Često se smešim iz prilično sebičnih razloga, onako za sebe-jer mi je lep dan, jer mi vremenski uslovi i rokovi idu na ruku, jer postižem baš sve/dosta/malo/makar jednu stvar što sam isplanirala... a i družim se dosta sa mališanima... a sa njima je sve radost, smeh, vedrina;
Ovako, u formalnim susretima/na javim mestima osmeh smatram prvo kao lep manir, a drugo... pa i tu smo da bismo nešto postigli, tako da... eto radosti-osoba preko puta nam pomaže da nešto postignemo, makar da kupimo nešto što volimo, uradimo nešto što nam je potrebno.
Kad sretnem poznata lica, od kojih mi mnogi nisu posebno nikad bili bliski, iskreno se obradujem i pozdravim sa osmehom.
Podsetili su me na neko vreme od ranije, izazvali flashback, ako ništa drugo...
Malo samo kad napravim napor i pokušam da nastavim komunikaciju, ljudi se obično očevidno razvesele, pa ako se ima vremena, stanemo i proćaskamo.
Ima i ljudi koji na moj osmeh reaguju ledeno-praznim izrazom lica, kao da mi zameraju na... neozbiljnosti, i da je dozvoljeno, osetim da bi me najradije odalamili preko nosa!
Bez obzira, neka nas sve osmeh dobro služi dok smo živi svaki dan!
