Plašite li se smrti?

Razmišljam svakog dana, ili skoro svakog. Ne plašim se jer mislim da nas sve čeka ništavilo, dugo sam razmišljao i tako mi deluje najlogičnije uprkos svemu. Ne verujem u teorije zavera nego u nauku, a ona je jako razvijena, sa milion detalja i pipaka koji su prilično neoborivi, tako da je teorija evolucije i postojanje dinosaurusa nešto više nego izvesno, a ti goli naučni fakti isključuju verski fanatizam bilo koje vrste. Mislim da je nemoguća neka zavera u tom smislu zbog ljudske prirode, dva čoveka ne mogu da čuvaju tajnu koja im je poverena, a kamoli milioni naučnika itd.

Ili ništavilo ili neki jako čudan oblik ''postojanja'', nejasan i nestvaran, ali opet ne vidim kako bih ga bio svestan ako nemam svest i čulne opažaje koji se gase smrću mozga. Čak i da postoji neka energija koja se dalje ''seli'' nakon fizičke smrti u drugu egzistenciju, ona je nešto drugo i sigurno neće imati svest.

Smrt je i najveći ljudski strah, G. Gordon Liddy, koji je proveo svoju mladost suočavajući se sa svim svojim strahovima da bi postavo neustrašiv i mogao da ide u rat, lepo je rekao: "Defeat the fear of death, and welcome the death of fear". Jer ako se ne plašiš smrti, onda možeš sve, pošto u svakom času možeš sve da prekineš. Tako ljudi preuzimaju i najveće rizike na sebe, znajući da ako propadnu i nema nazad, uvek mogu da oduzmu sebi život.

E sad... život je težak, bar za nas kojima i nije dopala neka fina ''raspodela karata''. Ima i mnogo srećnijih ljudi, ali generalno za većinu je život muka i borba sa uvek istim ishodom. Jer i onaj najmoćniji i onaj prosjak na kraju idu u smrt, kao i oni koji ih pamte odnosno zaboravljaju.

Za sto milijardi godina, do kojih će se stići jer vreme neprekidno protiče, planeta najverovatnije neće postojati. Šta će tad značiti Napoleonovi ili Hitlerovi ratovi? Tako da je upitna važnost svega što sada živimo... ali ipak živimo jer ima život i lepih strana.

Jedina mogućnost koju vidim je postojanje nekih viših, skrivenih gospodara, vanzemaljaca, koji imaju neki svoj plan nakon naše smrti i koji su naši stvarni gospodari. To deluje kao sf, ali bi dalo i sasvim drugi kontekst našoj priči.
 
Richard III:
Razmišljam svakog dana, ili skoro svakog. Ne plašim se jer mislim da nas sve čeka ništavilo, dugo sam razmišljao i tako mi deluje najlogičnije uprkos svemu. Ne verujem u teorije zavera nego u nauku, a ona je jako razvijena, sa milion detalja i pipaka koji su prilično neoborivi, tako da je teorija evolucije i postojanje dinosaurusa nešto više nego izvesno, a ti goli naučni fakti isključuju verski fanatizam bilo koje vrste. Mislim da je nemoguća neka zavera u tom smislu zbog ljudske prirode, dva čoveka ne mogu da čuvaju tajnu koja im je poverena, a kamoli milioni naučnika itd.

Ili ništavilo ili neki jako čudan oblik ''postojanja'', nejasan i nestvaran, ali opet ne vidim kako bih ga bio svestan ako nemam svest i čulne opažaje koji se gase smrću mozga. Čak i da postoji neka energija koja se dalje ''seli'' nakon fizičke smrti u drugu egzistenciju, ona je nešto drugo i sigurno neće imati svest.

Smrt je i najveći ljudski strah, G. Gordon Liddy, koji je proveo svoju mladost suočavajući se sa svim svojim strahovima da bi postavo neustrašiv i mogao da ide u rat, lepo je rekao: "Defeat the fear of death, and welcome the death of fear". Jer ako se ne plašiš smrti, onda možeš sve, pošto u svakom času možeš sve da prekineš. Tako ljudi preuzimaju i najveće rizike na sebe, znajući da ako propadnu i nema nazad, uvek mogu da oduzmu sebi život.

E sad... život je težak, bar za nas kojima i nije dopala neka fina ''raspodela karata''. Ima i mnogo srećnijih ljudi, ali generalno za većinu je život muka i borba sa uvek istim ishodom. Jer i onaj najmoćniji i onaj prosjak na kraju idu u smrt, kao i oni koji ih pamte odnosno zaboravljaju.

Za sto milijardi godina, do kojih će se stići jer vreme neprekidno protiče, planeta najverovatnije neće postojati. Šta će tad značiti Napoleonovi ili Hitlerovi ratovi? Tako da je upitna važnost svega što sada živimo... ali ipak živimo jer ima život i lepih strana.

Jedina mogućnost koju vidim je postojanje nekih viših, skrivenih gospodara, vanzemaljaca, koji imaju neki svoj plan nakon naše smrti i koji su naši stvarni gospodari. To deluje kao sf, ali bi dalo i sasvim drugi kontekst našoj priči.
Kliknite za proširenje...

A misliš li da je život prekratak?
 
Slaven777:
A misliš li da je život prekratak?
Kliknite za proširenje...

Mislim da je mladost prekratka, tj. doba adolescencije kad smo najslobodniji. Kad čovek udje u mašinu sa poslovima, brakom, porodicom, dužnostima... završio je priču. Ma koliko delovalo kao kliše, tako je.

Znam recimo parove iz vremena dok sam bio adolescent (mada i dalje sebe smatram za istog jer ne priznajem starosnu granicu od trinaest do devetnaest godina koju je sistem odredio), komšinica koja je profesor matematike i njen muž sa dvoje male dece. Išli smo kod njih kao komšije, to je bio pakao. Dolaze neki klinci propali na časove, mi kao komšije sedimo u nekoj fotelji, deca vrište, male sobe, dušek na podu gde se njih dvoje po svemu sudeći yebu kad deca zaspu, a tu im i krevet za decu onaj dečiji sa rešetkama... on drnda igrice na kompu, mrzovoljan, ovaj stariji klinja maltretira mladju sestru, došla svekrva da zbija neke šale... sačuvaj me Bože i sakloni. Još ovi učenici ništa ne kapiraju nego drmaju glavama, ima i boljih naravno.

To je doslovni pakao, iz dana u dan. Ali nemaju to osvešćeno jer je to za njih ''normalno''.
 
Slaven777:
Razmišljate li kada o svojoj smrtnosti?

Plašite li se?
Kliknite za proširenje...
Konkretno o smrti ne bas, a o smrtnosti, to da nam je zivot ogranicen i da trebamo da ga ispunimo tako nekim stvarima da. Ponekad kad razmisljam, nekako vidim da zivot nema nikakav smisao. U fazonu sam kao sto je pomenuo Ricard, za sto milijardi godina, da li ce znaciti Hitlerovi i Napoleonovi ratovi

Smrti ne, ali moze da me zaobidje jos jedno 5-6 decenija
 
Svoje ne niti najmanje.
Svojih bližnjih recimo da , bojim se onoga što me tada čeka,da li ću se u tom polju snaći sahraniti one koje volim,da li ću napraviti sve kako ide,toga se plašim.Osoba koja nas napusti,nju ne boli ništa više nje nema,boli nas koji smo bili pokraj te osobe i gledamo kako smrt dolazi po tu osobu.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

MladenS.
Gore od smrti
2 3
Odgovora
52
Pregleda
2.004
Cro_čvarak
C
Urwald
Raspadam se ...
Odgovora
7
Pregleda
495
Zelena milja
Zelena milja
S
Da li pravda uopste postoji?
2
Odgovora
44
Pregleda
541
bezimeni1
B

Back
Top