Još uvek vidiš otisak mog trula višnja crvenog karmina na rubu tvoje besprekorno čiste staklene čaše, poput krvave rane koja drsko probija uredno belilo snežno bele košulje. Blažene u neznanju, usta tvoje nove devojke pečat još svežeg otrova ljube kada iz nje pije. Hahaha. Ona to ne vidi, ali ti to znaš. Osveta je slatka kada se servira hladna, a još je i bolje ako ne prljaš ruke. Karma je kučka sa bumerangom kao naoružanjem. Oteo bi joj je i razbio je. Šapni mi između nas, šta je gore? Odgovori mi kada budeš spreman. Iako nikada to ne očekujem od tebe. Još uvek na novoj presvlaci svog jastuka osećaš miris moje kose. Jastuka koji deliš sa njom, a na čijoj polovini vidiš moje usnulo lice. Ne bi ti mene tako ludo voleo da znaš da možeš da me imaš zauvek, zar ne? Nismo mi jedno za drugo, niti ćemo ikada biti. Ali niko ti ne brani da sanjaš o tome. Budi barem muško da to ne radiš dok spavaš kraj nje. Molim te to i za sve buduće žene. Jer, oboje znamo. Ne želiš da ona ostane.
Ne znam šta si joj rekao kada je pod tvojim dušekom našla moj maleni beli, providni negliže (a bilo bi mi tako podlo zabavno gledati to). Verovatno da je to poklon za nju, pretpostavljam, žurno (ali oh, tako nevešto) pri njenom ulasku sakriven. Zato je izgužvan, zar ne (c, c, c, nikada nisi bio nežan)? Zato je i malo pocepan, zar ne (ups, što me nisi sporije skidao, Supermene)? Zato je na njemu fleka od vina poput suze (voleo si ga iz mog pupka)? Zato nije njen broj (ne, ona ne može stati u za mene komponovano-krojen duet satena i čipke). Zato miriše na Šanel (hmm, o, ne, ne, ne)? Videla sam je. Ha! Ta baš ne zna da izabere. Ni momka, ni štikle, ni haljinu, ni parfem. Nije da ti nisi dobar, samo... Koja još devojka želi nekoga ko ne želi nju (i samo nju) kraj sebe? Voliš da sanjaš. Okej, pa šta?! Volim i ja! Ali hajde, budimo realni ovde... Nijedno od nas dvoje više nije dete, a osećanja nisu igračke. I kula od peska je bila stabilnije utvrđenje nego što je to bilo ono naše. I kako, ali kako te nije sramota da je prosiš prstenom koji si birao za mene?! Zašto, kada sada imaš priliku da barem prema jednoj od nas dve budeš fer?
Ne znam šta si joj rekao kada je pod tvojim dušekom našla moj maleni beli, providni negliže (a bilo bi mi tako podlo zabavno gledati to). Verovatno da je to poklon za nju, pretpostavljam, žurno (ali oh, tako nevešto) pri njenom ulasku sakriven. Zato je izgužvan, zar ne (c, c, c, nikada nisi bio nežan)? Zato je i malo pocepan, zar ne (ups, što me nisi sporije skidao, Supermene)? Zato je na njemu fleka od vina poput suze (voleo si ga iz mog pupka)? Zato nije njen broj (ne, ona ne može stati u za mene komponovano-krojen duet satena i čipke). Zato miriše na Šanel (hmm, o, ne, ne, ne)? Videla sam je. Ha! Ta baš ne zna da izabere. Ni momka, ni štikle, ni haljinu, ni parfem. Nije da ti nisi dobar, samo... Koja još devojka želi nekoga ko ne želi nju (i samo nju) kraj sebe? Voliš da sanjaš. Okej, pa šta?! Volim i ja! Ali hajde, budimo realni ovde... Nijedno od nas dvoje više nije dete, a osećanja nisu igračke. I kula od peska je bila stabilnije utvrđenje nego što je to bilo ono naše. I kako, ali kako te nije sramota da je prosiš prstenom koji si birao za mene?! Zašto, kada sada imaš priliku da barem prema jednoj od nas dve budeš fer?
