***** je hard, lakše je verovati da ćeš biti neki anđeo, saibaba ili šta već hoćeš nego da će da ti padne sistem, crvi pojedu hardver i ćao-papa.
Ова реченица је типична за већину људи када размишљају о смрти. То је оно што као своју конклузију о томе изводе и стари и млади. Стари људи који су се приближили смрти на један корак, када их питамо шта мисле о животу после, по правилу добијамо одговор да нема ничег, тело нестаје, то они виде, и крај. Веома је лако размишљати тако "очигледно". То није размишљање већ опажање. Матерјалиста опажа и констатује опажено, али му је размишљање проблем, његов мозак је заменила епрувета и реторта. Међутим, проблем је и смрт и како сада да он дође до одговора на то питање?
Па како, лако! Тако што ће и даље гледати око себе и у епрувете. Дакле, тело умире, поједу га црви, крај, нема! Ето то је "резон" сировог здравог разума или већине која не уме да размишља, а која је себе нашла у једном апсурдном систему погледа на свет, материјализму и позитивизму. Али нека њих, још су гори ови који осећају, или желе, да је тај став погрешан, али нису у стању да мишљењем то и потврде, већ су и они везани за апсурд који гласи "Свет објеката је реалан". Тако добијамо верника који покушава да научним методама обори научне конклузије, а што је одвратно гледати и читати. Пустите верници научнике и њихове аксиоме, то је материјализам и позитивизам, нешто што за сваког размишљајућег човека јесте апсурд, кућа саздана на темељу од папира. Није потребно покушавати срушити кућу одозго, од крова, већ је потребно једноставно одувати папир у темељу. Нема ништа једноставније од тога. А ово је реченица од које материјалисти беже као ђаво од крста већ триста година: "Субјекат и објекат су корелати". Објекат изван човекове свести није објекат. Свест је примарна, објекат је опажај састављен из осећаја, слика. Сваки елемент тога је субјективан и када нестане свести, нестаје објективног света који није ни постојао нигде другде осим у свести.
U beskonačnom prostoru bezbrojne svetleće lopte, i oko svake kruži dvanaestak manjih osvetljenih lopti, užarenih iznutra i pokrivenih tvrdom, hladnom korom, na kojoj je sloj plesni proizveo živa i stvaralačka bića: to je empirijska istina, realnost, svet. Pa ipak, biću koje misli nije ugodno da stoji na jednoj od tih bezbrojnih lopti što slobodno lebde u bezgraničnom prostoru, a da ne zna ni otkuda su one ni kud idu, i da bude samo jedno od nebrojenih bića koja se tiskaju, komešaju i zlopate, stalno i brzo nastajući i nestajući u bespočetnom i beskonačnom vremenu.
Ali najzad se filozofija novijeg doba, pogotovo zahvaljujući radovima Berklija i Kanta, dosetila da je, ipak, sav svet samo psihicki fenomen i da je povezan s tako važnim, mnogobrojnim i različitim subjektivnim uslovima da njegova tobožnja apsolutna realnost iščezava prepuštajući mesto jednom sasvim drugačijem poretku sveta, poretku koji leži u osnovi tog fenomena, drugim recima: koji se odnosi prema njemu kao stvar po sebi prema pukoj pojavi. Ili drugacije receno „Svet je moja predstava"
Artur Šopenhauer
Ова открића филозофије постављају човека на сасвим другачију основу са које посматра живот и свет и самим тим отварају му се сасвим другачији закључци који се тичу смрти.
А онима којима се ништа од тога не пробија у главу остаје да гледају и да из тог гледања изведу "ингениозан" закључак да је штап у води преломљен.
Међутим, они који уз то укључе и мишљење схватиће да ствари нису тако једноставне као што их видимо и да је истина нешто сасвим друго.
https://forum.krstarica.com/threads/postojimo-li-i-posle-smrti.336383/
Poslednja izmena:
su shvatili problem, izucili ga i opisali, ali nisu dali resenje.
