Ovo sam negde pronasla, i potpuno se slazem sa ovim,jer sam milion puta shvatila, da tuzni ljudi nikome ne trebaju...ne mislim bukvalno, ali ja licno retko kada sa svojim prijateljima pricam o njemu, o toku dogadjaja, a sve u strahu da ne budem dosadna,jer kad bih videla u oku sagovornika bar i jedan tracak ...negativan, ja prestajem i prestala sam. Nadam se da vam necu dosaditi i biti naporna. Tekst glasi ovako, i u svemu sam se pronasla...
Šta je normalno kad izgubiš dete?
Normalno je da imaš suze iza svakog osmeha kada shvatiš da neko važan nedostaje u svakodnevnici tvog porodicnog života.
Normalno je da se pokušavaš odlučiti šta poneti na groblje za rođendan, Božić, Uskrs, Novu godinu...
Normalno je da se osećaš kao da ne možeš sediti ni minut više, a da ne ustaneš i vrisneš, jer više ništa ne možeš presedeti.
Normalno je da ne spavaš dobro, jer ti hiljadu «ako» i «zašto» prolazi kroz glavu i to neprestano.
Normalno je da ti se nesreća ponavlja pred očima i u mislima, tako da se uhvatiš za glavu nadajući se da će to prestati.
Normalno je da uključiš TV čim uđeš u kuću da bi pravio buku jer tišina zaboli.
Normalno je zuriti u svakog dečka koji je jednako star kao moj sin. I onda..razmišljati o tome koliko bi godina on imao sada, kako bi izgledao. Zatim se upitati zašto je važno to zamišljati - jer se nikada neće dogoditi.
Normalno je da svaki veseo događaj u tvom životu ima tugu u pozadini koja vreba u blizini, zbog praznine u tvome srcu.
Normalno je pričati o smrti tvog djeteta kao da je to normalan, svakodnevni događaj i onda videti zaprepaštenje u nečijim očima zbog toga što to tako grozno zvuči. A ipak shvatiš da je to postalo deo tvoje normale.
Normalno je da svake godine imaš težak zadatak da nađeš pravi način da odaš počast uspomeni na svoje dijete, njegov rođendan i preživiš te dane. I da pokušavaš naći balon ili zastavicu koji odgovaraju situaciji. Sretan rođendan? Ne baš!
Normalno je da ti srce zaigra,. a onda potone pri pogledu na nešto posebno što bi mu se svidelo. Razmišljati kako bi mu se to dopalo, ali nije tu da u tomu uživa.
Normalno je da je neke ljude strah spomenuti tvoga sina.
Normalno je da se pobrineš da ga drugi zapamte.
Normalno je da nakon pogreba svi drugi nastave živjeti svoje živote, ali ti nastavljaš žaliti zbog svog gubitka.
Normalno je da nedeljama,, mesecima i godinama nakon prvog šoka tugovanje postaje sve teže, a ne lakše!
Normalno je ne slušati ljude kako upoređuju bilo šta iz svog života s ovim gubitkom, osim ako su i oni izgubili dijete. Ništa se ne može s time usporediti! NIŠTA!!!
Čak i ako je nečije dete na najudaljenijem delu sveta, daleko od roditelja-ne može se usporediti.
Izgubiti roditelja je užasno, ali pokopati svoje dete je NEPRIRODNO!
Normalno je uzimati tablete, i pokušavati da ne zaplačeš celi dan, jer znaš da tvoje mentalno zdravlje o tome zavisii.
Normalno je shvatiti da ipak plačeš svaki dan.
Normalno je da si nestrpljiv sa svakim i svačim, osim nekoga pogođenog tugom zbog gubitka deteta.
Normalno je da sediš za kompjuterom i plačeš dok s prijateljima deliš osećanja.
Normalno je da ne slušaš ljude kako traže izgovor za Boga:
«Bog je to možda učinio jer…»
Normalno je da si preumorna da brineš jesu li računi plaćeni, da li je kuća pospremljena, odeca čista ili ima li hrane.
Normalno je da se sada pitaš da li ćeš nekome reći da imaš troje ili dvoje dece, jer tu osobu nećeš više videti i nije vredno objašnjavati da ti je sin umro. Pa opet kada kažeš da imaš dvoje dece da izbjegneš problem, osetiš se užasno, kao da si izneverila svoje dete koje nije više tu.
Normalno je pitati Boga zašto je uzeo život tvoga deteta umjesto tvoga i pitati se ima li Boga uopste.
Normalno je znati da nikad nećeš preboljeti svoj gubitak, niti za dan niti za milion godina!
Normalno je da se i terapeuti slože s tobom da nikada nećeš zapravo zalečiti tu bol i da nema ništa što bi oni mogli učiniti da ti pomognu jer i oni znaju da bi jedino povratak tvog deteta stvari učinilo boljim.
Normalno je da naučiš lagati svima koje susrećeš i govoriš im da si dobro. Lažeš, jer je drugima neprijatno ako zaplačeš.
Naučila si da je lakše lagati nego govoriti istinu da se još osećaš prazno i da to nikada neće proći-NIKADA!!!
I KONAČNO..
Normalno je kriti sve ovo što je tebi «normalno» da osjećaš, tako da svi oko tebe mogu misliti da si ti «normalna»."
Šta je normalno kad izgubiš dete?
Normalno je da imaš suze iza svakog osmeha kada shvatiš da neko važan nedostaje u svakodnevnici tvog porodicnog života.
Normalno je da se pokušavaš odlučiti šta poneti na groblje za rođendan, Božić, Uskrs, Novu godinu...
Normalno je da se osećaš kao da ne možeš sediti ni minut više, a da ne ustaneš i vrisneš, jer više ništa ne možeš presedeti.
Normalno je da ne spavaš dobro, jer ti hiljadu «ako» i «zašto» prolazi kroz glavu i to neprestano.
Normalno je da ti se nesreća ponavlja pred očima i u mislima, tako da se uhvatiš za glavu nadajući se da će to prestati.
Normalno je da uključiš TV čim uđeš u kuću da bi pravio buku jer tišina zaboli.
Normalno je zuriti u svakog dečka koji je jednako star kao moj sin. I onda..razmišljati o tome koliko bi godina on imao sada, kako bi izgledao. Zatim se upitati zašto je važno to zamišljati - jer se nikada neće dogoditi.
Normalno je da svaki veseo događaj u tvom životu ima tugu u pozadini koja vreba u blizini, zbog praznine u tvome srcu.
Normalno je pričati o smrti tvog djeteta kao da je to normalan, svakodnevni događaj i onda videti zaprepaštenje u nečijim očima zbog toga što to tako grozno zvuči. A ipak shvatiš da je to postalo deo tvoje normale.
Normalno je da svake godine imaš težak zadatak da nađeš pravi način da odaš počast uspomeni na svoje dijete, njegov rođendan i preživiš te dane. I da pokušavaš naći balon ili zastavicu koji odgovaraju situaciji. Sretan rođendan? Ne baš!
Normalno je da ti srce zaigra,. a onda potone pri pogledu na nešto posebno što bi mu se svidelo. Razmišljati kako bi mu se to dopalo, ali nije tu da u tomu uživa.
Normalno je da je neke ljude strah spomenuti tvoga sina.
Normalno je da se pobrineš da ga drugi zapamte.
Normalno je da nakon pogreba svi drugi nastave živjeti svoje živote, ali ti nastavljaš žaliti zbog svog gubitka.
Normalno je da nedeljama,, mesecima i godinama nakon prvog šoka tugovanje postaje sve teže, a ne lakše!
Normalno je ne slušati ljude kako upoređuju bilo šta iz svog života s ovim gubitkom, osim ako su i oni izgubili dijete. Ništa se ne može s time usporediti! NIŠTA!!!
Čak i ako je nečije dete na najudaljenijem delu sveta, daleko od roditelja-ne može se usporediti.
Izgubiti roditelja je užasno, ali pokopati svoje dete je NEPRIRODNO!
Normalno je uzimati tablete, i pokušavati da ne zaplačeš celi dan, jer znaš da tvoje mentalno zdravlje o tome zavisii.
Normalno je shvatiti da ipak plačeš svaki dan.
Normalno je da si nestrpljiv sa svakim i svačim, osim nekoga pogođenog tugom zbog gubitka deteta.
Normalno je da sediš za kompjuterom i plačeš dok s prijateljima deliš osećanja.
Normalno je da ne slušaš ljude kako traže izgovor za Boga:
«Bog je to možda učinio jer…»
Normalno je da si preumorna da brineš jesu li računi plaćeni, da li je kuća pospremljena, odeca čista ili ima li hrane.
Normalno je da se sada pitaš da li ćeš nekome reći da imaš troje ili dvoje dece, jer tu osobu nećeš više videti i nije vredno objašnjavati da ti je sin umro. Pa opet kada kažeš da imaš dvoje dece da izbjegneš problem, osetiš se užasno, kao da si izneverila svoje dete koje nije više tu.
Normalno je pitati Boga zašto je uzeo život tvoga deteta umjesto tvoga i pitati se ima li Boga uopste.
Normalno je znati da nikad nećeš preboljeti svoj gubitak, niti za dan niti za milion godina!
Normalno je da se i terapeuti slože s tobom da nikada nećeš zapravo zalečiti tu bol i da nema ništa što bi oni mogli učiniti da ti pomognu jer i oni znaju da bi jedino povratak tvog deteta stvari učinilo boljim.
Normalno je da naučiš lagati svima koje susrećeš i govoriš im da si dobro. Lažeš, jer je drugima neprijatno ako zaplačeš.
Naučila si da je lakše lagati nego govoriti istinu da se još osećaš prazno i da to nikada neće proći-NIKADA!!!
I KONAČNO..
Normalno je kriti sve ovo što je tebi «normalno» da osjećaš, tako da svi oko tebe mogu misliti da si ti «normalna»."
