Поезија Бранка Миљковића

[Lada]

NEBO

Ne postoji nebo koje je plavo
to je samo eksplozija našeg iznenađenja
nad prazninom.​

 

[Baudrillard]

Kraj putovanja

O sve što prođe večnost jedna biva.
Sen koja beše drvo koje traje. Budan
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.

Završiće se putovanje ostaće tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u želji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.

To čemu se molite je Žalosni Slavuj.
Ljubav nikada nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj

Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje.

 

[Amelie_]

MORE PRE NEGO USNIM

Svet nestaje.
A mi verujemo svom žestinom
U misao koju još ne misli niko,
U prazno mesto,
U penu
Kada s prazninom
Pomeša se more i oglasi rikom.​

 

[Lada]

Ko nikad nije pohvalio tuđe srce, taj se predao na milost i nemilost rečima.

 

[Lada]

Istok je zapadno od zapada, lažno kretanje je najbrže.

 

[Lada]

Kroz tuđe srce vodi pravi put, ko drugačije putuje nailazi na tamu.

 

[Lada]

Vreme treba pobeđivati, što svešću i pesmom, što zaboravom, ali nikada nadom, niti onim što je već ostvareno.