rekla posle večerašnjeg susreta. Njegov osmeh je nedorečen ali su mu oči gorljive. Ljube se, isprva nežno, a potom strastveno, kao očajnici. Uplašena je od mravinjanja u stomaku. Hoće da pobegne uz stepenice, u sigurnost svoje sobe, ali on je hvata za ruku i šapuće: „Molim te, ostani još malo.“ „Ne mogu“, odgovara mu, „ujutru putujem. Pozvaću te kad se vratim.“ I primećuje njegov pogled, ponešto zamućen i pomalo prekoran. „Još samo malo.“ „Ne, ne“, ona šapuće i beži. Pred vratima stana se predomišlja: da li da mu se vrati, a onda u njoj preovlađuje inat – neka ga, neka se muči, neka sagoreva u čežnji, kao što je i ona protekle dve godine… Sledećeg dana već je sa društvom u španskom letovalištu, koketira sa plavokosim Nemcima i flertuje sa jednim, na suncu izgorelim Šveđaninom. Uveče, kada legne u krevet malog hostela na obali Majorke, misli na Aleksandra i jedva čeka povratak u Beograd; kada se, u vrelo podne, smesti pod suncobran, okružena svitom svojih nordijskih udvarača, ona misli na Aleksandra; dok u letnjoj bašti pleše sa Svenom ili-kako-se-već-zove, misli na Aleksandra; kada, konačno, na sebi oseti težinu tela jednog od najupornijih mladića, ona misli na Aleksandra, i tada, samo tada, može osetiti ono isto komešanje u stomaku. Po povratku, očekuje Aleksandrov telefonski poziv, ali, njega nema. Ona ga ne zove. Iz inata. Neka pati, neka se muči. I tako danima, nedeljama, mesecima…

„Neću da budem nametljiv. Možda sam pogrešno protumačio ono veče“, pisalo je.
Ruke su joj zadrhtale. Odjednom je preplavi osećanje tuge. Kako se to desilo, kako to da nisam znala za postojanje ovog pisma? pomislila je. Setivši se sebe od pre dve decenije, kao mlade, neobuzdane devojke, zaključi da je bila razmažena i pomalo budalasta. Mislila je da stvari drži pod kontrolom a one su joj, zapravo, izmicale iz ruku.
„Ali, preboleću i to razočaranje. Život je bol – govorio je Buda; rađamo se s bolom i umiremo sa bolom. Ako se ne javiš posle ovog pisma, znaću da su moja nadanja uzaludna. Ne bih da zvučim patetično, ali čini mi se da si ti jedina koja bi me mogla usrećiti. Tvoj A.“
Pre dvadeset godina nije mogla, ni u svojim najluđim maštanjima, pomisliti da je Aleksandar NJEN. Držao se tako kruto, nedodirljivo. Nije prošao nijedan dan – tada, a da je mogla zaključiti kako mu znači nešto više od drugarice. Puštao je u svoj svet samo onda kada bi ona na tome tvrdoglavo insistirala, onda kada je, osetivši iznenadni nalet čežnje, napuštala fakultetska predavanja i odlazila u njegov stan na šoljicu kafe i čašicu razgovora. Sve je pokušavala: menjala frizuru, stil oblačenja, izmišljala sopstvene neobuzdane avanture kako bi ga učinila ljubomornim, spletkarila oko njegovih usputnih obožavateljki, slušala muziku koja se njemu dopadala, pohodila mesta na kojima bi ga mogla sresti.
A sada, dve decenije kasnije – prekasno za čitav život, ovo inkriminisano pismo otvorilo je stare rane i raširilo vrata prošlosti. Nije mogla sebi da objasni kako ga je previdela i šta bi bilo da ga je na vreme pročitala. Možda je pismo dospelo u ruke njenoj majci ili ocu, koji su ga slučajno odložili u ovu kutiju, a ono se, igrom sudbine, zavuklo među ostale uspomene i tu ostalo da leži do danas. Znači, ipak me je voleo, pomislila je, pre nego što je briznula u plač. Pismo joj je zamirisalo na leto osamdeset pete: ulje za sunčanje sa aromom kokosa, tašnu od krokodilske kože, kupljenu u Španiji; prvu orhideju, upakovanu u minijaturnu kutiju od providne plastike, koju je tada dobila za rođendan od jednog obožavaoca; na Aleksandrov afteršejv sa mirisnom notom divljeg limuna, one večeri, kada su se prvi i poslednji put poljubili.
Suze su bile iznenadne, i nije ih mogla protumačiti nikako drugačije nego kao još jedan propratni znak dosadnog klimakterijuma, koji bi je povremeno zapljusnuo talasom vrućine ili okovao u bezrazložnu melanholiju. Zašto bi, inače, plakala? Možda zbog toga što gresi, propušteni u mladosti, najduže traju i najviše bole?
Kovertu je odložila u fioku sa svojim rubljem. Želela je da ne misli na sadržaj pisma, ali, svaki put kada bi pokušala da se koncentriše na nešto drugo (a toga je bilo u izobilju – predstojeći popodnevni roditeljski sastanak ili spremanje ručka, na primer), uhvatila bi sebe kako razmišlja o rečima, zapisanim na parčetu papira, koje je ležalo ispod uredno naslaganih brushaltera.
 
Kada je muž došao sa posla, u njenom ponašanju nije primetio ništa neobično. Da jeste, on bi Sonjino setno raspoloženje tumačio fiziološkim razlozima. Bio je kardiolog i imao odbojan običaj da postavlja dijagnozu za njene emocije. Ako bi Sonju zabolela glava, posumnjao bi na visok pritisak; ako bi se iznenada rastužila, tvrdio bi kako u njenom organizmu nema dovoljno gvožda, serotonina, ili kakvog drugog važnog sastojka. Dodirivao bi joj žlezde iza ušiju ili ispod pazuha, držao je za članak ruke da bi joj napipao bilo, naslanjao joj glavu na grudi ne bi li čuo ritam srca. Zbog toga se često osećala poput medicinske lutke sa vidno izloženim unutrašnjim organima, koji se mogu vaditi i vraćati u mrtvo, drveno telo, kako bi se objasnila njihova pojedinačna uloga i međusobna povezanost. No, Sonja je bila skoro sasvim zdrava, bez visokog pritiska i ikakvih anomalija, izuzev, odnedavno, neobjašnjivih promena raspoloženja.
Do njegovog dolaska već je naseckala par glavica crnog luka, što je pružalo savršen izgovor za suze, koje su joj klizile niz lice i kapale na stolnjak. Glasno je poljubio u obraz. Onako, drugarski. Nije se sećala kada su se poslednji put poljubili u usta. Ljubljenje je odavno prešlo u površno, rutinsko cmakanje, a i sama pomisao na francuski poljubac u njoj je budila nelagodu: sopstveni jutarnji slatkasto-kiselkasti zadah kao rezultat povremenih želudačnih tegoba, ponekog problematičnog zuba i godina, bilo je ono što je činilo da se oseća neprivlačnom. Sebi se više nije dopadala. („Mama, zar si ovo stvarno TI?“ vriskale bi njene ćerke, listajući porodični album s fotografijama. „Uopšte ne ličiš na sebe… Vidi kako si bila zgodna!“ Pre nego što bi uopšte stigla da im kaže kako je to bilo davno, i da nijedna žena u njenim godinama ne može izgledati baš sasvim isto kao kada je bila mlada, muž bi je uzeo u odbranu: „Vaša mama je i sada lepa.“)
Ali, ogledalo nije lagalo: Sonjina kosa je izgubila sjaj i prošarala se sedinama; svežinu kože naružile su, tu i tamo, sedefaste brazde strija, a lice dobilo nešto od one opuštenosti koja mu je davala izraz kornjače.
Mnogo ranije – tačnije, te, osamdeset pete, nikada ne bi ni pomislila da će izgledati kao danas. Dok je bila devojka, često se pitala kakav će biti njen život za godinu-dve ili deceniju, videvši sebe kao večito mladu, lepu, dobro držeću i u tridesetim. Četrdesete su joj tada mirisale na starost. U tim godinama – mislila je – neprimereno je osećati bilo kakvu strast. Sredovečnost nikada nije ni uzimala u razmatranje. Mislila je da su one, sa pedeset, već bile zrele za otpis: uveliko klimakterične, omlohavele, bolnih leđa i proširenih vena na nogama. Takve su, barem, bile prijateljice njene majke. Isfrustrirane klišeom o promašenom životu, prkosile su dosadi posvećujući se spremanju zimnice, vezenju Vilerovih goblena, špijuniranju muževa u „kriznim“ godinama; sklone beskrajnom ogovaranju budućih snaha i kritikovanju mlađih i lepših.
Diskriminaciju je Sonja uočila čak i u bljutavim TV reklamama: mlade devojke su reklamirale tampone, uloške, šampone za kosu ili sredstva za sunčanje; tridesetogodišnje mame su tapkale guze svojih savršenih beba najnovijom kremom protiv ojeda; one, malo starije, mazale su lica anti-ejdž pomadama; četrdesetogodišnjakinje su, međutim, bile domaćice koje preporučuju deterdžente, sredstva za čišćenje i mirisne raspršivače za kupatila. Za njih se, verovatno, pretpostavljalo kako ne koriste tampone, mleka za sunčanje, a da im ni kreme protiv bora više ne mogu pomoći. Njihova uloga je, dakle, da peru veš, briskaju prozore i staraju se o higijeni wc šolja. Lepe četrdesete bile su rezervisane samo za holivudske dive koje su i zaboravile koliko im je godina jer su svoju večnu mladost produžavale fejs-liftinzima, liposukcijama, injekcijama botoksa i, kao zavodljive vampirice, isisavale energiju iz brojnih žigoloa.
Sonja se umereno bavila briskanjem, pajanjem i pranjem, sve dok, kao „višak“, početkom dvehiljadite, nije izgubila posao u banci. Onda je postala opsesivna po pitanju čistoće, ne toliko zbog konačnog efekta, koliko zbog toga što joj se činilo da će poludeti ako ništa ne bude radila. Utabala je nove staze kreativnog domaćinstva. Muž je tešio: „Ne sekiraj se, zarađujem dovoljno. Koristi priliku da se opustiš i odmoriš. Naći će se već neki pravi posao, videćeš.“
To i nije bila neka uteha. Pravi posao? On je, dakle, smatrao da sve spremanje ne zahteva nikakav trud, te da, zapravo, to i nije posao vredan pomena. Možda je, u svojoj kraljevskoj sebičnosti (kako bi njena majka rekla – tipično muškoj) mislio da je Sonja potpuno zadovoljna time što je ostavila sopstveni život, napustila krug prijatelja, što se odrekla i najsitnijih ličnih potreba i posvetila se udovoljavanju njegovih i dečijih prohteva. U krajnjoj liniji, neodlazak na pravi posao značio je uštedu na njenim čarapama i cipelama.
Bilo joj je četrdeset pet, i period od pre decenije smatrala je mladošću. Četrdeseti rođendan doživela je kao kletvu, koja se neočekivano i neplanirano obrušila na nju. Činilo joj se da je, koliko juče, imala trideset pet. Jednog dana se probudila i u ogledalu videla ženu koja je doživela „izvesne“ godine. Istog trenutka jasno je sagledala kako se sve već nalazi iza nje. Govorili su joj da se dobro drži, te da je očuvana, ali, Sonja je znala kako biti „očuvana“ samo znači da više nije ista kao nekada. Linija brade i vilice lagano joj se opustila, iznad gornje usne pojavile su se bore, slepoočnice se prošarale sedim vlasima. Ona je, dakle, sredovečna, i nikakve plastične operacije, san ili odmor, nisu joj mogli vratiti svežinu mladosti. Zaključila je da je takva promena neizbežna i da se protiv prolaznosti ne može boriti. Vreme kao da se ubrzalo, noseći sa sobom propratne znake starenja. Ritam života bio je sve brži, a ona sve sporija. U poslednjih nekoliko meseci već ujutru bivala je slomljena, a popodne je kunjala na neudobnoj kuhinjskoj stolici, pravdajući se umorom. U toku dana mnogo toga je radila po kući, ali ne toliko da bi zaista osećala premor. Spavanje je, na neki način, bilo bežanje iz stvarnosti. Uveče bi legla sa neodređenim strahom kako se više nikada neće probuditi, da će je neka grozna bolest (koja će je doživotno vezati za krevet) ili, čak, smrt, zateći na spavanju. Noću je, pak, spavala bez snova, povremeno se budeći i gledajući na sat pored uzglavlja kako bi proverila da li je vreme za ustajanje. Nikuda joj se nije išlo. Nije se sećala kada je poslednji put pročitala neku knjigu. Nisu je, kao nekada, zanimali čak ni filmovi; svi su izgledali već viđeni, predvidljivi, neubedljivi.
„Izvolite, sedite“, rekao joj je, pre par dana, ljubazni mlađi čovek u autobusu. Bila je užasnuta. Oko nje je bilo mnogo starijih; jedva održavajući ravnotežu, klatili su se, okačeni rukama za držače, poput obešenih svinjskih polutki. Zašto baš ja? „Neka, hvala“, uzvratila mu je. Stajala je barem pet-šest stanica i trpela bol u nogama, povremeno upućujući mladom čoveku smešak, koji je trebalo da prenese poruku: mogu ja to, izdržavam, još sam u najboljim godinama. Jedva je čekala da izađe iz autobusa, što zbog uznemirenosti koju je osetila zbog tako nepristojne ponude, što zbog navale mučnine od odvratnih mirisa koji su je okruživali.
„Mladost je očaravajuća, zrelost je privlačna, starost je mudra“ – imala je običaj da govori njena majka. „Sve etape života su podjednako lepe, samo na različite načine.“ Sonja više nije verovala u tu izjavu; bilo je u nju lakše poverovati sa dvadeset nego sada, kada je svoje godine mogla uporediti sa onim koje su prošle.

Celog popodneva trudila se da uposli telo fizičkim radom, kako bi prestala da misli na pismo. Ako je moglo da stoji dve decenije u plakaru, zašto ne bi bilo izgubljeno i sledeće dve, ponovo zaboravljeno, ili, jednostavno, izbrisano iz sećanja? – razmišljala je. No, kada je ušla u spavaću sobu, i kada joj je pogled pao na toaletni stočić čija je fioka nemarno ostala poluzatvorena, srce joj je zaigralo. Kao da je ta fioka isijavala neku posebnu energiju, zračila neobjašnjivom toplotom i mamila je da u nju zavuče ruku i izvadi dragocenost, zapisanu na parčetu papira, diskretno prošaranom cvetićima. Pobegla je u sobu svojih ćerki. Čitaću ga opet sutra, pomislila je, kao da je reč o knjizi koju jedva čeka da uzme u ruke i nastavi tamo gde je stala – na najuzbudljivijem mestu, u iščekivanju konačnog raspleta.
 
Vilajet njenih ćerki, bliznakinja, nimalo nije odavao utisak da se radi o kutku petnaestogodišnjakinja. Generacije lutaka sedele su na policama, stisnute između gomila plišanih životinjica. Barbi na zidu, Barbi na ormanu, Barbi na jastuku… Tek poster Britni Spirs na zidu. Njene mezimice ličile su, uostalom, na Barbike (ili Britni, svejedno). Lutkasto lepe plavuše, dugonoge, manekenski visoke, sa stopalima veličine broj četrdeset. (Ovo potonje Sonja je smatrala falinkom novih generacija, jer su u njeno doba devojke nosile pristojnih 37 ili 38, zavisno od kalupa cipele; sada taj broj više ne znači ništa, kao što ne važe ni idealne proporcije – čuvenih 90-60-90, koje je ustoličila M. M, Sonjin idol iz mladosti. Sve je, činilo joj se, bilo naopako: nekadašnje prototipove lepotica, oličene u džepnim Venerama, ženstvene, rafinirane, sa decentnim nagoveštajem seksipila, pregazilo je vreme; nadvladale su ih androgene, visoke, mršave, obrijane do glave, istetovirane, izbušenih pupkova i jezika, ravne kao daske ili neprirodno napumpanih grudi i usana, koje otvoreno koketiraju svojim libidom.)
Mia i Anja nosile su u sebi gene prabake po ocu, nekadašnje dvorske dame, poznate po izuzetnoj lepoti. Oduvek su plenile, još kao sasvim male – ne samo zato što su bile identične bliznakinje, već i zbog svoje naočite spoljašnosti.
Od blaziranih pin-up lepotica delila ih je inteligencija: pričljive, duhovite, nekonvencionalne u ophođenju. Sa njima nikada nije bilo problema, izuzev, odskora, drskih odgovora u periodu jutarnjeg namćorluka. Svesne sopstvene izuzetnosti, sada su počele – kako je Sonja slutila po učestalom zvrckanju njihovih mobilnih telefona – da vežbaju slamanje srca svojih vršnjaka. Poigravale su se sa svima, sa svojstvenim šarmom, zbog čega im je uvek, unapred bio oprošten svaki nestašluk. U školi su, kada je trebalo da odgovaraju, menjale uloge: čas je Mia bila Anja, i obrnuto.
Njene kćeri više nisu bile male devojčice. Brzo su odrastale i, kako je Sonji palo na pamet, uskoro će doći u one godine u kojima se ona zaljubila u Aleksandra. Možda će ih to zadesiti i ranije, možda vrlo skoro… A mladalačka ljubav ume da bude bolna, neuzvraćena, beznadežna, pa opet, tako slatka u iščekivanju i maštanju (šta bi bilo, kad bi bilo?)
Eto, opet mislim na Aleksandra, pomislila je. Šta bi bilo, da je bilo? Da tada nisam otputovala u Španiju, da sam to veče ostala sa njim, da sam ga pozvala telefonom kad sam se vratila… Da nisam bila tako prokleto gorda – glupača! Kada bih mogla da se vratim dvadeset godina unazad, postupila bih na drugi način… Ne bih ništa glumila, otvorila bih mu srce.
Ali, onda ne bi bilo ničega od ovog što ima danas, pa ni Mie i Anje. Drugačija prošlost bi promenila sadašnjost, i ko zna da li bi ona sama bila ista ova Sonja, tako umorna i povremeno nezadovoljna zbog osećanja praznine, a da ni sama nije svesna zašto.

U šest sati je shvatila kako će, ukoliko ne požuri, zakasniti na roditeljski sastanak. Nije joj se išlo: sve te kolektivne školske seanse, u kojima majke (i poneki otac) ridaju nad sudbinom svoje dece, opterećene obimnim gimnazijskim gradivom, nisu imale nikakve veze sa njom. U poslednjih nekoliko godina uočila je promene u sopstvenim stavovima: politike i ratova – prošlih i budućih – uvek se gnušala; sada se, međutim, gnušala i načina na koji se danas misli, veruje, obrazuje, proslavlja, čita, gradi, vaspitava… Gadilo joj se od odglumljenih roditeljskih poziva na toleranciju, iza kojih se krila samo potreba da se ostavi dobar utisak na razrednog starešinu. Najmrskiji su joj bili oni, bolesno ambiciozni da im deca u svemu budu najbolja: na takmičenju iz matematike, u muzičkoj školi, u košarci, rođeni lideri u svom društvu. Bila je već navikla na sopstveno ćutanje; imala bi šta da kaže, ali je niko ne bi razumeo, barem ne onako kako bi to želela. I čemu? Zašto da im govori kako treba da ostave svoju decu na miru, jer je mladost prolazna i više nikada neće imati petnaest? Već sutra će imati osamnaest, pa dvadeset pet, trideset, četrdeset…
Muž, Stevan, uveliko je dremao na fotelji, zabacivši glavu unazad, opušten poput lutka polomljenih udova. Novine, koje je čitao, pale su na pod. Skinula mu je naočari sa nosa i poljubila ga u čelo. Od plime neke neočekivane nežnosti, suze su joj opet navrle. Želela je da se on trgne iz sna i, kao nekada, obgrli je rukom oko struka, šapćući joj u uho slatke bezobrazluke. Ili da je pita kako se danas oseća; možda da je zamoli da ne ide na roditeljski sastanak jer se uželeo njenog društva; kaže joj kako bi strašno voleo da je izvede negde, gde se sluša muzika njihove mladosti: I Am Every Woman ili nešto od Barija Vajta. On se, međutim, samo promeškoljio, kao dete koje majka ušuškava pred spavanje. Baš sam postala plačljiva, plačljiva poput Kristl, pomislila je, a zatim se u sebi nasmejala zbog činjenice da joj taj sladunjavi lik – iz sapunice od pre dvadeset i kusur godina – uopšte pada na pamet.

Kada je izašla iz stana, imala je čudnovat utisak da je otvorila tuđa vrata. Napolju je rominjala topla majska kiša. I bulevar, kraljevskog imena i – ironijom sudbine – istog onog, koje je krasilo Sonjinu ljubav iz prošlosti, izgledao je strano, bez uobičajene gradske živosti. Neonske reklame su namigivale, ali bez blještavila; tek sada je uočila njihova iskrzana slova – nemar onih, koji su se vizuelnim imidžom svojih malih butika bavili tek o novogodišnjim praznicima, kada je ceo grad treperio u lažnoj raskoši. U ovo mrtvo i kišno majsko popodne, međutim, nije bilo čak ni veštačkog sjaja. Sonja je čeznula za drugom dimenzijom: za onim Beogradom iz sedamdesetih i osamdesetih. Tada na Bulevaru nije bilo ničega drugog, sem sindikalnih prodavnica jeftinog tekstila i zanatskih radnji, u kojima je njena majka pazarila limene kalupe za kolače. Po ekskluzivniju robu išlo se u Trst, na Ponte Roso. Farmerke su se kupovale u par beogradskih komisiona, ili kod švercera u Bubanj-potoku i u podzemnom prolazu na Zelenom vencu, a parfemi samo u aerodromskom fri-šopu. Ko je imao sreće da putuje na „truli“ Zapad, snabdevao se u Londonu. Letovalo se u Dubrovniku, Poreču, na Hvaru… Oni bogatiji baškarili su se na Bledu i Bohinju, uživajući u satiranju pastrmki iz Vintgara . Bilo je to slatko, bezbrižno vreme. Cela Evropa mogla se obići autostopom, inter-rejlom ili avionom, bez viza, sa dinarima, jednako cenjenim kao funte, marke ili „švajcarci“. Nije pretila opasnost od terorista, već samo od džeparoša koji su tih godina krali popularne, crvene jugoslovenske pasoše.
Beograd je onda ličio na metropolu više nego sada; njegova lepota ležala je u različitosti (od Bulevara do Kalemegdana – večernja promenada, majske parade; iznad Đerma – raj za beogradske domaćice u potrazi za kućnim potrepštinama; oko Bulevara splet uličica, od kojih su neke plenile predratnim građevinama, a neke ličile na kasabe). Sedamdesetih i osamdesetih u Beograd se dolazilo čak iz Zagreba i Ljubljane, na večernji provod po diskotekama i kafićima; u njega se rado vraćalo.
Osim „Metropola“, gde je Sonja nekada nedeljom odlazila na kasato sa svojim drugaricama, a koji je sada ličio na zaboravljenu, uspavanu staru damu, nije bilo više ničeg što bi je podsetilo na ta vremena. Bulevar je bio bezličan, poput bilo koje druge ulice, u bilo kom drugom gradu. Ugasila se „Šeherezada“, gde je pijuckala kafu – onu pravu, tursku, proprženu sa šećerom, pa zatim nalivenu ključalom vodom, sipanu iz žutog ibrika i posluženu uz ratluk, proboden čačkalicom. Još niže niz bulevar, mnogo ranije, iščezla je knjižara „Đačko doba“, koja je mirisala na plastelin, nove sveske i drvene bojice. U njoj je – jasno se sećala – kupila prve flomastere.
Bio je ovo njen Beograd, i Aleksandrov. Prohujao sa vihorom. Ali, na taj način nikada pre nije razmišljala; nije primećivala ništa od promena, a ako i jeste, onda joj se to, mora biti, činilo nevažnim, ili bilo zamagljeno nekim drugim, tada bitnijim događanjima. Život je mnogo više u prošlosti, nego u sadašnjosti. Ili, kako je negde pročitala: prošlost je, u stvari, sadašnjost preživela u ljudskom sećanju. Ne može se vratiti, pomislila je, ali se može dočarati – ako ne telom, onda duhom.
Prolaznici su izgledali sivi, bezbojni, bez traga nekog zadovoljstva na svojim licima. Šta se dogodilo, pitala se, zar i ti ljudi osećaju prazninu, mnogo teskobniju nego što je ona u džepovima? Da li i njima izgleda kako je život izgubio smisao?
Iz Bulevara je skrenula u Kumanovsku. Spuštala se Krunskom, zagledajući oko sebe i primećujući, po prvi put, promene. Izbivši na ulicu Kralja Milana, prošla je pored malog trga, koji više ni po čemu nije zasluživao svoj epitet „cvetnog“. Zgrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta je, možda, bila modernija i luksuznija, ali je Sonji izgledala tuđe. Čak je i gimnazija koju su pohađale njene ćerke, nekadašnja Osma, iz Sonji neubedljivog razloga, ponovo postala Treća.
 
U ogledalu gimnazijskog hola zabezeknuto ju je posmatralo sopstveno lice: bledo i okruglo, na kome su se isticale oči – krupne i pomalo razrogačene. Ni karmin nisam stavila, pomislila je. To nisam ja. Žena u ogledalu je neko drugi. Ta aljkavuša. Prikaza belog, umornog lica i tamnih podočnjaka, razbarušene kose nejasne boje, preširokih kukova, sa mlitavim mišicama, koje se prelivaju iz kratkih rukava kao palačinke – zar to može biti ona Sonja sa fotografija, snimljenih na letovanju u Majorki, Sonja u belom kupaćem kostimu koji joj savršeno pristaje, Sonja pored Svena-ili-kako-se-već-zove, koga sam, zarad mira u kući, morala da isečem sa snimka, pa mu je ostala samo ruka preko mog ramena… I ta ruka je jedino što vidim, sve što imam od Šveđanina, čijeg lika ne mogu da se setim, ali znam da je bio lep kao bog. Zar je to ona Sonja, kojoj su govorili da joj je ten porcelanski kao u gejše, a koža nežnija od svile? Sonja, nogu lepših i od toliko hvaljenih, obožavanih i skupo osiguranih, razigranih udova Tine Tarner; usana, izazovnijih od usana Kim Vajld i njene imenjakinje, Bejsindžer; figure, dostojne da bude takmac savršenom telu „Plejbojevog“ top-modela iz osamdesetih, Doroti Straten... Ona ista Sonja, koja je maštala kako će se otisnuti u svet i postati „neko i nešto“…
Verovatno sve to i ne bi trebalo da joj bude bitno u ovim godinama – fizički izgled, puka forma. „Spoljašnost je nebitna, važan je sadržaj“ – tako su je učili roditelji. Važna je lepota iznutra. Malo samopoštovanja, ipak, ne bi bilo na odmet. Smatrala je kako je zadovoljstvo samom sobom bitan preduslov za srećan život. A ona se nije osećala srećnom.

Roditeljski sastanak se odužio; govorilo se mimo tačaka dnevnog reda. Posle pola sata ljubazno se izvinila i napustila učionicu. Sa njenim ćerkama nije bilo nikakvog problema – rekao joj je razredni na brzinu, dok se provlačila pored katedre. „Samo su, hm… previše samouverene. Vole da budu glavne, dominiraju. Ne dopuštaju drugim devojkama da dođu do izražaja…“
Dok se vraćala kući, razmišljala je o onome što je kazao razredni. Nije videla ništa loše u njihovoj potrebi da se nametnu. Bile su otresite, bez kompleksa, baš onakve kakve treba da budu. Vaspitavala ih je da zgrabe život i u njemu pronalaze lepotu, čak i onda kada im izgleda surovo i nepristupačno. „Čim se ujutru probudite, pomislite na koliko načina možete da uživate u danu“, šaputala je, uveče, uz njihova uzglavlja, dok su Mia i Anja bile sasvim male. „Ako je sunčano, to znači da je vreme za igru; ako se, ipak, naoblači i padne kiša, uživajte u njenom zvuku. A posle kiše biće još lepše. Tako je i u životu: ništa nije toliko ružno da se u njemu ne bi moglo naći i malo lepote.“
Bliznakinjama niko nije pričao, kao što je Sonji njena majka, da je ženin život težak. U opus tipično ženskih prokletstava spadali su – po rečima majke – bolne menstruacije, mladići koji mnogo obećavaju dok ne dobiju ono pa zatim ostavljaju svoje trudne devojke da bi se okomili na sledeću žrtvu, bolna i ponižavajuća defloracija, seks bez orgazma, seks sa odglumljenim orgazmom, mučnine u trudnoći, bolan porođaj, bolan post-porođajni oporavak, bebe koje se bude noću, nemirna deca, nezahvalna deca, zle svekrve, pranje prozora i beskonačno peglanje muževljevih košulja, šefovi koji štipkaju za zadnjice, muž-preljubnik, klimaks, rak dojke, razvod zbog mlađe i lepše itd. itd. U majčinoj zastrašujućoj viziji, svetom je vladao nepromenljivi, falusocentrični poredak. Njeno pravilo broj jedan glasilo je: žene postoje kako bi ugodile muškarcima, koji su, svi odreda, svinje. Oni nisu u stanju da vole – samo se, zapravo, pretvaraju. Ceo taj, naoko komplikovani odnos između polova, svodi se (kada se zanemare udvoričke metafore i, uopšte, muška slatkorečivost) na muškarčevu potrebu za parenjem. Ili, kako bi rekla Sonjina majka: žene su njihova hrana, i željene su kao, recimo, tanjir dobrog pasulja. Latinski naziv Homo erectus dat je pračoveku, ne zbog uspravnog položaja tela, već zbog jednog njegovog dela što, poput periskopa, traga za lagunom u kojoj bi se mogao usidriti.
Pravilo broj dva: svaki suprug sklon je vanbračnoj avanturi. Nema savršenog braka. Žena, koja želi da osvoji muškarca ili zadrži svog muža, mora se svojski pomučiti – biti jaka, ali da to ne pokaže, već da glumi ranjivost. Samo takva žena biće privlačna, jer je iskonska, mačo potreba svakog muškarca da bude njen zaštitnik.
Sonjin otac imao je svoju filozofiju: žena je poput cveta, večito dete, nežno biće, koje nije u stanju da opstane bez muškarca.
Sonji se nije dopadala nijedna od ovih definicija žene; nije pronalazila privlačnost u umirućoj Greti Garbo iz filma što ga je njen otac nebrojeno puta gledao, diveći se bledilu i upalim obrazima bolesne junakinje. Zamišljala je sebe kao krhku, nežnu i nemoćnu Damu s kamelijama . Ali, kad god je to pokušavala, videla je Sonju kako se, pucajući od zdravlja i snage, sapliće o krajeve svoje krinoline i, bez ikakvog prenemaganja, baca u naručje nekog zgodnog mladića.
Mogu sama da kačim slike, podižem teške predmete, zamenim pregorelu sijalicu… Sve mogu sama. Za to mi ne treba muškarac, zaključila je. Nije smatrala, kao njena majka, da je ženin život anatemisan. Uostalom, nije imala problem sa bolnim mesečnim krvarenjem, niti je u seksu morala da glumi užitak. Želela je da bude slobodna od predrasuda, zavodljiva vamp devojaka, sigurna u sebe. I sve je to uspevala, dok nije srela Aleksandra.

O Aleksandrovom pismu je razmišljala i kada se uvukla u krevet, pored Stevana. On je listao neku stručnu knjigu i, slušajući šum sporog okretanja stranica, Sonja se pitala šta bi bilo kada bi ga sada zamolila da prestane sa čitanjem ili kada bi ga, jednostavno, iznenadila milovanjima. To odavno nije učinila. Možda dva meseca, tri… Kada bi vodili ljubav, to je bilo na brzinu (pod izgovorom „da deca ne čuju“), bez predigre, sa mnogo stenjanja i ponekim zvučnim prdežom, i ličilo je na udovoljavanje fiziološkim potrebama. Muž bi skinuo donji deo pidžame (ili bi, ponekad, samo razvezao učkur), a Sonja bi zadigla spavaćicu. Nije imala potrebu da ga, kao nekada, gladi po leđima, niti se on, kao ranije, igrao njenim grudima. A kako treba da izgleda ljubav u srednjim godinama, često bi joj palo na pamet, nakon njihovih brzih pražnjenja, ima li u njoj, osim nežnosti, poštovanja i navike, makar tračak iskrene, kolebljive požude? Već neko vreme osećala je glad za nečim ili nekim, ko nije bio čovek pored nje, i posle bi bila posramljena zbog skaradnih ali uzbudljivih slika koje bi, poput iznenadnog bljeska, sevnule u njenoj glavi pre nego što će doći do vrhunca. Pitala se o čemu on razmišlja kada vode ljubav: o nekoj utegnutoj, mladoj medicinskoj sestri iz doma zdravlja u kome je radio, o devojci iz krišom odgledanog pornića, o slučajnoj saputnici iz autobusa, koleginici sa seminara? Više nisu jedno drugom govorili „volim te“, niti su se ljubavnički mazili. Sonja bi, katkad, izašla na terasu u spavaćici, ulepljenoj od njegovih sokova, da ****** jednu, gledajući u zamagljene zvezde iznad grada, i maštala o tome kako bi bilo lepo otputovati na jednu od udaljenih planeta i sagledati zemaljski život iz kosmičkog prostranstva, leteti kroz galaksije poput neke futurističke Zvončice. Ili bi otišla u kupatilo da sa sebe spere sve tragove malopređašnjeg krevetskog klinča. Tamo bi ležala u kadi, punoj mirišljave sapunice i zamišljala sebe kao umiruću heroinu, kojoj je do seksa koliko i do kamelija.
Da li si me ikada prevario? bilo je pitanje koje joj je golicalo jezik, ali ga nije izgovorila. Znala je da joj on nikada ne bi priznao takav čin, verovatno čak ni odsanjanu aferu sa lepoticom, zbog koje se ujutru budio sa vidljivom erekcijom i trčao u kupatilo da bi se sakrio od Sonjinog pogleda. Uopšte nije bio svestan koliko bi joj malo značilo čak i ako bi saznala za ljubavnicu od krvi i mesa; kako bi mu mogla išta od toga zameriti, kada je toliko puta mislila na hitre i nežne prste Šveđanina, odsečenog sa fotografije?

Ove noći zaspala je razmišljajući o Aleksandru. A to je bilo jednako prokletstvu iz reda onih, po njenoj majci, najtežih: žena, na početku klimaksa, nezaposlena, nikome potrebna, neželjena od strane muža, zbunjena hormonskim oscilacijama, koju poslednji trzaji libida vode u ludilo sredovečnosti. Ponovo je sanjala: u slatkom trenutku, kada joj je nepoznati, mladi muškarac prišao, probudila se, oblivena znojem. Vrpoljila se u krevetu, a zatim otišla u kupatilo. Skinula je spavaćicu i proučavala svoj lik u ogledalu. Oko malog boga nemilosrdno je otkrivalo sve tajne, koje su se pred drugima mogle skriti.
Samoj sebi nije izgledala tako loše kao danas, kada se videla u foajeu gimnazije. Pomalo opuštene grudi, salo na bedrima, još uvek dobre noge i nešto sasvim novo: lice kao da je povratilo mladalačku vedrinu. Usne su joj, iz nekog, njoj nepoznatog razloga, nabrekle do trnjenja; oči su joj blistale vlažnim sjajem. Sopstvena nagost je iznenadila i uskovitlala osećanje potrebe za drugim telom, pored nje. Odavno nije poželela da vodi ljubav – nežno, sa čovekom koji bi umeo da je miluje, s kojim bi se ispreplitala u toplom, uzajamnom davanju. Sada je prelazila prstima preko vršaka grudi, koje su se belasale u tami, i posmatrala kako joj ružičaste bradavice bubre pod dodirom; rukom je gladila stomak i unutrašnjost butina. Maštala je o mladiću iz sna, o Aleksandrovom pogledu i osmehu, o dodiru nečije vrele ruke. Nisam mrtva. Još uvek sam žena, pomislila je, pre nego što joj je mozak prasnuo u hiljadu varnica.
 
2.
PRINCEZE NE STANUJU OVDE

Da je neko hteo da pronađe Irenu (a takvih nije bilo previše poslednjih nekoliko godina), zatekao bi je kako, grickajući „Mars“ čokoladicu, leškari na kauču. Bilo je tek deset pre podne, a ona se već vratila iz uobičajene kupovine, gurajući kolica pretovarena namirnicama. Sada joj se rastopljena čokolada razlivala u ustima, ugodno golicala nepce i ispunjavala je kratkotrajnim osećanjem utehe. Taj ukus – savršena ravnoteža slasti i gorčine – u Ireni je palio svećice prijatnih sećanja i još mnogo čega drugog; prosto je mogla osetiti kako je iznutra zapljuskuju talasi zadovoljstva, slični onim, dok sluša Čajkovskog. To božanstveno uživanje u čokoladi potpomaže lučenje neke žlezde, hormona… Pokušavala je da se seti kako se ono-beše-zove: nešto na e… Endo…endorfin? Uglavnom – negde je pročitala – jedenje (verovatno cele tone) čokolade, u ljudskom mozgu izaziva isti efekat kao orgazam: kratkotrajnu eksploziju svih čula.
Deset i petnaest. Vreme za „čišćenje“.
Bila je niskog rasta, krhka, skoro mršava. „Marsove“ čokoladice nisu uticale na njenu figuru. Tajna je ležala u jednostavnoj činjenici: čim bi u njenim ustima nestao i poslednji trag slasti, Irena se zatvarala u kupatilo i hitrim, izvežbanim pokretom, gurnula kažiprst (ponekad četkicu za zube) duboko u svoje ždrelo, toliko duboko da bi, istog trenutka, ceo sadržaj želuca iz nje izleteo poput mlaza tek otvorenog, dobro promućkanog šampanjca. Čokoladice bi se tako izgubile u dnu klozetske šolje i, u vidu tamne kaše, putovale kroz kanalizacione cevi, ne ostavljajući u Ireni ni jednu jedinu pogubnu kaloriju. Čokoladna smesa se, pre nego što bi nestala sa mlazom vode, po izgledu nije razlikovala od dečije kake. Irena bi na to pomislila onda, kada je osećala grižu savesti zbog svog povraćanja. Razmišljajući o tome kako ne postoji mnogo razlike između onog što jede i onoga što izbacuje iz sebe, osetila bi olakšanje. Ponekad je, kada nije bila sasvim sigurna da li je bljuvotina dovoljno obilna, pribegavala drugim metodama „čišćenja“. Nakon, recimo, dve-tri čokoladice, klistir je bio mnogo efikasnije sredstvo.
Povremeno su je obuzimali pravi napadi gladi i tada je, poput životinje, navaljivala na frižider. Jela bi sve što joj dopadne do ruku. U nedostatku vazduha bi podrigivala između krupnih zalogaja. Posle se kajala i pokušavala da, svim poznatim tehnikama, iz sebe istera otrove. Često bi za to bilo prekasno – deo hrane je već bio svaren, a lipidi i drugi nusprodukti ostajali su zalepljeni za njene krvne sudove i oblagali joj creva smrdljivim naslagama. Gadila se svoje slabosti. Samu sebe podsećala je na zver koja se, u noći punog meseca, pretvara u vukodlaka i čini stvari, nezamislive za ljudsko biće. U Ireninim košmarima, frižider je ličio na belu kriptu širom otvorenih, džinovskih vrata, sa očima koje bulje u nju.
Kosa joj je prirodno plava, nemarno vezana u mlitavu, beživotnu pletenicu. Lice je bledo, usta se stisla u gorku crtu. Samo su oči markantne: smeđe, pomalo tužne pod senkom dugačkih trepavica. Kao krupne, sjajne trešnje.
Za Irenu je vreme izgubilo svoj dvadesetčetvorosatni ritam. Prošlog avgusta napunila je trideset tri godine i, istovremeno, sa Sašom proslavila mali jubilej: pet godina braka. Bila je to jedna od retkih prilika kada su izašli zajedno u restoran. Društveni život bio im je jadan: bez kućnih poseta, pijuckanja kafice sa ženama iz komšiluka, gostiju, proslava rođendana ili bilo čega sličnog. Ako bi se, kojim slučajem, poveo površni razgovor u prodavnici ili pri nekom drugom, neformalnom susretu, reči su se od Irene odbijale u jalovim iskrama.

Njena samoća se produbljivala. To nije imalo nikakve veze sa samodopadljivim povlačenjem za kojim čeznu zaljubljeni ili oni, zamoreni gomilom. Na početku braka, Saša se pravdao svojom prezaposlenošću u velikoj, inostranoj firmi. „Kad si već toliko zapela, Irena, vodiću te na neka mesta“, rekao bi joj preko volje, „ali imaj u vidu da sam hronično umoran, i jedva čekam da dođem kući. Uopšte mi nije do provoda.“ Izlasci su se sveli na bioskop ili večeru, jedanput-dvaput mesečno. Nije bila u pitanju Sašina škrtost, jer je umeo da iznenadi Irenu nekim poklonom, najčešće u vidu nakita ili odeće. Stvar je bila u tome, što se rukovodio isključivo svojim potrebama. Nikada je ne bi pitao šta ona želi – darivao joj je stvari, koje su bile po njegovom ukusu. Uostalom, i nije bilo naročite vajde od luksuzne odeće, u kojoj Irena nije imala gde da izađe. Ni to nije bilo ono najgore.
Da je samo znala, da je pre pet godina znala na šta će ličiti njen život sa Sašom, nikada se ne bi udala za njega.
Njen otac nije doživeo da vidi svoju ćerku sada – sa skrivenom gužvicom omota „Mars“ čokoladica u džepu, i modricama na telu i duši. Sa krvavim podlivima u dnu leđa, tako vešto napravljenim da ih niko ne može videti. Umro je od infarkta, šest meseci po majčinoj smrti.
 
Sašu je upoznala jedne kišne beogradske letnje večeri, neposredno posle bombardovanja devedeset devete, dok je čekala tramvaj. Stajala je, sama, ispod iskrivljenog kišobrana, s koga joj se voda slivala niz lice. Izgledala je jadno, neugledno, i cupkala od nestrpljenja da stigne kući, a onda se, pored nje, zaustavio automobil i čovek unutra ponudio se da je poveze. Irena se u tom trenutku prisetila svih upozorenja koje joj je majka svakodnevno servirala (Ne uzimaj slatkiše od nepoznatih ljudi – kada je bila devojčica i kasnije, kad se zadevojčila: Nikad ne sedaj u automobil muškarca koga ne poznaješ, može ti se svašta desiti!) ali je, na prvi pogled, bila očarana njegovim tamnim, sjajnim očima i bojom glasa. Sela je pored njega, bez mnogo razmišljanja, a on se predstavio kao Saša. Prišao joj je sa finoćom, koju do tada nije upoznala kod svojih vršnjaka. Do njene kuće već je znao kako se zove, koliko ima godina, čime se bavi. Tražio joj je broj telefona. „Voleo bih da vas još jednom vidim“, rekao joj je na rastanku.
Cele noći prevrtala se u krevetu, gužvajući jastuk i mrmljajući to ime: Saša, Saša … Zvučalo je tajanstveno, teško … kao njegov pogled, tamna senka tek izniklih malja na bradi ili ugljeno-crna kosa što mu se blago kovrdžala na vratu (koji je, neodoljivo, privlačio da ga zagrli i zagnjuri lice u njegov miris). Pitala se da li će je pozvati i plakalo joj se pri samoj pomisli da ga, možda, više nikad neće videti.
Ali, on joj je telefonirao već sledećeg dana, i zakazao sastanak. Želeo je da je izvede na večeru. Njegovi maniri odavali su utisak džentlmena, vrste za koju je Irena mislila da je odavno izumrla. Bio je neverovatno pažljiv: otvarao joj vrata, pridržavao stolicu u restoranu, poljubio joj ruku i galantno delio komplimente. Bila je fascinirana njegovim finim manirima – naviknuta na nasrtljive i nestrpljive mladiće, koji su razmišljali samo o tome kako bi je odvukli na zadnje sedište automobila, a ako im se trud ne bi isplatio, postajali su neotesani.
Prvi put su se poljubili na obodu Zvezdarske šume, nakon nekoliko susreta. Čežnjivo je iščekivala taj trenutak. Poljubac je bio blag, skoro uljudan, što je Irenu, na neki način, iznenadilo. Pitala se da li ga ona, uopšte, privlači kao žena; nije li taj poljubac samo još jedan Sašin fini manir, način na koji joj je zahvaljivao što mu je ona poklanjala svoje vreme. „Princezo, naravno da mi se sviđaš“, kazao joj je, smejući se, kao da je pročitao njene misli. „Samo ne želim da budem navalentan. Prilično sam konzervativan i našu vezu shvatam vrlo ozbiljno.“ (Na te reči Irena je pocrvenela. Zbog njih se osećala, nekako, jeftinom. Krivom. Kako je uopšte mogla da posumnja u taj poljubac, da toliko potceni čoveka koji ima ozbiljne namere?)
Sledeće večeri ga je upoznala sa roditeljima. „Želim da se oženim vašom ćerkom“, rekao im je. Otac je bio zaprepašćen. Okrenuo se ka Ireni i obratio joj se: „Mačkice (tako je zvao, zbog čega bi pred prijateljima često pocrvenela), zar ne misliš da je to prebrzo?“ pitao je. „Poznaješ ga tek dva meseca. Brak je krupan korak u životu, sačekaj još malo. Čemu žurba?“
Bila je nestrpljiva i zaljubljena devojka. I sama iznenađena iznenadnom prosidbom, i to tako staromodnom, prkosno je odgovorila da je Saša baš ono što je tražila – njen princ na belom konju. Majka je odvela na stranu, postavila za kuhinjski sto, gde su uobičavale da vode ono što su nazivale „ženskim razgovorima“, i zabrinutim glasom pitala zašto baš on, zašto baš neko ko je toliko stariji … Ireni je i sama činjenica, da je neznatnih petnaest godina razlike trn u oku njenih roditelja, bila smešna, takoreći neverovatna. Nikada o njima nije razmišljala kao o „zatucanim“ ljudima. „Zar je to važno?“ pitala je mamu. „Zar si ti o tome razmišljala kada si se zaljubila u tatu? Meni ne bi smetalo ni da je Saša dvadeset godina stariji…“ Napokon, majka je, jasno i glasno, izjavila kako joj se Saša ne dopada. Ni sama nije znala zašto; eto, imala je neki čudan predosećaj, intuiciju … „Da, zaista je lep čovek… Ali… isuviše slatkorečiv. Možda treba još malo da razmisliš“ – rekla joj je, a Irena je, istog trenutka, njene reči odbacila kao nekritički sud posesivnih roditelja, koji osećaju da gube svoju malu devojčicu, ne mireći se sa činjenicom da je odrasla i da će otići od njih.
 
Venčanje je bilo skromno: Irenini roditelji (uplakana mama i izveštačeno dobro raspoložen otac) i kumovi, na brzinu odabrani u komšiluku. Njena najbolja prijateljica nije došla. Dva dana pre toga su se posvađale. Sedele su u kafiću i Milena, koja je upravo raskinula sa svojim dečkom, satima se svesrdno trudila da ubedi Irenu da odustane od venčanja. Videla je Sašu samo jedanput.
„Ti si luda“, rekla joj je Milena tada, nervozno paleći cigaretu za cigaretom, „upropastićeš sebi život … Tip dobro izgleda, ali, ako ti se toliko sviđa, mogli ste da provedete dve-tri noći zajedno i da se na tome završi. A ti još nisi ni spavala sa njim. Ne poznaješ ni njegovo telo, a kamoli dušu. Ništa ne znaš o njemu, osim onoga što ti je sam ispričao.“ Irena je smatrala da to nije nikakav argument. „Volim ga“, odgovorila joj je, „a ti si, jednostavno, ljubomorna. Misliš da su svi muškarci idioti, kao taj tvoj…“
Milena se, uvređena, okrenula i otišla.
Irena zaista nije mnogo toga znala o Saši. Iako govorljiv, na priči o sebi je štedeo. U njegovom životu, kako joj je jedanput napomenuo, nije bilo nikakvih velikih ljubavi, nikakvih pogubnih strasti, nijedne „bivše“ koja je na njega utisnula pečat. Bilo je, kako reče, par promašenih veza, ali, ništa značajno… ništa što bi sakrio od nje, svoje velike i jedine ljubavi.
Njegova majka, uspravna koščata žena sa gipkim telom hrta, bila je jedina spona između Saše sada i Saše nekada. Irena ju je videla samo jedanput, pre venčanja. Buduća svekrva je bila srdačna i poklonila joj starinski, porodični, srebrni prsten sa plavim kamenom („za ženu koja će usrećiti njenog sina“, kako je rekla). Dopale su se jedna drugoj. Irena je slušala hvalospeve o Sašinom pokojnom ocu, gledala album sa porodičnim fotografijama: Saša kao beba, Saša u prvom razredu osnovne škole, Saša na maturskoj večeri… Za vreme posete, on je bio pažljiv prema majci, gladio je po drhtavoj ruci i zaogrtao je šalom koji bi, povremeno, skliznuo sa staričinih leđa. Ipak, kada su odlazili – okrenuo se od majčinog poljupca. Ireni se učinilo da je na njegovom licu videla gađenje. „Zašto nisi dozvolio da te poljubi?“ pitala ga je, kad su izašli napolje. Samo je odmahnuo rukom, kao da je hteo reći kako njeno pitanje ne zaslužuje odgovor. Bio je to čudan gest, taj pokret rukom, i Irena je primetila kako se Sašine oči zamagljuju nekom senkom.

U pola tri je usisivačem pretrčala preko sve četiri sobe. Zatim je pažljivo obrisala prašinu, zategla prekrivač na bračnom krevetu i promenila vodu u posudi sa cvećem. U kupatilu se najviše zadržala, ribajući klozetsku šolju finom žicom, koja joj je ostavljala minijaturne, peckave ogrebotine na rukama.
Saša je sada radio i subotom – barem joj je tako rekao, a ona se nije usuđivala da ga pita bilo šta o novom nameštenju na koje je postavljen. Često je dolazio kući tek uveče, i nije mu padalo na pamet da objasni zašto se toliko zadržao. Uostalom, Irena ne bi imala ništa protiv ni da je radio svih sedam dana u nedelji. Od pre nekog vremena njegovo fizičko prisustvo predstavljalo je neposrednu, životnu opasnost.
Počelo je mnogo ranije – nagoveštajima koje ona sebi nije htela da prizna. Možda, čak, od prvog trenutka njihovog poznanstva. Ali bila je zasenjena njegovom lepotom i načinom izražavanja, uglancanim, punim rečitih fraza. Nikada do tada nije upoznala takvog muškarca. Pored njega se osećala sićušnom, ženstvenom, zaštićenom. On je bio čovek koji joj, do tančina, poznaje dušu i misli. Pre nego što bi stigla nešto reći, Saša bi je pročitao i završavao njene rečenice. Pravio je aluzije, a ona se, u toj igri rečima, nikada nije dobro snalazila.
Kada se Irena posle venčanja preselila u njegov stan i nakon što je, iste večeri, puna velikih iščekivanja, najzad ušetala u spavaću sobu – raspuštene kose, obučena samo u beli satenski kombinezon, utrnulih bradavica koje su izgledale kao da će probušiti tanku tkaninu – Saša je bio zadivljen. „Dođi ovamo“, rekao je promuklo, i potapšao rukom po krevetu.
Legla je pored njega i skinula se. On je dugo proučavao, bez ijednog dodira. Irena je mislila da će svisnuti od želje. Približila mu se da ga poljubi, a on se iznenada odmakao. „Irena“, kazao je hladno, prvi put ne rekavši Princezo, „smrdiš na cigaretu. Ako ti je baš toliko stalo do seksa, idi i operi zube.“
Bila je preneražena i ponižena. Odjurila je u kupatilo i tamo dugo ostala, plačući. Stvar je bila u tome što je tog dana – uzbuđena činjenicom da je postala Sašina žena, posle dugo vremena apstinencije, popušila samo jednu. Krišom, da on ne vidi. Posle nje je oprala zube dva puta i proverila oseća li joj se dah na duvan. Pitala se: nije li to samo njegov bedan izgovor? Možda je nije želeo, možda ga njena spoljašnost ne uzbuđuje dovoljno? Ili je vešto skrivao tajnu o svojoj impotenciji?
Vratila se u sobu. Saša je već spavao, blaženog izraza lica – baš kao da se ništa nije ni desilo, kao da ga uopšte nije mučio njihov mali sukob. Negde, u dubini srca, tištala ju je Sašina uvreda i osećala se razočaranom zbog njegove netaktične primedbe, ali, bila je spremna da oprosti. Konačno – volela ga je. Ne bi dopustila da joj jedna takva sitnica, kao što je glupa cigareta, upropasti brak.
Nije mogla da zaspi i, oko jedan posle ponoći, otišla je u kuhinju, otvorila frižider i pojela ostatke svadbenog kolača. Tek tada se smirila i vratila u krevet, čvrsto rešena da prestane sa pušenjem.
Ujutru mu je saopštila svoju odluku, plačnim, pokajničkim glasom. Bez reči je odveo u spavaću sobu i obljubio. Vodili su ljubav strastveno, onako kako je zamišljala da će biti njihove prve bračne noći. Ako je zbog ovoga trebalo da ostavim pušenje, vredelo je – pomislila je.
Saša je manipulisao njenim telom, obrtao je kao lutku, menjao položaje, vešto odgađao njen vrhunac, svaki put kada je bila na samoj ivici. Kroz trepavice je pokušavala da dokuči kakav je to čudan izraz njegovih očiju… ili joj se samo pričinilo kako mu je lice postalo ukočeno i hladno, gotovo poput maske. Pogled mu je bio odsutan, kao da te oči zure kroz nju. Šaputala je, u naletima strasti, njegovo ime, željna da čuje neki odgovor iz dna Sašinog bića, neki ljubavni uzdisaj, jecaj, reč – bilo šta. Na kraju je bila iznurena. „Moli me“, rekao je, poklopivši joj, odjednom, oči svojim dlanom, „moli me…“ I molila ga je, ne videvši ništa loše u tome.
Kasnije, kada joj je okrenuo leđa, pribila se uz njega, u iščekivanju nežnih reči. Hvala bogu, pomislila je, nisam frigidna. Sve je u redu sa mnom. Htela mu je priznati kako nikada ništa slično nije osetila ni sa jednim muškarcem (od ukupno trojice, sa kojima je do tada bila), žudela da doživljaj zapečati poljupcem zahvalnosti. On je odgurnuo. „Nemoj“, kazao je, „ne podnosim kada mi neko uzurpira prostor. Uostalom, bilo je dosta za danas.“
Ležala je na svojoj strani kreveta, sa osećanjem da joj je nešto ukradeno. Ono, što joj je tada palo na pamet, bili su stihovi Silvije Plat, koje je davno pročitala:
Nisam želela nikakav cvet, želela sam samo
Da okrenem dlanove nagore
I budem sasvim prazna.
 
U narednih par meseci upoznala je njegove navike, ritam, karakter. Ujutru je odlazio na posao i zahtevao da ga čeka spremljen ručak, sređena kuća. Prašina ga je izluđivala; bio je u stanju da prevlači prstom po predmetima u potrazi za prljavštinom. Bilo je bezbroj drugih, naoko sitnih ali uvredljivih Sašinih opaski: „nemaš ti pojma, Irena“, „ne raspravljaj sa mnom“, „ćuti dok JA govorim“ i sličnih. Njegov ego stavljao je tačku na svaki razgovor. Ponos joj je govorio da se usprotivi, i nije da nije pokušavala, ali, on je bivao još zajedljiviji. I tako je, konačno, zaćutala. Prepustila se njegovim svakodnevnim tiradama, shvativši da Saši nije potreban drugi učesnik u diskusiji. Do tada je već bila naučila da njegov jezik nije uvek stilski doteran, te da ona sama nije uvek Princeza ili Dušica (tako je nazivao kada je bio dobro raspoložen), već i Irena (kada je ljut). To Irena je iz njegovih usta zvučalo opako, zastrašujuće, preteći, i redovno nagoveštavalo jednu od Sašinih tirada. Vremenom, shvatila je kako je u tim, u početku sitnim zađevicama, Saša isključiv i samodovoljan. Njegova reč je bila poslednja.
On je nju – slutila je Irena – smatrao glupom. Kako bi, inače, mogla protumačiti njegovo svakodnevno, sarkastično pridikovanje po pitanju najbanalnijih stvari, koje su se podrazumevale? Tumačio je naglas – kao da ona nije u stanju sama da razume – sve što bi pročitao u štampi; komentarisao i objašnjavao, tonom razočaranog tutora kome je dozlogrdio maloumni štićenik. Tako je, kako ja kažem. Ti ne shvataš. Uključi mozgić, Irena.
Nije znala čime je zaslužila takvo Sašino mišljenje.
Zar JA glupa, nekadašnji đak generacije, student sa prosečnom ocenom devet? – razmišljala je.
Kada su joj, konačno, ponudili posao profesorke istorije u jednoj osnovnoj školi, i to na određeno vreme, na sve načine je odvraćao od toga. „Odluči da li ćeš biti supruga, domaćica i majka, ili ćeš, za crkavicu, trošiti vreme i živce u uzaludnim pokušajima da decu zainteresuješ za svoj predmet.“ „Ali, ja želim da radim“, odgovorila mu je. (Prećutala mu je potrebu da želi i sama da zarađuje, makar to bila crkavica). Mrko ju je pogledao: „Čini šta hoćeš, ali, dozvolićeš, ipak, da sam ja iskusniji, stariji, a osim toga, umem da procenim šta je za tebe bolje… Uostalom, nisam tražio ženu koja će po ceo dan biti van kuće.“
Pitala bi ga da li on vidi dalje od svog nosa – pitala bi ga, ali se ipak nije usuđivala. Još uvek ga je volela. Očekivala je da će ga izmeniti svojom ljubavlju, kao što je ona, zbog njega, promenila svoj način života. Nadala se da će iščupati taj komadić leda zabijen u njegovo srce. Baš kao u bajci o Snežnoj kraljici: ona je bila Gerda, a Saša – Kaj.
Na kraju je odustala od zaposlenja. Prihvatila je to, ne kao sopstvenu žrtvu, već kao kompromis. Tako će Saša videli KOLIKO ga volim i da sam spremna SVE učiniti za njega, razmišljala je. Možda je to samo neki test, kroz koji me je naterao da prođem, posle koga će mi reći kako nije ozbiljno mislio. Ali, to se nije dogodilo. Činjenicu da je odustala, on je primio hladno, kao nešto što se, samo po sebi, podrazumeva.
Majci, tada već bolesnoj, nije ništa rekla, ali ocu jeste. Potpuno neočekivano, razgoropadio se. „To ti je onaj utuvio u glavu.“ Nije hteo ni da izgovori Sašino ime. Lagala ga je, tvrdila da njen muž nema ništa sa njenim izborom. Ali otac je, naglo ostareo, umoran od bdenja kraj postelje njene majke i očajan zbog neminovnosti smrti žene koju je još uvek voleo istim žarom, šapnuo u telefonsku slušalicu: „Beži od njega, Irena, beži dok se ne navikneš.“
Tata, bio si u pravu. Navikla sam se. Pet godina u kavezu dovoljno je da ptici zakržljaju krila, pomislila je ove majske subote.

U pola četiri, Irena se presvukla u teget haljinu sa belom kragnom. U njoj je izgledala kao prestarela srednjoškolka, ali, Saša je voleo da ga ona dočeka u takvom izdanju. („Jednostavnost, princezo, a ne vulgarna razmetljivost – to je ono što očekujem od svoje žene.“) Stavila je bledunjav ruž, jedva vidljiv, tek toliko da pokrije ispucale usne. Iza uha je prsnula kap „Šanela 19“. Kosu je rasplela i ponovo uplela u strogu pletenicu, vezavši je na kraju crvenom pantljikom. To je bio jedini luksuz koji je mogla sebi priuštiti – ta tračica, prasak vrišteće crvene boje, kao tanak mlaz krvi koji joj se sliva niz leđa.
Krv.
Prvi udarac je „zaradila“ – vrlo dobro se sećala – posle šest meseci zajedničkog života. Do tog trenutka već je bila naslutila da će se to, kad-tad, dogoditi. Postojali su opominjući znaci: podrhtavanje Sašine brade, grč vilice, mrki pogled u naletu neke bezrazložne ljutnje. Jednog dana, kada je došao kući vidno nervozan, ošamario ju je. Pljuska se za njeno lice zalepila iznenadno i žestoko. Nikada u svom dotadašnjem životu nije dobila šamar. „Skini taj osmeh sa lica, Irena“, proškrgutao je. Pokušala je da protestuje; nije uopšte razumela šta je zgrešila. „Sklanjaj mi se sa očiju“, rekao joj je, „i nikada više da ti nije palo na pamet da mi se tako sarkastično smeškaš! Inače …“ Pobegla je u svoju sobu i tamo satima plakala, očekujući Sašu da se pojavi sa nekim objašnjenjem i izvinjenjem. Pitala se šta mu je značila ta preteća reč „inače“. Tada nije mogla znati da će već, koliko sutradan, ona označavati samo tri tačkice, pauzu pred kišu udaraca. Uvek je postojao neki razlog: „Previše si se zadržala u kupovini“, ili, „Ručak se ohladio.“ Vremenom, više se nije ni trudio da obrazloži svoje postupke. Oni su, nekako, postali deo svakodnevnice.
Ozbiljne batine dobila je jedne večeri, kada mu je, puna prkosa, sasula čašu vode u lice. Rekao joj je da je glupa; nazvao je nesposobnom tatinom ćerkom, koja čak ne ume da spremi ni pristojan obrok. U Ireni je nešto puklo: sav nagomilani bes je proključao, ne ostavljajući ni najmanju mogućnost da ga iskontroliše. On je skočio sa stolice, opržen kao da ga je posula kiselinom, i pojurio ka njoj. Lice mu je bilo iskrivljeno u užasnu grimasu, poput psihopate iz horor filma, koji se sprema da ubije. Potrčala je do sobe i pokušala da se zaključa ali je njen muž, razjaren, skoro odvalio masivna vrata, odbacivši je svom silinom na pod. Polako je skidao kaiš sa pantalona i obmotavao ga oko šake. Osmehivao se, ali mu je osmeh bio preteći, poput onog sa slike iskeženog vuka, iz priče o Crvenkapi, koju je pamtila iz dečije slikovnice (bija-baja-buf, trif-traf-truf … uhvatio sam te, sad si moja!). Remen je Irenu podsetio na zmiju, koja se uvija i preteći palaca jezikom u obliku sjajne, metalne šnale. Kopča joj je zaparala obraz; osetila je kako joj se tople kapljice krvi slivaju niz vrat. Instinktivno se zaklonila rukama. „Saša, ne … NE LICE!“ povikala je, ali je, odmah potom, osetila udarac po nadlaktici. Usledio je jedan žestok, po butini, i drugi, slabiji, po stopalima. Pala je na pod. „To ti je za nauk – da shvatiš ko je ovde gazda“, rekao je, i u njegovom glasu je osetila kako mu je bes splasnuo, kao da je izgubio snagu posle popodnevne rekreacije.
Izašao je iz sobe bučno, zalupivši vrata i okrenuvši ključ u bravi. Bolje i to, nego da moram da budem u njegovom prisustvu, pomislila je.
Ustala je i prišla ogledalu. U hodu se blago zateturala, ali nije toliko pridavala značaja bolu u nozi, koliko onome na licu. Bila je zaprepašćena svojim odrazom – obraz je bio natečen, a podliv se širio od uha ka korenu nosa. Šta reći, ako me neko pita? Pala sam niz stepenice, udarila se o vrata, pregazio me kamion?
Oko ponoći, Saša je otključao vrata. Nije progovorio ni reč. Čim je legao, utonuo je u san. Polako se zavukla u krevet do njega i posmatrala ga. Pored nje je spavao neprijatelj. To usnulo lice, tako opušteno, izgubilo je izraz strogoće i surovosti, kakvo je na javi imalo. Crte su se ublažile, omekšale; njen muž bio je, gotovo, opet lep i u njoj nakratko izazvao nežnost. Ali, ne dam se prevariti. U osnovi je sadista, koji me maltretira, zaključila je.

„Ah, nije to ništa …“, govorila je, sasvim vesela, kada bi se videla sa roditeljima, „užasno sam trapava… Okliznem se, udaram o stvari … Znate kako sam oduvek bila nespretna…“
U njihovom prisustvu, Saša je bio pažljiv, nežan, glumio zabrinutost.
„Moja Princeza je takva: uvek žuri, ne pazi na sebe. Stalno je opominjem da se pričuva…“, rekao bi ljubeći je, pred njima, u ruke ili kosu.
Da li su ikada poverovali u tu priču, nikada nije saznala; trudila se da ih što ređe viđa, pod različitim izgovorima.
Ali, ni to nije bilo ono najgore…
 
Na početku braka, pre krvi, on ju je analizirao. Voleo je to da radi – da tumači njene pokrete, gestove, postupke, način razmišljanja. Bilo je zabavno i otvarala mu se kao knjiga, srca punog ljubavi. Jednog dana je zapitao: „Čega se plašiš?“
„Da ćeš prestati da me voliš“, odgovorila je mazno, privijajući se uz njega.
Nasmejao se. „O tome ne treba da brineš. Mislio sam na konkretnije stvari: bolest, smrt…“
To je bilo ozbiljno pitanje o kome je morala da razmisli. Jedino čega se, u tom trenutku, mogla setiti, bilo je kako se plaši da će izgubiti Sašu. Nije strahovala od prirodnih kataklizmi i umiranja: to je bila neminovnost, poredak stvari na koje nije mogla uticati svojom voljom.
„Ah, da“, pade joj na pamet, „bojim se insekata. Paukova.“ Pri samoj pomisli na mala, odvratna stvorenja, koja gmižu svojim dlakavim nožicama, naježila se.
On je ispitivački pogledao. „Zašto?“ pitao je, a u očima mu je razaznala neki bljesak, neku – kako je njoj u tom trenutku izgledalo – šeretsku iskru.
„Ne znam. Valjda zato što me je, jednom, dok sam bila mala, ubola pčela. Bolelo me je ali sam se više plašila dok je zujala pored mene. Obletala mi je oko glave, ustremljivala se na moje lice, a ja sam plakala i mahala rukama kao luda.“
Zamislio se. „Za svaki strah ima leka“, rekao je ozbiljno. „Treba ga lečiti dok ne pređe u fobiju.“
Irena nije mislila da je njen strah bolestan. Koliko se sećala, sve njene drugarice su vrištale kad bi, na primer, u studentskoj menzi, u hrani otkrile po koju crknutu bubašvabu; manje zbog zagađenog ručka, a više zbog odvratnosti da bi mogle dotaći bubu, makar ona bila mrtva. Zajedno bi, uz ciku i vrisku, bežale iz prostorije u kojoj je bilo letećih insekata. Uvek bi se našao neki mladić da otera uljeza.

Sutradan, Saša joj je poklonio broš u obliku sićušnog pauka od ćilibara. Prikačio ga je na rever njene jakne, a Irena je imala osećaj kako će joj taj mali stvor, sa nožicama od zlata, svakog časa poskočiti na lice. Bio je to, zaista, lep komadić nakita i znala je da njen muž ima dobre namere ali, nekako, nije mogla da se otme utisku kako je poklon bio potpuni promašaj.
„Sviđa li ti se?“ pitao je Saša.
„Da“, slagala je.
Narednih dana je insistirao da stalno nosi broš i proučavao izraz na njenom licu kad bi joj ga zakačio na kragnu. Irena se, do tada, već bila navikla na činjenicu da nosi pauka kao ukras.
Par večeri kasnije, dok su, posle vođenja ljubavi, ležali, Saša je naglo skočio iz kreveta. „Princezo, imam nešto za tebe“, rekao je, otišao u kupatilo i odatle izašao sa nečim u stisnutoj šaci.
Imala je loš predosećaj. Daj bože da opet nije neki broš. U obliku pčele, na primer … To zaista ne bih mogla da podnesem…
„Nije nakit“, rekao je on, kao da joj čita misli. „Zažmuri i ispruži ruku … U stvari, ne, samo zažmuri …“
Bila je gola, opušteno opružena na svilenkastom čaršavu. U stomaku joj je još uvek poigravalo od strasti, telo joj je bilo još uvek vlažno od znoja, a udovi utrnuli od gibanja po krevetu. To je moj muž, čovek koji me voli. Sve bih učinila za njega, mislila je. Zašto bih se plašila? Maločas me je ljubio; šta se to sa mnom događa?
Zažmurila je i prepustila se. Osetila je Sašinu ruku, kako joj miluje nogu, klizi po stomaku i spušta se na njene grudi. Njegovi prsti su se, zatim, povukli. Osetila je blago golicanje po bradavici.
„Možeš da otvoriš oči“, prošaputao je muklo.
Lagano je raskrilila trepavice i pogledala u pravcu svojih grudi. Iz grla joj je izleteo vrisak. Bubašvaba! Po njenom telu je gmizala odvratna, velika bubašvaba!
Saša je stajao pored kreveta i smešio se.
Stresla ju je sa sebe i odjurila pod tuš. Dugo i grubo je trljala telo sapunom i vrelom vodom, ne bi li sprala gadan osećaj koji su, na njenoj koži, ostavili pipci insekta. Sa njim nešto nije u redu, pomislila je, kroz suze. Ovaj eksperiment sa bubom nije bio isti kao onaj, kada joj je, kao maloj devojčici, jedan rođak, vršnjak, stavio žabu u džep. Zar njen Saša? Onaj, za koga je mislila kako ni mrava ne može zgaziti? Zar baš to voli? Da li je to njegova grozna tajna: neprirodna potreba da nanosi bol? Kakva je to ljubav – pomislila je – gde je tu nežnost o kojoj je sanjarila? Zar je zadovoljstvo mučiti, povređivati nekog koga voliš?
Ni to nije bilo ono najgore…
Najgora je bila usamljenost. Bila je to surova, prinudna samoća, u kojoj nije imala s kim da podeli ni misao, ni bol.
 
U četiri je Saša pozvonio na vrata. Do tada je jučerašnji ručak bio podgrejan, oplemenjen salatom i serviran na trpezarijskom stolu. Irena je progutala drugu tabletu „Flunirina“ (jedna ujutru, da razbistri mozak; druga, za koncentraciju; uveče „Lorazepam“ ili „Formidal“ za uspavljivanje). Pridržala mu je sako. On je nju mlako poljubio u obraz.
„Umoran sam, Princezo, mnogo sam umoran“, kazao je. „Uopšte nisam gladan. Ono što mi sada treba, to je topla, mirišljava kupka.“
Pretrnula je od tih reči. Dobro je zapamtila događaj od pre par meseci, kada je od nje tražio da mu pripremi kadu: zahtevao je da se i ona skine. Sećaće se toga do kraja života: on joj brije noge, dlačice ispod miške … celo telo, ne kvaseći brijač nijednom. Žilet zapinje po njenoj koži, peče je; Sašini pokreti su sve brži, a pritisak njegove ruke sve jači. On je duboko skoncentrisan na posao koji obavlja, i na usnama mu igra zagonetan poluosmeh. „Dopada ti se ovo, zar ne?“ pita dubokim glasom, prelazeći brijačem preko njenih prsa. Irena ne sme da se pomeri; hladna oštrica je preblizu i misli da će je iseći, čak i ako samo udahne. Gleda je kritički, posmatra sa svih strana: „Imaš preuske bokove. Grudi su ti male. Više volim velike ili one, taman po meri moje šake. Noge ti nisu jača strana: malkice su krive.“ Zatim uzdiše: „Nisi baš neka lepotica. Vreme ostavlja tragove na tebi – koža ti je izgubila elastičnost. Evo: ovde i ovde.“ (Štipa je za stomačić i pregib na zadnjici.) Posle zajedno ulaze u kadu. On joj gura glavu pod vodu, kako bi osetio njene sapunjave, glatke usne na sebi. Drži je čvrsto, a ona ubrzava rad jezikom, razmišljajući o tome koliko dugo čovek može izdržati bez vazduha.

Napunila je kadu i sipala mirišljavu so. Saša je ušao za njom u kupatilo. Bio je potpuno nag. Još je dobro izgledao, mada se približavao pedesetoj. Ali, Ireni to ništa nije značilo; činilo joj se da nijedno muško telo više nikada u njoj neće izazvati ništa drugo, sem odvratnosti i straha.
Kasnije, dok je on, opušten, ležao u kadi poput nekog Ramzesa na svom tronu, a ona na sebe navlačila haljinu, rekao joj je: „Uskoro ću uzeti godišnji odmor. Bićemo stalno zajedno, Princezo. Deset dana, petnaest … ceo mesec, ako treba. Videćeš kako će nam biti lepo.“ Poslednju reč značajno je naglasio.
Irena se naježila. Lepo? Kad mi je poslednji put bilo lepo?
„Vodićemo ljubav.“
Saša, ljubav je samo zakržljala reč za osećanje koje nisi upoznao, pomislila je.
 
3.
LEPTIRICA


Sonjino jutro započelo je rano, pre nego što su se ostali probudili. U nekom iznenadnom poletu, odlučila je da učini nešto samo za sebe. Kao prvo: dugotrajno tuširanje, bez obaziranja na to da li će iza nje ostati dovoljno tople vode. Naizmenični mlazevi tople i hladne, koji poboljšavaju cirkulaciju i čine kožu elastičnom. Grudi izložiti vodenoj masaži, kako bi povratile čvrstinu. Depilacija. Možda skraćivanje kose (uvek je bila vešta u baratanju makazama); rado bi opet nosila šiške, makar joj se podsmevali kako to nije za njene godine. Volela je mahagoni-crvene tonove; da je pri ruci imala bočicu farbe za kosu, sigurno bi je upotrebila. Zatim manikir. Nokti su joj bili dovoljno dugački i lepo oblikovani da bi se mogli namazati, na primer, nijansom trule višnje. Čupanje zapuštenih obrva; vraćanje onog zavodljivog, tankog luka, koji je njene oči činio izražajnijim. Mazanje ogrubelih laktova i kolena kremom. Trljanje tela mirisnim mlekom, kako bi bilo mekano na dodir, nevažno čiji.
Potom feniranje i raspuštanje kose, taman toliko dugačke da je golica po ramenima. Šminkanje: malo maskare, otvrdnule od višegodišnjeg stajanja, trunka rumenila i sjajnog ruža boje zrele breskve. I, na kraju – parfem, decentni „Živanši“, rođendanski poklon od ćerki i muža.
Bacanje dronjave kućne haljine u kantu za otpatke. Umesto toga, oblačenje narandžaste majice i svetlih lanenih pantalona. Penjanje na visoke potpetice papuča, koje je prošle godine, pred odlazak na more, kupila za plažu, a koje nikada nije obula.
Činjenje svega, po šablonu koji se mogao naći u bilo kom ženskom časopisu, s uputstvima o „emancipaciji“, tj. osvešćivanju uspavanih domaćica. KAKO PONOVO OSVOJITI MUŽA ili DESET NAČINA BRZOG ZAVOĐENJA – bili su samo neki od naslova iz tih žurnala. U njima su davani saveti, pomoću kojih bi žena mogla dobiti svakog muškarca kojeg poželi: uz crne haltere, kolagenske usne, silikonske grudi ili (za one, bez para za operacije) uloške u prslučetu, umetke za kosu, lažne trepavice, pa čak i papreno skupe parfeme na bazi feromona. Takođe, uz pripremanje afrodizijačke hrane (Svi muškarci su nezasite životinje ili Ljubav ulazi na usta – kako je govorila Sonjina majka): kavijar, papaja, krabe, školjke, avokado, egzotični začini za koje Sonja nikada nije ni čula. Zajedničko brčkanje u džakuziju, masaža eteričnim uljima; jagode sa šlagom, poslužene na bradavicama.
Sve to nije imalo nikakvih dodirnih tačaka sa realnim životom. Sonja ne bi mogla zamisliti sebe kako, razgolićena, gimnasticira sa nekim – makar to bio i njen muž – u džakuziju ili kadi. Nije mogla da dočara ni prizor u kome bi vodila ljubav sa drugim muškarcem. Ona se nije spremala za muža ili ljubavnika. Želela je da uživa u sebi, da stekne samopouzdanje koje je imala nekad. Nije verovala u recepte za ljubav, niti je prihvatala stereotipe.
U tom izdanju – ne naročito revolucionarnom, ali ipak novom – prva ju je zatekla Anja, krmeljava od spavanja. „Mammaaa… Šta si to učinila od sebe?“ povikala je, sudarivši se sa njom na vratima kupatila. Sonja se ogledala u njenim očima, strepeći od strašnog suda jedne kritične petnaestogodišnjakinje. „Super izgledaš“, rekla joj je ćerka, „bilo je već vreme da uradiš nešto po pitanju imidža.“
„Deluješ mlađe“, dobacila je Mia, zvireći, polugola, kroz odškrinuta vrata svoje sobe.
Stevan se poslednji probudio. Sonja je skuvala kafu i odnela mu u sobu. Sela je na rub njihovog kreveta, držeći poslužavnik u krilu. Bio je još uvek mamuran od sna i kratkovido čkiljio u nju. Dodala mu je naočare. Osećala je kako joj udovi trepere, kao onda kada je pred drugaricama probala matursku haljinu i iščekivala ocenu svog izgleda. „Nešto lepo miriše“, promrmljao je. „Valjda kafa“, odgovorila je, nadajući se da on misli na parfem, koji se širio iz topline njenog dekoltea. „Da“, rekao je.
„Palo mi je na pamet kako bismo ovog leta mogli otići u neku banju“, nastavio je, srčući kafu, „da malo promenimo… Ne moramo baš svake godine na more… A i jeftinije je.“
Razočaranje je zapljusnu poput kofe hladne vode. Ona sada nije želela da sluša njegove planove za letovanje, bilo ju je baš briga kuda će i da li će putovati. Zajedničko pijuckanje toplog napitka nije joj pružalo užitak kao inače. Čekala je da on primeti promenu na njoj. Ali, Stevan je zamišljeno ćutao, u mislima odlutao ko zna gde. „Reci mi“, progovorila je, trudeći se da iskontroliše drhtanje glasa, „da li ti jutros izgledam drugačije?“
Začuđeno je pogledao kroz debela stakla naočara. „Promenila si frizuru“, kazao je.
„Još nešto?“
Odmerio je pogledom. „Obukla si moju majicu.“
„Aha.“
„I namazala si nokte. Prsti ti izgledaju kao da si ih umočila u sok od cvekle. Ili višnje.“
Nadurila se.
On se glasno nasmejao: „Sad me podsećaš na Anju kada se ljuti. De, de… Samo sam se šalio. I, mirišeš na „Živanši“.“
Ali, njegove reči nisu imale efekat kome se nadala. Nije je obasuo komplimentima (Draga, jutros divno izgledaš; Podmladila si se, ili, Mogao bih se ponovo zaljubiti u tebe). Nije je čak ni dotakao.
„Konačno izlaziš iz faze depresije“, dodao je.
„Ne analiziraj me.“
 
Pokupila je prazne šoljice od kafe i ubacila ih u lavabo, već prepun prljavih tanjira koji su ostali posle Anjinog i Mijinog doručka. Njene ćerke nedelju su doslovce shvatale kao neradni dan. Sonji je mračno palo na pamet kako za nju ne postoji nijedno crveno slovo u kalendaru, niti bi bila pošteđena ako bi se razbolela. Njena eventualna bolest doprinela bi potpunom kućnom haosu.

Sklupčala se na fotelji u dnevnoj sobi. Želela je da ode negde, sasvim sama, na par dana, kako bi sredila misli. Opet je pokušavala da beži u dremku, ali je sanjarila na javi. Osamdeset treće, kada je, kao studentkinja, upoznala Aleksandra, još uvek se zabavljala sa jednim starijim mladićem, nekim Zoranom. Bio je u nju ludo zaljubljen i nije je ostavljao na miru, dočekujući je, svakodnevno, svojim najnovijim modelom „Volvoa“, ispred fakulteta. Njihova veza je, međutim, umirala. Sonja nije delila Zoranova osećanja, bar ne u tolikoj meri da bi imala stalnu potrebu za njegovim prisustvom. Iako pravnik u nekoj firmi, mladić je bio talentovan za pisanje poezije i posvetio joj desetak haiku pesama, zbog kojih je ona isprva bila polaskana; kasnije, kada je između tih stihova pročitala neku vrstu bolesne opsednutosti, osetila je nelagodu. Postajao je sve posesivniji (Gde si bila, šta si radila, zašto se nisi javila, ko ti je onaj i slično), a Sonja je osećala kako se u njegovom prisustvu guši. Pokušavala je na sve načine da ga se otarasi, isprva glumeći ljubaznost („Suviše si dobar za mene, nisam te zaslužila“), a zatim, kako je on bivao sve tvrđi i zamorniji u svom insistiranju da je zadrži, koristila je druga lukavstva: izmišljala priče o tiraniji oca, koji joj ne dozvoljava da se sa njim viđa (na šta se Zoran samo čudno nasmešio i rekao kako će on to „rešiti“ – a ona se, onda, u panici, zapitala nije li napravila još veći problem). Jedne večeri, u hodniku njene zgrade, skupila je hrabrost i otvoreno mu kazala kako ga ne voli, i nikada nije, zbog čega je Zoran – ta nežna, romantična duša, maestro haiku poezije – nasrnuo na nju, držeći u ruci perorez i preteći kako će joj iseći lice. Da nije bilo komšije, koji se, u kasnim satima vraćao kući, verovatno bi to i učinio.
Dugo nakon toga primala je neobične telefonske pozive; iako se sa druge strane slušalice niko nije oglašavao, Sonja je znala da je to Zoran. Proganjanje je prestalo onog trenutka kada se, umesto nje, javio otac i zapretio da će postaviti „lovca“, koji će utvrditi identitet anonimnog uzurpatora i poslati ga na robiju, ili u ludnicu.
I pre Zorana, bilo je njemu sličnih. Jedanput – momak (čijeg se imena više nije sećala), koji je prećutao činjenicu da je detinjstvo proveo u popravnim domovima. Ona nije imala predrasude po tom pitanju, ali je bila uvređena saznanjem da je takvu stvar sakrio od nje. Drugi put – alkoholičar. Izuzetno druželjubiv i zabavan, širio je oko sebe ono što je Sonja nazivala „pozitivnom energijom“. Nije ni primetila njegove sklonosti, sve do jedne noći u njegovom stanu, kada se iznenada probudila i otkrila da on nije pored nje. Čekala ga je, šćućurena pod pokrivačem, a on se, nakon pola sata, ušunjao u sobu i, potpuno obučen, legao u krevet, šireći oko sebe miris alkohola. Ujutru, dok je hrkao, zavirila je u njegov plakar i tamo pronašla gomilu praznih „bombica“, koje su joj, u trenutku, odgonetnule misteriju mladićevog uvek dobrog raspoloženja. Otišla je iz stana i više nikada nije odgovorila na njegove pozive. Tek posle nekoliko godina čula je da je, u dvadeset osmoj, umro od ciroze jetre.
„Ti si kao noćna leptirica, koju privlači svetiljka“, rekla joj je drugarica. „Uvek si sa nekim problematičnim. Samo pazi da ti svetiljka ne sprži krila.“
U tome je bilo istine. Sonja ni sama nije znala kako je sve počelo, i da li je ona magnet za takve tipove, ili oni za nju.

Prvi, koji je izleteo iz šablona, bio je Aleksandar. Povremeno ga je viđala kako se muva ispred Ekonomskog. Vrlo zgodan, visok, crn, dobro građen – baš po njenom ukusu. Raspitivala se o njemu, ali, osim činjenice da je dve godine stariji, i već na postdiplomskim studijama, ništa naročito nije saznala. Te, osamdeset treće, nabasala je na njega na žurci kod koleginice s faksa. Izbliza je izgledao još privlačnije. Sasvim različit od svih ostalih muškaraca s kojima je bila; okružen devojkama, šarmantan, veseo, bez ikakvih nagoveštaja tamne strane. Potpuno ju je oborio s nogu.
Nije je ni pogledao.
Sama činjenica da ona – takva kakva jeste, riba broj jedan u svom kraju, san mnogih mladića, devojka bez očite mane – ne budi njegovo interesovanje, za Sonju je bila pravi izazov. Slast te igre postala je najzbudljivija i, ujedno, najbolnija stvar u njenom životu. Čak i kasnije, kada su se, posredstvom njene koleginice ponovo sreli i počeli da se druže, on nije pokazivao ni najmanji znak dopadanja. Ćaskali su o neobaveznim stvarima, odlazili zajedno u kafiće i diskoteke i, taman kada bi Sonja pomislila kako će ih romantična atmosfera ili sentimentalna muzika spojiti u zagrljaj, Aleksandar bi sreo ili prepoznao neku davnašnju poznanicu, izvinjavao se Sonji što mora da ide i nestajao u društvu druge devojke. „Baš mi je neprijatno što sam te onako ostavio“, pravdao bi se dan-dva kasnije, „ali nisam mogao da je odbijem. Znaš, nismo se dugo videli…“
Glumila je razumevanje. Nije mu bilo neprijatno MENE da ostavi, mislila je, ja sam mu niko i ništa…
 
„On je običan kreten“, govorila je koleginica, koja je znala za njena osećanja prema Aleksandru. (Do tada su Sonjine emocije prerasle u ludu zaljubljenost, zbog koje je kod kuće plakala u kupatilu, preklinjala nebo da se sruši na nju, držala iscrpljujuće dijete, satima ležala budna u krevetu, poigravajući se svojim telom, krišom gutala sedative, povremeno popušila neki džoint, pala na tri ispita, markerom ispisala njegovo ime na stomaku, vežbala jogu kako bi postigla nirvanu – jer za nju nije bilo mira otkako ga je prvi put ugledala.)
Čežnja je trajala pune dve godine. Iako se zabavljala sa drugim mladićima, imala je osećaj da je u nekom prisilnom celibatu. Njeno telo nije odgovaralo ni na jedan stimulans, osim onda, kada bi u mašti dočarala da je sa Aleksandrom. Sva ta davanja, maženja, ljubljenja, ništa joj nisu značila. Svojski se trudila da se zaljubi u drugog. U svakom je tražila delić Aleksandra. Neko je imao Aleksandrove oči, neko njegov stas, ili oblik njegovih usana… Ali, nijedan nije bio Aleksandar. Iskreno je želela da joj se on zgadi, kako bi njena duša napokon pronašla mir. Zamišljala ga je kako sedi na klozetskoj šolji, smrde mu noge, čačka zube, ima triper ili sidu – ali sve to nije potisnulo privlačne, ponešto lascivne slike o njoj i Aleksandru u krevetu, na nekoj plaži, u strastvenom zagrljaju. Od tolike želje mogla bih da umrem, mislila je, i pitala se da li je normalna, i ima li uopšte razlike između nje i Zorana, koji je ljubav pokušavao da dobije haiku poezijom i perorezom.
Onog leta osamdeset pete, napokon je skupila dovoljno novca kako bi sa drugaricama otputovala u Španiju. Jer, flamenko je bio muzika njenog temperamenta, a svi oni toreadori, utegnuti u baletanski tesne kostime, a ipak tako muževne – Sonjina predstava o apsolutnoj lepoti. Osim toga, volela je vrelo sunce, peščane plaže sa palmama, miris ambre, uzbudljivi ritam kastanjeta i dobovanje cipela španskih igračica, kičerske lepeze, sav taj vatreni, južnjački svet, kakav je upoznala zahvaljujući Hemingveju. O takvoj Španiji je pričala Aleksandru veče pred putovanje. Svesna da je u nadahnutoj priči ponešto i preterala, i da su joj se obrazi zažarili od putne groznice, nije odmah primetila njegovu namrgođenost. „Šta ti je?“ pitala je, a on je odgovorio, neuobičajeno ledenim glasom: „Ideš u Španiju, a ja ostajem u zagušljivom, dosadnom Beogradu.“
Koliko puta je on otišao, okrenuvši joj leđa, i ostavio je samu! Zaboga, ona je odlazila na letovanje i neće je biti svega dve nedelje. I ranije je putovala, pa nikada nije izgovorio nešto slično. Nije razumela šta želi da joj kaže. U Sonji su već bile presahnule sve nade da će se u njihovom odnosu nešto promeniti.
Sedeli su u bučnom kafiću, u kome je atmosfera bila daleko od romantične. Učinilo joj se da na Aleksandrovom licu čita nešto – nešto što do tada nije. Namršten i neraspoložen, nervozno je lupkao prstima po stolu. „Princezo“, kazao je, „mislim da bi sada morala ići kući. Treba da se spakuješ, sutra rano putuješ.“
Primetila je, s čuđenjem, da joj je dao novi nadimak. „Princezo“ je zvučalo bolje nego „malecka“ ili „pilence“, kako je imao običaj da joj tepa. Princeza je ime za suptilne lepotice iz bajki, one, što im smeta zrno graška u krevetu, uspavane, začarane, koje treba poljubiti kako bi oživele.
Ispratio je do zgrade, ne progovorivši više ni reč. Tek kada su se našli u tami haustora, pošto mu je poželela „laku noć“ (očiju punih suza, jer se osećala kao da se zauvek rastaju) i zakoračila na stepenik, uhvatio je za ruku i privukao ka sebi. Okret je Sonju podsetio na tango, jer je bio brz, oštar, iznenadan, skoro grub, a istovremeno ličio na ljubavnički zagrljaj. Staccato: jednu ruku je položio na Sonjino rame, a drugom joj nežno podigao bradu ka svom licu. Gledala je kako se njegove usne primiču njenim – kao na usporenom snimku – a kroz glavu su joj prolazile, brzinom svetlosti, slike koje je već dve godine viđala u svojim snovima, i na koje se već navikla samo kao na pusto maštanje. Aleksandar je, u tim snoviđenjima, bio isto što i lik sa postera, nedostižna filmska zvezda, a sada je stajao tu, pred njom, od krvi i mesa, poput duha iz televizora, koji je proturio svoje ruke kroz ekran i povukao je sa sobom. Legato: ljubili su se, i bilo je lepše nego što je mogla zamisliti. Kao da je u Aleksandrovom zagrljaju plesala, povremeno teturajući pod pritiskom njegovog tela. Izuvijali su svoje udove u dramatičnom gančo pokretu. Šapnuo joj je da ne ide, da ostane još malo sa njim, a Sonja je, mesecima naučena na to mučno iščekivanje (toliko, da joj se ono već dopadalo), pobegla uz stepenice i bez daha utrčala u stan, uplašena od onog što bi se dalje moglo desiti da je ostala sa Aleksandrom.

U Španiji nije prisustvovala nijednom boleru, niti je upoznala nekog toreadora. More je bilo sivkaste boje, mrtvo, i nije mirisalo kao Jadransko. Zaključila je kako je Jelsa lepša od Majorke.
Večernji izlasci su bili veseli, ponešto raskalašni. U nekoj neobjašnjivoj euforiji, Sonja se svakodnevno, već od jutarnjih časova, opijala vinom. Osećala se slobodnom da radi šta god hoće. Nisu postojale nikakve stege koje bi je sputavale; slutila je kako više nikada neće doći u Španiju, niti će videti udvarače s kojima je opušteno flertovala. Sećala se da je, tih ludih noći, mnogo pila, psovala, penjala se na sto u restoranu, povratila salatu od hobotnice u krilo jednog Nemca, zadizala suknju kako bi pokazala koliko je preplanula po butinama, pokušavala da igra flamenko i pala na patos, zalepila kuglu sladoleda na izgorela leđa svoje drugarice (s kojom se posvađala zbog Šveđanina) i još mnogo toga.
Iz Španije je došla sa teškim bronhitisom koji je pretio da se pretvori u zapaljenje pluća. Par nedelja je ležala u krevetu, bolesnija nego što je ikada bila, prisilno odsečena od sveta, uskraćena za telefonska čavrljanja sa svojim drugaricama.
(Putujući tunelima vremena, u njoj je protutnjala sumnja: nije li Aleksandrovo pismo stiglo baš TADA? Kao kroz koprenu prisećala se gomile razglednica, koje je, nakon što ih je letimično pogledala, strpala u fioku… Sigurno se među njima potkrala i koverta. Očiju zamagljenih od temperature, slomljena i pospana, nije je primetila. Kakva ironija, pomislila je, kakva igra sudbine, kakav užasan splet okolnosti!)

Po povratku joj je bilo slađe da mašta o Aleksandru, nego da ga ponovo sretne. Ludilo ljubavi je popustilo. Njena osećanja kao da su prerasla stvarnost i postala deo fantazije. Išla je na Ekonomski fakultet, uredno davala ispite, viđala se sa mladićima, raspoloženija i lepša nego ikada. Obilazila je stara mesta – „Zlatni papagaj“, KST, „Bona fides“ – ali Aleksandar kao da je propao u zemlju. Ponekad bi uveče, u krevetu, zažmurila i pokušavala da dočara njegovo lice. Međutim, ono se mešalo sa drugima, stvarajući sliku nedefinisanog muškarca. Sa njim se grlila, vodila ljubav, no to više nije bio onaj Aleksandar.
 
Kada se zaposlila, a zatim udala i rodila ćerke, nije bilo vremena za maštanje. Sećanje na Aleksandrov lik postalo je nejasno poput belutka koji svetluca i nejasno drhturi na dnu reke. Sve te slatke obaveze u vidu menjanja pelena, noćnih podoja, podgrevanja bočica sa mlekom, sav taj rastući porodični život više nije ostavljao mnogo prostora za sanjarenje. Vremena su bila teška; novinski naslovi svakodnevno su vrištali o ratovima i nasilju u državi. Lepi snovi ustupili su mesto slikama iz košmara, koje su se, mesecima i godinama, smenjivale na televizijskom ekranu. Kada se i taj period završio, svakodnevnica je postala anemična. Tek povremeno bi joj teret frustracija bio pretežak.
Volela je svog muža. Stevan je u Sonjin život ušao kao smiraj posle žarkog, podnevnog sunca; pun nežnosti (ne i razuzdane strasti), tihog razumevanja za njene hirove i povremene histerične ispade. Ali, previše briga, previše neostvarivih želja… previše nerešivih problema, zbog kojih bi se njen um nakratko razulario. Tada bi je obuzimao neki bes, koji je najčešće počinjao tinjajućim nezadovoljstvom zbog prilika na poslu, zbog neplaćenog računa, gomile neopranih sudova koje je zaticala po povratku kući; zaturene minđuše ili smrdljive čarape, nemarno bačene pored kante sa prljavim vešom… i to početno nezadovoljstvo raslo je, postepeno, do neslućenih razmera (uvredljivih reči, koje su iz nje izletale kao rafali, i zbog kojih se posle kajala); podizanja tona, treskanja vratima, pretnji („Videćete kako će vam biti kada, jednog dana, umrem“, ili, „U grob ćete me oterati“ – što su sve bile, Sonji nekada toliko omražene, izjave njene majke). Bes je ličio na trenutno ludilo, i sa njim se nije mogla lako izboriti.

„Šta će biti za ručak?“ muž je prekinuo njene misli.
„Pržićemo jaja“, odgovorila mu je, pomalo drsko.
Značajno je podigao obrvu: „U nedelju?“
Ništa mu nije kazala. Zar je to ručak: pržena jaja? – hteo je da pita; a zašto ne čorbica, pa pečeno meso, prženi krompirići, dve-tri vrste salate, dezert u vidu nekog komplikovanog kolača, za svakog ponešto?… Bilo joj je dosta toga da drži ruke u sapunici i riba zagorele šerpe i lonce; dosta seckanja, mešanja, degustiranja. „Neće ti ništa faliti“, rekla mu je, s izvesnom dozom pakosti, „da malo smanjiš kalorije. Vidi kako ti je izleteo stomak. Zapustio si se.“
„O.K.“, promrmljao je pomirljivo, a Sonja je, zbog Stevanovog tona (kao da je ona bila njegov pacijent) osetila kako joj se u grudima opasno diže onaj stari, dobro poznati talas ljutnje, koji joj je, u deliću sekunde, nabio pritisak u uši. Brojala je u sebi: jedan, dva, tri… sve dok on nije izašao iz sobe. Tada je uletela Anja. „Možemo li napolje, mamice? Vreme je divno, sve zadatke smo uradile… Išle bismo na Kališ…Tata kaže da možemo.“
Samo je klimnula glavom. Niko joj sada nije bio potreban, pa ni ćerke. Ni ona njima nije bila potrebna. Na ovoj tački – Sonja je pomislila – njen život se već završavao, ili kretao ispočetka.
 
4.
CRVENKAPA


Sunce je sijalo kroz navučene zavese, prodiralo kroz prozorska okna, stvarajući zlatne šare po tepihu. Zraci su osvetlili i finu prašinu koja je, poput svetlucavih sitnih konfeta, lebdela po spavaćoj sobi. Za trenutak je pomislila da je ponovo devojčica i da je njen odrasli život samo san. Živela je u Narniji, ili Ozu, i skakutala po Putu od žute cigle, nikako ne uspevajući da pronađe svoju kuću.
Usne su joj bile suve, kao da je, žedna, danima ležala prikovana za krevet. Kroz trepavice je spazila Sašu kako stoji ispred ogledala toaletnog stočića i vezuje kravatu. U tamnom letnjem odelu, onako mrk i visok, podsetio ju je na mršavog vuka. Spremao se za odlazak na posao. Njegovo prisustvo, iako tiho, odisalo je zlokobnošću.

Ponedeljak, njemu mrzak, Irenu je ispunjavao radošću.
Zažmurila je, pokušavajući da zaspi. Nije želela da Saša bude tu kada ponovo otvori oči. Uostalom, pitanje njenog postojanja jedva da je dodirivalo rub ove atmosfere, tako napete i izveštačene. Ona se osećala kao jadna senka, nemi posmatrač života koji je pored nje promicao. Već mrtva. Trideset tri godine ne traju dugo: uskoro će nestati – pade joj na pamet – a u njenim rukama ostaće samo gole niti postojanja.
Ali, kada je opet pogledala, on je još uvek stajao na istom mestu. Njegov odraz iz ogledala ju je posmatrao, a usne se pomicale i oblikovale nečujne reči, upućene Ireni ili samom sebi. „Nisam li moćan?“ govorile su. Polako je ustala i prošla pored njega, kao da je već postala sablast. Otišla je u kupatilo i na dlan stavila tabletu, a zatim još jednu, i progutala ih. Onda je sela na klozetsku šolju i čekala kada će čuti da se za njim zatvaraju vrata od stana. Trenutak, u kome je škljocanje brave potvrdilo da je Saša otišao, osetila je kao kratki predah.
Vratila se u krevet, razmišljajući o onome šta ih sve čeka danas, sutra, za godinu ili dve – već zavisno od toga koliko dugo će izdržati. Nekada se da je sve ovo samo privremen prizor: hladan stan, u kome nije bilo kutka da se u njemu sakrije, njen muž koji je svoje postupke pravdao ljubavlju. („Volim te, Saša … Samo nemoj više ovako, molim te. Boli me, plašim se.“ On je uverava da ljudi, koji se vole, čine jedno drugom svašta jer je, u čistoj ljubavi, sve dozvoljeno. O, da – sve, ama baš sve. I poneki blagi udarac. Ko se bije, taj se voli. Povremeno, kada Irena postane neposlušna, ili prekrši pravila njegovog sveta, mora je kazniti. I to je iz ljubavi.) 
Otupela je. Možda je ranije živela u zabludi smatrajući sebe izuzetnom. Pitala se čemu je poslužilo njeno knjiško znanje i kakav uticaj na stvaran život imaju sve one petice iz osnovne škole i gimnazije, osvojena prva mesta na republičkim takmičenjima iz matematike, nagrađeni literarni radovi, ili devetke i desetke, dobijene na najtežim ispitima. Šta se desilo sa njom: da li je preskočila neku važnu životnu lekciju, zaobišla trenutak u kome se spoznaju istine?
Možda, možda … Hiljadu možda, koji ništa ne znače, osim što zbunjuju.
U svest su joj doplutali njeni, odavno mrtvi roditelji: očev bučan glas, koji devojčica-Irena čuje čim se ujutru probudi, grohot, psovke (izgovorene bez ljutnje), divlja uzbudljivost očevog zavičajnog mentaliteta (koji nije uspela da potisne ni njegova fakultetska diploma, ni život u Beogradu). Majka je, takođe, pripadala tom temperamentnom duhu: uvek vesela, sama boja i pokret; majka pevuši dok mesi kolače ili prostire veš u dvorištu. (Za Vrbicu, mama je oblači u ružičastu, penastu haljinu sa volanima. Kosu joj vezuje mašnom; Irena se opire, jer više voli da joj pada, u slapovima, na leđa. Moli mamu da joj namaže nokte: „Samo sada, mamice, makar na nogama“ i ona vadi bočicu sedefasto-ružičastog laka iz svoje torbice za šminku. „Ti si moja lutkica“, kaže joj, s ponosom. Irena se okreće oko sebe, kao čigra, u svojoj novoj haljinici, sve dok joj se ne zavrti u glavi. Tata je fotografiše i, kasnije, tu fotografiju stavlja u kitnjasti, mesingani ram na svom radnom stolu.)
Razmazili su me; nikada me nisu naučili da život, zapravo, može biti okrutan. Mislili su kako će me svaki čovek držati poput malo vode na dlanu i voleti nežno, kao oni.
Nebrojeno puta, tokom poslednjih par godina – neizdrživih, jer je Saša bivao sve gori – padalo joj je na pamet da se ubije. Možda bi sve bilo jednostavnije, razmišljala je, kada mene više ne bi bilo. Planirala je vešanje, presecanje vena ili gutanje pilula za spavanje; ali, uvek bi joj se, pred izvršenje te konačne odluke, činilo kako treba još malo sačekati. Irenin očaj oscilirao je kao krivudava, cik-cak linija na monitoru, koji beleži ritam srca. Sklonost prema smrti javljala se, s vremena na vreme, i pištala u njenoj glavi poput alarma, a zatim ponovo nestajala. Postojala je jedna činjenica, koja nije išla u prilog takvom rešenju: Irena nije bila osoba koja bi se tako lako rastala od svih životnih lepota (boja u prolećno buđenje, na primer). Iznutra, ona je još uvek bila devojčica, koju su roditelji obožavali. Najpametnija, najlepša… Savršena. Irena, kao kandidat za Nobelovu nagradu ili Mis Univerzum – sve dok je Saša ne ubedi u suprotno. (Sašine reči zvuče tako uverljivo, i teško je poverovati da je ikada bilo drugačije, nego što on kaže.)
 
Zatim je počela da razmišlja o bekstvu. Ali, i to rešenje je palo u vodu – izgubila je svaki kontakt sa spoljašnjim svetom. Šta bi radila, ko bi je hteo kada bi otišla iz ove žive grobnice? Ona nije imala ništa da ponudi sem gorčine, a ljudi su bežali baš od takvih, kao što je ona – od žena, čija lica nose beleg nesreće. I, drugo – sećala se Saše, onakvog kakav je bio, kada se u njega zaljubila. Nadala se da bi se njen muž mogao promeniti. Praštala mu je i, zbog toga, osećala se krivom. Kad bi iskalio svoj bes na njoj, opet se osećala krivom. Jela bi čokoladice kako bi odagnala depresiju, a zatim bi je grizla savest zato što se tajno sladila. Živela je u zatvorenom krugu. Osećaj krivice bio je neprekidno prisutan.
Kada je, nakon pola godine braka, počela da je muči nesanica, pribegla je lekovima.

Pošto je, po ko zna koji put, celu noć probdela buljeći u televizor (utišan, da ne probudi Sašu), pitajući se da li da se zaleti glavom o zid i tako makar privremeno reši problem turobnih misli koje su joj se vrzmale po glavi, ujutru je skupila hrabrost i otišla kod doktora. Pokušala je da, u najkraćim crtama, kaže kako ne spava više od tri-četiri sata dnevno. „Na šta se vi tačno žalite? Budite konkretni… Nemam vremena za ćaskanje, vidite koliko pacijenata čeka ispred“, neljubazno je rekla žena u belom mantilu, ne podižući pogled sa gomile papira. Posle tri sata stajanja u zagušljivoj, prenatrpanoj čekaonici, Irena se nadala detaljnijem i iscrpnijem razgovoru sa nekim, kome je posao da pomogne drugom ljudskom biću. „Imate nizak pritisak“, rekla je lekarka, „i ne vidim da vam nešto drugo fali…“ Zatim je slegnula ramenima i promrmljala: „Možda vam je takav bioritam.“ Na kraju joj je ipak dala recept: „Ako ne možete da spavate, popijte jednu tabletu uveče, pre nego što legnete u krevet.“
Irena je htela pitati još nešto, ali se predomislila. Prošaputala je hvala i doviđenja (na koje joj nije uzvraćeno) i izašla iz ordinacije, obuzeta gorčinom i razočaranjem. Nikada se tamo nije vratila, jer je lekove mogla kupiti u svakoj bolje snabdevenoj apoteci. Šarene „lutkice“ prigrlila je kao bombone, uz koje se, isprva, mogla uspavati, a kasnije i otisnuti u fantazmagorični svet snova.

Ponekad je sanjala kuću na Voždovcu, u kojoj je odrasla. Tamo su sada živeli podstanari. Oni su uredno plaćali kiriju; Irena, doduše, nikada nije saznala koliko, jer je sav novac bio u Sašinim rukama. Njen muž joj je svakog jutra uredno ostavljao pare za namirnice. Sve drugo je kupovao sam, pa čak i njeno rublje (ne crni, čipkani veš, već jeftine pamučne gaćice na tufne, onakve kakve nose devojčice; ne svilene spavaćice, već bezoblične, sa slikom Mikija Mausa, tvrdeći kako joj upravo takve stvari pristaju). „Zašto da se tvoja glavica zamara tim stvarima?“ govorio joj je, a Irena se, vremenom, navikla da on upravlja njenim životom.
Knjige, filmovi, muzika – sve je to bio lek, donekle. Zato je mnogo sanjarila: daleke krajeve, divlje plaže na rubu sveta, afričke noći, pustinjske predele i ledene glečere koji u tišini plove po dalekim morima – spokoj, u kome neće biti Saše, i gde će ceo njen jadni, bračni život, kao odnet rukom, otići u zaborav. U tom smislu, tablete, koje je popila, mogle su dočarati paralelni svet, u kome nije bilo njutnovske sigurnosti po pitanju gravitacije. Tamo je ona, lebdeći iznad visokih planinskih vrhova, uživala u krajoliku. Vetar bi joj mrsio raspuštenu kosu, jarko ljubičasti sari bi joj se preplitao oko nogu, a Irena bi, bacivši pogled sa visina, osetila slobodu što može tako da levitira – sasvim sama – a da iza sebe ne oseti nikakvu pretnju, nikakve ruke koje bi je gurnule.

Uključila je televizor.
U toku je bila španska serija. Irena nije mogla da gleda ništa od tih beskrajnih, razvodnjenih, plitkih ljubavnih storija, u kojima su se, iz epizode u epizodu, stvari sve više komplikovale a glumci glumili izveštačeno, ne trudeći se da likovima daju životnost. Zatim reklama za neko pivo, u kojoj devojka, prilazeći muškarcu, dovoljno starom da joj bude otac, zavodljivo oblizuje penom umrljane usne, a što bi trebalo da podstakne mušku publiku na razmišljanje da li je pena na njenim ustima zaista trag od piva, ili od nečeg drugog. To je bila već treća u nizu uzastopnih reklama za napitak, čiji su navodni zdravo-isceliteljski sastojci učinili da ono postane svojevrsni kult. Za razliku od nekadašnje predstave o pivu, kao najvažnijem pomoćnom oruđu oznojenih građevinskih radnika, sada su ga i klinci, zavedeni propagandom i sponzorstvima pivara na manifestacijama kulture, pili u hektolitrima. Iako je vremenom postala ravnodušna na činjenicu da pripada naciji konzumenata fermentisanog hmelja, boje zapenušane mokraće, gadila se vulgarne aluzije. Pivo i devojka, orna za felacio, kao krajnji cilj savremenog srpskog muškarca. Poruka je – zaključila je – odvratno seksistička, stvorena za takve poput Saše, koji o ženi razmišljaju samo kao o objektu.
Na drugom kanalu prikazivao se naučni dokumenatac o odumiranju amazonskih šuma. „Čim u Brazilu padne jedna latica, to utiče na svet hiljadama kilometara daleko“ – rekao je narator, a Irena je pomislila: Ima li moje propadanje ikakvog uticaja na nekog? Hoće li se taj isti svet imalo promeniti ako nešto učinim za sebe? Da li bi bilo bolje kada Saša ne bi postojao?

Iz sanjarenja je prenu zvuk telefona. Podigla je slušalicu, ali se s druge strane nije čulo ništa. Nije bilo nikog, izuzev njene svekrve, ko bi mogao pozvati u ovo doba dana. Saša se javljao retko, najčešće onda kada bi je obaveštavao da će zakasniti na ručak. Za njegov poziv još je bilo prerano. Izašla je na terasu da bi se predala razmišljanju, osetivši se poput zatvorenika, osuđenog na doživotnu, koji gleda kroz rešetke i sam sebe bodri da grad i život u njemu još postoje. Telefon je opet zazvonio. „Halo… Halo…“, vikala je, ali je odande dopirao samo muk, kao da je – što joj je mračno palo na pamet – zovu sa onog sveta. „Ko je to?“ pitala je, i učini joj se kako čuje nečije disanje. Manijak, pomislila je i spustila slušalicu. Neki od onih što dahću od uzbuđenja, zamišljajući nepoznatu ženu na drugom kraju žice i dočaravajući, po boji tog iznerviranog glasa, njen izgled i spremnost za hopa-cupa u krevetu. Voajer, koji me, kroz oko teleskopa, posmatra sa prozora susedne zgrade.
Navukla je zavese i otišla u kuhinju.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

VranV
Srđan Valjarević - stihovi, pesme, odlomci iz romana
Odgovora
8
Pregleda
197
VranV
VranV

Back
Top