Poezija i vi

[Samsonight]

Poezija... neki strani ali i bliski jezik u okviru maternjeg i svih stranih na svetu, nekom svojstven i rado čitan, nekom zemlja čuda u kojoj se ne zna ništa.
Poezija kojoj sama nisam mnogo dala mesta u svom životu do sad, ali me sve više privlači i kao, bolje razumem...
Da li biste bili dovoljno radi da podelite svoje omiljene pesme i približite mi taj još uvek dalek svet stiha i srca?
Zašto vam je određena pesma toliko draga?
Šta vam znači?
Koji deo vas je ona ugrabila i uramila u svoj stih?

Pesma ženi-po mom, pesma onima koji i postoje, i ne postoje...
Ne postoje, ali eto, naš um ih je napravio ili sam Bog da su nam u mašti i snu najstvarnija stvarnost, od njih stvarniji ne postoje!

Ko ove stihove ne zna napamet a izašao je iz srednje škole-sram treba da ga bude!

Pesma ženi

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
moja reč u šumu; moj korak i bludnja;
samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost, neka
tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.

Jovan Dučić

 

[suave]

НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА
И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји –
Проста ти била моја љубав жива!

Честито сам ти. И ти рече: „Хвала!"
А да ли знадеш да се, у том часу,
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши, и смрви, и у пепо расу?

Ал' не! Не видим од тога ни сена:
По твоме лицу радост се разлива...
И свршено је! Ти си сада жена,
Проста ти била моја љубав жива!

Ја нећу клети ни њега, ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе –
Јер ја бих тиме своју љубав клео.

И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!

Па пођи с Богом! Још ти могу рећи!
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш, свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.

И сваког дана ја ћу да се молим,
Кад звоно верне у цркву позива...
Ја нисам знао да те тако волим –
Проста ти била моја љубав жива!

Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си писб њој, кб жени,
Нек мимоиђе њу, и нека падне
На онај део што је писан мени!

Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће ми мирно да почива,
И шапутаће, вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!

И онда, када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет, са дна мога гроба:
„Проста ти била моја љубав жива!"


Velimir Rajić

U srednjoj školi u Hrvatskoj pre rata nije bilo mnogo srpskih pesama, no ova jeste. Na žalost tada sam samo zapamtio da je u čitanci, bez neke uspomene na bilo šta u vezi nje sem da je u čitanci. No nakon nekih petnaestak godina, 2002 ili 2003 naišao sam na nju u Deretinoj knjižari u Knez Mihajlovaj i tad je imala dejstvo na mene kao bomba na Hirošimu. To je bilo vreme nekih loših veza i nije bilo teško pronaći se u stihovima kad čovek s jedne strane oseća i tugu i bes i potrebu za beskonačnim preispitivanjem i sebe i same veze. Možda je suština koju sam izvukao, a koja mi je trebala, u praštanju, pa sam pored uvodnih stihova "I srušiše se lepi snovi moji..." najbolje zapamtio one koje govore o odnosu prema nekom koga voliš a s kim više nikad nećeš biti:

И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!

U životu treba naučiti praštati, što zbog drugih a što zbog sebe

 

[Samsonight]

U životu treba naučiti praštati, što zbog drugih a što zbog sebe

Divno! Hvala vam od srca, i vi ste divni u mojim očima... šta ćete sa tom divnoćom koju vam pripisujem-ne znam, ali eto... i meni je vaša omiljena pesma sad u srcu i ono time može biti samo veće!
Hvala!

 

[Samsonight]

Vladislav Petković Dis​

Pijem​

Ne marim da pijem, al' sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al' kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.


Pa, tako... mislim da mi je trebao Dis da vidim sebe, Dis mi je trebao kao ogledalo iako je Dis imao što nemam ja.
Potonji i poslednji stihovi me najviše plaše,jer šta ako smo svi mi sabrani u njima? Opiti ovim ili onim, šta ako mi ne vidimo svoju opijenost.... hmmm...
Ništa.
Tako... Ide život, talja...Otaljaćemo neki, a neki... obeležićemo vreme.
Vreme ostavlja trag na svakom, ali izazov je ostaviti trag u vremenu!

 

[Neprilagođena]

Mramor u vrtu
(Miloš Crnjanski)


Kad ćutke sedaš
do nogu mojih i gledaš,
jesenje puteve sumorne,
a usta ti poblede malo kriva
od bola,
ja osetim da si živa.

Mrtva si mi gola.

Koža me tvoja puna tankih žila
seti kako sred razvalina
poprskanih muškom krvlju
već hiljade godina
zmije puze na žene mramorne.

Dojke sa pupom kao kap vina
na beloj ruži punoj mesečina,
sete me smrti.

Tada, zalud širim grane
na tebe golu.
Sve mi se čini zbog tebe je jesen
i čim zaspim
u ludoj će strasti i bolu
iz tvojih cvetova mlečnih
jedna kap u jesen da kane.
Nada mnom se u lišću svelom
udi tvoji zasijati,
mrtvi, mramorni, večni.

Ostavile su utisak na mene i dotakle me ...Samo to ..
Ne bih da ulazim u neku dublju priču , jer je nema ...Malo podsećanja , malo asocijacija , malo lepote stihova ...
I to je to.



Priča
(MilošCrnjanski)

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.
I da je u nama pre uranka
zamiriso bagrem beo.
Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.
Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

 

[Samsonight]

Molitva​

Tamo gde je misao bez straha
i glava se drži uspravno, gde je znanje besplatno,
gdje svet još nije polomljen u komade tesnim poznatim zidovima,
tamo gdje reči izlaze iz dubine istine, gde neumorna težnja pruža svoje ruke prema savršenstvu,
gdje bistra struja razuma još nije izgubila put u turobnoj pustinji mrtvih navika,
tamo gdje je um vođen tvojom rukom
u uvek rastuću misao i akciju u tom slobodnom raju,
moj Oče,
probudi moju zemlju.
Rabindranat Tagore

Čitam i razumem, mada ne znam šta najpreciznije... i dolazim na ideju da se pitam-gde sam, kada, kako... i, ultimativno-ko sam to ja?
Rabindranat Tagore je ujedno i prvi pesnik koji me je istinski privukao u taj svet... nimalo to nije mesto gde se osećaš mirno i kao svoje ja.
Pa onda Žak Prever.
Gde je Žak Prever?
Kako se niko njega ni ne seća?

 

[Samsonight]

Ta ljubav

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadno
Drhteći od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni čovek u sred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani zaboravljeni
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Živa ko želja
Svirepa kao sećanje
Hladna kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku i spasi nas.

Žak Prever

 

[*pustinjakinja]

Dom na cesti

Ležah u prašini kraj ceste.
Niti vidjeh njegovo lice
niti on vidje lice moje.

Zvijezde sišle su, i zrak bijaše plav.
Niti vidjeh njegove ruke
niti on vidje ruke moje.

Istok postade kao limun zelen.
Zbog ptice jedne otvorih oči.

Tada doznah koga sam ljubila
čitav život.
Tada on dozna kome je ruke
grlio uboge.

I uze čovjek zavežljaj, i krenu
plačući u svoj dom.
A dom je njegov prašina na cesti
kao i moj dom.

Vesna Parun

 

[mirkovicv]

Prolazi život kao san,
ostaju reči i uspomene,
živog sećanja lepog cvrkuta,
Tražio sam te,čini mi se,vekovima

Tvoje lice, bi u sanak svio
i crvenom ružom obavio,
Snom, svetlucavim, koje su
ugrejale tvoje oči

U srcu čežnja titra,
za dodir tvojih reči,
u čežnji izgubljenoj,
u osećanju nepresušne sete

U mirisu tvojih koraka,
tragovi sećanja lepršaju,
u vetrovima prošlosti,
tvoj osmeh kao zvezda sja.

Ispod neba beskrajnog plavog,
tiho peva melanholija,
jer ti si senka u mom snu,
i jek izgubljenih dana.

Prolazi vreme kao pesma,
a ti si d-mol beskrajni,
tvoj lik u mom umu večno,
kao tišina što ostaje trajna.

 

[mirkovicv]

Ponekad osetim tvoju blizinu u snu,
Zamišljam da slikaš rime,lutam
i Iščekujem tvoj glas,
verujem-biće sve dobro

U svaki ćošak misli, obojen
u boje sna,belog kao sneg,
otvoren kao večna reč,zatvara
se ljubav.

Cvet, u božijoj bašti, boji se
bojama reči, iskrene, otvorene
kao nebo,bez granica,večna.

U tom cvetu odražava se čežnja,
Rasplamsana vatrom srca,
Kao reka što teče bez kraja,
Ljubav stoji kao večna tiha bašta.

 

[mirkovicv]

Oči mi videše suze,
Duša mi vide bol,
Svaki dan, tupo prolazi u tišini,
sa kletvom, zadavši bol.

Tren, odlazi, negde
ko zna gde u razmišljanje
i klet, zatvorivši krug
koji ode u beskraj i noć.

Jutro donosi novi krug,
i do večeri tako.
Početak, sredina i
kraj, laž, istina
ali šta, nema više.

Uz kraj, sećanje
donosi mir, neki
čudan koji nije pravi,
mir koji vodi samoći
i ko zna gde, gledajući
kako biser nestaje
u dubini mora
ostavljajući trag
u beskraju.

 

[mirkovicv]

Jednoga jutra u zoru
ranu usnih biserne oči
i kosu plavu.

Zamolih Gospoda da produži
sanak jasni i da java ne
gospodari više, i tako bi

Kao zvezde u noći, tvoje oči
sjaje biserne,prošlost se topi,
budućnost svetli jasnije.
Kosa plava, poput reke što
nosi teret prošlih dana,
slobodno teče ka novom svitanju,
gde se nada rađa.

I sad kada pogledam vidim
te biserne oči i kosu plavu.
Ne sanjah više. O radosti moje
o radosti višnje.

 

[mirkovicv]

Odlazak tvoj boli,
u noći, u shvatanju,
u misli slike naslikane
odavno.
Ikone koje govore
jasnu istinu, stražari koji
čuvaju stražu večnu.

Cigareta na cigaretu, otvaram novu
partiju misli i sećanja, crnih kutija,
ponavljanja već iskrivljenih misli,
i loših shvatanja, prebiram, mislim
opet na kraj, i tako u nedogled.

Prošlo je i to, shvatajući
bol, pusto zatvaram knjigu,
pročitanu mnogo puta, želeći da
shvatim suštinu, ali ne. Suština
ponovo nestaje kao što je
i nije bilo.

 

[Van_Helsing]

Има много других песама које ме дотичу, и које остављају дубљи утисак на мене, али ову, просто, волим:

Мика Антић – ДА ЛИ САМ СВУДА ГДЕ СУ ТРАГОВИ​

Да ли сам свуда где су ми трагови,
Ко зна с чим сам се спајао,
А нисам ни такао?

Можда сам боравио и у свом животу,
Можда постоје извесни знаци,
Али као да је неко стран.

Али ипак уз мене се може, мада је необично.
Са мном је опасно ићи, ја се никад не умарам.

Ваљда сам једини сведок који сумња у себе
Све чешће ми се чини
Да нисам никакав облик
Већ да слободно једрим кроз сопствено
Пијанство – препуштен сунчевом ветру
Одливам се и доливам.

Али ипак уз мене се може, мада је необично,
Са мном је опасно хтети, ја никад не одустајем.

Неискварен искуством, посебан случај самоће.
Понекад измислим садашњост,
Да имам где да преноћим.
И сувише сам видео, да бих смео да тврдим,
Много тога сам сазнао, да бих имао иједан доказ.

Али ипак уз мене се може, мада је необично,
Са мном је опасно волети, ја никад не заборављам.

Покушавам да схватим учења која мене схватају.
Нејасна ми је вера, спремна у мене да верује.
Тешко је бити окован у моју врсту слободе.
Лако ми је с немиром, не могу да умирим мир.

Али ипак уз мене се може, мада је необично.
Са мном је чудно чак и умрети, јер ја се не завршавам.
Да ли сам свуда где су ми трагови?

 

[Nina]

Ne ti sad nisi

Ne, ti sad nisi više ona – koja
Osvajaše me nekad; nit‘ ljepota
Privlači mene! To je – bol života
I izgubljena zalud mladost moja.

I kad, ponekad, očaram se tobom,
Gledajuć željno u oči ti sjajne,
Ja tada vodim razgovore tajne,
Ali ne s tobom već sa samim sobom.

Sa slikom one drugarice mlade,
Čije se crte u tvom liku skriše,
S ustima koje ne govore više
I sa očima – blijeskom mrtve nade!

Mihail Ljermontov

 

[ForestGreen]

Tuga u očima

• U njenim očima video sam tugu,
• kada me videla na našem mestu starom,
• dodje i meni sad da pustim suzu,
• hteo sam nju pred oltarom.

• Da li u njenom srcu još postoji,
• deo mene, čemu da se nadam,
• bojim se da je drugi ne osvoji,
• da bez nje polako propadam.

• Kada bi moglo da se vrati vreme,
• da sa njom ja provodim sate,
• ili ću zauvek da nosim to breme,
• nadam se čudima da njoj me vrate.
• I ove obilne što padaju kiše
• to nisu kiše već suze moje,
• glupost učinio da sve se izbriše,
• sve ono što smo imali nas dvoje.

• Sa njom bilo mi je najlepše,
• šta mi bi da sve to prestane,
• neka me sad neko po ramenu potapše,
• da ako sanjam taj ružan san nestane.

• I ove noći ostaću budan,
• plašim se snova jer i u njima gubim,
• da zbog nje postao sam čudan,
• da zbog nje ima da poludim.

• Oprostiti sebi nikad neću moći,
• zauvek pamtiću osmeh njenog lica,
• koliko će još vremena proći,
• život bez nje je besmislica.



Evo nečega od mene. Napisano davne 2020 godine.

 

[Isus33]

 

[Isus33]

 

[Duki Lu]

Воли ме. Ја сам тама неутешна
и глупа и збуњена и грешна.
Ко ће ме ако не ти љубити,
љуби ме, усуди су нам исти.
Гледај како низ неба тамни простор
звезде ничу. Тако исто просто
воли ме, воли мене
као што ноћ воли дана зене.
Другог избора немаш, знамо,
јер ја сам тама, а ти светлост само.


Marija Petrovih