Poezija raspoloženja....

PUSTINJSKI CVET

Pustinjski cvet je vrlo tužan,
od sunca krije divno lice,
zato što njegovu lepotu,
ne vide ljudi, kamile ni ptice.

Čemu tolika lepota i boje,
kome da dam miris opojni,
čemu latice i prašnici žuti,
čemu vapaji i jecaji brojni.

Zašto u pustinji ja da cvetam,
da samo za suze i tugu znam,
zašto sam rođen na kraju sveta,
i nemam kome ljubav da dam.

Već sunce za vrelu dinu seda,
latice sklapa pustinjski cvet,
i nikad više neće da cveta,
kada za njega ne mari svet.

Tad jedna pčela prolete vredno,
na lice medno cveta sleće,
među njima se rodila ljubav,
pustinjski cvet sad umreti neće.

Olivera Jelkić
.
 
***
U grob,u grob spustaju je.
Zivot moj,i moje sve.
Strasan je taj crni ambis,-
samo u grob,u grob ne!

Pa zar da ja prvi bacim
saku zemlje na njen les!
Ruka mi se natrag trza,-
taj obicaj kuje bes.

Oh,sto nismo sada onde
gde je "divlji" obicaj;
mesto groba kroz lomacu
jurne plamen,sine sjaj.

Ja bih smelo potpalio
taj zrtvenik,odar njen,
da trulezu,da gnjilezu
otmem plen.

-J.J.Zmaj-
 
BUDI SUNCE POEZIJE

Budi vjecan valcer vir.......Vrtlog vjetra nek te vije
Budi glazba dubok mir......Budi sunce poezije

Budi sve sto ja ne mogu....Sto mi drugi zgazi, uze
Vrati u ljubav vjeru Bogu...Vrati vatri iskru suze

Budi takva kakva jesi........Nemjenjaj se za sva blaga
Uvjek nek te miso resi......Ona tiha patnja draga

Ma koliko bila zena..........Uvjek vise tajna budi
Budi sutnja al iskrena.......Nek te vjecno slute ljudi

I daj dusi svojoj strepnju...Neka cezne, ljubi, pati
Daj ljepoti smrti zebnju.....I u ljubav vjeru vrati

Budi suza na dnu mora.....Sto je osmjeh oka krije
Budi zubor sa izvora.........Budi sunce poezije

(Enes Kisevic)


 
You never call me, babe,
Until your man is gone,
I know it's you
When I pick up the telephone

You ask me how I am
And if I'm doing well,
When all you want from me
Is just to ring your bell

Take your time, we can do some lines,
'Cos it's alright
We can feel fine drinking midnight wine,
'Cos it's alright

Black and blue, black and blue,
I said come over here, baby,
And love me till I'm black and blue

You got the key to love
Dressed in your innocent smile,
You know you touched me baby,
So won't you stay for a while

And take your time, we can do some lines,
'Cos it's alright
We can feel fine drinking midnight wine,
'Cos it's alright

Black and blue, black and blue,
I said come over here, baby,
And love me till I'm black and blue
Black and blue, black and blue,
I said come over here, baby,
And love me till I'm black and blue

Take your time, we can do some lines,
'Cos it's alright
We can feel fine drinking midnight wine,
'Cos it's alright

Black and blue, black and blue,
I said come over here, baby,
And love me till I'm black and blue
Black and blue, black and blue,
I said come over here, baby,
And love me till I'm black and blue
I said come over here, baby,
And love me till I'm black and blue

Black and blue...

 
Budi more, ja ću beli jarbol
mesečine
i ljubav prve večeri

Biću nežnost za pesak tvojih igara
i uho među algama uspomena,
more,
školjka za reči i tišinu,
ptica za odgovor,
more,
dah ću biti za tvoju prvu odanost
modri cvet za tvoj prvi dlan.

Budi more, ja ću beli jarbol
mesečine
i ljubav svake večeri

Biću žeđ za tvoja vruća usta i veliko slatko
zrno vode
more,
biću grlo na tvom belom vratu,
cvet na ramenima,
more,
rana ću biti i krik iz tvoje rane
pod visokim hladnim ognjem zvezda
i zatim
biću more, a ti crni jarbol
i ljubav
zadnje večeri.
 
Hoćeš li me voleti
Do zvezda, do neba,
Hoćeš li me voleti
I kad pomisliš da ne treba.

Koliko vremena i ljubavi imaš
Da pronadješ mene i pronadješ nas?

Hoćeš li me voleti
Ako ti kažem da ja tebe ne volim
I da budem jako ozbiljan
čežnji da odolim.

Hoćeš li znati da lažem?

Još uvek spavam na oblacima.
Dok se večernja svetla pale
Zavirujem kroz tudje prozore.
Moji glavni putevi još uvek
Krivudaju dalekim obroncima.

Hoćeš li me voleti?

Ja bih da me baš ti voliš,
Da mojim nestašlucima i lažima odoliš.
Da me baš zbog njh voliš.
Voli me, baš ti.
Niko drugi neće moći, ni znati.
 
Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva, jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati

Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Al niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.
 
na pogreb mrtvog lista
poshla su puzha dva
nose kucjice crne
oko rogova flor
krenuli u mrak jednog
lepog jesenjeg dana
avaj kada su stigli
prolecje bilo je vecj
a mrtvo lishcje
ozhivelo je sve
razocharani vrlo
nasha su puzha dva
ali evo sunca
ono cje im recji
izvol'te izvol'te
izvolite sesti
izvolite pivo
ako je po volji
ako je po zhelji
izvol'te u pariz
autobus cheka
videcjete sveta
skinite crninu
to lepoti smeta
iskreno vam kazhem
s tenom se ne slazhe
te pogrebne priche
tuzhne su i ruzhne
a zhivotne boje
vama lepo stoje
i sva zhiva bicja
drvecje i biljke
zapochinje pesmu
pesmu gromoglasnu
pravu pesmu zhivu
pesmu toplog leta
svi veselo piju
a vecher je lepa
kad je puna flasha
divna vecher letnja
i dva puzha nasha
vracjaju se kucji
posle dosta chasha
malko posrcjucji
odlaze presrecjni
tronuti duboko
mesec bdi nad njima
na nebu visokom

-prever-
 
LEKTIRE

Tu sam da ne bih bila nađena.
Da pevam a da to ne budem ja.
Rublje na konopcu da sam.

Na čistom vetru stranice
bela zastava predaje.

Mrežica nerava i opis lista
iznutra što živi ispod imena
koje iznajmih drumovima
kud upute se oči što rone
iznenadnu bliskost.

Iako lakih reči nema.
Promajna su ta vrata iza kojih
sklonih vekove nedostajanja.
Pisma tebi što lepa su
zbog odgovora koje mi šalješ.

Ni težina teksta ne postoji.
Možda tek gusta senka govora.
Vakcina u štivu što sabira
izgubljene krajeve priča.
Suza iz ampule što pogled uči
da lizne kamenčiće i pesak.
Niske zemlje. Pre nego što
zađe u predele zalistaka.
U samo srce stvari.

Te rukom iz one koje u meni
kao da nema mogu pogladiti
pobunu ruža. Ubrati ovaj dan.

(Tanja Kragujevic)
 


BEZ KRAJA

Kad ispraćam te činim to
kao da dovršavam čitanje
poglavlja što će odmah
iznova započeti u meni.
Jer već te iščekujem.
Brojim trenutke
i pamtim trajanje.
Kao reka što ni u dobima
suše ne priznaje prazninu.
Uvek nešto na dokovima
nađe epipatski galebić.
Golub od svih manji.
Mogu ga držati na dlanu
ili uvećavati u značaju
i gajiti beskrajno dugo.
Ako probudim se
a sve još postoji.
U tvojoj šaci na uzglavlju
sklopljenoj.
Kao Ankreontov fragment
ljubavi i zebnje.

(T.K.)
 
Ako me upoznaš
Ikada sretneš
Miris moj osetiš
Jednom
Ako nas bude
Mene I tebe
Tebe I mene
Svejedno kojim redom se zavoleli nas dvoje
Ako bude
Nas dvoje

Ako
Ikad
Ne znajući da ja sam to
U prolazu dodirneš me
Ako pomisliš tad:
”ona je”
Ako me zaželiš I pitaš:
”Ko je to biće?”
Ako me bilo kad bilo šta Ti

Ako me pomeneš prijatelju posle
Ako me zapamtiš uopšte
Ako me se setiš sutradan
A ljube te dve noćas
Ako me bilo šta bilo kad Ti
Pa čak I ako ovo “ako”
ne postane “kad”
Nikad
Pa čak I tad
Znam da
ako
Me upoznaš
Ikada sretneš
Miris mi osetiš
Ako ne pobegneš odmah
Bićemo nas dvoje
Pa čak I kad ovo “ako” ne postane “kad”
nikako
Bićemo
nas dvoje
 
Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
 
Ostavila si me i otišla svojim putem.
Mislio sam da ću biti tužan, pretužan za tobom
i da ću u svome srcu uramiti samo tvoju sliku
protkanu zlatnim stihovima.
Ali, avaj, moje zle sudbe - vreme je kratko!

Mladost prolazi godina za godinom;
Proletnji dani lete; jedno golo ništa ubija
nežni cvet,
a mudrac me opominje da je život
samo kap rose na lotosovom listu.

Treba li sve to da propustim
i da samo ginem za onom jednom što mi
okrenu leđa?
To bi bilo i grubo i ludo, jer je vreme kratko.

Dođite, moje kišne noći, pljuskajući nogama;
osmehni se moja zlatna jeseni;
dođi, bezbrižni aprile, prospi po zemlji
poljupce svoje!
Dođi i ti, i ti, i ti!
Dragi moji, znate da smo smrtni.
Pa je li mudro kidadi srce zbog jedne,
koja je odnela svoje? Jer je vreme kratko.

Slatko je sedeti u uglu i razmišljati da ste
mi vi ceo svet.
Hrabro je poželeti sreću svome bolu, i biti
rešen,
ne dopustiti nikome da te teši.

Ali, jedan novi lik gleda kroz moja vrata
i podiže svoje oči k mojima.

Ja mogu samo svoje suze da obrišem
i da izmenim melodiju svoje pesme:
Jer je vreme kratko!
 
Daj mi da ti pisem,
jos jedno pismo.
Da ti se obratim,
da ti citam misao.
Da te kradem,
u beskraju rijeci.
Da ti dodirnem lice,
kao mokre latice.

Daj mi da te ljubim,
kao sto ljubiti znam.
Da ti podarim usne svoje,
da njezno dodirnu tvoje.
Da sapnem "jedino moje".

Daj mi da ti sviram,
melodiju zivota.
Da ti pokazem,
lice svoje.
Da te vodim,
kroz puteve ove.
Da osjetis snove.
 
U meni radost ziva,
prolecni pozdravljam dan,
trceci izmedju njiva,
dok sunce mi miluje dlan.
Polje se budi, zeleni,
i budi radost u meni.


sumi zeleno granje,
radosno slusam taj zvuk
i gledam zeleno tkanje,
a vetar, raznosi huk.
Trava svud buja, zeleni,
i krece radost u meni.



Nije sve ni zeleno,
nebeski plavi se svod,
cvece se rasulos areno
i suncev zlatan je hod.
Mlado se zito zeleni,
a radost bukti u meni.
 
Mesec je tupom, krivom kamom
posekao jedno vece zuto.
Oprosti,
bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oci zaluto.
I cudno nespretno prosuo se:
kao lopta vrelog snega,
nasmejan,
izguzvane kose,
od ptica ranjav,
od cveca pegav.
Oprosti,
uvek moram da odem.
Vetrove zute jesen vec place.
Jezera-oci.
Sto kvase vode
obale obraza za skitacem?
Uvek se biva lep na pocetku.
Pomalo dobar.
Pomalo tuzan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tudj,
na kraju ruzan.
I uvek samo sebe imamo
i san pun zelja,
nedorecen.
Mesec je tupom krivom kamom
poseko jedno zuto vece.
 
I on,
poneka zvezda
neki jastuk
neciji krevet
i necija ljubav
u krevetu za dvoje
sam
I ona
neka suza
neka ceznja
neke sumnje
I casa vode
na ivici stola
sama

I kosmos
neki promasaji
neki ljudi
neka mimoilazenja
I neka samoca
u nedostatku sudbine
sami.
 
SLOVO O LJUBAVI

Desanka Maksimovic


Ako se volite ljubavlju

koja buja u samoći, od razdaljine,

koja je više od sna nego od svesti,

i po rastanku drhtaćete od miline,

mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,

sa strahom od sagrešenja,

koji kao ptica o kavez lomite krila,

sećaćete se uvek jedno drugom lika.

I po rastanku

zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice

i u ponoć hodaš budan

po bašti,

ako te lomi neutoljena želja luda,

sećanja na nju nikad se neces spasti.

Onih s kojima se igramo

oko vatre,

a bojimo se da je dodirnemo,

s kojima idemo kraj ponora

nezagrljeni i nemi,

sećaćemo se dugo

ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želis bezgranično,

a sediš kraj nje bez glasa

slušajući bajku koja se u vama rađa,

svanuću slično,

pamtićeš je i kad se zima

pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju

da je ljubav maslačkov puhor

koji svaki dodir moze da strese,

ako voliš u njoj san i dete,

ako ti je bez nje pusto i gluho,

misao na nju budiće te

i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni

s kojima se grlili nismo,

čije su nam usne ostale nepoznate,

kojima smo samo s proleća, u snu,

pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,

među kojima nema spojnog suda

krvi i krvi vrele,

a srca im se dozivaju ludo,

zaboraviti se neće

ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,

a bojite se taj nož izvući,

kao da ćete tog časa umreti,

pamtiće te on, setiće te se

i umirući.

Oni zbog kojih srca

osećamo kao ranu,

ali ranu zbog koje se jedino živi,

u sećanje nam banu

i kad zavolimo druge -

i osetimo se nesrećni i krivi.
 
RUŽA

Rose, oh reiner Widerspruch, Lust Niemandes Schlaf zu sein unter soviel Lidern.

( Epitaf na Rilkeovom grobu, koji je pjesnik za zivota sam sebi namijenio.)

Ne sadim te i ne obrezujem, da ne bih povrijedio onoga u srcu tvom, od svijeta
zaštićenom, što bdije i sni. Uz latice
se priljubilo u sjaj prešlo lice. Prebirem te, kao beskrajnu knjigu,
išcitavam uvijek ponovo isto mjesto
gdje je rosa ispisala svoj san.
Ružo, izrasla iz rijeci i uzvika,
na pribrezju smisla - tu glavu spušta
onaj čije je sve, po porijeklu, iz te glave iskralo se - u prozoru
vidim, u ogledalu slutim, u krvi
uzgajam - razbokori se, nevidljiva
ovome vremenu u kome se sve lomi.



 
Да ли знаш још наше ноћи будне
кад су у јоргована румене сенке,
кад је таван као жудне
небу уперене очи?

Да ли си осетила да свуд то боли
не само код нас: бити млад.
И носити у души неку мутну сету
што све, а да помоћи може, воли?

И да ли си се већ једном утешила
да је то младост:
та болна мутна судба.​
 
Svud smo. I nigde

Svud smo. I nigde. Kročiš,
i zimski te vetar sreće.
U crkvi, po danu i po noći,
peva i gasi nam sveće.

I često se čini – u tami,
kraj zida, na uglu, daleko,
gdje smo već pevali sami,
jos peva i hoda Neko.

Gledam taj vetar, ko vezan:
shvatiću – to plaši mene.
I bledim. Cekam. Al’ ne znam
na koga je red da krene.

Ja znam sve. Jer nas je – dvoje.
I niko sad reći neće,
da jos neko ovdje poje,
i neko tu gasi sveće.

Aleksandar Blok
 
Nemoc svemoci

Posmatram svet kako uvis stremi
I onaj sto ga stvori mora da zanemi,
Posmatram coveka, njegov je to svet,
Orao klikce "Zaustavite taj let. "
I gavran s crnom slutnjom
Motri ljudski drum
Nad kojim se leluja rastoceni um.

Nebesa se tresu, nove stizu munje.
I svetvorac trazi spasonosno zbunje
Covekovoj moci ne vidi se kraj,
Ali se vidi kako promasuje raj;
Sta je iza raja?- vidim vecnu tminu
po zakonu moci biramo prazninu.

Jagoš Đuretić
 
20200415_184256.jpg
 
@Saphir,tvoji izbori mi se veoma dopadaju.Imaju snagu,urezu se u srce i u pamet..sjajna si!

Skupljam očaj sa pokislih ulica
I izgubljene snove sa prljavih pločnika
Razvučene, ogrubele reči gube smisao
Da li si želje ne Mesecu zapisao
Odlazi noć, s perona polaze vozovi
U praznom džepu pocepani lozovi
Tu i tamo, neke izlizane hartije
Skidaju boje sa stare fotografije
Na zidu razglas najavljuje kašnjenje
Još malo vremena ostaje za praštanje
U ledene prste urezujem kaiševe
I na sred grudi dah mi zastaje
Pod zidnim satom uniformisana lica
Kroz glavu juri milion skica
Dok čelične lance zamišljam na rukama
Ostajem da stojim, na sebe nasukana
I evo postavlja se moj voz za Daleko
Putujem sama, a svima maše neko
Sa prozora gledam i opraštam sve boli
Hladan vazduh dišem, zaboravljam da volim.
images-001.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top