Poezija Milana Rakića

Ljubavna pesma

Sume bokori cvetnog jorgovana,
i noc zvezdana treperi, i zudi
za bujnu ljubav, svetu bogom dana.
Dok mesecina nasmejana bludi
sume bokori cvetnog jorgovana.

U taku noc je pozudnu i strasnu
Izolda nekad cekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu
I secaju se prohujalih dana.
U taku je noc pozudnu i strasnu,

Noseci sobom lestvice od svile,
starinski vitez, pun vere i nade,
hitao zamku svoje verne Vile,
i pevao joj strasne serenade.
Starinski vitez, pun vere i nade!

Sumi, o noci prohujalog doba!
U srcu nosim nekadanje ljude.
Povorke bele dizu se iz groba,
I sa mnom ljube, ceznu, strepe, zude!
Sumi, o noci prohujalog doba,

Strasno i zudno! Ona mene ceka
Ko nekad plava Izolda Tristana.

Strepi, i slusa topot iz daleka,
dok mesecina nasmejana sija
i cuv mirisni zanosno carlija
u bokorima cvetnog jorgovana!
 
SERENADA

Allegro

Sa tri sviraca u crnome plastu,
sa sesirom na kom se pero vije,
uzev u pomoc istocnjacku mastu,
prikrascu se, ko lopov sto se krije,
sa tri sviraca u crnome plastu.

I zajecace setne violine
u svezu noc, kroz bastu cveca punu,
i kad kroz ob;ak bledi mesec sine,
povice cvece svoju rosnu krunu
i zajecace setne violine.

O, to ce biti silna pesma, rada
da znas sta nezna dusa dragoj pruza, -
na usta moja pokuljace tada
milosne reci i bokori ruza.
Da, pesma moja bice mocna tada.

Pesma mladosti, burna kao ona,
otmena, sveza, ponosna, i vrela,
i silna kao mnogobrojna zvona
kad proslavljaju pobednika smela!
Otmena, sveza, ponosna, i vrela.

O, kako ce se zgranuti od cuda
dremljive cifte i njihove zene
kad ih iz teskog, glupog sanka prene
svemocna pesma sto prodire svuda!
O, kako ce se zgranuti od cuda!

Bednici jedni sto nam ljubav krate,
naviknuti na otrcane fraze
kojima lazu svoje taste maze
kasapski momci, kaplari, i cate!
Bednici jedni sto nam ljubav krate!

I zajcace stene violine
u svezu noc. I stace pesma ova.
I kad, ko podsmeh na tu srecu tastu,
vesela zora na istoku sine,
sa tri sviraca u crnome plastu
poci cu - da ti sutra dodjem snova.


Adagio

Zadrhtase na stabljikama glatki
krinovi redom, i dusu mi bonu
prelise zraci misticni i slatki:
pojavila se draga na balkonu.

Cula si pesmu, draga, al to nije
vesela pesma nekadasnjih dana...
O, da l' osecas da se u njoj krije
nesnosni zadah ustojalih rana?

O, da l' razumes, draga, strasnu bedu,
i osecas li nevidljive uze,
vidis li kroz noc na licu mi bledu
krvave oci stinute suze?...


Menuet Lugubre

Perike bele, sinjoni, lepeza,
i cipele od atlasa i svile,
i krinoline razne pute veza,
krasne i sjajne nekada su bile,

A danas vise u ormanu tamo
prljavi dronjci gde prasina pda,
i kad ih vidim, ja zacujem tada
Menuet ljupki od Filipa Ramo.

Al' avaj! pesma zalud pokusava
da vrati cari starinskoga doba;
dubokim sankom proslodt ova spava,
i poredjani stoje grob do groba.

Tako se sveti priroda, i tako
najlepsi san u sitni prah pretvara:
od nekadasnjega raja biva pak'o.
od krinoline sjajne, krpa stara.

Tako sam i ja evo vec tri noci
blazen i bujan, dok se pesme hore,
u muzici, u cvecu, i samoci,
sisao srecu sve do same zore.

Ali ce, draga, drugo vreme doci,
i ostace mi, kad dan jedan grane,
Od te blazene i cedne tri noci
tri razjapljene, ko noc crne, rane...
 
Kiss_me:
Trazili ste, citajte ;)

Dolap - Milan Rakić

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam škripu kao dete čuo.
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okreće ga tromo,
mlaksao davno od teškoga truda.
Vuče bedno kljuse sipljivo i romo,
bič ga bije, ular steže, žulji ruda.

Vranče, ti si bio pun snage i volje,
i dolap si stari okretao živo.
Tešila te nada da će biti bolje;
mlad i snažan, ti si slatke snove sniv'o.

Al' je prešlo vreme preko tvoje glave,
iznemoglo telo, malaksale moći;
poznao si život i nevolje prave,
i julijske žege i studene noći.

O, kako te žalim! - gle, suze me guše, -
oličena sudbo svih života redom,
tebe, braću ljude, i sve žive duše
jednake pred opštom nemonovnom bedom.

Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu žuboreći teče.
Ali bič fijukne... Napred, nemoj stati
dok ne padne najzad spasonosno veče.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo,
svuda oko tebe buja trava gusta,
i mirise njene ćuv donosi vreo.
Ali bič fijukne. Zbogom, nado pusta!

Ti si, kao i ja, od mladosti rane
osetio opštu sudbu što nas gazi,
i gladan i žedan provodio dane
sve u istom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si, kao i ja, na julijskoj žezi,
dok žubori voda kraj tebe u viru,
sanjao o sreći, nagradi, i nezi,
sanjao o dobrom, zasluženom miru.

O, k'o zmija ljuta košuljicu svoju,
ostaviti bedu, nesreću i zlobu,
i udarce biča stečene u znoju,
i svemoćnu podlost i opštu gnusobu!

Pusti snovi! Napred, vranče, nemoj stati,
ne miriši travu, ne osećaj vir;
nagradu za trude nebo će ti dati:
mračnu, dobru raku i večiti mir!
Kliknite za proširenje...

Definitivno najbolja Rakiceva!
 
Čežnja

Danas ću ti dati, kada večer padne,
U svetlosti skromnoj kandila i sveća,
U čistoti duše moje, nekad jadne,
Čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje
Srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
U taj sveži trenut prvoga saznanja...

Sve će biti lepše, sve draže i više,
Noć koja se spušta, svet što mirno spava,
Dugo mrtvo polje na kome miriše
Kržljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami...
- Proliće se tada, kao bujne kiše,
Stidljivi šapati u blaženoj tami,
I reči iz kojih proleće miriše...
 
Obicna pesma
Milan Rakic

Nasa je ljubav bila kratkog veka,
Trenutak jedan - tek godinu dana.
I rastavi nas naglo sudba preka,
Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svadji nam je proslo pola dana;
U pomirenju mucnom pola noci.
I bezao sam iz naseg stana,
Trazeci mira u poljskoj samoci.

No to je bilo kratko vreme;
Pa postadosmo tudji jedno drugom;
I gledasmo se u cutanju dugom,
Tupo, k'o sito dete secerleme.

I tako sve je proslo; i ja sada
Ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
Il' s pesnicama stisnutim, pun jada,
Prokleti zene ili podlost njinu|

Pa ipak - da si samo katkad znala
Veliki, kobni oganj duse ove,
I silnu ljubav sto nisti k'o hala
Sve druge misli i nade i snove; -

Pa ipak - da si samo katkad htela
U zanosu, i slicnu mekoj svili,
Da nadjes neznu rec iz srca vrela -
I mi bi mozda dugo srecni bili|

A sad polako tece ovo vreme;
Postasmo tako tudji jedno drugom;
I gledamo se u cutanju dugom
Tupo, k'o sito dete secerleme.


Ja je mnogo volim, malo je detinjasta, da l' zbog secerleme...?:cmok:
 
Kao bajka


Hteo bih jednu noc kad mesec kunja,
Placevan, kržljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Što mesecima u prozoru stoje;


I sve da bude tužno, sve da bude
Kao da svuda jece bolna deca,
Rastapaju se cežnje kao grude,
I sve kroz suton prigušeno jeca;


Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje…


Hteo bih jednu noc vencano belu,
Providnu, svetlu, svu u mesecini,
Da nezemaljski izgled da tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se èini


Ko bajka da je, da to nije java,
Da s mesecinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve išcezava.


Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da išceznemo i mi, obadvoje…
 
SENTIMENTALNA PESMA

Po mesecu ti šaljem uzdah jedan,
Po tom u čežnji bratu. Nek ti reče,
U tužni čas kad zimsko pada veče.
Da sam ko Azra, bled, veran i predan.

I šta bi on, taj mesec, kome poju
Od Indije do večitoga Rima
Čežnjivu svetlost i sanjivu boju
Svi pesnici na jezicima svima,

Kad ne bi tako u gluhoj samoći
Tešio srca što se čežnjom guše
I ljupkim sjajem kroz beskrajne noći
Vezivao sve rastavljene duše!

I sad, kad sine ta starinska Luna
I setne zrake prospe mojom sobom,
Ja čudno prenem i, ko da si tuna,
Sva duša moja zamiriše tobom…

Milan Rakić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top