Pojmovi duše, duha, bića, bitka su transcedentalni, samim tim i nejasni. To se dodatno komplikuje različitim metafizičkim interpretacijama. Metafizika nastoji proniknuti kroz pojavu fizičkog sveta i dopreti do njegove skrivene, nevidljive suštine. Fizički svet je neka vrsta temelja i polazišta za metafizičku nadgradnju. Zbog toga nisu u potpunosti odvojeni i nezavisni. Izmedju njih mora postojati veza. Ono što ih spaja je logos. Ako u metafizičkom shvatanju nema doslednosti i smisaone povezanosti, koja se podudara sa fizičkim pojavama, onda se nije stiglo do valjanog uvida.
Duša je najčešće upotrebljavan termin u duhovnosti i svakodnevnom govoru. I pored toga što postoji opšti konsenzus da je neuništivi, nematerijalni život koji opstaje posle telesne razgradnje, prisutna su i različita, protivrečna tumačenja. Interpretira se kao celovitost i savršenost, ali i nešto što se uvek usavršava i što se nalazi u savezu s duhom i umom. Dosta religija propoveda reinkarnaciju kao jedan od načina usavršavanja duše. Platon, Empedokle i pitagorejci su verovali u seobu duše. Postoji i verovanje i u metempsihozu.
Duša se obično povezuje sa osećanjima i shvata kao unutrašnja dubina skrivena u tami nesvesnog. To se vidi po tome što ljudi za emotivni bol govore da ih "boli duša". Postoji i izraz "meko kao duša". Time se ističe delikatnost, prefinjenost, čistota i nevinost duše koja se duboko skriva i čuva da se ne bi povredila i oštetila. Ali, postoje i izreke "prokleta" i "pogana duša". Za nekoga se kaže da je "pokvaren u duši" ili da je nema.
Jedno od objašnjenja može biti i poistovećivanje duše sa srcem, jer oboje podrazumevaju ljubav. Medjutim, izmedju njih postoji razlika. Duša je istinska suština bića koja nije vezana samo uz trenutnu inkarnaciju. Srce jeste. Biće, koje se razvija u telu, tokom života pored lepih, uzvišenih emocija akumulira i agresivne i izopačene. Preko konstruktivnih se povezuje s dušom, pa se njegovo srce uvek ispunjava novom, dubljom ljubavlju iz duše. Takvo srce je otvoreno.
Kada se ta veza blokira i izgubi, usled nagomilanih destruktivnih emocija i osećanja, srce se zatvori. U njemu prevladaju i postoje samo niske strasti i sebični nagoni tako da biće postaje neosetljivo, pohlepno, beskrupulozno, bezobzirno i egocentrično. Ograniči sve na materijalno i nemoralna zadovoljstva. Nedostaje mu viši, duhovni uvid da proširi razumevanje.
Duhovni uvid ne podrazumeva samo ljubav duše nego i bistrinu duha/razuma. Njihovo jedinstvo je mudrost. Zato se pominje i um, telo i duh konekcija. Naglašava se značaj holističkog pristupa. Blagostanje se ne postiže samo brigom o telu, već se pažnja mora posvetiti i mentalnom, emocionalnom i duhovnom zdravlju.
To istovremeno ukazuje i na kompleksnost svesti. Frojd je uvidio da pored uma i misli, ili svesnog i poznatog, u svesti ima dosta skrivenog i nepoznatog. Nazvao je to nesvesnim. Mada je prvi upotrebio taj termin u psihologiji, on je već postojao. Skovao ga je Fridrih Šeling u 18 veku.
U pokušaju da što bolje objasni razvoj ličnosti i vezu svesnog i nesvesnog Frojd je uveo latinski pojam ego sa značenjem ja. Pod njim je podrazumevao samosvest, identitet ili svesni deo ličnosti. Smatrao ga je neophodnim za svesnu funkcionalnost. Kroz ego znamo sebe kao isto živo biće. To je veoma važno jer se time postiže smisaoni kontinuiet.
Zahvaljujući tome možemo pamtiti i učiti. Sposobni smo da prošla iskustva i dogadjaje povezujemo s trenutnim, anticipiramo buduća, donosimo zaključke, odluke itd. Očigledan dokaz te tvrdnje su ljudi koji izgube ego ili koji nisu svesni sebe i svoje ličnosti, bilo zbog demencije, ludila ili psihoznih epizoda. Oni gube kognitivne funkcije i postaju neuračunljivi.
Medjutim, neka duhovna učenja su ego poistovetila sujetom i taštinom i predstavila ga uzrokom zla i neosvešćenosti. Ego je postao sinonim za sve što je loše u ljudskoj prirodi. Iz toga je usledilo mišljenje da je ego osnovna prepreka osvešćivanja i da se mora eliminisati. Jedino tako ljudi mogu postati dobri i plemeniti, pa će se rešiti svi problemi. Zemlja će se preporoditi i procvetati. Zavladaće mir i prosperitet.
To shvatanje je suviše uprošćeno i jednostrano. Zanemarilo je činjenicu da postoji i ego koji se podcenjuje, kao i zdrav ego i ličnost. Pored toga, uzrok disfunkcionalnog ponašanja ljudi nema uvek psihološki karakter. Uzrokovan je i neurološkim i organskim anomalijama. Inteligentno biće jednostavno ne može funkcionistai bez uma, ega i misli. Oni su neophodni i za spoljašnju i unutrašnju interakciju.
Dosta religija navodi da um, unutar kojeg je inteligentno ego-biće, nastaje konekcijom Duhovne svesti sa Telesnom. U hrišćanstvu Duhovna svest je od boga, dok je Telesna zemaljska ili djavolska. Hinduizam govori o interakciji više i niže svesti i energije. U nekim učenjima se pominje Kshetra i Kshetrajna, Purusha i Prakrti, Shiva i Shakti.
Prema tome bi se reklo da je upravo ego-biće ono što se naziva "dušom" koja se posle odvajanja od tela vraća svom bitku/višem sopstvu. Jer, ego-biće se razvija u telu, donosi odluke i opredeljuje se ili za duhovno ili telesno (dobro-zlo). Potpuno osvešćivanje i celovitost postiže tek izlaskom iz tela i sjedinjavanjem s bitkom. Ulaskom u svoje jezgro/dušu i uzvisivanjem u duhu sagledava sebe, svoju istinsku lepotu i čistotu, ali i počinjene greške i bolove nanete i sebi i drugima koje mora ispraviti. U tom smislu se i može govoriti o "čišćenju duše", primanjem u raj (svet Ideja) kao i stvaranju karme i sudbine.
Duša je najčešće upotrebljavan termin u duhovnosti i svakodnevnom govoru. I pored toga što postoji opšti konsenzus da je neuništivi, nematerijalni život koji opstaje posle telesne razgradnje, prisutna su i različita, protivrečna tumačenja. Interpretira se kao celovitost i savršenost, ali i nešto što se uvek usavršava i što se nalazi u savezu s duhom i umom. Dosta religija propoveda reinkarnaciju kao jedan od načina usavršavanja duše. Platon, Empedokle i pitagorejci su verovali u seobu duše. Postoji i verovanje i u metempsihozu.
Duša se obično povezuje sa osećanjima i shvata kao unutrašnja dubina skrivena u tami nesvesnog. To se vidi po tome što ljudi za emotivni bol govore da ih "boli duša". Postoji i izraz "meko kao duša". Time se ističe delikatnost, prefinjenost, čistota i nevinost duše koja se duboko skriva i čuva da se ne bi povredila i oštetila. Ali, postoje i izreke "prokleta" i "pogana duša". Za nekoga se kaže da je "pokvaren u duši" ili da je nema.
Jedno od objašnjenja može biti i poistovećivanje duše sa srcem, jer oboje podrazumevaju ljubav. Medjutim, izmedju njih postoji razlika. Duša je istinska suština bića koja nije vezana samo uz trenutnu inkarnaciju. Srce jeste. Biće, koje se razvija u telu, tokom života pored lepih, uzvišenih emocija akumulira i agresivne i izopačene. Preko konstruktivnih se povezuje s dušom, pa se njegovo srce uvek ispunjava novom, dubljom ljubavlju iz duše. Takvo srce je otvoreno.
Kada se ta veza blokira i izgubi, usled nagomilanih destruktivnih emocija i osećanja, srce se zatvori. U njemu prevladaju i postoje samo niske strasti i sebični nagoni tako da biće postaje neosetljivo, pohlepno, beskrupulozno, bezobzirno i egocentrično. Ograniči sve na materijalno i nemoralna zadovoljstva. Nedostaje mu viši, duhovni uvid da proširi razumevanje.
Duhovni uvid ne podrazumeva samo ljubav duše nego i bistrinu duha/razuma. Njihovo jedinstvo je mudrost. Zato se pominje i um, telo i duh konekcija. Naglašava se značaj holističkog pristupa. Blagostanje se ne postiže samo brigom o telu, već se pažnja mora posvetiti i mentalnom, emocionalnom i duhovnom zdravlju.
To istovremeno ukazuje i na kompleksnost svesti. Frojd je uvidio da pored uma i misli, ili svesnog i poznatog, u svesti ima dosta skrivenog i nepoznatog. Nazvao je to nesvesnim. Mada je prvi upotrebio taj termin u psihologiji, on je već postojao. Skovao ga je Fridrih Šeling u 18 veku.
U pokušaju da što bolje objasni razvoj ličnosti i vezu svesnog i nesvesnog Frojd je uveo latinski pojam ego sa značenjem ja. Pod njim je podrazumevao samosvest, identitet ili svesni deo ličnosti. Smatrao ga je neophodnim za svesnu funkcionalnost. Kroz ego znamo sebe kao isto živo biće. To je veoma važno jer se time postiže smisaoni kontinuiet.
Zahvaljujući tome možemo pamtiti i učiti. Sposobni smo da prošla iskustva i dogadjaje povezujemo s trenutnim, anticipiramo buduća, donosimo zaključke, odluke itd. Očigledan dokaz te tvrdnje su ljudi koji izgube ego ili koji nisu svesni sebe i svoje ličnosti, bilo zbog demencije, ludila ili psihoznih epizoda. Oni gube kognitivne funkcije i postaju neuračunljivi.
Medjutim, neka duhovna učenja su ego poistovetila sujetom i taštinom i predstavila ga uzrokom zla i neosvešćenosti. Ego je postao sinonim za sve što je loše u ljudskoj prirodi. Iz toga je usledilo mišljenje da je ego osnovna prepreka osvešćivanja i da se mora eliminisati. Jedino tako ljudi mogu postati dobri i plemeniti, pa će se rešiti svi problemi. Zemlja će se preporoditi i procvetati. Zavladaće mir i prosperitet.
To shvatanje je suviše uprošćeno i jednostrano. Zanemarilo je činjenicu da postoji i ego koji se podcenjuje, kao i zdrav ego i ličnost. Pored toga, uzrok disfunkcionalnog ponašanja ljudi nema uvek psihološki karakter. Uzrokovan je i neurološkim i organskim anomalijama. Inteligentno biće jednostavno ne može funkcionistai bez uma, ega i misli. Oni su neophodni i za spoljašnju i unutrašnju interakciju.
Dosta religija navodi da um, unutar kojeg je inteligentno ego-biće, nastaje konekcijom Duhovne svesti sa Telesnom. U hrišćanstvu Duhovna svest je od boga, dok je Telesna zemaljska ili djavolska. Hinduizam govori o interakciji više i niže svesti i energije. U nekim učenjima se pominje Kshetra i Kshetrajna, Purusha i Prakrti, Shiva i Shakti.
Prema tome bi se reklo da je upravo ego-biće ono što se naziva "dušom" koja se posle odvajanja od tela vraća svom bitku/višem sopstvu. Jer, ego-biće se razvija u telu, donosi odluke i opredeljuje se ili za duhovno ili telesno (dobro-zlo). Potpuno osvešćivanje i celovitost postiže tek izlaskom iz tela i sjedinjavanjem s bitkom. Ulaskom u svoje jezgro/dušu i uzvisivanjem u duhu sagledava sebe, svoju istinsku lepotu i čistotu, ali i počinjene greške i bolove nanete i sebi i drugima koje mora ispraviti. U tom smislu se i može govoriti o "čišćenju duše", primanjem u raj (svet Ideja) kao i stvaranju karme i sudbine.