- Poruka
- 1.978
Ilustracija, Foto: Profimedia, privatna arhivana, Nemanja Pančić, Espreso
POTRESNO PRISEĆANJE
POGLEDAJTE PAŽLJIVO SLIKE OVE NAŠE DEČICE: Iz ovog razloga važno je da ih se setimo baš danas (FOTO)
Prevencija i zaštita dece od nasilja već decenijama u nazad predstavlja prioritete nacionalnih politika
Objavljeno: 04.06.2019. 17:00h
Pero Jovović
Novinar rubrike Vesti
Rezolucijom Ujedinjenih nacija iz 1982. godine, 4. jun proglašen je za Međunarodni dan dece nevinih žrtava agresije i nasilja, a svrha obeležavanja ovog datuma je da se javnosti ukaže na patnju dece širom sveta uzrokovanu njihovim fizičkim, mentalnim i emocionalnim zlostavljanjem.
Širom sveta se vode brojni sukobi u kojima stradaju milioni nevine dece, a UNICEF zajedno sa ostalim međunarodnim organizacijama vodi oštru bitku pod sloganom: Dete ne sme biti žrtva nasilja i rata!
Prema izveštaju UNICEFA-a u Srbiji, nasilje nad decom u našoj državi ima mnoge pojavne oblike. Najčešće se javlja u intimnom porodičnom okruženju, u školama i u vršnjačkim grupama. Ipak, prisutno je takođe nasilje nad decom u institucijama u kojima se deca smeštaju radi zaštite, dok se beleži veliki rast i nasilja nad decom u digitalnom prostoru.
Prevencija i zaštita dece od nasilja već decenijama u nazad predstavlja prioritete nacionalnih politika. Ipak, istraživanja pokazuju da je nasilje nad decom u Srbiji široko rasprostranjeno u različitim oblicima. Javlja se, pre svega, kao direktno, interpersonalno, fizičko, psihološko ili seksualno nasilje, kao zanemarivanje deteta i njegovih potreba i sprečavanje i usporavanje detetovog razvoja.
Takođe, nasilje nad decom prisutno je i u manjem izraženim oblicima, ali izuzetno kompleksnim. Takozvano strukturno nasilje ispoljava se u različitim oblicima - preko dečijeg braka, do dečijeg rada, pa sve do višestruke socijalne isključenosti.
U čast ovog dana prisetimo se na žrtve koje su stradale u toku NATO agresije, ali i u svakodnevnim napadima raznih ubica i zlostavljača koji su uništili na stotine nevinih života u Srbiji. Deca koja su sebi oduzela život usred vršnjačkog nasilja takođe ne smeju biti izostavljena!
Prisetimo se samo lica dece koja su stradala nevina.
Milica Rakić
Milica Rakić je devojčica koja je nastradala u NATO bombardovanju i postala simbol stradanja Srbije u toj agresiji.
Da je živa, Milica Rakić bi danas imala 23 godine. Njeno ime ostalo je duboko urezano u narodu. Ubijena je 17. aprila 1999. godine kada ju je tokom NATO bombardovanja pogodio geler u kući u Batajnici.
Te 1999. godine osvanuo je prolećni 17.april. Bombardovanje je počelo dvadesetak dana ranije, i porodica Rakić je mislila da gore ne može biti... Nažalost prevarili su se.
Mala Milica je bila na noši u kupatilu... Mama ju je samo na tren ostavila kako bi joj pripremila krevet za spavanje, međutim nije ni znala da će taj krevet ostati prazan i da će njena ćerka zaspati sama pre nego što je mama spusti u toplu postelju.
Vest o smrti male Milice potresla je čitavu zemlju! Ionako besni na nepravdu koja im se događa, narod je bio još ogorčeniji na NATO trupe koje su usmrtile nedužnu trogodišnju Milicu Rakić.
Komšije nesrećne porodice su sa užasima opisivale stravičan događaj. Jedan od suseda je izjavio: „Čuo sam detonaciju. Onda sam čuo vrisak. To je bio najužasniji vrisak koji sam ikada čuo u životu. Onda kuknjavu i zapomaganje.”
O maloj Milici Rakić spevane su najlepše i najdiriljivije pesme, izdvajamo neke od napotresnijih stihova:
Jadna majka čupa kosu,
Grli lutke Miličine,
I Aleksi sinu reče:
“Eto ide seka sine“.
„Evo novac pa otiđi,
U cvećaru srećo mila,
Kupi tvojoj maloj seki,
Tri crvena karanfila.
Neka ti ih zamotaju,
Crnom trakom ljudi neki,
I napišu brat Aleksa,
Sa ljubavlju svojoj seki.
To je zadnje što joj daješ“-
Uplakana reče mati -
„Nikad više tvojoj seki,
Nećeš poklon kupovati,
Tvojoj seki još se nisu,
Ni pelene osušile,
A pogibe kao žrtva,
Najmoćnije svjetske sile“.
U NATO agresiji 1999. godine stradalo je oko 2.500 ljudi, povređeno oko 6.000, a materijalna šteta koja je naneta našoj zemlji se procenjuje između 30 i 100 milijardi američkih dolara.
Tijana Jurić
Tijana Jurić bila je petnaestogodišnja devojčica iz Subotice. Oteta je i ubijena u noći između 25. i 26. jula 2014. godine u blizini sela Bajmoka.
Poslednji put viđena je 25 minuta posle ponoći, nedaleko od Sportskog centra „Rata“ u Bajmoku, dok joj je telo pronađeno dvanaest dana kasnije, 7. avgusta, na zapuštenom smetlištu u naselju Čonoplja u opštini Sombor.
U jednom od kasnijih oglašavanja Tijaninog oca za medije, Igor Jurić je zaključio da je porodica u danima oko nestanka prolazila kroz "sve i svašta", kao i da će njegov život ubuduće biti misija da se bori da se slične stvari više nikom ne dešavaju: što je čini se i uspeo, obzirom da je nedavno u Narodnoj skupštini Republike Srbije izglasan takozvani "Tijanin Zakon" - zakon o doživotnoj robiji za najteža krivična dela.
Aleksa Janković
Aleksa Janković iz Niša, koji je zbog trauma od vršnjačkog nasilja sebi oduzeo život 10. maja 2011. godine, danas bi napunio 22 godine.
Aleksa je oduzeo je sebi život skokom sa zgrade u kojoj je živeo, nakon osam meseci fizičkog i verbalnog zlostavljanja od strane svojih vršnjaka. Njegovi roditelji još uvek pokušavaju da izdejstvuju usvajanje "Aleksinog zakona", koji bi pomogao u suzbijanju vršnjačkog nasilja i spasio drugu decu Aleksine sudbine.
Kao i prethodnih godina na datum obeležavanja njegove smrti, njegova majka Dragana Janković sastavila je dirljivu poruku posvećenu Aleksi, koju je objavila na svom Fejsbuk profilu.
Njeno pismo ovom prilikom prenosimo u celosti:
"Ako me pitaju mama...
Ako me pitaju mama, kao se osećaš danas,
ja ću im šapatom odgovoriti, da ti to pitanje i ne postavljaju.
Ako me pitaju mama ,kojim rečima da probaju da ugreju srce tvoje,ja ću im tiho reći da i ne pokušavaju.
Ako me pitaju mama,kojim stihom pesmom i tonom da ozare lice tvoje?
Dodirnuću njihove ruke i lagano skloniti prste sa dirki klavira.
Ako me pitaju mama zašto i sa osmehom su tvoje oči tužne?
Ja ću im mirno reći da su te oči zaspale jednom.
I pitaće me mama još,kako su prijatelji moji ,kako su nastavnici moji,kako su inspektori moji,kako su i gde su drugovi moji?
I pitaće me mama jesu li živi ,nasmejani srećni,hodaju zemljom ili hramlju,puze zemljom ili zapomažu?
Urliču za kap vode,od šećera se osušili.
Imaju li duše još,ili su se od jada bede i savesti savili.
Lomiš im grane mama, da se šire listaju s proleća,da mirišu cveće i dive se pupoljcima ruža,da neguju svoje vrtove a tuđe su otrovom prskali.
Lomiš im ponos ideale savršenstva, koji su lažima stekli, kojim laju po sokacima i uličicama ,laju ko uplašeni psići ,dok koskom ne zapuše usta.Mali su mama i drhte.
Neguj cvetove mama,neka glave okreću suncu,neka livadom jure leptire, neka šaraju svet lepotom,neka se raduju i prkose bolu.Neka se bore i koračaju dalje.
DECA!
Tvoj osmeh i njihov osmeh, moj je poklon je za rođendan.
AMAJLIJA
Moj osmeh u oku.
Moja srce u grudima.
Moja ruka na ramenu.
Možeš ti to mama, možeš!
ALEKSA JANKOVIĆ
20.03.1997-20.03.2018.god
Posvećeno
Mama"
Đorđe Andrejić
Tragična priča o Đorđu Andrejiću (13), dečaku nestalom u selu Majilovac kod Velikog Gradišta 2010. godine, izgleda da nikada neće dobiti epilog. Ne zna se čak ni da li je dečak zaista mrtav, ni šta se zapravo kobnog dana dogodilo...
Mihailo Nikolić
Marko Simić
Espreso.rs
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Da li je moguce da nevinu decu tako ponizavate?Staviti medju njih Aleksu i Tijanu?Dobro jos niste stavili onog narkomana Davida Dragicevica.Ciji roditelji ne izlaze iz medija.
