Pozdrav ljudi,
Ja sam Marina, unuka Marije Đurđe Ristić koje znate pod imenom Mari47.
To je bila moja nana. Ovde sam da bih sa vama delila knjigu sa njenim pesmama koje ste rado čitali, ako vas ima tu oni koje je spominjala na Krstarici i sa kojima se družila.
Marija Đurđa je umrla 29.10.2020 od tumora na mozgu u Nišu.
Objavljivanje pesama i dopisivanje sa ljudima sa druge strane ekrana joj je dosta pomoglo da kanališe svoju tugu koju je imala. Privatno joj niko ne bi verovao da je depresivna, ali zapravo samo pred vama nije sakrivala kako se oseća, a često se osećala tužno. Svako ko bi došao kod nje na kafu bi govorio kako ona divno izgleda, kako ih usrećuje i kako deluje srećno. Valjda su ljdui koji se najlepše smeju najdepresivniji. Bile su to divne godine i zaista sam i previše srećna kad pomislim da mi je Bog dao nju kao nanu i pružio priliku da odrastam pored takve žene. Ona je bila sve što jedno dete može da poželi. Godinama skupljam hrabrost da objavim bilo šta na tu temu jer znam da je imala dosta ljudi koji su je pratili i pitaju se šta se sa njom dešava. Proteklih par godina povukla se od pisanja i igrali su igrice, medjutim i tu se izgubila.
Ako imate bilo koju pesmu koja je na vas ostavila utisak i ako znate da vam je rekla bilo šta, molim vas ne ustručavajte se da napišete komentar, svaki ću pročitati.
Srdačno,
Marina Ristić
Bila je tako jedinstvena žena. Toliko posebna u svojoj sreći i toliko lepa u svojoj ljubavi. Umela je na čudan način to i da pokaže. Upravo kroz pesme. Večita sam joj bila inspiracija i često me je u svojim pesmama spominjala. To je bila velika ljubav koja je ostavila dubok trag u meni.
Ne znam da li su mi bolja bila leta ili zime. Sve je imalo posebnu čar kad je ona u pitanju. Eksplozivna žena koja je satkana emocijama, nije promišljala pre nego što nešto uradi ili kaže, pa joj je jezik bio brži od pameti i znala je isto tako da povredi čoveka. U stvari od svih ljudi, ona je najviše patila. Nije znala da se izbori često sa svojom tugom, pa je pisala. Svaku radosnu vest ili tužnu stavljala je u svoje sveske koje danas prepisujem od reči do reči. Čujem njen glas kao da mi ih ona sama recituje dok sam okružena njenim stvarima iz već prodate kuće.
Nisu ljudi upoznali čar patnje. Dokaz koliko ti je stalo, pa praviš radikalne stvari, istresaš sve iz sebe i pomisliš da možda prevelika patnja će nekog vratiti, ali zapravo se niko ne vraća. Sve je to ostalo iza tebe i što se više od toga udaljavaš sve te više boli.
Ona je znala da pati. Baš je u pesmama pisala koliko joj se ne živi, olako je prizivala smrt, priželjkujući da joj tako sve muke nestanu. Nije znala kako da bude srećna, a ja nisam znala kako da je usrećim.
Jedino kad je bila srećna jeste kad se nešto lepo desi nama. Onda se najlepše smejala, najlepše radovala. Govorila je najlepše reči, i taman kad pomisliš da je njenim mukama došao kraj, ona se vrati na staro.
Ljudi je pamte kao veselu ženu. I treba da je pamte tako jer je vesela bila najlepša. Ona se smejala i znala je da nasmeje čoveka kako niko nije umeo. Često su takvi ljudi odavali utisak srećnih, pa su svoje probleme zaboravljali kad odu kod nje na kafu.
Kada sam bila mala nije bilo mesta na ovom svetu gde bih pre bila nego kod nje. Zajedno smo čekale taj dan da dodje letnji raspust i da odem u selo da je iznenadim. Čeka me uvek sa dekom, onako uzbuđena i zagrli me. Još se sećam onog parfema sa pijace pomešan sa dimom od cigareta. Obavezno napravi neku šalu i krenemo ka Yugu koji je večito smrdeo na benzin. Nema lepšeg osećaja. Ona otvori prozor kao da samo čeka u kola da uđe da bi zapalila cigaretu, deda ćuti i vozi dok sam ja pozadi, sabiramo utiske na putu do kuće.
U kući su najbolji specijaliteti narodne kuhinje na kojima se nije stedelo ulje i so, a ja nisam do praga došla dok se nisam ispozdravljala sa svim životinjama koje ima. Uvek je imala dosta mačaka i po kojeg psa.
Ostavljam svoje stvari u gornju sobu, perem ruke i dolazim do stola gde me već sve postavljeno čeka. Ne štedi, stavlja ispred mene bogatu trpezu, kao da sve to sama mogu da pojedem i podseća me redovno na to šta sam propustila, šta nisam probala i slično. Sabiramo utiske, pričam sve šta je propustila, naravno usput hvalim njenu hranu i udeljujem komplimente koje spominje tokom cele godine. Omiljeni joj je bio kad kažem „Nano, kuvaš kao u restoranu“. Krene sa svojim šalama i tu se i deka uključuje i tada zaista ne postoji mesto na svetu gde bih pre bila.
Ne postoji stvar koju ne bih uradila da mi to vreme vrati.
Kako dani prolaze, valjda i ja nemam orijentaciju pa se izgubim sa društvom što je njoj ekstremno smetalo jer zaboga čeka me cele godine i želi da nikad iz kuće ne izađem.
To privikavanje je teško išlo, a sa godinama je bilo otežavajuće. Ja sam izlazila ne samo po selu, nego sam išla i do grada, a njena potreba da me zadrži je bila sve veća. Nisam znala da će mi to toliko teško pasti pogotovo od kad je umrla, nisam otišla ni jednom posle sahrane. Nisam mogla. Teško mi je da odem u kuću koja je toliko hladna. Zidovi su potamneli, miris se promenio. Nije mi više bila to ta kuća kad me na pragu nisu čekali njih dvoje raširenih ruku.
Otišla sam kod nje kad se razbolela. To je bio najteži period u mom životu, pogotovo što ona nije znala da boluje od tumora. Postala je sedimentna, pogled joj se izgubio i nije znala za sebe. Moj otac je otišao tamo i na kratko se brinuo o njoj dok nisam ja ubrzo došla i pomogla mu. Bilo mi je teško. Njene oči, pogled, govor. Sve je bilo otežano. Morali smo da pazimo na nju i da gledamo gde ide, šta radi, kupali smo je, presvlačili.
Kada smo je spremali za starački dom, znali smo da neće preživeti zimu. Znali smo da je tumor uzeo maha i da će svakim danom biti sve gore i gore. Spremali smo se, tu su nam svi pomagali, svi se pozdravljali, plakali. Gledali su u mene i nisu imali reči utehe. Znali su da se jedno veliko poglavlje završava i da mi treba mir samo da to prebrodim. Odveli smo je tamo, tata je pokušao da bude pribran koliko je mogao. Bio je kovid, a ja sam se sa njom pozdravila ispred. Sluđena, sleđena, nisam ništa rekla. Samo sam je zagrlila. Valjda je znala sve zbog svih ovih godina, ali nisam bila spremna da joj kažem oproštajne reči. Nisam plakala, stajala sam sa nadom da ću je videti opet. Otišla sam u kola i tu me je sve stiglo. Tu sam imala borbu sa sobom da ne odem unutra i ne prekršim sve protokole i da joj kažem sve šta mi je na duši. Ali na kraju svega sabrala sam se i ne bih volela da se tako rastanemo. Rastale smo se u ćutnji i zagrljaju. Sve je osetila. Znala je da mi je teško, a da me vidi da plačem, bilo bi joj još teže. Rekla mi je da se vidimo na proleće, umrla je u Novembru.
Došli smo Marko, tata i ja u sred korone, celo selo je bilo pod karantinom. Tako je htela. Gadilo joj se da neko nad grobom jede i slavi odlazak na drugi svet, pogotovo što ona nije videla tu ništa za slavlje. Govorila je kako ne želi da joj iko osim nas dođe i zaista joj se ta želja, sticajem okolnosti i ispunila. Suza je suzu suztizala i ne sećam se ni pola sahrane jer je to toliko za mene bilo bolno. Pogotovo što je sahranjena na godišnjicu braka. Pakovali smo stvari, a ja sam imala osećaj da je podkradam. Neki mi je glas govorio da ja to sve moje kako je govorila i da sve što posle njih ostaje ide meni, ali moje ruke su jedva obavljale svoj posao. Pokupili smo sve što smo mogi i zaputili se u Beograd, a ja sam celim putem do kuće plakala toliko da me je grudni koš boleo od jecanja.
Nisam mogla baš da se pomirim sa svime time pa sam i izbegavala priče na tu temu, sve dok nije došao dan da se proda njena kuća. Mama je srećna objavila da se prodaja realizovala i da će tu doći žena sa majkom i detetom. Prvo sam bila tužna jer kuća neće ostati u porodici, što je nije neko od naših rođaka kupio. Ali posle mi je bilo drago jer dolazi nova porodica i tom domu koji su oni sagradili daju novu svrhu. Praviće svoje uspomene na mestu gde smo moj brat i ja odrasli.
Ta kuća nema toplinu kao nekad. Podsećala bi me na gubitak i falili bi mi previše. Nije bilo poente zadržati je. Trebala joj je nova svrha. Mnogo veća od uspomene na naše dane. Sve je to tako u teoriji dok se nisam raspala kad sam pomislila da je gotovo. Barem sam na kraju sebi priznala da nisam dobro i da me pogađa.
Uzela sam njenu svesku gde je pisala pesme i pisma svojoj sestri. Te su me pesme umirile i dale ideju da napišem sve na jednom mestu.
Na taj način sam htela da ovekovečim njena dela i time nastavim normalno. Znala sam da taj dan mora doći i napokon je došao. Skupila sam informacije i snage da napišem i nisam znala kako ću knjigu nazvati ali svakako ne bih mogla da smislim ni jedan naslov jer to ne bi bila ona već ja.
Pričale smo davno na tu temu i obećala sam joj da ću objaviti. Bila je ponosna i zahvalna što se neko interesuje za njene pesme, a ja sam svaku bez disanja slušala. Njen stil je prepoznatljiv ljudima. Napisala je preko trista pesama na krstarici, ali neću moći sve odatle da izvučem. Više se fokusiram na one koje je rukom pisala, koje nije objavila i koje niko nije ni čuo ni video osim mene.
Dok ih čitam, čujem njen glas. Pogotovo one u kojima se ja pominjem jer na taj način oživljavam ljubav koja je bila među nama.
Imala sam tu sreću da je upoznam. Imala sam sreću da mi ostavi ove pesme. To su mi najlepše uspomene koje rado čitam kad je se setim, pa sam eto na kraju svega svrstala sve u ovu knjigu i odlučila da je napišem.
Na kraju svega, najmanje je pisala o sebi.
Pisala je pesme o nama.
Ja sam Marina, unuka Marije Đurđe Ristić koje znate pod imenom Mari47.
To je bila moja nana. Ovde sam da bih sa vama delila knjigu sa njenim pesmama koje ste rado čitali, ako vas ima tu oni koje je spominjala na Krstarici i sa kojima se družila.
Marija Đurđa je umrla 29.10.2020 od tumora na mozgu u Nišu.
Objavljivanje pesama i dopisivanje sa ljudima sa druge strane ekrana joj je dosta pomoglo da kanališe svoju tugu koju je imala. Privatno joj niko ne bi verovao da je depresivna, ali zapravo samo pred vama nije sakrivala kako se oseća, a često se osećala tužno. Svako ko bi došao kod nje na kafu bi govorio kako ona divno izgleda, kako ih usrećuje i kako deluje srećno. Valjda su ljdui koji se najlepše smeju najdepresivniji. Bile su to divne godine i zaista sam i previše srećna kad pomislim da mi je Bog dao nju kao nanu i pružio priliku da odrastam pored takve žene. Ona je bila sve što jedno dete može da poželi. Godinama skupljam hrabrost da objavim bilo šta na tu temu jer znam da je imala dosta ljudi koji su je pratili i pitaju se šta se sa njom dešava. Proteklih par godina povukla se od pisanja i igrali su igrice, medjutim i tu se izgubila.
Ako imate bilo koju pesmu koja je na vas ostavila utisak i ako znate da vam je rekla bilo šta, molim vas ne ustručavajte se da napišete komentar, svaki ću pročitati.
Srdačno,
Marina Ristić
Predgovor
Bila je tako jedinstvena žena. Toliko posebna u svojoj sreći i toliko lepa u svojoj ljubavi. Umela je na čudan način to i da pokaže. Upravo kroz pesme. Večita sam joj bila inspiracija i često me je u svojim pesmama spominjala. To je bila velika ljubav koja je ostavila dubok trag u meni.
Ne znam da li su mi bolja bila leta ili zime. Sve je imalo posebnu čar kad je ona u pitanju. Eksplozivna žena koja je satkana emocijama, nije promišljala pre nego što nešto uradi ili kaže, pa joj je jezik bio brži od pameti i znala je isto tako da povredi čoveka. U stvari od svih ljudi, ona je najviše patila. Nije znala da se izbori često sa svojom tugom, pa je pisala. Svaku radosnu vest ili tužnu stavljala je u svoje sveske koje danas prepisujem od reči do reči. Čujem njen glas kao da mi ih ona sama recituje dok sam okružena njenim stvarima iz već prodate kuće.
Nisu ljudi upoznali čar patnje. Dokaz koliko ti je stalo, pa praviš radikalne stvari, istresaš sve iz sebe i pomisliš da možda prevelika patnja će nekog vratiti, ali zapravo se niko ne vraća. Sve je to ostalo iza tebe i što se više od toga udaljavaš sve te više boli.
Ona je znala da pati. Baš je u pesmama pisala koliko joj se ne živi, olako je prizivala smrt, priželjkujući da joj tako sve muke nestanu. Nije znala kako da bude srećna, a ja nisam znala kako da je usrećim.
Jedino kad je bila srećna jeste kad se nešto lepo desi nama. Onda se najlepše smejala, najlepše radovala. Govorila je najlepše reči, i taman kad pomisliš da je njenim mukama došao kraj, ona se vrati na staro.
Ljudi je pamte kao veselu ženu. I treba da je pamte tako jer je vesela bila najlepša. Ona se smejala i znala je da nasmeje čoveka kako niko nije umeo. Često su takvi ljudi odavali utisak srećnih, pa su svoje probleme zaboravljali kad odu kod nje na kafu.
Kada sam bila mala nije bilo mesta na ovom svetu gde bih pre bila nego kod nje. Zajedno smo čekale taj dan da dodje letnji raspust i da odem u selo da je iznenadim. Čeka me uvek sa dekom, onako uzbuđena i zagrli me. Još se sećam onog parfema sa pijace pomešan sa dimom od cigareta. Obavezno napravi neku šalu i krenemo ka Yugu koji je večito smrdeo na benzin. Nema lepšeg osećaja. Ona otvori prozor kao da samo čeka u kola da uđe da bi zapalila cigaretu, deda ćuti i vozi dok sam ja pozadi, sabiramo utiske na putu do kuće.
U kući su najbolji specijaliteti narodne kuhinje na kojima se nije stedelo ulje i so, a ja nisam do praga došla dok se nisam ispozdravljala sa svim životinjama koje ima. Uvek je imala dosta mačaka i po kojeg psa.
Ostavljam svoje stvari u gornju sobu, perem ruke i dolazim do stola gde me već sve postavljeno čeka. Ne štedi, stavlja ispred mene bogatu trpezu, kao da sve to sama mogu da pojedem i podseća me redovno na to šta sam propustila, šta nisam probala i slično. Sabiramo utiske, pričam sve šta je propustila, naravno usput hvalim njenu hranu i udeljujem komplimente koje spominje tokom cele godine. Omiljeni joj je bio kad kažem „Nano, kuvaš kao u restoranu“. Krene sa svojim šalama i tu se i deka uključuje i tada zaista ne postoji mesto na svetu gde bih pre bila.
Ne postoji stvar koju ne bih uradila da mi to vreme vrati.
Kako dani prolaze, valjda i ja nemam orijentaciju pa se izgubim sa društvom što je njoj ekstremno smetalo jer zaboga čeka me cele godine i želi da nikad iz kuće ne izađem.
To privikavanje je teško išlo, a sa godinama je bilo otežavajuće. Ja sam izlazila ne samo po selu, nego sam išla i do grada, a njena potreba da me zadrži je bila sve veća. Nisam znala da će mi to toliko teško pasti pogotovo od kad je umrla, nisam otišla ni jednom posle sahrane. Nisam mogla. Teško mi je da odem u kuću koja je toliko hladna. Zidovi su potamneli, miris se promenio. Nije mi više bila to ta kuća kad me na pragu nisu čekali njih dvoje raširenih ruku.
Otišla sam kod nje kad se razbolela. To je bio najteži period u mom životu, pogotovo što ona nije znala da boluje od tumora. Postala je sedimentna, pogled joj se izgubio i nije znala za sebe. Moj otac je otišao tamo i na kratko se brinuo o njoj dok nisam ja ubrzo došla i pomogla mu. Bilo mi je teško. Njene oči, pogled, govor. Sve je bilo otežano. Morali smo da pazimo na nju i da gledamo gde ide, šta radi, kupali smo je, presvlačili.
Kada smo je spremali za starački dom, znali smo da neće preživeti zimu. Znali smo da je tumor uzeo maha i da će svakim danom biti sve gore i gore. Spremali smo se, tu su nam svi pomagali, svi se pozdravljali, plakali. Gledali su u mene i nisu imali reči utehe. Znali su da se jedno veliko poglavlje završava i da mi treba mir samo da to prebrodim. Odveli smo je tamo, tata je pokušao da bude pribran koliko je mogao. Bio je kovid, a ja sam se sa njom pozdravila ispred. Sluđena, sleđena, nisam ništa rekla. Samo sam je zagrlila. Valjda je znala sve zbog svih ovih godina, ali nisam bila spremna da joj kažem oproštajne reči. Nisam plakala, stajala sam sa nadom da ću je videti opet. Otišla sam u kola i tu me je sve stiglo. Tu sam imala borbu sa sobom da ne odem unutra i ne prekršim sve protokole i da joj kažem sve šta mi je na duši. Ali na kraju svega sabrala sam se i ne bih volela da se tako rastanemo. Rastale smo se u ćutnji i zagrljaju. Sve je osetila. Znala je da mi je teško, a da me vidi da plačem, bilo bi joj još teže. Rekla mi je da se vidimo na proleće, umrla je u Novembru.
Došli smo Marko, tata i ja u sred korone, celo selo je bilo pod karantinom. Tako je htela. Gadilo joj se da neko nad grobom jede i slavi odlazak na drugi svet, pogotovo što ona nije videla tu ništa za slavlje. Govorila je kako ne želi da joj iko osim nas dođe i zaista joj se ta želja, sticajem okolnosti i ispunila. Suza je suzu suztizala i ne sećam se ni pola sahrane jer je to toliko za mene bilo bolno. Pogotovo što je sahranjena na godišnjicu braka. Pakovali smo stvari, a ja sam imala osećaj da je podkradam. Neki mi je glas govorio da ja to sve moje kako je govorila i da sve što posle njih ostaje ide meni, ali moje ruke su jedva obavljale svoj posao. Pokupili smo sve što smo mogi i zaputili se u Beograd, a ja sam celim putem do kuće plakala toliko da me je grudni koš boleo od jecanja.
Nisam mogla baš da se pomirim sa svime time pa sam i izbegavala priče na tu temu, sve dok nije došao dan da se proda njena kuća. Mama je srećna objavila da se prodaja realizovala i da će tu doći žena sa majkom i detetom. Prvo sam bila tužna jer kuća neće ostati u porodici, što je nije neko od naših rođaka kupio. Ali posle mi je bilo drago jer dolazi nova porodica i tom domu koji su oni sagradili daju novu svrhu. Praviće svoje uspomene na mestu gde smo moj brat i ja odrasli.
Ta kuća nema toplinu kao nekad. Podsećala bi me na gubitak i falili bi mi previše. Nije bilo poente zadržati je. Trebala joj je nova svrha. Mnogo veća od uspomene na naše dane. Sve je to tako u teoriji dok se nisam raspala kad sam pomislila da je gotovo. Barem sam na kraju sebi priznala da nisam dobro i da me pogađa.
Uzela sam njenu svesku gde je pisala pesme i pisma svojoj sestri. Te su me pesme umirile i dale ideju da napišem sve na jednom mestu.
Na taj način sam htela da ovekovečim njena dela i time nastavim normalno. Znala sam da taj dan mora doći i napokon je došao. Skupila sam informacije i snage da napišem i nisam znala kako ću knjigu nazvati ali svakako ne bih mogla da smislim ni jedan naslov jer to ne bi bila ona već ja.
Pričale smo davno na tu temu i obećala sam joj da ću objaviti. Bila je ponosna i zahvalna što se neko interesuje za njene pesme, a ja sam svaku bez disanja slušala. Njen stil je prepoznatljiv ljudima. Napisala je preko trista pesama na krstarici, ali neću moći sve odatle da izvučem. Više se fokusiram na one koje je rukom pisala, koje nije objavila i koje niko nije ni čuo ni video osim mene.
Dok ih čitam, čujem njen glas. Pogotovo one u kojima se ja pominjem jer na taj način oživljavam ljubav koja je bila među nama.
Imala sam tu sreću da je upoznam. Imala sam sreću da mi ostavi ove pesme. To su mi najlepše uspomene koje rado čitam kad je se setim, pa sam eto na kraju svega svrstala sve u ovu knjigu i odlučila da je napišem.
Na kraju svega, najmanje je pisala o sebi.
Pisala je pesme o nama.
