Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 88.198
Dobro, da se priključim ja i svima...autorska tema je. Ne, tema nije filozofija društva (suprotno njenom naslovu), već striktno politička, jer se tiče odluke koju donosi Gradonačelnik Beograda, odnosno njegova kancelarija.
Aleja zaslužih građana na Novom groblju u Ruzveltovoj ulici u Beogradu bila je osmišljena 1965. godine kao posebna parcela u kojoj će se sahranjivati Beograđani vanrednih zasluga. To je aleja u kojoj su sahranjeni Ivo Andrić, Meša Selimović, Skender Kulenović, Petar Kralj, Momo Kapor, Stevo Žigon, Georgije Ostrogorski, Branko Ćopić, Ljuba Tadić, Danilo Kiš, Vasko Popa, Petar Lubarda, Nebojša Glogovac, Oskar Davičo, Miloš Crnjanski, Milić od Mačve
Naravno, politika vrlo često umeša svoje prste i za izvesni broj pohranjenih pojedinaca u Aleji diskutabilno je da li to zaista zaslužuju. Primera radi, je li Nenad Bogdanović bio toliko izvrstan gradonačelnik (2004-2007) da je zaslužio da tu bude sahranjen?
Naravno, neki tvrde da je vremenom došlo i do propadanja standarda. Ja ne delim stav pojedinih koji unižavaju zasluge umetnika koji su na specifičan način stekli slavu, odnosno koji smatraju nekorektnim što su je nedavno tu bio sahranjen i Džej Ramadanovski.
Međutim, juče je van svake sumnje bila pomerena jedna nova granica. U aleji je, pored Džeja sahranjen i čuveni nadrinaučnik Jovan I. Deretić, u 14 i 30.
Iako šira javnost kroz mejnstrim medije nije propratila čitavu epizodu, petak je bio obeležen vrlo napetom scenom u Beogradu. Politička stranka Slobodna Srbija koju je nekada Deretić predvodio pre nego što se sa njom razišao, Deretiećva familija i Udruženje Vinčanski neolit Branka Dragaša, podneli su zahtev Gradu Beogradu, plasirajući dobrim delom netačne (ili barem krivo predstavljene) informacije, da gospodin Jovan I. Deretić bude sahranjen u prestižnoj beogradskoj aleji.
Deo naučne zajednice u Srbiji se pobuinio. Istoričar Uroš Milivojević i Dimitrije Marković (poznat po svom blogu, https://recineeu.wordpress.com/ borac protiv sekti i paranauke) pokrenuli su inicijative, zbog kojih je odluka bila privremeno stornirana, uprkos tome što je Dragoljub Antić i potpisao ugovor i isplatio sve pogrebne troškove. Potom je Vesić zakazao hitnu sednicu Gradskog veća za 15 časova po podne, na kome bi se raspravilo o ovom problemu.
Ishod cele afere bio je da je Zoran Radojičić, i sam univerzitetski profesor i doktor nauka, ipak dao saglasnost i potpisao da Deretić bude sahranjen u istom mestu gde i ostale pomenute velike ličnosti koje su hodale Beogradom.
Ovakvim potezom, bez obzira što će neki iz ovog ili onog razloga kritikovati pojedine ličnosti koje su tamo bile sahranjene, definitivno je probijena jedna crvena linija jer je učinjeno nešto gotovo bez ikakvog presedana. Učinjen je potez koji je po svim parametrima u potpunosti obesmislio, ili oberučke prihvatio odustajanje od bilo kakvih principa u slučaju Aleje zaslužnih građana Beograda, te je Beograd na ovaj način u najdirektnijem smislu i javno ponižen.
Koje je vaše mišljenje o ovom izrazito kontroverznom događaju? Da li smatrate da je Aleja već odavno izgubila smisao, ili je ovo potez koji ju je, definitivno, potkopao? Da li se slažete da je ovo sastavni deo obesmišljavanja kulture Srbije i njeno ograničavanje na jeftini populizam, senzacionalizam i pornografske ispade po rijalitijima? Do tolikog poniženja da Vučićev i Vesićev fikus koji potpisuje ovu odluku nije ništa drugo do dr i nastavnik na fakultetu? Da li smatrate da je šira javnost i posebno naučna zajednica previše inertna, umrtvljena, jerbo je trebalo da prihvati veću društvenu odgovornost i reaguje ovim povodom, uključujući i vršenjem pritiska, svim raspoloživim sredstvima, na gradsku vlast?
Za mene, ovo je još jedan od dokaza da oni koji vode Grad Beograd nisu njegovi. Oni to rade protiv Beograda; protiv njegove duše, vršeći zločin protiv humanosti najgoreg kalibra. Iznova i iznova; bilo da govorimo o gondolama koje se reklamiraju u sred RTS, rušenjima unikatnih građevina kao što je fabrika Ikarusa i još mnogim drugim, zaključno sa ovim činom koji je jedno veliko poniženje; svojevrsna sramota nacije kojoj se smejao, a tek će se smejati, čitavi svet.
Što se tiče mog viđenja, ovo je empirijski dokaz da smo sve granice oborili i da više ništa ne može da iznenadi. Ovo je dokaz da je dno naš društveni cilj.
Aleja zaslužih građana na Novom groblju u Ruzveltovoj ulici u Beogradu bila je osmišljena 1965. godine kao posebna parcela u kojoj će se sahranjivati Beograđani vanrednih zasluga. To je aleja u kojoj su sahranjeni Ivo Andrić, Meša Selimović, Skender Kulenović, Petar Kralj, Momo Kapor, Stevo Žigon, Georgije Ostrogorski, Branko Ćopić, Ljuba Tadić, Danilo Kiš, Vasko Popa, Petar Lubarda, Nebojša Glogovac, Oskar Davičo, Miloš Crnjanski, Milić od Mačve
Naravno, politika vrlo često umeša svoje prste i za izvesni broj pohranjenih pojedinaca u Aleji diskutabilno je da li to zaista zaslužuju. Primera radi, je li Nenad Bogdanović bio toliko izvrstan gradonačelnik (2004-2007) da je zaslužio da tu bude sahranjen?
Naravno, neki tvrde da je vremenom došlo i do propadanja standarda. Ja ne delim stav pojedinih koji unižavaju zasluge umetnika koji su na specifičan način stekli slavu, odnosno koji smatraju nekorektnim što su je nedavno tu bio sahranjen i Džej Ramadanovski.
Međutim, juče je van svake sumnje bila pomerena jedna nova granica. U aleji je, pored Džeja sahranjen i čuveni nadrinaučnik Jovan I. Deretić, u 14 i 30.
Iako šira javnost kroz mejnstrim medije nije propratila čitavu epizodu, petak je bio obeležen vrlo napetom scenom u Beogradu. Politička stranka Slobodna Srbija koju je nekada Deretić predvodio pre nego što se sa njom razišao, Deretiećva familija i Udruženje Vinčanski neolit Branka Dragaša, podneli su zahtev Gradu Beogradu, plasirajući dobrim delom netačne (ili barem krivo predstavljene) informacije, da gospodin Jovan I. Deretić bude sahranjen u prestižnoj beogradskoj aleji.
Deo naučne zajednice u Srbiji se pobuinio. Istoričar Uroš Milivojević i Dimitrije Marković (poznat po svom blogu, https://recineeu.wordpress.com/ borac protiv sekti i paranauke) pokrenuli su inicijative, zbog kojih je odluka bila privremeno stornirana, uprkos tome što je Dragoljub Antić i potpisao ugovor i isplatio sve pogrebne troškove. Potom je Vesić zakazao hitnu sednicu Gradskog veća za 15 časova po podne, na kome bi se raspravilo o ovom problemu.
Ishod cele afere bio je da je Zoran Radojičić, i sam univerzitetski profesor i doktor nauka, ipak dao saglasnost i potpisao da Deretić bude sahranjen u istom mestu gde i ostale pomenute velike ličnosti koje su hodale Beogradom.
Ovakvim potezom, bez obzira što će neki iz ovog ili onog razloga kritikovati pojedine ličnosti koje su tamo bile sahranjene, definitivno je probijena jedna crvena linija jer je učinjeno nešto gotovo bez ikakvog presedana. Učinjen je potez koji je po svim parametrima u potpunosti obesmislio, ili oberučke prihvatio odustajanje od bilo kakvih principa u slučaju Aleje zaslužnih građana Beograda, te je Beograd na ovaj način u najdirektnijem smislu i javno ponižen.
Koje je vaše mišljenje o ovom izrazito kontroverznom događaju? Da li smatrate da je Aleja već odavno izgubila smisao, ili je ovo potez koji ju je, definitivno, potkopao? Da li se slažete da je ovo sastavni deo obesmišljavanja kulture Srbije i njeno ograničavanje na jeftini populizam, senzacionalizam i pornografske ispade po rijalitijima? Do tolikog poniženja da Vučićev i Vesićev fikus koji potpisuje ovu odluku nije ništa drugo do dr i nastavnik na fakultetu? Da li smatrate da je šira javnost i posebno naučna zajednica previše inertna, umrtvljena, jerbo je trebalo da prihvati veću društvenu odgovornost i reaguje ovim povodom, uključujući i vršenjem pritiska, svim raspoloživim sredstvima, na gradsku vlast?
Za mene, ovo je još jedan od dokaza da oni koji vode Grad Beograd nisu njegovi. Oni to rade protiv Beograda; protiv njegove duše, vršeći zločin protiv humanosti najgoreg kalibra. Iznova i iznova; bilo da govorimo o gondolama koje se reklamiraju u sred RTS, rušenjima unikatnih građevina kao što je fabrika Ikarusa i još mnogim drugim, zaključno sa ovim činom koji je jedno veliko poniženje; svojevrsna sramota nacije kojoj se smejao, a tek će se smejati, čitavi svet.
Što se tiče mog viđenja, ovo je empirijski dokaz da smo sve granice oborili i da više ništa ne može da iznenadi. Ovo je dokaz da je dno naš društveni cilj.
