Платонова дела Тимај и Критија и чувена Атлантида.
О Атлантиди су написане хиљаде књига. То изгубљено острво тражи се и дан данас. Међутим, заборавља се да је писач Тимаја и Критије био филозоф а не историчар, и изгледа да је мало коме пало на ум да Атлантиду не треба тумачити буквално, већ да је и то једна алегорија између осталих које је Платон обилато користио у својим делима покушавајући објаснити људима учење о идејама. Идеје су изван облика, изван постајања и нестајања и самим тим оне нису опажљиве чулима, нити схватљиве разумом, тако да су потребне алегорије и симболични језик слика који ће нештоо што је само интуицијом достижно приближити људима. Прича о Атлантиди је управо то. Симбол човековог духовног пута од унутрашњег Сунца (сопства), до свезаности и посматрања сенки на зиду пећине.
Дакле, овде ћемо Атлантиду обрадити на филозофски начин. А да ли су напредне цивилизације раније постојале није битно за Платоново учење, већ је то питање историчара.
Богове у Критији и Тимају можемо тумачити као представнике идеја. А њихова подела земље на миран начин и уз свуда присутну хармонију показује почетну равнотежу супротности.
Све тенденције или степени објективације воље, идеје или богови били су равноправни "делови" трансцендентне целине свега, и ниједна тенденција није се супротстављала другој, нити водила рат са другом, нити изражавала своје право наспрам других. Међу њима интелект, или хтети сазнати, био је равноправан садржиоц свега и он је био у богињи мудрости Атени.
Атина -интелект
Ово је опис идеје која постоји у основи интелекта или опис једне од тенденција воље "хтети сазнати" како би рекао Шопенхауер.
Међутим, овде се десило нешто што је утицало да људи забораве своју праву природу и да једино што познају буде интелект и његове форме опажања, сенке на зиду пећине.
Реч "уређење" је овде значајна јер је дотадашња интелигибилна слобода претворена у нужност, у примену каузалитета узрок - последица , у опросторено време и опажаје слика. Људи више нису од тада слободни. Свезани су, а тенденције воље нису више равноправне. Сенке су за свезане људе једина реалност а унутрашње Сунце је потонуло.
Па шта је то потонуло унутрашње Сунце?
То је Атлантида, а ово је опис ње:
У овом опису све врви од супротности: појасеви мањи и већи, од земље и воде, два извора, један са топлом, други са хладном водом, чврсте и топљиве руде, питоме и дивље животиње итд. И све то обасјано Сунцем. Шта друго Платон описује него јединство супротности, унутрашње Сопство.
Значи, Атлантида је симбол Сопства, а то ће нам нарочито бити јасно ако упоредимо источњачке мандале (симболе сопства) са Атлантидом.
Критија је Платоново недовршено дело. Да га је Платон завршио можда би разјаснио ствари. Овако, остао је опис нечега што сви схватају и узимају буквално, јер и не могу да замисле да осим спољњег копна постоји и унутрашње "копно" које је потонуло у несвесно, а што је ништа друго до суштина свега, трансцендентни свет ствари по себи, а Атлантида је симбол тога.
https://forum.krstarica.com/threads/platon-atlantida.284269/
О Атлантиди су написане хиљаде књига. То изгубљено острво тражи се и дан данас. Међутим, заборавља се да је писач Тимаја и Критије био филозоф а не историчар, и изгледа да је мало коме пало на ум да Атлантиду не треба тумачити буквално, већ да је и то једна алегорија између осталих које је Платон обилато користио у својим делима покушавајући објаснити људима учење о идејама. Идеје су изван облика, изван постајања и нестајања и самим тим оне нису опажљиве чулима, нити схватљиве разумом, тако да су потребне алегорије и симболични језик слика који ће нештоо што је само интуицијом достижно приближити људима. Прича о Атлантиди је управо то. Симбол човековог духовног пута од унутрашњег Сунца (сопства), до свезаности и посматрања сенки на зиду пећине.
Дакле, овде ћемо Атлантиду обрадити на филозофски начин. А да ли су напредне цивилизације раније постојале није битно за Платоново учење, већ је то питање историчара.
Богове у Критији и Тимају можемо тумачити као представнике идеја. А њихова подела земље на миран начин и уз свуда присутну хармонију показује почетну равнотежу супротности.
Некада су богови, међу собом, поделили по областима целу земљу, поделили без свађе. Не би било оправдано претпоставити да богови не познају оно што доликује сваком од њих, и да би, знајући да то више пристоји другима, покушавали да свађом самима себи прибаве посед. Дакле, на основу праведне расподеле добили су оно што им је одговарало и населили земље.
Платон Критија
Све тенденције или степени објективације воље, идеје или богови били су равноправни "делови" трансцендентне целине свега, и ниједна тенденција није се супротстављала другој, нити водила рат са другом, нити изражавала своје право наспрам других. Међу њима интелект, или хтети сазнати, био је равноправан садржиоц свега и он је био у богињи мудрости Атени.
Атина -интелект
Атина и Хефест су, с обзиром на заједничко порекло (отац им је исти), а својствена су им и иста стремљења у љубави према мудрости и уметности, добили једну област и то ову овде земљу, која је у себи сјединила све природне услове потребне за неговање врлине и мудрости.
Ово је опис идеје која постоји у основи интелекта или опис једне од тенденција воље "хтети сазнати" како би рекао Шопенхауер.
Међутим, овде се десило нешто што је утицало да људи забораве своју праву природу и да једино што познају буде интелект и његове форме опажања, сенке на зиду пећине.
Када су од земље створили ваљане људе, они су им усадили тежњу за уређењем државе.
Реч "уређење" је овде значајна јер је дотадашња интелигибилна слобода претворена у нужност, у примену каузалитета узрок - последица , у опросторено време и опажаје слика. Људи више нису од тада слободни. Свезани су, а тенденције воље нису више равноправне. Сенке су за свезане људе једина реалност а унутрашње Сунце је потонуло.
Па шта је то потонуло унутрашње Сунце?
То је Атлантида, а ово је опис ње:
Тај крај је овако изгледао: од мора према средини целог острва пружала се равница. Према предању, она је посебном лепотом и изузетном плодношћу надмашивала све равнице. Покрај ње, а опет у средини острва, уздизао се онижи брег на удаљености од 50 стадија. Посејдон, опијен Клетом, сједини се с њом, и брежуљак на коме је она живела опколи и добро утврди. Поставио је, наиме, наизменично једне око других мање и веће појасеве од земље и воде, и то два од земље и три испуњена морском водом. Растојање међу појасовима било је свуда једнако, као да је шестаром мерио из средине острва. Сам Посејдон, као бог, са лакоћом уреди средишње острво: из извора шикнуше на површину земље два млаза, један са топлом, други са хладном водом, а из недара земље произведе он разноврсну и обилну храну.
![]()
Само острво је највећим делом пружало све оно што им је било потребно за живот. Најпре, све што се добија из недара земље: чврсте и топљиве руде, и једну врсту руде звану "ореихалк". Данас знамо само његово име, а онда је ореихалк значио више од имена. Вадили су га на многим местима острва и, осим злата, тадашњи људи су га веома ценили. Острво је у изобиљу рађало све оно што шума пружа тесарима за рад. Било је на њему довољно хране и за питоме и за дивље животиње. Најзаступљенији на Атлантиди били су слонови. Хранила је она и ову, по природи највећу и најпрождрљивију животињу, али и све остале: мочварке, језерске, речне, као и све оне што живе по брдима и долинама. Осим тога острво је производило и одгајало мирисе које још и сада земља негде рађа: у корењу, трави, стаблима, соковима што струје у цвећу или плодовима. Даривала је, затим, и питоме плодове: суве и дрвенасте. Од сувих, оне који нам служе као основна храна, а затим и оне које користимо као пријатан додатак, а чије све врсте овде називамо једним именом махунасто поврће. Од дрвенастих плодова, што дају и храну и пиће и уље, земља је рађала и оно лако кварљиво, које нам пружа задовољство и доприноси бољем расположењу, а затим и оно које, после вечере, износимо као пријатан десерт и средство за ублажавање мука засићеног стомака. Све ове лепе и чудесне плодове даривало је тада, у неограниченим количинама, ово свето острво обасјано Сунцем.
Платон Критија
У овом опису све врви од супротности: појасеви мањи и већи, од земље и воде, два извора, један са топлом, други са хладном водом, чврсте и топљиве руде, питоме и дивље животиње итд. И све то обасјано Сунцем. Шта друго Платон описује него јединство супротности, унутрашње Сопство.
Значи, Атлантида је симбол Сопства, а то ће нам нарочито бити јасно ако упоредимо источњачке мандале (симболе сопства) са Атлантидом.
Критија је Платоново недовршено дело. Да га је Платон завршио можда би разјаснио ствари. Овако, остао је опис нечега што сви схватају и узимају буквално, јер и не могу да замисле да осим спољњег копна постоји и унутрашње "копно" које је потонуло у несвесно, а што је ништа друго до суштина свега, трансцендентни свет ствари по себи, а Атлантида је симбол тога.
https://forum.krstarica.com/threads/platon-atlantida.284269/
Poslednja izmena: