Pokatoličavanje...

[sakatilo1]

Дечко је ... Напишем му да Србија није била држава, а он упро ко сивоња.

šta te to čudi....

- - - - - - - - - -

Ja samo gore procitao da je od 2 mil Srba koji su zivjeli na podrucju NDH njih 3 mil pokatoliceno.

da....onaj jedan milion razlike u jasenovcu.....

 

[Bogun2]

Pa kad je jedan Hrvat jak kao 1.000 Srba.

 

[tomislao rex chroatorum]

Razgovor s dr. Esther Gitman, židovskom povjesničarkom iz New Yorka

Rođena je u židovskoj obitelji u Sarajevu gdje ju je s majkom zatekao Drugi svjetski rat i NDH, zbog čega su pobjegle najprije u talijansku zonu na Korčulu a potom u Italiju. Nakon završetka rata vratile su se u rodni grad, ali ubrzo odlučuju otići u Izrael, gdje je Esther kao djevojka g. 1958. stupila u izraelsku vojsku. No, ni matična domovina nije bila njezino konačno odredište, jer se g. 1967. s obitelji preselila u Kanadu odakle odlazi u New York gdje postaje vrlo uspješna poduzetnica. Očito, nemirni istraživački duh ponukao ju je da se nakon uspješne poslovne karijere upiše na Njujorško sveučilište, gdje je doktorirala iz povijesti s temom »Spašavanje i preživljavanje Židova u NDH 1941-1945. godine«.
Dr. Gitman, odmah na početku jedno pomalo provokativno pitanje: Zašto u oslikavanju uloge nadbiskupa Stepinca u mučnome i mračnome vremenu Drugoga svjetskog rata tako veliku važnost pridajete diplomatskim vrelima? Naime, čini se da je svaka diplomacija sastavni dio bilo koje tekuće politike, kojoj će, ako je to potrebno, ostvarivanje vlastitih ciljeva uvijek biti ispred stvarnih činjenica, pa i onih povijesnih?

DR. GITMAN: Diplomatska su izvješća vrlo bitna za objektivnu rekonstrukciju povijesnih zbivanja, jer njihovi autori, tj. diplomati, nisu u njih unosili osjećaje, subjektivne interpretacije događaja ili ideološke sklonosti, nego su jednostavno izvješćivali o zbivanjima, o »golim« činjenicama. To je od velikog značenja za povjesničare, u smislu da se ti činjenični podaci mogu suprotstaviti onoj povijesnoj literaturi koja odstupa ili je u suprotnosti s činjenicama.

Jasno mi je da svaki povjesničar ima vlastite političke stavove i svjetonazor, obiteljsko, obrazovno i ideološko ozračje u kojem je rastao, ali povijest je vrlo stroga. Ona ne priznaje i ne trpi upletanje ničega od spomenutoga. Primjerice, naišla sam u arhivskim zapisima, ali i u diplomatskoj pošti da je nadbiskup Stepinac, kada je 250 Srba pobijeno u Glini, prosvjedovao kod Pavelića. O istome tom događaju čitala sam i u knjizi srpskoga povjesničara Vladimira Dedijera u kojoj stoji kako su ustaše pobili 750 Srba, što znači da je broj utrostručen! Upravo se u tome očituje važnost diplomatske pošte iz tih godina za povijesna istraživanja o istim tim godinama. Među tadašnjim diplomatima, posebice npr. u onoj kod Stanislava Rapoteca iz 1942, slika Stepinca vrlo je pozitivna. Ukratko, iz nje se vidi kako Stepinac nije stajao po strani i šutio te kako nije čekao tek g. 1943. kako bi započeo opominjati ustaše, što je česta tvrdnja brojnih povjesničara, nego je to činio od samoga početka tijekom cijeloga vremena.

- - - - - - - - - -

Zbog čega su onda mnogi ugledni povjesničari ili šutjeli o tim pozitivnim činjenicama ili su samouvjereno tvrdili kako nadbiskup Stepinac nije činio ništa, u najboljem slučaju da je činio vrlo malo i jako kasno?

DR. GITMAN: U pravu ste, povjesničari o tome nisu govorili, bilo da o tome nisu imali podatke, bilo da ih zbog različitih razloga nisu željeli obznaniti. Prema tome opet ponavljam: potrebno je neprestano uspoređivati činjenične dokumente s povijesnom literaturom, za koju treba imati na umu tko ju je napisao, ali i kada. Naime, novija je povijesna literatura sklonija Stepincu, za razliku od one npr. iz pedesetih godina prošloga stoljeća. No, pojedina izdanja čak i u ovome stoljeću još uvijek tvrde kako je nadbiskup činio, kako ste to rekli, malo ili prekasno, pa čak i ništa. To su sve spekulacije jer ne može se jednostavno reći: »On je činio malo.« Po kojem kriteriju, po kojoj se osnovi općenito može suditi o tome koliko je tko činio? Ako se uzme u obzir da se on morao ponašati u skladu s crkvenim uputama, tu posebice mislim na encikliku »Solicitude Ecclesiarum« pape Grgura XVI. iz g. 1931, i dviju međunarodnih konvencija, Haškom iz g. 1907. i Ženevskom iz 1929, može se reći kako se on ponašao puno bolje nego što se od njegova tadanjeg položaja i očekivalo, zapravo, činio je i više nego što je mogao. Što se tiče primjedbe da nadbiskup Stepinac nije govorio glasno, podsjetila bih opet, na temelju dokumenata, da su upute iz Vatikana jasno upozoravale kako je to opasno, te kako pri spašavanju ljudi mora djelovati underground (potajno). Ne govore li dovoljno diplomatski dokumenti u kojima njemački policijski ataše Hans Helm u više navrata piše kako se Stepinac previše miješa u svakojake stvari, te kako ga treba kazniti. Što to točno znači? Jesu li ga namjeravali ubiti? To ne znamo, no znamo kako im se zasigurno nije svidjelo Stepinčevo djelovanje. Osim toga, Stepinac je sigurno znao što se zbilo u Nizozemskoj, gdje je Crkva zbilja pokušala spašavati Židove, na što su Nijemci jako oštro reagirali.

Međutim, neki povjesničari idu tako daleko da tvrde kako je dopuštao svojim svećenicima da ubijaju, što, razumije se, nema baš nikakve veze s povijesnim činjenicama. U dokumentima već iz g. 1936. stoji kako je Stepinac slao pisma svećenicima podsjećajući ih kako posao Crkve nije baviti se politikom, te ih pozivao sve do 1942. da se ne miješaju u politiku. No neki povjesničari, kao što je Mehanem Shelah, prikazuju ga kao najobičnijeg krvoloka koji je poticao i opravdavao zločine, tvrdeći kako on nikada nije opominjao svećenike koji su tobože počinili zločine protiv Židova, Srba i drugih...

Što se tiče primjedbe da nadbiskup Stepinac nije govorio glasno, podsjetila bih opet na temelju dokumenata da su upute iz Vatikana jasno upozoravale kako je to opasno, te kako pri spašavanju ljudi mora djelovati potajno. Ne govore li dovoljno diplomatski dokumenti u kojima njemački policijski ataše Hans Helm u više navrata piše kako se Stepinac previše miješa u svakojake stvari te kako ga treba kazniti. Što to točno znači? Jesu li ga namjeravali ubiti? To ne znamo, no znamo kako im se zasigurno nije svidjelo Stepinčevo djelovanje.

 

[tomislao rex chroatorum]

DR. GITMAN: Norman J. W. Goda, američki povjesničar, u djelu »U. S. Intelligence and the Nazis« napisao je: »Stepinac je govorio o ustaškim zločinima... u kontekstu Svetog pisma. Jasno je kako on odbacuje sve ideologije, od lijeve do desne, koje na temelju rase, religije ili klase degradiraju dostojanstvo i prava pojedinca.«

Na okruglom stolu 13. listopada 1946. u Bronxu Louis S. Breier na Nacionalnoj konferenciji o kršćanima i Židovima doslovce je izjavio: »Taj veliki crkvenjak optužen je za surađivanje s nacistima. Mi Židovi to poričemo... on (Stepinac) bio je među rijetkima u Europi koji su se suprotstavili nacističkoj tiraniji, što je za njega bilo teško i opasno... Tijekom nacističkom režima on je govorio otvoreno i bez straha protiv strašnih Nirnberških zakona... On se također izborio protiv neslavnog sustava žutih vrpca, upozoravajući na kršenje ljudskog dostojanstva.«

O svemu tome znala je svjetska javnost pa ću u mnoštvu izjava i napisa spomenuti samo uvodnik u tjedniku »The New Leader« od 12. listopada 1946: »Kada su nacisti okupirali Hrvatsku, nadbiskup Stepinac riskirao je svoj život kako bi pomogao Židovima. Njegovom pomoći stotine Židova prokrijumčareno je iz Jugoslavije. On se izborio za ukinuće odredbe da Židovi moraju nositi žutu vrpcu. Odbacio je nacističke rasne zakone. Surađivao je s Međunarodnim crvenim križem pri spašavanju Židova iz drugih zemalja. Židove je skrivao pod vlastitim krovom, kao što su to činili i mnogi njegovi svećenici.« Sličnih je primjera doista puno.

Spomenuli ste propovijedi nadbiskupa Stepinca u kontekstu spašavanja, pa nam pojasnite o čemu je riječ?

DR. GITMAN: Dr. Ivo Politeo u sažetku obrane nadbiskupa Stepinca »otvorio mi je oči« oko toga što spašavanje jest jer je taj pojam puno širi nego što se u prvi mah misli. Zar nisu i nadbiskupove snažne propovijedi u kojima je otvoreno osuđivao zločine i branio ljudska prava sudjelovanje u spašavanju? Pročitajte dr. Politea: »Oni su prisustvovali misama, i to ne samo katolici nego i oni koji inače nisu išli u Crkvu. Te propovjedi bile su širene, prepričavane, kopirane i promovirane u tisućama i tisućama primjeraka među ljudima. Čak su prodrle i do oslobođenih područja. One su postale ilegalni tisak, kao i sredstvo uspješne promidžbe spram ustaša.«

- - - - - - - - - -

Da ne ostanemo na razini propovijedi, navedite i jedan konkretan primjer nadbiskupove zauzetosti.

DR. GITMAN: Evo, dr. Theodor Grüner, 95-godišnjak, rekao mi je kako je njegov otac, pjevač u sinagogi u Zagrebu, bio uhićen i pritvoren u zagrebačkoj Savskoj ulici. Kada je to Stepinac doznao, odmah je od mjerodavnih zahtijevao njegovo oslobađanje. Nedavno sam razgovarala s njujorškim prijateljem, mladim umjetnikom hrvatskog podrijetla, te ga pozvala na svoje predavanje o Stepincu, što je on oduševljeno prihvatio te mi onako usput priopćio kako je Stepinac spasio njegova ujaka - dva puta! Prvi put ga je izvukao iz Jasenovca, nakon čega je ponovno uhićen i vraćen u logor, a Stepinac ga je opet izvukao.

Usputno, dok sam s ljudima koji su preživjeli holokaust razgovarala o njihovu spašavanju, mnogi od njih spomenuli su Stepinca. Naravno, kada toliko puno puta čujete ime Stepinac, pitate se tko je taj čovjek. To me je motiviralo da odem u arhive Katoličke Crkve gdje sam dobila i pronašla brojne informacije. U mnoštvu obavljenih razgovora dr. Stjepan Steiner mi je rekao kako su tada, tijekom rata, živjela dva velika Hrvata: jedan je nadbiskup Stepinac koji je spasio više od 400 osoba, a drugi je Ante Vuletić. Potonji je kao liječnik spasio mnoge živote. za što je proglašen Pravednikom među narodima. Dakle, činjenična dokumentacija prepuna je i imenima drugih osoba, samo potrebno je »kopati«, pronaći preživjele, motivirati ljude da vam ispričaju svoje priče itd.

Bilo bi dobro prisjetiti se barem nekih koji su svoje živote izložili pogibelji spašavajući nevine.

DR. GITMAN: Evo tek nekoliko primjera koji zaslužuju pozornost jer je riječ o svojevrsnim javnim peticijama čiji su se potpisnici svjesno izložili opasnostima. Svima je bilo jasno da su ustaše prijetile kaznom onima koji bi na bilo koji način pomagali Židovima.

Usprkos tomu, kada je Alexander Šandor Loyi iz Donje Lomnice poslan u jasenovački koncentracijski logor, njegovi su sumještani uputili zahtjev ministru unutarnjih poslova za njegovim oslobođenjem, obrazlažući da je među njima živio 30 godina te bio dobar prijatelj, odani Hrvat i glasač Hrvatske seljačke stranke. Zahtjev je potpisalo 76 osoba.

Jednako su tako i seljani Velike Kopanice pisali ministarstvu financija, ili državnoj riznici, ne sjećam se točno, zahtijevajući da se poništi odluka o zatvaranju trgovine Branke Spicer, koja nakon toga više nije mogla uzdržavati svoju obitelj i, kako su svjedočili, koja se oduvijek pravedno i časno odnosila prema Hrvatima.

A dopis Srećka Breyera ministru vanjskih poslova, riječ je židovskome trgovcu, stanovniku jastrebarskog okruga, u kojemu je zahtijevao arijevska prava za svoju majku, sestru i sebe, potpisima je poduprla 151 osoba!

Na kraju, malo opuštenija napomena, ove kolektivne peticije »ozbiljno« dovode pod upitnik tezu o kolektivnoj krivnji hrvatskoga naroda.

DR. GITMAN: Dobro ste rekli da se ova razina razgovora može svrstati u opuštenije, pomalo smiješne razgovore, i o tome ne bih htjela trošiti riječi.

 

[Берекин]

Гдје је кријумчарио Србе? У црну земљу?

 

[tomislao rex chroatorum]

Franjevac Aleksa Benigar navodi, da je vidjevši, da nove vlasti ne mare za njegove prosvjede, Stepinac već u tijeku 1941. g. poslao je povjerljivu okružnicu svećenstvu, u kojoj piše:

»Kada dođu k vama osobe židovske ili pravoslavne vjeroispovijesti, koje se nalaze u smrtnoj opasnosti, pa zažele konvertirati na katolicizam, primite ih, da spasite ljudske živote. Ne zahtijevajte od njih nikakvo specijalno vjersko znanje, jer pravoslavni su kršćani kao i mi, a židovska je vjera ona, iz koje kršćanstvo vuče svoje korijene. Uloga je i zadaća kršćana u prvom redu spasiti ljude. Kada prođe ovo vrijeme ludila i divljaštva, ostat će u našoj Crkvi oni, koji budu konvertirali zbog uvjerenja, dok će se ostali, kada opasnost prijeđe, vratiti u svoje.« (Benigar, str. 395)

Ustaški tajni agenti držali su na oku crkvene veledostojnike i bili nezadovoljni njihovim držanjem. Izvještaj Ustaške nadzorne službe od 1. prosinca 1943. navodi:

»Zagrebačko svećenstvo riedko je kada pokazalo svoju odanost narodu i narodnim probitcima. (…) Zagrebački Kaptol je i danas iz tog razloga mrtva trublja, njegovi predstavnici mrtvi trubljači, jer su zakazali i ostavili na cjedilu hrvatsku narodnu borbu. (…) Oni niti danas nisu iskreni suradnici hrvatske vlade niti narodni borci, kao što je to slučaj sa klerom u Slovačkoj, nego su anglofili i jugoslaveni, a to je njihova najveća sramota. Treba naglasiti, da je danas zagrebački Kaptol sjedište promičbe upereno protiv njemačke vojske. (…) Isti krugovi direktno su negativno raspoloženi prema ustaškom pokretu.« Spominju uglavnom pojedince na nižem stupnju crkvene hijerarhije, ali također i »poznati govor nadbiskupa Stepinca«, tj. propovijed od 31. listopada 1943. (Krišto 2, dokument br 319, str. 328–341)
U pismu Paveliću 24. veljače 1943., Stepinac prosvjeduje zbog umorstva sedmorice slovenskih svećenika u Jasenovcu.

»Iz svega moram zaključiti, da su svi poubijani. Reći će se, da su bili protudržavno raspoloženi. Zašto nisu izvedeni pred sud? (…) Ovo je sramotna ljaga i zločin, koji vapije u nebo za osvetom, kao što je sramotna ljaga čitavi Jasenovac za Nezavisnu Državu Hrvatsku. (…)

Stepinceva propovijed u ZG katedrali 1943

Optužuju nas također da smo pristaše rasizma; Crkva je međutim svoj stav o tome odavno izrekla. :»Katolička Crkva ne pozna rasa koje gospoduju, i rasa koje robuju. Katolička Crkva pozna samo rase i narode kao tvorevine Božje, a ako koga više cijeni, to je onaj, koji ima plemenitije srce, a ne jaču pesnicu. Za nju je kralj kao čovjek u kraljevskoj palači upravo tako čovjek kao i zadnji siromah i ciganin pod šatorom (...) Sistem strijeljanja stotine talaca radi zločina, kojem se ne može otkriti krivca, poganski je sistem, koji nikad nije urodio dobrim plodom.«

 

[Лекизан]

Како је покатоличена западна Херцеговина - Јово Бајић

Римокатоличка вера, или како се то онда звало латинска вера, тек у шеснаест веку почиње озбиљније да пушта корене у данашњој Западној Херцеговини – западним земљама обласног господара Стефана Косаче, Херцег од Светога Саве, што су се простирале од десне обале Неретве до реке Цетине, на југу до Јадранског мора, а на северу северном обода Рамске долине, северних обода Дувањског и на највећем делу Ливањског поља. Овај историјски и географски простор антропогеограф Јевто Дедијер уврстио је у Стару Херцеговину. И у административној подели Српске православне цркве већи део Западне Херцеговине био је у саставу захумско-херцеговачке епархије. Дувно, као најистуренија тачка на северозападу Старе, али и Западне Херцеговине помиње се први пут у историјским изворима у првој половини осамнаестог века као саставни део захумско-херцеговачке епархије, али постоји уверење да је Дувно одавно било у саставу ове епархије чија се граница простирала северном страном дувањског краја, што се пренело и после реорганизације Митрополије херцеговачке и тако остало до данас.
http://www.atlantaserbs.com/learnmore/history/Kat-Zapadna-hercegovina.htm

 

[PraznihRuku]

Ja samo gore procitao da je od 2 mil Srba koji su zivjeli na podrucju NDH njih 3 mil pokatoliceno.

Pa i ja.. ali ignoriram gluposti.

 

[KENMEK]

Četnik već u vrtiću!
Ostoja Milisavljević | 06. septembar 2013. 17:57 | Komentara: 8

Prema procenama pravoslavnog sveštenstva u Hrvatskoj, katoličku veronauku u školama pohađa oko 90 odsto srpske dece
Franjo Kuharić

Franjo Kuharić
Nastavci

Vatikan krsti krštene!
Carska protiv kaluđera
Slovo vladike Teofana
Zakon ministra Budaka
Puškom čistiti veru!

DUHOVNOM genocidu Katoličke crkve i lično Franje Kuharića naročito su doprineli mešoviti brakovi i njihova „jugoslovenska deca“. Venčanje u katoličkoj crkvi, po tumačenju Srpske pravoslavne crkve podrazumeva da su oboje prišli toj crkvi. Kad je srpsko dete u vrtiću od početka izrugivano, roditelji iz želje da ga zaštite, pohrvaćuju ga. Bilo je studenata koji su se, plašeći se ispita, izjašnjavali kao Hrvati.

Jovan Pokrajac u napisu „Uključivanje srpske dece u katolički veronauk u Hrvatskoj uzelo maha“ („Politika“ od 15. decembra 1994. godine), između ostalog, kaže: „Tuđmanovi podanici arijevski insistiraju na čistoti svog porekla. Upravo suprotno, istorijska i aktuelna iskustva svedoče o hrvatskim nastojanjima da sopstveni nacionalni korpus uveća iz drugih nacionalnih grupa, pa i omražene srpske“.

Pokatoličavanje je redovno bila prva stepenica u tom viševekovnom asimilatorskom procesu. Pokatoličavanje preostalog srpskog življa u Hrvatskoj ponovo je na delu.

U skorašnjoj tuči u hrvatskom Saboru, između hadezeovskog zastupnika Drage Krpine i poslanika Srpske narodne strane Dragana Hinića, pomenute su brojke od 11.000 do 14.000 srpske dece koja pohađaju katoličku veronauku u osnovnim i srednjim školama.

Kako pokazuju dostupni podaci, časovi veronauke su pripreme za pokatoličavanje, ako ono nije prethodno već obavljeno. Još pre dve i po godine dr Milorad Pupovac, doskorašnji predsednik Srpskog demokratskog foruma, utvrdio je da je dotad bila pokatoličena jedna hiljada srpske dece. Zbog iznošenja tog podatka, hrvatske vlasti su protiv njega podigle tužbu, ali na suđenju, očigledno s razlogom, nisu insistirale.

Prema procenama pravoslavnog sveštenstva u Hrvatskoj, katoličku veronauku u školama pohađa oko 90 odsto srpske dece. Po mišljenju Pupovca, radi se o 14.000 učenika. Časovima pravoslavne veronauke u Crkvi Svetog preobraženja u Zagrebu prisustvuje jedva četrdesetak polaznika. U tu crkvu stiglo je oko hiljadu roditeljskih molbi da se potvrdi da su im deca krštena, uglavnom radi upisa na katoličku veronauku ili prvo pričešće u katoličkim crkvama. Čin krštenja, naime, crkve međusobno priznaju, a prvo pričešće je faktički prelaz u katoličanstvo.

Kad proces katoličenja više nije mogao da se krije, kardinal Kuharić, nadbiskup zagrebački, bajagi ljut i neupućen, zatražio je da mu župnici pošalju podatke o verskom i nacionalnom sastavu polaznika veronauke u školama. Nije se, međutim, usprotivio masovnoj pojavi da katolički veronauk pohađaju pravoslavna deca. Preporučio je jedino da se za „promenu vere sačeka kraj rata, kako bi se odluka donela u slobodnim okolnostima“. Računam, očigledno, da će dotle katolička obuka u školama da obavi posao. Kad jednom pređu u katoličanstvo, dotadašnji pravoslavci se automatski uključuju u hrvatski nacionalni korpus, jer se u Hrvatskoj ne pravi razlika između katoličanstva i hrvatstva.
IZJAŠNJAVANJE - OBAVEZNO OBILAZEĆI škole, ljudi iz Srpskog demokratskog foruma, svedoči dr Pupovac, ustanovili su da je zanemarljivo mali broj učenika koji se izjašnjavaju kao Srbi ili pravoslavci. Iskazivanje nacionalne i verske pripadnosti u Hrvatskoj je, inače, obavezno prilikom upisa u školu, na fakultet, kod zapoljšavanja. Neopredeljenost se ne priznaje!

Sve to neodoljivo podseća na stanje u NDH. Čim je Pavelić doneo političku odluku o pokatoličavanju Srba, nadbiskup Stepinac je izdao uputstva za promenu vere. U toku svojih naučnih istraživanja istoričar Veljko Đurić došao je do podatka da hrvatska istoriografija kao hrvatske žrtve u Drugom svetskom ratu tretira i 200.000 stradalih, a prethodno prisilno pokatoličenih Srba.

I danas hrvatski katolički i politički krugovi mimikrijski tvrde da je pohađanje katoličkog veronauka stvar slobodne volje. Dr Milorad Pupovac iznosi primer iz jedne zagrebačke osnovne škole, u kojoj je sveštenik-veroučitelj upozorio decu: „Onaj ko ne bude pohađao veronauk, sam sebe osuđuje da ga smatraju četnikom“.

Sličan doprinos izražavanju slobodne volje dao je i Živko K. Latić, sveštenik, novinar, bivši glavni urednik „Glasa koncila“: „Ako u nekim mestima ima djece pravoslavnog porijekla, ili ćeš ih pustiti da se upišu na katolički veronauk ili im nećeš dopustiti, pa ćeš ih na taj način nanovo istaknuti kao drukčije. Ima ljudi koji se žele politički uklopiti u ovu državu i ne žele da im se djeca razlikuju“.

Kako to „uklapanje“ u praksi izgleda, objašnjava Veselin Pejnović, poslanik SHS u Saboru: „Većina Srba u Hrvatskoj danas odlazi da se krsti u katoličku crkvu da bi došli do domovnice i drugih dokumenata neophodnih za život“.

Egon Fišer u napisu „Katolička crkva u Hrvatskoj nastavlja delo Stepinca“ („Politika“ od 3. februara 1992. godine) o tome kaže:

„Činjenica da se sve to događa na pragu dvadeset i prvog veka, provocira i pitanje - nije li se i papa Vojtila srozao na nivo političkog incesta klana Bordžija?! Ova parabola sama po sebi denuncira i istovremeno optužuje Katoličku crkvu u Hrvatskoj, ali i sam centar - Vatikan. Korišćenje stanja straha pripadnika jednog naroda u cilju probitka jedne vere na račun druge, duhovni je genocid. U vreme demokratskog dozrevanja svetske zajednice, pojava klero-fašizma, rezultat je neiživljenog imperijalizma, a u slučaju Hrvatske i katoličanstva, reč je još i o najcrnjem revanšizmu.

U svemu tome toliko ne čudi aktivnost konzervativnih crkvenih krugova, koliko čudi pasivnost hrvatske inteligencije, koja je do juče zauzimala brojna mesta za okruglim stolovima, uveravajući Jugoslaviju da je Zagreb centar demokratske levice i rasadnik demokratije.

 

[Игорь]

Kako nisu pokrštavali "hrvatsko cveće" tj. muslimane?

У једном се писму од 1686. године спомиње како је мноштво Бошњака католика дошло у Славонију, затим се казује да их је пристигло 22.800. душа. Ту се онда говори како је с њима дошло много људи мухамеданске вере, да су их поменути католици на то наговорили као и да су их превели на католичку веру.

Дај нам сада видети твоје изворе за тврдњу како муслимани нису покрштавани.

[Grgur Čevapović, Synoptico-memorialis Catalogus observantis Minorum Provinciae S. Joannis a Capistrano, Budim 1823, str. 264-265.]
http://books.google.rs/books?id=kJhXAAAAcAAJ&printsec=frontcover&hl=sr#v=onepage&q&f=false

 

[Bogun2]

У једном се писму од 1686.

NDH, šefe.

 

[tomislao rex chroatorum]

Četnik već u vrtiću!
Ostoja Milisavljević | 06. septembar 2013. 17:57 | Komentara: 8

Prema procenama pravoslavnog sveštenstva u Hrvatskoj, katoličku veronauku u školama pohađa oko 90 odsto srpske dece
Franjo Kuharić

Franjo Kuharić
Nastavci

Vatikan krsti krštene!
Carska protiv kaluđera
Slovo vladike Teofana
Zakon ministra Budaka
Puškom čistiti veru!

DUHOVNOM genocidu Katoličke crkve i lično Franje Kuharića naročito su doprineli mešoviti brakovi i njihova „jugoslovenska deca“. Venčanje u katoličkoj crkvi, po tumačenju Srpske pravoslavne crkve podrazumeva da su oboje prišli toj crkvi. Kad je srpsko dete u vrtiću od početka izrugivano, roditelji iz želje da ga zaštite, pohrvaćuju ga. Bilo je studenata koji su se, plašeći se ispita, izjašnjavali kao Hrvati.

Jovan Pokrajac u napisu „Uključivanje srpske dece u katolički veronauk u Hrvatskoj uzelo maha“ („Politika“ od 15. decembra 1994. godine), između ostalog, kaže: „Tuđmanovi podanici arijevski insistiraju na čistoti svog porekla. Upravo suprotno, istorijska i aktuelna iskustva svedoče o hrvatskim nastojanjima da sopstveni nacionalni korpus uveća iz drugih nacionalnih grupa, pa i omražene srpske“.

Pokatoličavanje je redovno bila prva stepenica u tom viševekovnom asimilatorskom procesu. Pokatoličavanje preostalog srpskog življa u Hrvatskoj ponovo je na delu.

U skorašnjoj tuči u hrvatskom Saboru, između hadezeovskog zastupnika Drage Krpine i poslanika Srpske narodne strane Dragana Hinića, pomenute su brojke od 11.000 do 14.000 srpske dece koja pohađaju katoličku veronauku u osnovnim i srednjim školama.

Kako pokazuju dostupni podaci, časovi veronauke su pripreme za pokatoličavanje, ako ono nije prethodno već obavljeno. Još pre dve i po godine dr Milorad Pupovac, doskorašnji predsednik Srpskog demokratskog foruma, utvrdio je da je dotad bila pokatoličena jedna hiljada srpske dece. Zbog iznošenja tog podatka, hrvatske vlasti su protiv njega podigle tužbu, ali na suđenju, očigledno s razlogom, nisu insistirale.

Prema procenama pravoslavnog sveštenstva u Hrvatskoj, katoličku veronauku u školama pohađa oko 90 odsto srpske dece. Po mišljenju Pupovca, radi se o 14.000 učenika. Časovima pravoslavne veronauke u Crkvi Svetog preobraženja u Zagrebu prisustvuje jedva četrdesetak polaznika. U tu crkvu stiglo je oko hiljadu roditeljskih molbi da se potvrdi da su im deca krštena, uglavnom radi upisa na katoličku veronauku ili prvo pričešće u katoličkim crkvama. Čin krštenja, naime, crkve međusobno priznaju, a prvo pričešće je faktički prelaz u katoličanstvo.

Kad proces katoličenja više nije mogao da se krije, kardinal Kuharić, nadbiskup zagrebački, bajagi ljut i neupućen, zatražio je da mu župnici pošalju podatke o verskom i nacionalnom sastavu polaznika veronauke u školama. Nije se, međutim, usprotivio masovnoj pojavi da katolički veronauk pohađaju pravoslavna deca. Preporučio je jedino da se za „promenu vere sačeka kraj rata, kako bi se odluka donela u slobodnim okolnostima“. Računam, očigledno, da će dotle katolička obuka u školama da obavi posao. Kad jednom pređu u katoličanstvo, dotadašnji pravoslavci se automatski uključuju u hrvatski nacionalni korpus, jer se u Hrvatskoj ne pravi razlika između katoličanstva i hrvatstva.
IZJAŠNJAVANJE - OBAVEZNO OBILAZEĆI škole, ljudi iz Srpskog demokratskog foruma, svedoči dr Pupovac, ustanovili su da je zanemarljivo mali broj učenika koji se izjašnjavaju kao Srbi ili pravoslavci. Iskazivanje nacionalne i verske pripadnosti u Hrvatskoj je, inače, obavezno prilikom upisa u školu, na fakultet, kod zapoljšavanja. Neopredeljenost se ne priznaje!

Sve to neodoljivo podseća na stanje u NDH. Čim je Pavelić doneo političku odluku o pokatoličavanju Srba, nadbiskup Stepinac je izdao uputstva za promenu vere. U toku svojih naučnih istraživanja istoričar Veljko Đurić došao je do podatka da hrvatska istoriografija kao hrvatske žrtve u Drugom svetskom ratu tretira i 200.000 stradalih, a prethodno prisilno pokatoličenih Srba.

I danas hrvatski katolički i politički krugovi mimikrijski tvrde da je pohađanje katoličkog veronauka stvar slobodne volje. Dr Milorad Pupovac iznosi primer iz jedne zagrebačke osnovne škole, u kojoj je sveštenik-veroučitelj upozorio decu: „Onaj ko ne bude pohađao veronauk, sam sebe osuđuje da ga smatraju četnikom“.

Sličan doprinos izražavanju slobodne volje dao je i Živko K. Latić, sveštenik, novinar, bivši glavni urednik „Glasa koncila“: „Ako u nekim mestima ima djece pravoslavnog porijekla, ili ćeš ih pustiti da se upišu na katolički veronauk ili im nećeš dopustiti, pa ćeš ih na taj način nanovo istaknuti kao drukčije. Ima ljudi koji se žele politički uklopiti u ovu državu i ne žele da im se djeca razlikuju“.

Kako to „uklapanje“ u praksi izgleda, objašnjava Veselin Pejnović, poslanik SHS u Saboru: „Većina Srba u Hrvatskoj danas odlazi da se krsti u katoličku crkvu da bi došli do domovnice i drugih dokumenata neophodnih za život“.

Egon Fišer u napisu „Katolička crkva u Hrvatskoj nastavlja delo Stepinca“ („Politika“ od 3. februara 1992. godine) o tome kaže:

„Činjenica da se sve to događa na pragu dvadeset i prvog veka, provocira i pitanje - nije li se i papa Vojtila srozao na nivo političkog incesta klana Bordžija?! Ova parabola sama po sebi denuncira i istovremeno optužuje Katoličku crkvu u Hrvatskoj, ali i sam centar - Vatikan. Korišćenje stanja straha pripadnika jednog naroda u cilju probitka jedne vere na račun druge, duhovni je genocid. U vreme demokratskog dozrevanja svetske zajednice, pojava klero-fašizma, rezultat je neiživljenog imperijalizma, a u slučaju Hrvatske i katoličanstva, reč je još i o najcrnjem revanšizmu.

U svemu tome toliko ne čudi aktivnost konzervativnih crkvenih krugova, koliko čudi pasivnost hrvatske inteligencije, koja je do juče zauzimala brojna mesta za okruglim stolovima, uveravajući Jugoslaviju da je Zagreb centar demokratske levice i rasadnik demokratije.

Sam si sebe difamirao citirajuci "politiku" iz 1992g iz vremena kada cak i srpska inteligencija politiku uzima za najgori primjer ratnog-huskackog novinarstva,sa lazima a la "u Oseku drogirane ustase hrane lavove u zoo-u srpskom nejaci" i slicnim strahotama.

Uzimas katolicku crkvu kao primjer za nacionalno novacenje,a pri tome zaboravljas pola Istre koji su,zamisli,katolici ali se ne odricu Talijanske nacije.Zaboravljas katolike Madzare koji ne postadose Hrvati zato jer su katolici.Zasto?

Zato jer jednostavno katolicka crkva djeluje na drugim principima. Za razliku od pravoslavne etnocentricne spc koja je sve vlahe,arnaute,gorane,cincare...pretvarajuci se iz pecke patrijarsije 1918g u SPC pretvorila u vjernike "srpske" crkve (dakle,Srbe),u katolika etnocentrizam nema nikakvu ulogu,jer je ona opceljudska (grc. katolikos-univerzalna) i nijedna katolicka crkva u svijetu ne djeluje kao etnicka autokefalna crkva,nego su joj dogme,nacela i uvjerenja ispred nacije i plemena.Da tome nije tako,davno bi talijani Istre postali Hrvati katolicke "hrvatske" crkve!

Zaboravljas da Hrvatska omogucuje svim nacijama vjeronauk (i muslimanima,i pravoslavnima) kao i skolovanje na svojem jeziku i knjigama koje im drzava placa (za razliku od Srbije koja se jos prije 10 g obvezala to omoguciti i Hrvatima Vojvodine,ali to ne cini pa jos uvijek Hrvatska financira uzdbenike tamosnjim Hrvatima)

Zaboravljas da Hrvatska preko 50 miljuna kuna daje spc za financiranje svecenstva i crkava,i da imaju generalno veca prava i dotacije proporcionalno,nego u maticnoj Srbiji.

Zaboravljas da je u Zagrebu sagradena vrlo moderna pravoslavna gimnazija konkubina Katarina,koju su pomogle grad Zagreb i drzava darujuci zemljiste i novac...

Pozivas se na nekakve odluke Pavelica koji je bio samo Hitlerov izvristelj,kao mjerilo za citav hrvatski narod,ne nevodeci cak ni za njega u kojim je to odlukama odlucio da se pravoslavni pokatolicuju?

Zasto ih je onda ubijao tako masovno u Jasenovcu kada je to bila politika?

U tipicnom pamfletu svasta si nadrobio,u kojemu nista s nicim nema veze,a ponajmanje sa stvarnoscu.

Zato i jeste tu gdje jeste,uskoro vam stizu vize,osim ako nemate hrvatske putovnice pa kroz civiliziranu Europu mozete ko gospoda bez zaustavljanja od norveske do svicarske i portugala i engleske....

Nacekat cete se jos,sa takvim lazima i svijescu jos ce mnogo dunava proteci kroz Beograd dok ne budete dio europe,iako geografske to jeste.

 

[Берекин]

Sam si sebe difamirao citirajuci "politiku" iz 1992g iz vremena kada cak i srpska inteligencija politiku uzima za najgori primjer ratnog-huskackog novinarstva,sa lazima a la "u Oseku drogirane ustase hrane lavove u zoo-u srpskom nejaci" i slicnim strahotama.

Uzimas katolicku crkvu kao primjer za nacionalno novacenje,a pri tome zaboravljas pola Istre koji su,zamisli,katolici ali se ne odricu Talijanske nacije.Zaboravljas katolike Madzare koji ne postadose Hrvati zato jer su katolici.Zasto?

Zato jer jednostavno katolicka crkva djeluje na drugim principima. Za razliku od pravoslavne etnocentricne spc koja je sve vlahe,arnaute,gorane,cincare...pretvarajuci se iz pecke patrijarsije 1918g u SPC pretvorila u vjernike "srpske" crkve (dakle,Srbe),u katolika etnocentrizam nema nikakvu ulogu,jer je ona opceljudska (grc. katolikos-univerzalna) i nijedna katolicka crkva u svijetu ne djeluje kao etnicka autokefalna crkva,nego su joj dogme,nacela i uvjerenja ispred nacije i plemena.Da tome nije tako,davno bi talijani Istre postali Hrvati katolicke "hrvatske" crkve!

Zaboravljas da Hrvatska omogucuje svim nacijama vjeronauk (i muslimanima,i pravoslavnima) kao i skolovanje na svojem jeziku i knjigama koje im drzava placa (za razliku od Srbije koja se jos prije 10 g obvezala to omoguciti i Hrvatima Vojvodine,ali to ne cini pa jos uvijek Hrvatska financira uzdbenike tamosnjim Hrvatima)

Zaboravljas da Hrvatska preko 50 miljuna kuna daje spc za financiranje svecenstva i crkava,i da imaju generalno veca prava i dotacije proporcionalno,nego u maticnoj Srbiji.

Zaboravljas da je u Zagrebu sagradena vrlo moderna pravoslavna gimnazija konkubina Katarina,koju su pomogle grad Zagreb i drzava darujuci zemljiste i novac...

Pozivas se na nekakve odluke Pavelica koji je bio samo Hitlerov izvristelj,kao mjerilo za citav hrvatski narod,ne nevodeci cak ni za njega u kojim je to odlukama odlucio da se pravoslavni pokatolicuju?

Zasto ih je onda ubijao tako masovno u Jasenovcu kada je to bila politika?

U tipicnom pamfletu svasta si nadrobio,u kojemu nista s nicim nema veze,a ponajmanje sa stvarnoscu.

Zato i jeste tu gdje jeste,uskoro vam stizu vize,osim ako nemate hrvatske putovnice pa kroz civiliziranu Europu mozete ko gospoda bez zaustavljanja od norveske do svicarske i portugala i engleske....

Nacekat cete se jos,sa takvim lazima i svijescu jos ce mnogo dunava proteci kroz Beograd dok ne budete dio europe,iako geografske to jeste.

Зато имамо вас Хрвате да нам сервирате истину. СПЦ Горанце претварала у Србе? Да ти Блајби није рођак по бабине линије?

 

[KENMEK]

Sam si sebe difamirao citirajuci "politiku" iz 1992g iz vremena kada cak i srpska inteligencija politiku uzima za najgori primjer ratnog-huskackog novinarstva,sa lazima a la "u Oseku drogirane ustase hrane lavove u zoo-u srpskom nejaci" i slicnim strahotama.

Uzimas katolicku crkvu kao primjer za nacionalno novacenje,a pri tome zaboravljas pola Istre koji su,zamisli,katolici ali se ne odricu Talijanske nacije.Zaboravljas katolike Madzare koji ne postadose Hrvati zato jer su katolici.Zasto?

Zato jer jednostavno katolicka crkva djeluje na drugim principima. Za razliku od pravoslavne etnocentricne spc koja je sve vlahe,arnaute,gorane,cincare...pretvarajuci se iz pecke patrijarsije 1918g u SPC pretvorila u vjernike "srpske" crkve (dakle,Srbe),u katolika etnocentrizam nema nikakvu ulogu,jer je ona opceljudska (grc. katolikos-univerzalna) i nijedna katolicka crkva u svijetu ne djeluje kao etnicka autokefalna crkva,nego su joj dogme,nacela i uvjerenja ispred nacije i plemena.Da tome nije tako,davno bi talijani Istre postali Hrvati katolicke "hrvatske" crkve!

Zaboravljas da Hrvatska omogucuje svim nacijama vjeronauk (i muslimanima,i pravoslavnima) kao i skolovanje na svojem jeziku i knjigama koje im drzava placa (za razliku od Srbije koja se jos prije 10 g obvezala to omoguciti i Hrvatima Vojvodine,ali to ne cini pa jos uvijek Hrvatska financira uzdbenike tamosnjim Hrvatima)

Zaboravljas da Hrvatska preko 50 miljuna kuna daje spc za financiranje svecenstva i crkava,i da imaju generalno veca prava i dotacije proporcionalno,nego u maticnoj Srbiji.

Zaboravljas da je u Zagrebu sagradena vrlo moderna pravoslavna gimnazija konkubina Katarina,koju su pomogle grad Zagreb i drzava darujuci zemljiste i novac...

Pozivas se na nekakve odluke Pavelica koji je bio samo Hitlerov izvristelj,kao mjerilo za citav hrvatski narod,ne nevodeci cak ni za njega u kojim je to odlukama odlucio da se pravoslavni pokatolicuju?

Zasto ih je onda ubijao tako masovno u Jasenovcu kada je to bila politika?

U tipicnom pamfletu svasta si nadrobio,u kojemu nista s nicim nema veze,a ponajmanje sa stvarnoscu.

Zato i jeste tu gdje jeste,uskoro vam stizu vize,osim ako nemate hrvatske putovnice pa kroz civiliziranu Europu mozete ko gospoda bez zaustavljanja od norveske do svicarske i portugala i engleske....

Nacekat cete se jos,sa takvim lazima i svijescu jos ce mnogo dunava proteci kroz Beograd dok ne budete dio europe,iako geografske to jeste.

A sta je sporno u tekstu koji prenosi "politika' ???


Egon Fišer u napisu „Katolička crkva u Hrvatskoj nastavlja delo Stepinca“ („Politika“ od 3. februara 1992. godine) o tome kaže:

„Činjenica da se sve to događa na pragu dvadeset i prvog veka, provocira i pitanje - nije li se i papa Vojtila srozao na nivo političkog incesta klana Bordžija?! Ova parabola sama po sebi denuncira i istovremeno optužuje Katoličku crkvu u Hrvatskoj, ali i sam centar - Vatikan. Korišćenje stanja straha pripadnika jednog naroda u cilju probitka jedne vere na račun druge, duhovni je genocid. U vreme demokratskog dozrevanja svetske zajednice, pojava klero-fašizma, rezultat je neiživljenog imperijalizma, a u slučaju Hrvatske i katoličanstva, reč je još i o najcrnjem revanšizmu.

Zar ti ne poznajes istorijska neoboriva fakta po kojima civilizacija kojoj pripadate,...
je,........ nista drugo do genetsko nasljedje ZLOCINA I PLJACKE!!!
Da ne bi vise nikad se usudio snatriti o vasim civilizcijskim vrednostima u kojima kljucno mjesto zauzima katolicka crkva,....
priupitacu te samo jedno:
CIJI SU KONJI NA CRKVI SVETOG MARKA U VENECIJI???
Koja ih je to civilizcijska etika,...........od kud dognala i tamo popela???

 

[KENMEK]

Присилно покатоличавање Срба у Хрватској од стране Ватикана (2) Штампај Е-пошта
Tuesday, 03 September 2013
Остоја Милисављевић
Царска против калуђера

Да далматински Срби нису тако упорно чували своју православну веру, данас сигурно не би било Срба у целој Далмацији

Унијаћење Срба није престајало, али су само незнатни успеси постигнути у селима Кричке, Бољаци и варошици Врлици. И ту је отпор унијаћењу био велики, па су Срби убили попа Петра Крчку зато што се сам поунијатио. Да далматински Срби нису тако упорно чували своју православну веру, данас сигурно не би било Срба у целој Далмацији. Они нису, као Срби у Жумберку и Крижевцима, подлегли привилегијама и преимућствима које су им нуђење: да их власти материјално помаже, децу о државном трошку школују, да се запошљавају у јавне службе и др.

Унијаћење Срба спроведено је у Истри. Током 1657. године и касније бискуп Пореча Иван Батиста де Људиће вршио је унијаћење преко ранијег мисионара, далматинског преводиоца Хиацинта Димитрија. У Истри су Срби највише допрли на запад и били потпуно одвојени од осталих Срба. У таквој ситуацији морали су подлећи унијаћењу.

Унијатски владика и велики прозелит Јанко Шимрак наводи меморандум бискупа Бенка Винковића из 1637. године аустријском цару Фердинанду ИИИ, који му износи своје намере о унијаћењу Срба граничара: „Испрва се Србима могу оставити њихови црквени обреди, па када се буду боље обучили у римокатоличкој вери, напустиће лако свој грчки обред. Тако је било у Истри, у Сењској бискупији и Винодолу, где се Срби, напустивши своју веру и обреде не зову више Србима (Власима) већ Хрватима“.

О томе др Л. М Костић каже: „Од овог надасве драгоценог акта постаје јасно да католички прозелитизам, диригован из Рима, као чисто верска акција, добија у пределима Хрвата форму крађе народности, принудног примања туђе народности. И на томе су Хрвати остали све до данашњег дана“.

Овај акт, такође, доказује да је било превера и мењања народности у Истри и Хрватском приморју још пре 1637. године, можда и много пре.

Са овим текстом др Л. М. Костић даје значајне податке који се не могу заобићи: „У Перој, који се као српска оаза задржао и под Аустријом и под Италијом, и тек сад нестаје под Хрватима, Срби су принудно пресељени средином 17. века. Ту је пребачено српско становништво са брда изнад Будве у Српском приморју године 1657. То се место добро одржало против свих покушаја прозелитизма и крајем 17. века у њему станују искључиво српске породице: Љуботина, Брајићи, Драковићи, Вучелићи, Вучетићи, Маричевићи, Поповићи и Радуловићи.

По Алексу Ивићу, „непријатељство католичког свештенства и аустријске владе према православљу бивало је све јаче и све очигледније. Нарочито су забрањивали Србима подизање манастира и пресељавање калуђера православних из Турске на аустријско земљиште. Кад 1642. године одбегоше из манастира Рмња и Моштенице око сто калуђера на приморску границу, носећи уза се манастирске драгоцености и украсе, замоли њихов игуман Кирил дозволу да подигне у Приморју један манастир.

Запитан у тој ствари за мишљење, предложи гроф Франкопан да се одбије игуманова молба, јер ће се, као што он рече, лакше увести у том случају католичка вера међу православне. Срби Крпоћани, вели Франкопан, примили су сви листом католичку веру, а има томе неколико примера и у Жумберку као и у Ускочкој Гори“. На интервенцију грофа Франкопана, који ни овом приликом није могао покрити своју мржњу према свему што је српско, изађе јануара 1643. године царева резолуција да се калуђери и попови српски из Турске не примају и да се не смеју насељавати по Хрватској и Славонији“.

Појединачно католичење настављено је и даље и то врло успешно. По Адаму Прибићевићу („Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији“, Виндзор, Канада 1955), то је нарочито био случај у Лици где су, „претњама и азилом покатоличени: Аџије, Старчевићи, Петровићи, Узелци, Вуковићи, Дошени и други“. А било је прелаза у католичку веру појединаца који су били од централне власти нарочито одликовани или унапређени; услов је био - одрицање прадедовске православне вере.

На пример, „у војсци била су православним Србима више од два века онемогућена напредовања у више војничке степене само зато што су православни. Тек за време царице Марије Терезије успели су поједини православни Срби у Хрватској да добију и највише чинове. Један од првих био је Михаило Микашиновић, син крајишког војводе из села Плавшинаца код Копривнице. Он је својим јунаштвом и другим војничким врлинама успео да од царице добије чин подмаршала аустријске војске и титулу барона иако је увек остао одличан Србин и православац и одлучан бранилац православља у Вараждинском генералитету када се свим средствима настојало да се Срби одбију од православља и сједине с Римском црквом. Он је чак био против тога да се Срби жене католкињама „да не би и сами радили на затурању свога народа“, како се изражавао у једном сачуваном писму митрополиту Ненадовићу из 1769. године.

Јован Радоњић подсећа да је акција против православља поведена још жешће непосредно после склапања Карловачког мира у јануару 1699. године. А кад је Хабзбуршка монархија у пролеће 1716. године ушла у рат с Турцима и српска оружана помоћ била јој је потребна више него икад, акција против православља је скоро престала. Срби у срезу Крижевачком то користе жалећи се на унијатског епископа у манастиру Марчи Рафаила Марковића и тражећи постављење православног владике. Кад двор није одобрио постављење православног владике, Срби су се побунили у Вараждинском генералитету.

НЕЋЕ ДА КЛЕЧЕ

ТАМО где католичка црква није успела у директном преверавању, Срби су били принуђени да не раде на католичке празнике, да раде на своје православне празнике, да иду на њихове литије, да прихвате нови календар... Српски сабор се 1769. године жали двору да домаће државне власти нагоне „наше једноверне да иду у католичке литије и да клече, што у нашој цркви није у обичају, па се на то нагоне и батинају, и то: оно прво се догађа у Новој Градишкој и по многим местима у Славонији, а ово друго по Карловачком генералитету и по Банији“.

 

[Сребрена]

Onda prekopaj malo po ustaškim arhivama. Ne da nisu krili svoje "uspjehe" u prevođenju "šizmatika" u katoličanstvo, nego su se i na sva usta hvalili brojem spašenih duša. Naravno da je danas nemoguće utvrditi broj beslovesne djece čiji su roditelji poklani a ona data na usvajanje katoličkim porodicama. Samo su rijetki sretnici poslije rata uspjeli saznati svoje pravo porijeklo. Pretpostavljam da je bilo i onih koji su bili svjesni svog srpskog porijekla ali su ipak ostali sa svojim "roditeljima". Dakle, što se tiče drugog svjetskog rata, postoji još uvijek priličan broj ŽIVIH svjedoka nasilnog pokatoličavanja, a što se tiče proteklih vijekova, konkvistadori se mogu opravdavati nesigurnim izvorima i velikosrpskoj propagandi. Ipak ostaje jedna velika istina da su katolici od najstarijih vremena svoju vjeru mnogo više propovijedali mačem nego krstom.

I danas je slicna stvar, samo potuljenije uradjena, bez mnogo krvi

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:452713-Cetnik-vec-u-vrticu

 

[Orion ST]

Jeli ovo neko zezanje ili šta? Je li ikad iko čuo za pravoslavnog Hrvata ili katoličkog Srbina? I zar treba još nekome dokazivati da su ustaše masovno pokatoličavale Srbe?

Ovo je totalna ludost. Sve da je netko i natjerivao da se pokatolice, nitko im 1945. nije branio da se vrate u pravoslavlje. Ta nisu u međuvremenu prošle 4 generacije, već samo 4 godine. Jesi li ti svjestan kakve gluposti pišeš?

 

[Bogun2]

Ovo je totalna ludost. Sve da je netko i natjerivao da se pokatolice, nitko im 1945. nije branio da se vrate u pravoslavlje. Ta nisu u međuvremenu prošle 4 generacije, već samo 4 godine. Jesi li ti svjestan kakve gluposti pišeš?

Ne razumeš, ustaše su krive ako neki pravoslavac odbija za sebe da je Srbin, već se smatra Hrvatom i ako popi3di na pravoslavlje i poželi da bude katolik. Zadatak ustaša je da tako nešto spreče i da među pravoslavcima šire srpsku svest, a zadatak Katoličke crkve da odbija ljude od sebe i da ih vraća u veru odakle dolaze, govoreći im da je ta vera bolja.

 

[oralni terorista]

Ono što ja znam je da je moja baba koja je živela u Hr. zvanično pokatoličena u WWII za vrema NDH.
Došao pop i celu njenu osnovnu školu preveo u katololičanstvo. Stajala deca u redu i čekal da pop odradi svoje.
Pričaka je o tome stalno dok je bila živa.
I dešavalo se to u svim selima iz tog kraja.
S druge strane posle rata za vreme komunističko-ateističke vlasti taj čin na kraju nije imao efekta.

Mada mislim da je samo pokatololičavanje koje se odigravalo ranijih vekova (a bilo ga je, jelte) imalo veće posledice na etničku strukturu i kasnije nacionalnu nego ono u NDH.

 

[Сребрена]

Ono što ja znam je da je moja baba koja je živela u Hr. zvanično pokatoličena u WWII za vrema NDH.
Došao pop i celu njenu osnovnu školu preveo u katololičanstvo. Stajala deca u redu i čekal da pop odradi svoje.
Pričaka je o tome stalno dok je bila živa.
I dešavalo se to u svim selima iz tog kraja..

Svu decu iz logora NDHa, nakon što su im pobili pretke, katoličili su i davali na usvajanje pod novim imenima.
Ovde je potresna i kratka priča žene koja se, kao i tvoja baba, seća i govori i o sebi io drugima kako se to dešavalo.
Meni lično je bilo najpotresnije, što je ona pokušala da pronađe mladju sestru, usvojenu u ranom uzrastu i ta sestra nij htela da je prepozna i "nijekala je svoje podrijetlo", uporno govoreći ono što su je naučili u malom uzrastu- da je Hrvatica.
http://www.scribd.com/doc/15339961/Jovan-Kesar-Jedan-sluaj-nasilnog-katolienja-Srba-u-Jasenovcu

Pogledajte obavezno knjžicu.

 

[PraznihRuku]

Svu decu iz logora NDHa, nakon što su im pobili pretke, katoličili su i davali na usvajanje pod novim imenima.
Ovde je potresna i kratka priča žene koja se, kao i tvoja baba, seća i govori i o sebi io drugima kako se to dešavalo.
Meni lično je bilo najpotresnije, što je ona pokušala da pronađe mladju sestru, usvojenu u ranom uzrastu i ta sestra nij htela da je prepozna i "nijekala je svoje podrijetlo", uporno govoreći ono što su je naučili u malom uzrastu- da je Hrvatica.
http://www.scribd.com/doc/15339961/Jovan-Kesar-Jedan-sluaj-nasilnog-katolienja-Srba-u-Jasenovcu

Pogledajte obavezno knjžicu.

.... A reci ti mislis da je on to mogao radit na ogromnoj drzavnoj razini?
A prica je ravna SF-u.. vidim pocelo se odmah sa brojevima 23 000 i 11 000 nestale/ubijene djece... Odurna propaganda.

 

[Сребрена]

... A reci ti mislis da je on to mogao radit na ogromnoj drzavnoj razini?
A prica je ravna SF-u.. vidim pocelo se odmah sa brojevima 23 000 i 11 000 nestale/ubijene djece... Odurna propaganda.

De ti prvo pročitaj knjižicu, da budeš sigurna da sestra iz priče nije bila baš tvoja baka.

 

[KENMEK]

.... A reci ti mislis da je on to mogao radit na ogromnoj drzavnoj razini?
A prica je ravna SF-u.. vidim pocelo se odmah sa brojevima 23 000 i 11 000 nestale/ubijene djece... Odurna propaganda.

Tolika masovnost i monstruoznst mogle su se provesti samo u izuzetno organizovanom hrvatskom KLEROFASISTICKOM drustvu!!!

 

[Kum Ruzvelt]

.... A reci ti mislis da je on to mogao radit na ogromnoj drzavnoj razini?
A prica je ravna SF-u.. vidim pocelo se odmah sa brojevima 23 000 i 11 000 nestale/ubijene djece... Odurna propaganda.

Evo još malo "odurne propagande"

Ne znam da li je prica ravna SF-u...ili hororu najgore vrste, ali sam se uverio da je istinita, a završiću takođe sa izjavom dotičnog italijanskog oficira, i hrvatima priznati ono što i on, a to je da su najhrabriji narod na svetu, ne zato što se ničega ne boje, već zato što se ničega ne stide...i dan danas.

 

[mupi]

Svu decu iz logora NDHa, nakon što su im pobili pretke, katoličili su i davali na usvajanje pod novim imenima.
Ovde je potresna i kratka priča žene koja se, kao i tvoja baba, seća i govori i o sebi io drugima kako se to dešavalo.
Meni lično je bilo najpotresnije, što je ona pokušala da pronađe mladju sestru, usvojenu u ranom uzrastu i ta sestra nij htela da je prepozna i "nijekala je svoje podrijetlo", uporno govoreći ono što su je naučili u malom uzrastu- da je Hrvatica.
http://www.scribd.com/doc/15339961/Jovan-Kesar-Jedan-sluaj-nasilnog-katolienja-Srba-u-Jasenovcu

Pogledajte obavezno knjžicu.

Kako sam preživio dječji logor - Novosti
www.novossti.com/2012/07/kako-sam-prezivio-djecji-logor/‎

Diana Budisavljević dobit će napokon svoju ulicu u Zagrebu. Ulicu sa svojim imenom zaslužio je i Kamilo Brössler, čovjek bez kojeg vjerojatno ne bi bilo ni akcije Diane Budisavljević.

Prema knjizi Ćirila Petešića “Dječji dom u Jastrebarskom, dokumenti 1939-1947″ iz 1990, prof. Kamilo Brössler bio je 1942. glavni akter u spašavanju djece iz logora Stara Gradiška i njihova zbrinjavanja u bolnicama, prihvatilištima i domovima u Zagrebu, Jastrebarskom i Sisku. U dobivanju dozvole za izvlačenje djece iz Stare Gradište “velika zasluga pripada Diani Budisavljević, koja je kao Austrijanka uspjela uspostaviti kontakte s višim njemačkim oficirima. Izvršena je i presija Međunarodnog odbora Crvenog križa i na kraju je dobivena dozvola”, piše Petešić.

Brössler je bio čovjek iz sustava, iskusni socijalni radnik sa statusom savjetnika u Odsjeku brige za obitelj i djecu u Ministarstvu udružbe (socijalne skrbi). Iznad Brösslera bio je pročelnik Odjela dr. Salih Kulović, koji je bio odgovoran tadašnjem ministru Lovri Sušiću.

U svojim sjećanjima Brössler kaže da je prve informacije o postojanju velikih skupina djece u Staroj Gradiški i selima Mlaka i Jablanac kraj Jasenovca dobio od dr. Stirmera, delegata Međunarodnog odbora Crvenog križa, koji je bio u posjetu Zagrebu. Nedugo potom, početkom ljeta 1942, ponovno je u njegov ured svratila Diana Budisavljević. “Pita me znadem li da u Staroj Gradiški i Jasenovcu ima stotine ili tisuće, a možda i deset i više tisuća djece koja će izginuti ako se nešto ne poduzme za njihov spas. Zastaje mi dah. Stotine, tisuće djece?! A kakvo je stanje? Oči se gospođi zamute: ‘Očajno – užasno! Svi će najstrašnijim načinom izginuti”, napisao je Brössler.

Na čelu Doma u Jastrebarskom bila je časna sestra Pulherija Barta, iz reda Sv. Vinka Paulskog, inače svastika ministra Mile Budaka. U dijelu domskog kompleksa za djecu se brinula Tatjana Marinić, voditeljica škole za odgojiteljice iz Ruda kod Samobora, koju je Brössler, zajedno sa svim učenicama, prebacio u Jastrebarsko (točnije u Donju Reku) da pomognu u prihvatu i zbrinjavanju djece.

U Jastrebarsko je došlo 3.200 djece, od kojih je umrlo 452. Liječnici su kod djece ustanovili 38 različitih zaraznih bolesti. Smrtnost je bila najveća odmah po dolasku. Od 12. srpnja do 1. kolovoza umrlo je 153 djece. Zatim je do 1. listopada umrlo 216 djece. U listopadu je umrlo 67, a do početka 1943. još samo šestero djece. Ubrzo poslije liječničkih tretmana i njege medicinskih sestara i redovnica, bolje i redovite prehrane te odvajanja teško bolesnih od zdravih, smrtnost je počela jenjavati.

. “Baš kad je kolonizacija dobro krenula te se vidjelo da ćemo tim načinom spasiti najveći dio djece, stigne nas udarac od Ustaške nadzorne službe, koja nam zabrani daljnje koloniziranje djece. Time se naša prihvatilišta automatski pretvoriše u konc-logore za djecu. (…) Badava sam resornom ministru pred svjedocima dobacio u lice da od mene, socijalnog radnika za zaštitu djece, ne može tražiti da ovim načinom postanem uništavateljem djece, neka to onda preuzmu na svoju savjest kvalificirani organi… Kad sve nije pomoglo, tada sam pošao najvišem crkvenom dostojanstveniku (nadbiskupu Alojziju Stepincu) i u ime čovječnosti zamolio da se svojim autoritetom založi za spas naše nesretne djece. Izgleda da je to konačno pomaknulo točak s mjesta. Resorni ministar u sporazumu s Vladom i Ustaškom nadzornom službom izdao nam je odobrenje da uz suradnju Crvenog križa i katoličke organizacije Karitas mogu kolonizirati djecu u katoličke porodice, a po potrebi i u postojeće dječje domove. Ovo dopuštenje bilo je za naš rad Magna carta kozaračke djece”, napisao je Brössler.

Na nekom malom trgu, na kojem bi se doticale ulice Diane Budisavljević i Kamila Brösslera, mogla bi se postaviti spomen-ploča s imenima ostalih suradnika, liječnika, medicinskih sestara, časnih sestara (primjerice, časne sestre Monike Štampalije, koja je navodno prva u Zagreb donijela vijest da je u Staroj Gradiški hrpa djece u opasnosti, pa je ta informacija potom stigla i do Diane Budisavljević) te drugih ljudi koji su sudjelovali i bitno pomogli u plemenitoj akciji zbrinjavanja kozaračke djece.

Nepravedno optužene časne u Jastrebarskom

Brössler je pokazao svoju veličinu u zaštiti slabijih i 1945, kad se suprotstavio optužbama za ratne zločine upućenima upraviteljici doma u Jastrebarkom, časnoj sestri Pulheriji Barti i časnoj sestri Gaudenciji, koja je bila glavni ekonom. Optužbe protiv njih Zemaljskoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača iznijela je Tatjana Marinić, predratna članica komunističkog pokreta, koja je bila zadužena za jedan dio domskog kompleksa (Donju Reku). Optužila ih je, uz ostalo, da su sprečavale da se djeci podijeli dovoljno hrane i ostalih potrepština i tako smanji smrtnost. Tvrdila je da redovnice nisu htjele dati konje i kola da se ode po neophodno mlijeko, pa bi se ono na vrućini pokvarilo i nije moglo biti izvor spasa. “Hrane su i financija za nabavu imale u izobilju, za pet obroka dnevno, ali sestre Pulherija i Gaudencija davale su samo za dva dnevna obroka”, izjavila je Komisiji Tatjana Marinić. Bilo je tu i optužbi za druge oblike zlostavljanja, pljuskanje nekih štićenica, pritisaka na vjersku opredijeljenost, navoda o psovanju partizana i onih koji štite partizansku djecu itd.

Brössler i liječnici iz doma Branko Dragišić i Branko Davila (obojica otprije povezani s KP-om i partizanima) opovrgnuli su te optužbe. Zanijekao ih je i liječnik Karlo Weissmann, Židov koji je utočište pred progonom u Osijeku pronašao u Domu kod sestre Pulherije, koja je 1945. emigrirala u Austriju, gdje je umrla 1972. Sestra Gaudencija nastavila je raditi u domu u Jastrebarskom do kraja 1945, zatim odlazi u Ljubljanu, Beograd i Peć. Od 1950. do 1970. radi kao službenica u Narodnoj banci u Ljubljani. Umrla je 1977. Protiv nje i protiv drugih časnih sestara u domu u Jastrebarskom nikad nije pokrenut kazneni postupak. To ipak nije smetalo komunističkim propagandistima i nemoralnim novinarima da se natječu u izmišljanju zločina što su ih navodno počinile časne u Jastrebarskom. Tužna stvarnost, sa stotinama smrti i prethodnim razdvajanjima djece od majki, nije im bila dovoljna.

U feljtonima, knjigama i novinskim napisima do 1990, a i poslije, mogu se naći “opisi” po kojima su opatice ubijale djecu čekićima, krampovima, toljagama, a ustaše (kojih u domu uopće nije bilo) djecu su klali ili strijeljali…