Оно око тебе што те окружује и што зовеш "спољашњи реалан свет" јесте скуп слика у твојој свести. Ето, помери мало главу и видећеш да ће сваки објекат у универзуму променити свој облик и величину. То показује да се ту ради о сликама у свести. Да су те слике око тебе које те окружују и које се мењају обликом и величином како се помериш појава нечега што се као тај скуп слика у твојој свести појављује.
То је чињеница на коју заправо мало ко обраћа пажњу иако је прећутно свако има у свести, или је бар мора признати као чињеницу када се на њу укаже.
И када човек коначно на то обрати пажњу може поставити оваква питања на која следе овакви одговори:
Aкo си скапирао да су сви објекти појаве у твојој свести онда ти је јасно да сазнање има посла само појавама а не са оним што се тако појављује.
Одатле подела на појаву и ствар по себи. При чему је ово друго трансцендентно, изван могућности сазнања. Зашто? Па зато јер сазнање има посла само са појавама.
У том тренутку, када смо до овога у филозофији дошли, када смо дошли до поделе на појаву и ствар по себи ово друго постало је непознато x. Kao што је и дан данас за сазнање. И да бисмо се приближили томе морамо потражити неки други пут него што је сазнање.
То је Шопенхауер објаснио овако:
И тако би и остало да осим сазнања у нашем духу немамо никаква друга искуства, да су ове слике око нас једино што можемо искусити, али није тако. У духу непосредно проналазимо још нешто а што нас може приближити ствари по себи иако само као увид, као магловиту ресу.
То зовемо воља. Јер једино у унутрашњем опажању воље слика испред субјекта, коју зовемо "воља", у исто време престаје бити испред. Престаје бити слика, већ се субјекат ту стапа са том сликом. Ја сазнајем вољу, али сам и та воља. Тај који хоће.
То је тренутак пробијања границе између појаве и ствари по себи.
Тај тренутак је описан овим речима:
А то је и непосредни сусрет са трансцендентним .
На исти начин долазимо и до онога што је Бергсон звао трајање.
Следеће питање:
Е, одговор на ово питање знамо апсолутно. Захваљујући Барклијевој корелативности субјекта и објекта знамо да слике које нас окружују и које се мењају обликом и величином како се померимо, тј. та наша представа, суштински мора бити различита од онога што нам се као тај скуп слика у свести појављује.
И да оно што нам се тако појављује само по себи није слика, није објекат.
Као апсолутна, аподиктичка, потврда овог реченог наступа непосредно искуство.
Али оно из неког разлога није ствар за коју је свако способан.
Тај увид је темељ филозофије. И онај ко до истог није дошао и мисли да је оно што се у његовој свести као слика појављује само по себи исто таква слика или објекат. Такав, ма каква даља размишљања вршио и закључке доносио биће на сасвим погрешном путу од оног на коме је истина.
То је чињеница на коју заправо мало ко обраћа пажњу иако је прећутно свако има у свести, или је бар мора признати као чињеницу када се на њу укаже.
И када човек коначно на то обрати пажњу може поставити оваква питања на која следе овакви одговори:
Кapiram da su objekti oko mene pojave u mojoj svesti tj.predstave sveta u mojim mislima...
Nemam sledeće odgovore na sledeća pitanja:
-Kako su te pojave dospele u moju svest,
-Šta je ta moja svest u kojoj se pojavljuje ta predstava sveta,
-Šta je moja sumnja u sve to,
Aкo си скапирао да су сви објекти појаве у твојој свести онда ти је јасно да сазнање има посла само појавама а не са оним што се тако појављује.
Одатле подела на појаву и ствар по себи. При чему је ово друго трансцендентно, изван могућности сазнања. Зашто? Па зато јер сазнање има посла само са појавама.
У том тренутку, када смо до овога у филозофији дошли, када смо дошли до поделе на појаву и ствар по себи ово друго постало је непознато x. Kao што је и дан данас за сазнање. И да бисмо се приближили томе морамо потражити неки други пут него што је сазнање.
То је Шопенхауер објаснио овако:
Međutim, ono što nas sada goni na istraživanje jeste baš to, da mi nismo zadovoljni time što znamo da imamo predstave, da su one ovakve ili onakve i da su povezane shodno ovim ili onim zakonima čiji je opšti izraz uvek načelo razloga. Mi hoćemo da znamo značenje tih predstava; pitamo: zar ovaj svet nije ništa drugo do predstava? U tom bi slučaju on - poput varljiva sna ili utvare - prolazio kraj nas, ne zavređujući našu pažnju; ili, da li je on još nešto drugo, još nešto osim predstave, i ako jeste - šta je to?
Odmah je izvesno da je to što tražimo nešto što se po svojoj celokupnoj suštini skroz-naskroz razlikuje od predstave i čemu stoga moraju biti strani i njene forme i zakoni; da zato, polazeći od predstave, mi do toga što tražimo ne možemo dospeti korišćenjem onih zakona koji povezuju samo objekte, samo predstave, i koji su oblici načela razloga.
Već ovde vidimo da do suštine stvari nikad ne možemo doći spolja: ma koliko istraživali, ne dobijamo ništa drugo sem slika i naziva. Mi ličimo na čoveka što kruži oko zamka, uzalud tražeći ulaz i, s vremena na vreme, skicirajući fasade.
Шопенхауер
И тако би и остало да осим сазнања у нашем духу немамо никаква друга искуства, да су ове слике око нас једино што можемо искусити, али није тако. У духу непосредно проналазимо још нешто а што нас може приближити ствари по себи иако само као увид, као магловиту ресу.
То зовемо воља. Јер једино у унутрашњем опажању воље слика испред субјекта, коју зовемо "воља", у исто време престаје бити испред. Престаје бити слика, већ се субјекат ту стапа са том сликом. Ја сазнајем вољу, али сам и та воља. Тај који хоће.
То је тренутак пробијања границе између појаве и ствари по себи.
Тај тренутак је описан овим речима:
Identitet subjekta htenja sa subjektom spoznavanja, po kojemu reč JA oba uključuje, jeste čvor sveta, a stoga je i neobjašnjiv. Samo su nam odnosi između objekata shvatljivi; ali među njima mogu dva biti jedan, ukoliko su delovi jednog celog. Ovde naprotiv gde je govor o subjektu, ne vrede više pravila za spoznavanje objekata, a istinski identitet spoznavajuceg sa onim, što se spoznalo kao htenje, dakle identitet subjekta sa objektom, neposredno je dat. Ko sebi neobjašnjivost toga identiteta pravo predoči, taj će ga sa mnom nazvati čudom svoje vrste.
Šopenhauer. iz dela "O načelu razloga"
А то је и непосредни сусрет са трансцендентним .
На исти начин долазимо и до онога што је Бергсон звао трајање.
Следеће питање:
-Ako su objekti van moje svesti ,a do moje svesti dopiru informacije o njima, koliko je to verno tim objektima i nisu li te predstave lažne..
Е, одговор на ово питање знамо апсолутно. Захваљујући Барклијевој корелативности субјекта и објекта знамо да слике које нас окружују и које се мењају обликом и величином како се померимо, тј. та наша представа, суштински мора бити различита од онога што нам се као тај скуп слика у свести појављује.
И да оно што нам се тако појављује само по себи није слика, није објекат.
Као апсолутна, аподиктичка, потврда овог реченог наступа непосредно искуство.
Али оно из неког разлога није ствар за коју је свако способан.
Svet je moja predstava" - to je, poput Euklidovih aksioma, postavka za koju svako mora reći daje istinita čim je shvati, iako to nije postavka koju svako razume čim je čuje.
Шопенхауер
Тај увид је темељ филозофије. И онај ко до истог није дошао и мисли да је оно што се у његовој свести као слика појављује само по себи исто таква слика или објекат. Такав, ма каква даља размишљања вршио и закључке доносио биће на сасвим погрешном путу од оног на коме је истина.
Poslednja izmena:
