Укључио сам телефон да се пуни у другој соби.
Није ми јасно каква то будала направи собу у којој не постоји ни једна утичница.
А није стара градња.
У овом крају ни једна кућа није стара.
За време рата ту се се војске само смењивале.
Стратешка је тачка, тако кажу, јер се налази на путу за море.
Као да је неком било до мора за време рата.
Или је било.
Јер рат је неком рат, а неком брат. И то кажу.
Мени сигурно није био брат.
Али сам у њему изгубио брата.
Значи ли то да је мени два пута рат био рат, питам се понекад.
Не знам, мени се некако више чини да ми је био пакао, мада је имао и рајских делова и предела.
Кућа је била празна.
Скоро потпуно.
Да нема тог душека и решоа и једне разбијене шоље кафу, била би најпразнија кућа на свету.
Да, и џезве и кутије с кафом.
Одлучих да скувам једну. Јаку. Да ме расани.
Нисам добро спавао. Јер, иако кажу да је кућа моја, ја, изгледа, нисам њен.
У кутији је било још кафе.
Таман за једну шољу.
Нема шећера али нема везе. Ја пијем кафу какву ми скувају. Или какву сам скувам. Или какву имам.
Вода је лагано врила, а ја сам гледао кроз прозор.
И мислио на Теодору. Како је била љута кад сам рекао да идем до моје куће.
"Чему?" питала је, а ја нисам знао да објасним да имам потребу да станем на праг који стоји на месту прага последњих 250 година у мојој породици.
Смејала би се. Она је пролетерско дете. Не зна за старије од јуче. Али има очи и срце кучета.
Требам ли ја куче или маче, запитао сам се.
Зашто сваки пут кад помислим на маче, помислим и на Бети?
И зашто увек гурнем руке у џепове кад су ми оне заједно у мислима?
Вода је проврила и закувао сам кафу.
Лепо се пушила, пресијавала на сунцу које је прошло кроз прозор без завеса.
Не знам зашто, сетио сам се мајчиног осмеха.
Сео сам на мадрац, тако овде зову душек, сетио сам се.
Лагано сам принео шољу устима спреман да уживам у том првом гутљају.
О Боже, кафа је била папрена.
Ем још врела.
Схватих у трену да у њој има бибера који је ко зна како доспео ту.
И пљунух.
На под.
Све су то мале пакости великих локалних мајстора, схватих док сам вадио марамицу да обришем језик и усне.
Ово можда јесте моја кућа али више никад неће бити дом јер није у мом граду. Ја овде никог не знам. Нити мене знају.
Тако је, коначно, завршена још једна Сеоба.
Није ми јасно каква то будала направи собу у којој не постоји ни једна утичница.
А није стара градња.
У овом крају ни једна кућа није стара.
За време рата ту се се војске само смењивале.
Стратешка је тачка, тако кажу, јер се налази на путу за море.
Као да је неком било до мора за време рата.
Или је било.
Јер рат је неком рат, а неком брат. И то кажу.
Мени сигурно није био брат.
Али сам у њему изгубио брата.
Значи ли то да је мени два пута рат био рат, питам се понекад.
Не знам, мени се некако више чини да ми је био пакао, мада је имао и рајских делова и предела.
Кућа је била празна.
Скоро потпуно.
Да нема тог душека и решоа и једне разбијене шоље кафу, била би најпразнија кућа на свету.
Да, и џезве и кутије с кафом.
Одлучих да скувам једну. Јаку. Да ме расани.
Нисам добро спавао. Јер, иако кажу да је кућа моја, ја, изгледа, нисам њен.
У кутији је било још кафе.
Таман за једну шољу.
Нема шећера али нема везе. Ја пијем кафу какву ми скувају. Или какву сам скувам. Или какву имам.
Вода је лагано врила, а ја сам гледао кроз прозор.
И мислио на Теодору. Како је била љута кад сам рекао да идем до моје куће.
"Чему?" питала је, а ја нисам знао да објасним да имам потребу да станем на праг који стоји на месту прага последњих 250 година у мојој породици.
Смејала би се. Она је пролетерско дете. Не зна за старије од јуче. Али има очи и срце кучета.
Требам ли ја куче или маче, запитао сам се.
Зашто сваки пут кад помислим на маче, помислим и на Бети?
И зашто увек гурнем руке у џепове кад су ми оне заједно у мислима?
Вода је проврила и закувао сам кафу.
Лепо се пушила, пресијавала на сунцу које је прошло кроз прозор без завеса.
Не знам зашто, сетио сам се мајчиног осмеха.
Сео сам на мадрац, тако овде зову душек, сетио сам се.
Лагано сам принео шољу устима спреман да уживам у том првом гутљају.
О Боже, кафа је била папрена.
Ем још врела.
Схватих у трену да у њој има бибера који је ко зна како доспео ту.
И пљунух.
На под.
Све су то мале пакости великих локалних мајстора, схватих док сам вадио марамицу да обришем језик и усне.
Ово можда јесте моја кућа али више никад неће бити дом јер није у мом граду. Ја овде никог не знам. Нити мене знају.
Тако је, коначно, завршена још једна Сеоба.
