Buntovnik_Bez_Razloga
Veoma poznat
- Poruka
- 11.729
Rani ljubavni jadi Pisma, sa petnaest pesama, koja je Miljkovic kao petnaestogodišnjak slao lepoj Nišlijki, s kojom se nikada nije upoznao, otkrivaju zanimljivu skicu za portret pesnika u mladosti. - Pisma, pisana na listovima svezaka, stara više od pedeset godina.
Branko Miljkovic Ljiljana Ilic
Naime, Narodni muzej u Nišu je za Spomen-sobu Branka Miljkovica dobio neobican poklon: Nišlijka Ljiljana Ilic je posle pedeset tri godine otkrila da joj je kao šesnaestogodišnjoj ucenici niške Trgovacke akademije Miljkovic, ucenik petog razreda tadašnje osmorazredne gimnazije, poslao, od jula do septembra 1949. godine, dvanaest pisama i u njima verovatno svoje najranije radove, dvadeset jednu pesmu, racunajuci tu i venac sa šest soneta.
Iako pesme imaju nezaobilazne pocetnicke osobine, nesporno pokazuju, narocito pojedine, da je Miljkoviceva obdarenost vec tada pocela da se iskazuje. U njima je pubertetski ljubavni zanos opevan uz mnogo podražavanja stalno menjanih uzora i punom patetikom tog uzrasta, ali tu ljubav buduci pesnik racionalizuje, promišlja, i to ne samo da bi u nju što dublje proniknuo da bi je objasnio, vec i da bi -što je karakteristicno i za najvece domete ovog pesnika - svestrano razmatrao kako sve ljubav može biti motiv i moguci pokretac moci pesnika da izrazi ono što nosi i što ima da kaže. (Na primer, u jednoj od pesama iz ove prepiske Miljkovic, vec kao petnaestogodišnjak, reci imenuje šiframa stvari!)
Kao Danteova Beatrice i Petrarkina Laura
A sve što je otkriveno skidanjem velova s ove tajne ljubavi, mnogo je slicno vec slavnim ljubavnim pricama iz istorije književnosti.
Kao što je Dante svoju opevanu Beatrice sreo na mostu preko reke Arno, tako je Branko Miljkovic devojku Ljiljanu Ilic prvi put video u nekom niškom bioskopu, i nikad se nisu upoznali, niti mu je ona - kako priznaje - na sva njegova pisma ijednom recju odgovorila.
Kad su pisma krajem jula-pocetkom avgusta 1949. pocela da stižu na njenu adresu u Cupicevoj ulici broj 41 u centru Niša, priznaje da je najpre bila zbunjena. Utoliko pre što se pismopisac potpisivao pseudonimom Damerti, i svoje pravo i puno ime, na pesnicki nacin - u akrostihu - otkrio tek u cetvrtom pismu. Devojci je Branka Miljkovica pokazao njegov književni sadrug, Nikola Meljanicki, jedne veceri na niškom korzu. Ali, prema njenom priznanju, nije joj bio zanimljiv. A ubrzo je upoznala mladica koji joj se dopao, za koga se udala i s kojim je pola veka proživela. Za sve to vreme skrivajuci tajnu, koju je, izgleda, zapecatila kad je odlucila da zaljubljenom piscu ne vrati pisma, iako ih je on tražio u poslednjem pismu od 15. septembra 1949. godine.
Ni kada je Branko posle završene gimnazije otišao iz Niša na studije u Beograd, nikada se nisu sreli. Ljiljana Ilic samo još spominje uzbudenje kad je saznala za preranu pesnikovu smrt. A svih dvanaest pesama - tacnije, devet pisama i tri dopisnice - daju svojevrsnu skicu portreta umetnika u mladosti, i bacaju na Branka Miljkovica, narocito na njegov razvojni put, mada je o tome vec dosta pisano, nova svetla i, bar delimicno, osvetljavaju delove mozaika koji mogu doprineti razumevanju njegove poezije i poetike.
Akademsko obrazovanje petnaestogodišnjaka
Pisma, najpre, nespornom cine cinjenicu koju iznose svi koji su, narocito u ranoj mladosti, poznavali Branka Miljkovica: da je on vec kao srednjoškolac bio, ako se tako može reci, akademski nacitan. To impresivno poznavanje velikog broja pisaca i njihovih dela manje je uocljivo kroz podražavanje u pesmama, mnogo je vidljivije u pokušajima da se dokazanim "književnim iskustvom", najcešce citatima, razumeju i protumace covek, svet, život i, posebno, stvaralacki cin.
U prvom pismu Miljkovic najpre prica kako je prvi put video lepu devojku, pa opisujuci cime ga je ona tada zanela, piše: "Kad bi je video Rafaelo, on bi zacelo pomislio da je to neka njegova mlada madona, koja se iskrala s platna. Ali, kad bi se u to razuverio, pohlepno bi požurio da je ukrade i zatvori u neki ram. Da ju je video Platon, on bi se odrekao svoje misli da je sve na ovome svetu bleda senka nebeske lepote, morao bi da uzvikne: Nemoguce je da ovo divno stvorenje bude samo nepotpuna senka nebeske lepote! Da to ucini, njega bi naterala ista ona lepota, "potpuna lepota koja je ucinila da se pobožni sveštenik odrekne Boga"...
"Ljubav je tajna, ona živi samo na dnu srca, i sve je svršeno kad covek kaže, cak i svom prijatelju: Ovu volim!" (Balzak) - citira Branko, pa zakljucuje: "Kada lepota, dakle, može da ushiti Rafaela da je izrazi, Platona da nade istinu - "u lepoti je istina" (A. Frans) - a odrekne se zablude, i sveštenika-pustinjaka nagna da se odrekne svog glupog života, onda znaci da je u ljubavi velika moc. Ta moc je uticala i na mene", piše petnaestogodišnji mladic i priznaje da ga je ta moc nagnala da napiše svoju prvu pesmu. (Kasnije ce je, po prvom stihu, naslovljavati Lutam nocu.)
Pesma je u akrostihu, a plod je mladiceve zablude - kako u pismu priznaje - da se devojka koju je zavoleo zove Lila Pavlovic, pa prva slova stihova kazuju to ime i prezime. Na primer, u prvoj strofi:
Lutam nocu...
I kraj tvog prozora prolazim.
Lutam nocu...
Ali tebe ne nalazim.
A posebno su, zato što se u njima najjasnije najavljuje veliki pesnik, zanimljiva tri stiha strofe koja je akrostihu dodata:
Cutim. Govoriti ne smem.
Jer recima - šiframa stvari
Ljubav iskazati ne umem.
Branko nije ostvario nameru da svoju prvu pesmu spali, zato što, kako piše, "citajuci Bomaršea pronadoh "Što vam padne na pamet bice izvrsno. Zaljubljeno srce nije strogo prema tvorevinama duha". I pesmu vam poslah. Premda je ime pogrešno, pesma je vaša, jer sam pišuci je mislio na vas". Potpis: Damerti.
Razum i srce
A vec u sledecem pismu vidljivo je pesnicko napredovanje. Šalje dve pesme, po ugledu na renesansno i klasicisticko pesništvo, u kojima se kao "metafore" koriste anticki junaci i bogovi. U prvoj, zaljubljeni mladic poziva Feba da mu osvetli put, a u drugoj, cini se uspelijoj, Branko poredi sebe s Enejom u klancu Scile i Haribde, pa završava:
Scila - prema meni nehajnost tvoja,
Haribda - moja u nadu sumnja,
Sada ce progutati volju koja
Jace, brže, silnije no munja
Htede da te obgrli svu.
Vec me izgubljene nade smrznu mrak,
Vec grabljivice druge zovu...
Placem: u nesreci teško je biti jak.
"Ljiljo, možda ceš primetiti kolika je razlika izmedu proze i poezije u pismu, proza je hladna (nju piše razum), poezija je topla (nju piše srce). Od sada cu ti pisati samo pesme. Ali sumnjam da ceš ti to shvatiti, jer "shvatiti znaci voleti" (Balzak) - proklamuje petnaestogodišnji Branko Miljkovic.
U sledecim pismima sa sve vecim brojem pesama kazuje svoju zaljubljenost, govoreci više o ljubavi kao temi.
Branko Miljkovic Ljiljana Ilic
Naime, Narodni muzej u Nišu je za Spomen-sobu Branka Miljkovica dobio neobican poklon: Nišlijka Ljiljana Ilic je posle pedeset tri godine otkrila da joj je kao šesnaestogodišnjoj ucenici niške Trgovacke akademije Miljkovic, ucenik petog razreda tadašnje osmorazredne gimnazije, poslao, od jula do septembra 1949. godine, dvanaest pisama i u njima verovatno svoje najranije radove, dvadeset jednu pesmu, racunajuci tu i venac sa šest soneta.
Iako pesme imaju nezaobilazne pocetnicke osobine, nesporno pokazuju, narocito pojedine, da je Miljkoviceva obdarenost vec tada pocela da se iskazuje. U njima je pubertetski ljubavni zanos opevan uz mnogo podražavanja stalno menjanih uzora i punom patetikom tog uzrasta, ali tu ljubav buduci pesnik racionalizuje, promišlja, i to ne samo da bi u nju što dublje proniknuo da bi je objasnio, vec i da bi -što je karakteristicno i za najvece domete ovog pesnika - svestrano razmatrao kako sve ljubav može biti motiv i moguci pokretac moci pesnika da izrazi ono što nosi i što ima da kaže. (Na primer, u jednoj od pesama iz ove prepiske Miljkovic, vec kao petnaestogodišnjak, reci imenuje šiframa stvari!)
Kao Danteova Beatrice i Petrarkina Laura
A sve što je otkriveno skidanjem velova s ove tajne ljubavi, mnogo je slicno vec slavnim ljubavnim pricama iz istorije književnosti.
Kao što je Dante svoju opevanu Beatrice sreo na mostu preko reke Arno, tako je Branko Miljkovic devojku Ljiljanu Ilic prvi put video u nekom niškom bioskopu, i nikad se nisu upoznali, niti mu je ona - kako priznaje - na sva njegova pisma ijednom recju odgovorila.
Kad su pisma krajem jula-pocetkom avgusta 1949. pocela da stižu na njenu adresu u Cupicevoj ulici broj 41 u centru Niša, priznaje da je najpre bila zbunjena. Utoliko pre što se pismopisac potpisivao pseudonimom Damerti, i svoje pravo i puno ime, na pesnicki nacin - u akrostihu - otkrio tek u cetvrtom pismu. Devojci je Branka Miljkovica pokazao njegov književni sadrug, Nikola Meljanicki, jedne veceri na niškom korzu. Ali, prema njenom priznanju, nije joj bio zanimljiv. A ubrzo je upoznala mladica koji joj se dopao, za koga se udala i s kojim je pola veka proživela. Za sve to vreme skrivajuci tajnu, koju je, izgleda, zapecatila kad je odlucila da zaljubljenom piscu ne vrati pisma, iako ih je on tražio u poslednjem pismu od 15. septembra 1949. godine.
Ni kada je Branko posle završene gimnazije otišao iz Niša na studije u Beograd, nikada se nisu sreli. Ljiljana Ilic samo još spominje uzbudenje kad je saznala za preranu pesnikovu smrt. A svih dvanaest pesama - tacnije, devet pisama i tri dopisnice - daju svojevrsnu skicu portreta umetnika u mladosti, i bacaju na Branka Miljkovica, narocito na njegov razvojni put, mada je o tome vec dosta pisano, nova svetla i, bar delimicno, osvetljavaju delove mozaika koji mogu doprineti razumevanju njegove poezije i poetike.
Akademsko obrazovanje petnaestogodišnjaka
Pisma, najpre, nespornom cine cinjenicu koju iznose svi koji su, narocito u ranoj mladosti, poznavali Branka Miljkovica: da je on vec kao srednjoškolac bio, ako se tako može reci, akademski nacitan. To impresivno poznavanje velikog broja pisaca i njihovih dela manje je uocljivo kroz podražavanje u pesmama, mnogo je vidljivije u pokušajima da se dokazanim "književnim iskustvom", najcešce citatima, razumeju i protumace covek, svet, život i, posebno, stvaralacki cin.
U prvom pismu Miljkovic najpre prica kako je prvi put video lepu devojku, pa opisujuci cime ga je ona tada zanela, piše: "Kad bi je video Rafaelo, on bi zacelo pomislio da je to neka njegova mlada madona, koja se iskrala s platna. Ali, kad bi se u to razuverio, pohlepno bi požurio da je ukrade i zatvori u neki ram. Da ju je video Platon, on bi se odrekao svoje misli da je sve na ovome svetu bleda senka nebeske lepote, morao bi da uzvikne: Nemoguce je da ovo divno stvorenje bude samo nepotpuna senka nebeske lepote! Da to ucini, njega bi naterala ista ona lepota, "potpuna lepota koja je ucinila da se pobožni sveštenik odrekne Boga"...
"Ljubav je tajna, ona živi samo na dnu srca, i sve je svršeno kad covek kaže, cak i svom prijatelju: Ovu volim!" (Balzak) - citira Branko, pa zakljucuje: "Kada lepota, dakle, može da ushiti Rafaela da je izrazi, Platona da nade istinu - "u lepoti je istina" (A. Frans) - a odrekne se zablude, i sveštenika-pustinjaka nagna da se odrekne svog glupog života, onda znaci da je u ljubavi velika moc. Ta moc je uticala i na mene", piše petnaestogodišnji mladic i priznaje da ga je ta moc nagnala da napiše svoju prvu pesmu. (Kasnije ce je, po prvom stihu, naslovljavati Lutam nocu.)
Pesma je u akrostihu, a plod je mladiceve zablude - kako u pismu priznaje - da se devojka koju je zavoleo zove Lila Pavlovic, pa prva slova stihova kazuju to ime i prezime. Na primer, u prvoj strofi:
Lutam nocu...
I kraj tvog prozora prolazim.
Lutam nocu...
Ali tebe ne nalazim.
A posebno su, zato što se u njima najjasnije najavljuje veliki pesnik, zanimljiva tri stiha strofe koja je akrostihu dodata:
Cutim. Govoriti ne smem.
Jer recima - šiframa stvari
Ljubav iskazati ne umem.
Branko nije ostvario nameru da svoju prvu pesmu spali, zato što, kako piše, "citajuci Bomaršea pronadoh "Što vam padne na pamet bice izvrsno. Zaljubljeno srce nije strogo prema tvorevinama duha". I pesmu vam poslah. Premda je ime pogrešno, pesma je vaša, jer sam pišuci je mislio na vas". Potpis: Damerti.
Razum i srce
A vec u sledecem pismu vidljivo je pesnicko napredovanje. Šalje dve pesme, po ugledu na renesansno i klasicisticko pesništvo, u kojima se kao "metafore" koriste anticki junaci i bogovi. U prvoj, zaljubljeni mladic poziva Feba da mu osvetli put, a u drugoj, cini se uspelijoj, Branko poredi sebe s Enejom u klancu Scile i Haribde, pa završava:
Scila - prema meni nehajnost tvoja,
Haribda - moja u nadu sumnja,
Sada ce progutati volju koja
Jace, brže, silnije no munja
Htede da te obgrli svu.
Vec me izgubljene nade smrznu mrak,
Vec grabljivice druge zovu...
Placem: u nesreci teško je biti jak.
"Ljiljo, možda ceš primetiti kolika je razlika izmedu proze i poezije u pismu, proza je hladna (nju piše razum), poezija je topla (nju piše srce). Od sada cu ti pisati samo pesme. Ali sumnjam da ceš ti to shvatiti, jer "shvatiti znaci voleti" (Balzak) - proklamuje petnaestogodišnji Branko Miljkovic.
U sledecim pismima sa sve vecim brojem pesama kazuje svoju zaljubljenost, govoreci više o ljubavi kao temi.
