A sad najstvarnije, onog kojeg se desi da zavolim...
Pa sa njim i na mesec, i u izlaske i na sex i u šumu i svugde
Ako treba i u Peru.
I nijedan drugi ne treba. Niti se primećuje.
Jednom kad volim nekog.
A kad ne volim... pa onda i za devetoricu pitanje da li bi bili dovoljni.
Što je budalaština.
Kao i trojica.
Ili jedan (ali vredan) ili nijedan.
Šeme i šemice i sve ostalo meni jednostavno ne pristaju. Nisam taj tip osobe.
Mrzi me da se smaram. Sa bilo čim što nije vredno mog vremena.
Uvek sam se bolje provodila u izlascima sa sopstvenim društvom, naravno ako je i momak kojeg volim sa mnom, onda to sve zaokružuje.
A ako ga nema, još bolje, ni ne fali.
Ali da se smaram sa bilo kim i trošim energiju na bezvredne situacije (prvenstveno situacije, jer ne volim da ljude nazivam bezvrednim, možda im samo uloga nije baš najbolja) ne mogu...
Život je isuviše lep i isuviše kratak da bi se traćio na budalaštine.
I tako...
