Pocelo je na danasnji dan...

[Lexa]

Zanimljivo... Otkud ovakva tema? :shock:
Bila sam kući, sa roditeljima, mislila sam da smo svi gotovi (nagledala sam se snimaka bombardovanja BG), brat nije bio tu, bio je na igralištu, zanimljiv je komentar njegovog "ortaka" na prvi "Tomahavk": "Vidi, zvezda padalica" :shock:
Možda deluje usiljeno, ali stvarno nisam imala nikakve noćne more, čak se nisam preterano ni plašila, osim prve nedelje... Otišli smo kod rođaka, a ja sam mislila da idemo iz zemlje, zauvek... A bila sam jako mlada
Inače, ovde gde ja živim bombe su padale apsolutno svaku noć, a kasnije i svaki dan. Na kilometar. Valjda sam se navikla, posle me je mrzelo da ustajem iz kreveta. Nijedan prozor mi nije završio razbijen A kad su gađali kraj moje ulice, drugarici su prošetali temelje...
Ma dobro, bilo pa prošlo, hajde ove psihičke, ali posledice po naše kompletno zdravlje su već ogromne. Samo sam se toga plašila. I samo se toga plašim.

 

[sirenica]

Gde ste bili 24.03.1999god.? Da li vam je porodica bila na okupu? Kako ste ziveli i preziveli i kako ste ostali normalni?

Svi smo mi bili i ostali normalni. Stvar je licnog dozivljaja.

Licno, jos sam bila devojka, zivela sam sama, radila ( i jos uvek radim ) na TVNS, pa mi je i zivot bio neposredno ugrozen u par navrata ( jer smo i mi, kao medijska kuca, bili na "udaru" )...
Kao sto vidis, prezivela sam... i koliko god rat stresno i traumaticno delovao nekome, kao sto rekoh, sve je stvar licnog dozivljaja i nacina razmisljanja.
Tuzno jeste, ali ne i "tragicno". Uvek postoji i nesto gore od toga.
Udala sam se, imam svoju porodicu i...
Smatram da sam ostala sasvim normalna, kao sto sam i bila.

 

[Fantina]

Bila sam još devojka, živela u iznajmljenom stanu i kod gazdarice pila kafu to veče i spremali se da usput gledamo neku "špansku" seriju... kad su objavili ratno stanje, svi smo ućutali i gledali se upitno i sa bleskastim smeškom pobrljavilih... onda su oni koji imaju decu sišli u garažu u prizemlju kuće, ja sam već ionako bila u prizemlju, pakovala nešto, kao, ćebe, dokumenta, neku figuricu... spremali se za zbeg, valjda, šta li, verovatno imajući u glavi slike iz dokumentarnih snimaka bombardovanja Beograda u II svetskom ratu...
Ujutro sam pošla na posao, padala neka kiša, ulica pusta, ja pridjem nekom nepoznatom čoveku koji je upšao u auto da ga zagreje, "Izvinite, šta se radi sada, je l' se ide na posao, je l' radi prevoz, je l' mogu ja sa vama, pojma nemam, ništa mi nije jasno...", čovek mi odgovori da ni on nema pojma, samo da sačekamo njegovu ženu pa ćemo da idemo, otišli smo...
Za vreme bombardovanja sam umirala od zvukova koji su proizvodili avioni, čim bih ih čula trčala sam u WC da pi*kim, nekada bismo šetali ulicom i gledali "vatromet" navijajući, a nekada bismo igrali karte (pa ja redjala talon u igri gde talon i ne postoji), kada ne bi bilo struje palili bismo vatru u dvorištu i kuvali pileću čorbu, skupljali kišnicu za WC za onda kada nema vode...
Da je potrajalo još koji dan, ja bih skrenula sasvim s uma...
Normalna jesam, ali posle takvih iskustava sigurno nisam ista... ako ništa drugo, barem sam obogaćena za jedno retko iskustvo užasa (što me ne ubi -ojača me), ne ponovilo se.
Pukla sam i do besvesti plakala tek kada sam noć posle pogadjanja zgrade televizije prošla pored iste i opet svaki put u narednih godinu dana kada sam u Tašmajdanskom parku prolazila pored spomenika deci-žrtvama raketiranja.