Prva Mazina zima je ispočetka bila lepa, smešna i vesela. Jurila se sa decom, bacala po snegu, igrala. Divota. Tada je već bila savršena napolju, poslušna, dodje na poziv, ne udaljava se van vidokruga, ne jede ništa, stane čim čuje komandu pa i dečiju. Bilo je pravo zadovoljstvo gledati je ispred zgrade kako juri sa buljukom dece. Lajanje, skakanje, trčanje, loptica.........ma lepota za oko majčino kada vidi svoju decu tako sretne i razigrane i neverovatno brzu oranž-belu lopticu koja vitla oko njih. I svi su bili jako sretni. Maza je bila baš onakav pas kakav je našoj deci trebao u tom uzrastu. I danas, se naša deca sećaju vremena provedenog sa Mazom, tu u tim bezličnim novobeogradskim blokovima, gde si samo veselošću svog karaktera i pažljivim osmišljavanjem sopstvenog porodičnog života mogao da ublažiš neprijatnost koju je izazivala u meni, a i u Maci, ta ogormna spavaonica. Ali, o tome neka druga priča. I tako, Maca je i dalje nije šetao ni hranio, sve po ugovoru, a svi mi ostali smo bili pravilno rasporedjeni u brizi oko mezimčeta. I svima nam je bilo baš lepo, uključujući i Macu. Mazuljak je bila bucko, ali samo malo. Oko njene linije se nisam mnogo brinula jer je još bila štene i to strahovito proždrljivo štene.Jednog popodneva vidim da nije vesela. Nevoljno ustaje, oči tužne, neće napolje ali da jede hoće. Mislim, zima je možda se prehladila. Izadjemo kratko ispred zgrade a ona traži da udje unutra. Bože, ovo nije moje kuče. Ipak se vratimo u stan. Deca postavljaju sto za večeru, sedamo da jedemo a ona ne žicka. Kako su i naša deca živahna i nemirna, pa kad im nije dobro primire se i po tome znam da nešto nije u redu, tako sam istu logiku primenila i na nju.Već je bilo kasno te rešismo......sutra kod veterinara. Ujutru joj je ceo vrat bio otekao a ona ne može na noge. Umotam je u ćebe i pravo u kola. Maca nas vozi kod veterinara koji je konstatovao gnojava angina od snega koji je pojela. I sneg nije umela da jede po malo nego onako halapljivo kao da će da nestane. Doktor će meni:
"Pa pobogu gospodjo Ljiljana, koliko je snega ona to pojela kada je zaradila ovoliki gnoj? Svi psi jedu sneg, posebno štenci, ali ovo još nisam video".
Kao da sam je ja hranila snegom, ispadoh kriva. Ko će videti koliko snega je budalica pojela kad je kao metak, kad deca izadju sa njom na grudvanje, sankanje, jurcanje. Vrat joj je bio skoro duplo veći od silnog gnoja koji se nakupio. Prepisao joj je injekcije, tople supice i topao čaj sa medom. Dva dana moj pas ne staje na noge. Tužne okice me samo nemo gledaju a ja više ne znam kako da joj pomognem. Deca plaču, nas dvoje ih smirujemo, hranim Mazu toplom supicom na špric sa sve ispasiranom šargarepicom i mesom, pa onda čajić sa medom, i tako sve u krug. Tri puta dnevno smo je iznosili napolje da obavi šta treba i to obučenu u dečiji prsluk i šal oko vrata i to samo minut pa nazad kući. Mileva, naša komšinica, koja je Mazin vatreni obožavalac, donese neki mali prsluk što je pretekao od njene unuke jer su joj prsluci naše dece bili veliki. Prikačismo zihernadlama višak onog prsluka da joj bude uz telo.Posle dva dana primanja injekcija vidim da nema boljitka. Samo leži pokrivena na krevetu i gleda me mutnim pogledom. Ne pušta glasa, ne uzdiše, ne traži da jede moj Mazuljak koja bi i kamenje pojela. Uveče je stavim kraj mog stomaka da spava, zagrlim je i kada svi zaspu tiho plačem. Kažem doktoru da joj nije bolje a on meni da joj daje maksimalnu dozu za njenu težinu i da ne zna šta više da uradi. A meni teško, teško jer vidim da je gubim. Stala grudva u grlu pa ne mogu da dišem. Imam osećaj da se gušim, da tonem, osećaj bespomoćnosti. Užas. Majka sam, znam kada su deca bolesna, znam simptome, znam da procenim više na osnovu osećaja nego na osnovu znanja i iskustva.......davno je već takav isti gnoj hteo da nam otme dete........užasavam se gnoja, posebno u glavi. Mora da postoji još nešto što mogu da uradim. Mora da postoji. Misli Ljiljana, misli..........Pa ne može to biti toliko različito od brige o deci. Reših da poslušam svoj osećaj i kažem doktoru:
"Pojačajte joj malo dozu."
On me čovek pogleda, već joj daje koliko sme, i ja ne znam kako izgovorih
"Na moju odgovornost".
Uradio je kako sam tražila...........i hvala mu.
Sutradan je već počela da polako pokreće noge. Počela je da jede, i to mi je bio znak da se oporavlja. Ma, naš Mazuljak je kao stena, majkina jaka devojka. Uveče je već po malo ustajala. Nastavili smo sa injekcijama i specijalnom ishranom. Jela je sama, šetkala lagano po kući, pogled bistar, faca vesela. Za par dana se skoro vratila u normalu osim što je izlazak napolje bio minimalan. Grlo splašnjava, gnoj nestaje........opet smo ga pobedili. Doktor zadovoljan, mi presretni. Čim joj je bilo bolje smanjili smo dozu antibiotika na normalnu. Mazuljak se oporavila. Prilikom kontrole veterinar reče:
"E moja Mazo. Da ne beše tvoje gazdarice Ljilje, mirisala bi ti cveće odozdole".
I tako se naše pašče oporavi. Sva sreća te je bila debeljuca, pa kad se razbolela prvo je počelo salce da se topi pa tek onda je počela da mršavi. Ipak je moj pas borac, na gazdaricu.Ali, malo je falilo pa da se rastajemo. Za nekoliko dana je bila kraj stola da žicka hranu. Kako nam je to bilo drago. Od tada je niko nije terao od stola..........ali za kradju je dobijala kazne.
Svestrana Maza .....nije samo lovački pas, nego i čuvar.......čuva frižider
