tamo daleko
Početnik
- Poruka
- 33
Upozorenje!
Vas kompjuter je zarazen crnogorskim virusom! Ali ne brinite, on tu samo lezi i nista ne radi...
Vas kompjuter je zarazen crnogorskim virusom! Ali ne brinite, on tu samo lezi i nista ne radi...
-
- Popularno:
- Kako iskoreniti mržnju meďu susedima?
- Režimski tabloid Novosti nastavlja da...
- Зашто Вучић говори о грађанском рату?
- Koliko ima kocki?
- Nina je nedeljama živela u pećini
- Osoba koja krije bol iza osmeha se zove...
- После „Ју-Ес-ејда“ одлази и шведска СИДА
- Da li biste prihvatili ponudu Gane ako...
- Kako to da je Srbija jedina zemlja na...
- Vezivanje 🫦
Pismo Vladike Vasilija Petrovića grofu Šuvalovu ! Razotkriva mnoge veljesrpske laži !
- Začetnik teme Diocles
- Datum pokretanja
Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.419
Вук Мандушић:Imaš pravo Bl,igračina se vjerovatno javlja iz Dobrote,bolnice nervno poremećenih,krišom kad ga osoblje ne vidi.
Greota sigurno su se i njegovi najbliži odrekli njega takvoga !
Мислим да као мали играчина није имао довољно пажње од родитеља.
- Poruka
- 155
Бл:
Ti kao retardiran imao si i suvise paznje.
- Poruka
- 155
Вук Мандушић:
Zaratustra,
hoces doci ti da ispalis taj metak ?
Smijes li ? Ili si ti samo mala muska srpska droljica-lajavica-pusikurka ?
- Poruka
- 155
Вук Мандушић:
Zaratustra bravo !
Napredujes!
Vise ne tvrdis da smo isti narod, vec da smo komsije ! Odlican pomak !
Naravno ima uporiste za ovu tvrdnju u ovom tekstu Vladike Vasilija Petrovica koji fino naziva Srbe SAVEZNICIMA Crnogorskim, ali ih i kritikuje jer nijesu pomagali Crnogorcima, sto jasno govori da se Srbi i Crnogorci nijesu zajednicki borili protiv Turaka !
A sada cinjenice.
Ovo vam je jedinstvena prilika da pročitate, ovaj nevjerovatni odlomak iz knjige "Istorija o Černoj Gori", od Vladike Vasilija Petrovića, koja je objavljena u Moskvi 1754 god.
Rekoh nevjerovatni, jer na tako malo prostora, toliko toga kazuje o nekim strahovitim događanjima u Crnoj Gori od prije 300 god.
..."Poslije toga, 1711, god onaj veliki gospodar čija je uspomena vječito dostojna hvale, car Petar Prvi samodržac sveruski, čuvši o slavnim i hrabrim podvizima crnogorskog naroda, izvolio im je poslati svoje povelje, hvaleći njihovu vjernost i postojanost, podstičući u njima usrdnost prema hrišćanskoj vjeri da uzmu oružje u pomoć Njegovom Veličanstvu protiv varvara Turaka.
Ovako je Veliki Gospodar pisao i drugim hrišćanskim narodima, i niko se ne odvaži da digne oružje protiv Porte Otomanske sem jedino Crnogorci, pod vođstvom svog mitropolita Danila Šćepčevića od Njeguša Petrovića.On je zaista imao slavne vojskovodje, a to su; prvi od Njeguša njegov rodjeni brat vojvoda Radule Petrović, sa svojim sinovcem serdarom Savom Petrovićem, serdar Vuk Radonjić, Vučeta Radonjić, knez Marko Bogdanović, vojvoda i gubernator Vukota Vukašinović, knez Kojica Nikolić, vojvoda Vuk Mićunović, knez Stanko Kovačević, knez Vukosav Ivanović, Vuksan Milić, knez Petar Vučetić, vojvoda Nikola Martinović, knez Stanoje Martinović, knez Ivan Vuletić, knez Martin Brajić, knez Luka Mahina, knez Nikola Pobor, gubernator Nikola Lazarević, serdar Vuk Mirković, vojvoda Vuk Radanov Paštrović, vojvoda Mašan Boljević, vojvoda Ilija Dupila, knez Nikola Klisić, knez Vuk Vulanović, knez Mihajlo Ivanović, knez Stefan Vulović, vojvoda Vuk Đurašković, knez Vuliša Ražnatović, knez Ivan Ljubotinja, knez Vuk Vujović, Nikola Svjetloća, vojvoda Boško Šćepanovic, Vuk Radović, knez Pileta Radulović, knez Rade Gvozdenović, vojvoda Mijuško Plješivčević, vojvoda Jezdimir Bljelopavlić, vojvoda Ćetko Piletić Piper, vovoda i gubernator Radonja Drekalović, vojvoda Milos Vasojević, vojvoda Milos Bratonožić, vojvoda Đon Stale Kliment.
Smjelo i s velikom voljom pođoše s oružjem u ruci protiv Porte Otomanske i pobjeđivahu varvare, zbog čega Porta po zaklučenju mira s Rusijom odluči da pošalje veliku vojsku na Crnu Goru pod vođstvom seraskera Ahmet-paše, koji sa 60 000 turske vojske napade Crnu Goru 1712 god, ali je od Crnogoraca bila potpuno razbijena.
Poslije ove pobjede Otomanska Porta je odlučila da za svoje dobro od Crnogoraca traži mir, ali oni, pošto obećaše ispuniti visoko dopuštenje Njegovog veličanstva cara Petra Velikog i zapovijesti za to nemahu, vjernost svoju otkazati ne pokušaše i mir neprijateljima odbiše.
Na to Otomanska Porta 1714 god posla više od 100 hiljada vojske na Crnu Goru, pod vođstvom vezira Numan-paše Ćuprilića.
Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni, a pored toga sa Turcima zajedno u rat pođoše Hercegovci, kojima Turci nikad ne dozvoljavaju da nose oružje, osim kad idu u rat protiv Crne Gore.
Vezir Ćuprilic je hrabrosti lukavo pretpostavio prevaru kroz razna obećanja, kad su već Crnogorci primili vijest o zaključenju mira s Turcima cara Petra Velikog čija je blažena i vječito dostojna hvale uspomena, tako da su bili voljni sklopiti mir, crnogorski glavari povjerovaše njegovom (vezirovom) zaklinjanju, ne bjehu na oprezu da ne idu u turski logor, i njih 37 ljudi na broju nečasnom nevjerom zatvori u tamnicu.
Potom sa svih strana iznenada udariše na Crnu Goru, koja nije očekivala napad, peti dio zemlje ognju i maču predadoše, i mnogo naroda zarobiše, a gore pomenute glavare objesiše.
Zatim 1716 god, dvije bosanske i hercegovacke paše, Čengići, s begom Ljubovićem , s drugim okolnim pašama i silnom vojskom napadoše Crnogorce.Uz božiju pomoć crnogorskim oružjem bijahu pobijeđeni i pobijeni, a paše s begomLjubovićem i drugim starješinama, 77 ljudi, zarobljeni, te im svima glave posjekoše.
Opet, 1717 i 1718. god, ratovahu protiv Albanije Mlečići, napadajući gradove Intiveri (Bar) i Oljcin (Ulcinj), i zamoliše mitropolita Danila Petrovića za pomoć, te im on dade 5 hiljada i pet stotina ljudi.Ovi sacuvaše topove i drugo Mletačko oružje od albanskog paše, koji s jakom vojskom napade vojsku Mletačku, ali Crnogorci Turke odbiše i rašćeraše, sto su Mlečići pismeno, što i do danas postoji, posvjedočili i zahvalili mitropolitu Danilu.
A kad im nije nužda Mlečići zaboravljaju prvo ( pređašnje) dobro koje su im Crnogorci učinili.
Zatim 1727 god Čengić Bećir paša s velikom vojskom napade Crnu Goru, ali njegova vojska bi do nogu potučena, a on se s malim brojem (vojske) srećno bježanjem spasao, zahvaljujuci brzini svojih konja.Kasnije je poginuo od carske ruske vojske kod Očakova.
Zatim , 1732 god Topal Osman-paša, koga je sultan Mehmed Peti postavio za beglerbega činit - devera, to jest za generalnog inspektora Makedonije, Albanije i Bosne, po dolasku u Albaniju pokuša da oproba sreću protiv naroda crnogorskog i posla priličan broj Makedonjana, Albaneza i Bošnaka na Pipersku provinciju, đe ih Piperi uz pomoć Kuča sve pobiše"....
Kad je nabrajao crnogorske vojskovođe, Vladika Vasilije Petrović je često, umjesto prezimena upotrijebljavao nazive plemena, kao što vidimo, učestvovala su u zajednickoj borbi vjerovatno sva crnogorska plemena.
Što je posebno interesantno, navodi da su se ca Crnogorcima zajedno borili i Malisori (Albanci) tj Klimenti. I to prije 300 god !
Jasno i cisto kao suza Vladika Vasilije Petrovic odvaja Crnogorce i Srbe koje zove SAVEZNICIMA !!!
Ja nešto ne vidim da vladika Vasilije kaze da su Srbi branili Crnu Goru, nego ih naprotiv pominje u negativnom smislu.
Ovo nisu, naravno, prvi bojevi Crnogoraca, nego sam odabrao ovaj odlomak, jer je vrlo dramatičan i intezivan!
Da podsjetim da je prvi srpski ustanak bio 100 god kasnije.
vuk_
Domaćin
- Poruka
- 3.870
Владика Василије
1750-1766
Владика Василије у посвети своје Историје о Црној Гори грофу Воронцову, руском државнику, написа:
Налазећи се при најсветијем двору Његовог Императорског Величанства, ја смирени пастир словенско-српског чрногорскога народа , очекујући најмилостивији отпуст у своју отаџбину и одлазак духовном стаду, узех смјелост овај опис положаја и ранијих владалаца черногорске земље и с прилогом о царевима српским и деспотима, ко су они и откуда су они били, поднијети Вашој грофовској светлости као трудољубивом и за стране народе заинтересованом министру.
Владика Василије посвећује, у Историји о Црној Гори доста пажње српском царству, па наводи:
За велике гријехове наше, а особито за убиство младога цара Уроша, Бог се разгњевио и допуштио те су Турци завладали готово цијелијем српскијем царством.
Владика Василије у својој 'Оди Немањи' вели:
Сербски свети краљи вастаните,
Цару Христу молбу сатворите,
Мухамедску вјеру изложите,
От вашего отачества иждените!
Христијанском цару помогните,
Отчество ваше обновите!
Архијереји сербски не лезите,
Но всу ношт Бога молите,
Царско сербско паки ваставити,
Правдоју и благочествијим прославити!
Човек је 'ладно писао оду Немањи, а Црногорце називао ''словенско-српским црногорским народом'.. А потписивао се као:
"Смјерни митрополит црногорски, скендеријски и приморски и трона српскога егзарх
ВАСИЛИЈ ПЕТРОВИЋ"
А како Руси гледају на Владику Василија...
Василий Петрович Негош - владыка Черногорский, писатель, автор первой печатной "Истории сербского народа" (1709 - 1766). Племянник владыки Даниила и помощник митрополита Саввы Петровича, Василий Петрович как будущий владыка Черной Горы получил сравнительно хорошее образование. В 1750 г. посвящен в номинальные архиереи "скендерийской и приморской епархии", в "экзарха святейшего трона сербского" ; в России именовал себя "митрополитом" несуществующих епархий и представлял подложную грамоту. Искал милостей у австрийского двора, ссылаясь на прежние заслуги черногорцев пред Австрией и на готовность их во всякое время служить Марии-Терезии с оружием в руках. После неудачи этих исканий отправился в Россию с теми же целями и через два года вернулся в Австрию. В Вене ему предложили поскорее выехать из пределов Австрии под угрозой высылки. Еще три раза он ездил в Россию, где и умер. Интриган и авантюрист, он тратил на себя деньги, которые получал в России для черногорских церквей. Краткую историю Черногории Василий написал и послал в Россию в 1746 г., но она не была напечатана. "История о Черной горы" (sic!) вышла в Москве на славянском языке с массой русизмов (1754) и имеет в виду, главным образом, сношения Черногории с Россией. Проникнутая тенденцией, что "северный брат" обязан всячески помогать единоплеменным, она должна была служить своего рода докладной запиской, приложением к ходатайствам автора пред власть имущими о денежной помощи. За топографическим и географическим описанием черногорских земель идет исторический очерк, в первой части доведенный до 1711 г., с экскурсами в области древней политической истории сербского народа. История Бальшичей и Черноевичей следует за описанием Косовской битвы. В приложении ко второй части даны список сербских архиереев в Турции и Австрии до 1750 г., статья о Дубровнике и названии Черной Горы. Располагая сравнительно богатыми источниками, но не имея критического чутья, Василий рисует Черногорию необыкновенно большой и богатой страной, все преувеличивает, превращая села в города, населяя страну "дворянами", говоря о существовании в ней даже золотых приисков и соляных копей. С московского (у Сопикова под № 4927 неверно указан СПб.) издания 1754 г. "История Черной Горы" перепечатана Иов. Суботичем в "Сербски Летопис" (книга 68, 1845), О. Бодянским в "Чтениях общества истории и древностей" (1860, т. II); сербский перевод помещен в приложении к книге М. Драговича (см. ниже). Существуют два французских перевода "Истории" в журналах (1837 и 1862). До начала второй половины XIX века книга Василия считалась очень авторитетной, вероятно, - благодаря титулу автора, но влияния на последующие исторические труды не оказала, в силу своей тенденциозности и слабой литературности. Василию принадлежат еще автобиографические записки, относящиеся к началу 50-х годов. - См.: Драгович "Митрополит Черногорский Василий и его сношения с Россией" ("Христианские Чтения", 1881, № 11, 12); его же "Митр. Црногорски В., или Историа Црне Горе од 1750 до 1766" (Цетинье, 1884); Руварац "Василий владика Црногорски" ("Споменик", XXXIII, 1898, 23 - 36, 46 - 47 и документы 39 - 45); Томиh "О Историjи Црне Горе црногорскога митрополита В." ("Годишница", 1909); Каманин "Письмо черногорского владыки Василия 1757 г." ("Чтения Общества Нестора Летописца", XVIII, 1904, II, 45 - 47, и "Изборник Киевский", Киев, 1904). А. Яц.
Изгледа да Дукљани баш немају среће..
1750-1766
Владика Василије у посвети своје Историје о Црној Гори грофу Воронцову, руском државнику, написа:
Налазећи се при најсветијем двору Његовог Императорског Величанства, ја смирени пастир словенско-српског чрногорскога народа , очекујући најмилостивији отпуст у своју отаџбину и одлазак духовном стаду, узех смјелост овај опис положаја и ранијих владалаца черногорске земље и с прилогом о царевима српским и деспотима, ко су они и откуда су они били, поднијети Вашој грофовској светлости као трудољубивом и за стране народе заинтересованом министру.
Владика Василије посвећује, у Историји о Црној Гори доста пажње српском царству, па наводи:
За велике гријехове наше, а особито за убиство младога цара Уроша, Бог се разгњевио и допуштио те су Турци завладали готово цијелијем српскијем царством.
Владика Василије у својој 'Оди Немањи' вели:
Сербски свети краљи вастаните,
Цару Христу молбу сатворите,
Мухамедску вјеру изложите,
От вашего отачества иждените!
Христијанском цару помогните,
Отчество ваше обновите!
Архијереји сербски не лезите,
Но всу ношт Бога молите,
Царско сербско паки ваставити,
Правдоју и благочествијим прославити!
Човек је 'ладно писао оду Немањи, а Црногорце називао ''словенско-српским црногорским народом'.. А потписивао се као:
"Смјерни митрополит црногорски, скендеријски и приморски и трона српскога егзарх
ВАСИЛИЈ ПЕТРОВИЋ"
А како Руси гледају на Владику Василија...
Василий Петрович Негош - владыка Черногорский, писатель, автор первой печатной "Истории сербского народа" (1709 - 1766). Племянник владыки Даниила и помощник митрополита Саввы Петровича, Василий Петрович как будущий владыка Черной Горы получил сравнительно хорошее образование. В 1750 г. посвящен в номинальные архиереи "скендерийской и приморской епархии", в "экзарха святейшего трона сербского" ; в России именовал себя "митрополитом" несуществующих епархий и представлял подложную грамоту. Искал милостей у австрийского двора, ссылаясь на прежние заслуги черногорцев пред Австрией и на готовность их во всякое время служить Марии-Терезии с оружием в руках. После неудачи этих исканий отправился в Россию с теми же целями и через два года вернулся в Австрию. В Вене ему предложили поскорее выехать из пределов Австрии под угрозой высылки. Еще три раза он ездил в Россию, где и умер. Интриган и авантюрист, он тратил на себя деньги, которые получал в России для черногорских церквей. Краткую историю Черногории Василий написал и послал в Россию в 1746 г., но она не была напечатана. "История о Черной горы" (sic!) вышла в Москве на славянском языке с массой русизмов (1754) и имеет в виду, главным образом, сношения Черногории с Россией. Проникнутая тенденцией, что "северный брат" обязан всячески помогать единоплеменным, она должна была служить своего рода докладной запиской, приложением к ходатайствам автора пред власть имущими о денежной помощи. За топографическим и географическим описанием черногорских земель идет исторический очерк, в первой части доведенный до 1711 г., с экскурсами в области древней политической истории сербского народа. История Бальшичей и Черноевичей следует за описанием Косовской битвы. В приложении ко второй части даны список сербских архиереев в Турции и Австрии до 1750 г., статья о Дубровнике и названии Черной Горы. Располагая сравнительно богатыми источниками, но не имея критического чутья, Василий рисует Черногорию необыкновенно большой и богатой страной, все преувеличивает, превращая села в города, населяя страну "дворянами", говоря о существовании в ней даже золотых приисков и соляных копей. С московского (у Сопикова под № 4927 неверно указан СПб.) издания 1754 г. "История Черной Горы" перепечатана Иов. Суботичем в "Сербски Летопис" (книга 68, 1845), О. Бодянским в "Чтениях общества истории и древностей" (1860, т. II); сербский перевод помещен в приложении к книге М. Драговича (см. ниже). Существуют два французских перевода "Истории" в журналах (1837 и 1862). До начала второй половины XIX века книга Василия считалась очень авторитетной, вероятно, - благодаря титулу автора, но влияния на последующие исторические труды не оказала, в силу своей тенденциозности и слабой литературности. Василию принадлежат еще автобиографические записки, относящиеся к началу 50-х годов. - См.: Драгович "Митрополит Черногорский Василий и его сношения с Россией" ("Христианские Чтения", 1881, № 11, 12); его же "Митр. Црногорски В., или Историа Црне Горе од 1750 до 1766" (Цетинье, 1884); Руварац "Василий владика Црногорски" ("Споменик", XXXIII, 1898, 23 - 36, 46 - 47 и документы 39 - 45); Томиh "О Историjи Црне Горе црногорскога митрополита В." ("Годишница", 1909); Каманин "Письмо черногорского владыки Василия 1757 г." ("Чтения Общества Нестора Летописца", XVIII, 1904, II, 45 - 47, и "Изборник Киевский", Киев, 1904). А. Яц.
Изгледа да Дукљани баш немају среће..
- Poruka
- 155
vuk_:
Nas mali sarlatan falsifikator Vuk ne zna da egzarh znaci - cuvar !!!
Tako je to kad falsifikator krene da postuje !
- Poruka
- 155
vuk_:
Ovo nidje ne pise u "Istoriji Crne Gore" !
Ovo je nas mali sarlatan, falsifikator Vuk izmislio !
Nije cudo, jer dolazi iz srpske skole cuvene u svijetu po falsifikatima!
To je skola koja je citavu istoriju svog i dugih naroda slagala!
Evo isti link koji je i nas prevarant Vuk ostavio, pa se uvjerite kako rade mali djaci Srbi - falsifikatori koji stvaraju naciju na lazima, lazima i samo lazima !
http://www.njegos.org/petrovics/istocg.htm
Vladika Vasilije divno i jasno nabraja i razdvaja:
Crnogorce, Srbe, Bosnjake, Makedonce.
Sve je jasno svima, osim srpskim lazljivim izmecarima-fasistima !
vuk_
Domaćin
- Poruka
- 3.870
Да да, то боли.. Зато ево поново хехе
Владика Василије
1750-1766
Владика Василије у посвети своје Историје о Црној Гори грофу Воронцову, руском државнику, написа:
Налазећи се при најсветијем двору Његовог Императорског Величанства, ја смирени пастир словенско-српског чрногорскога народа , очекујући најмилостивији отпуст у своју отаџбину и одлазак духовном стаду, узех смјелост овај опис положаја и ранијих владалаца черногорске земље и с прилогом о царевима српским и деспотима, ко су они и откуда су они били, поднијети Вашој грофовској светлости као трудољубивом и за стране народе заинтересованом министру.
Владика Василије посвећује, у Историји о Црној Гори доста пажње српском царству, па наводи:
За велике гријехове наше, а особито за убиство младога цара Уроша, Бог се разгњевио и допуштио те су Турци завладали готово цијелијем српскијем царством.
Владика Василије у својој 'Оди Немањи' вели:
Сербски свети краљи вастаните,
Цару Христу молбу сатворите,
Мухамедску вјеру изложите,
От вашего отачества иждените!
Христијанском цару помогните,
Отчество ваше обновите!
Архијереји сербски не лезите,
Но всу ношт Бога молите,
Царско сербско паки ваставити,
Правдоју и благочествијим прославити!
Човек је 'ладно писао оду Немањи, а Црногорце називао ''словенско-српским црногорским народом'.. А потписивао се као:
"Смјерни митрополит црногорски, скендеријски и приморски и трона српскога егзарх
ВАСИЛИЈ ПЕТРОВИЋ"
А како Руси гледају на Владику Василија...
Василий Петрович Негош - владыка Черногорский, писатель, автор первой печатной "Истории сербского народа" (1709 - 1766). Племянник владыки Даниила и помощник митрополита Саввы Петровича, Василий Петрович как будущий владыка Черной Горы получил сравнительно хорошее образование. В 1750 г. посвящен в номинальные архиереи "скендерийской и приморской епархии", в "экзарха святейшего трона сербского" ; в России именовал себя "митрополитом" несуществующих епархий и представлял подложную грамоту. Искал милостей у австрийского двора, ссылаясь на прежние заслуги черногорцев пред Австрией и на готовность их во всякое время служить Марии-Терезии с оружием в руках. После неудачи этих исканий отправился в Россию с теми же целями и через два года вернулся в Австрию. В Вене ему предложили поскорее выехать из пределов Австрии под угрозой высылки. Еще три раза он ездил в Россию, где и умер. Интриган и авантюрист, он тратил на себя деньги, которые получал в России для черногорских церквей. Краткую историю Черногории Василий написал и послал в Россию в 1746 г., но она не была напечатана. "История о Черной горы" (sic!) вышла в Москве на славянском языке с массой русизмов (1754) и имеет в виду, главным образом, сношения Черногории с Россией. Проникнутая тенденцией, что "северный брат" обязан всячески помогать единоплеменным, она должна была служить своего рода докладной запиской, приложением к ходатайствам автора пред власть имущими о денежной помощи. За топографическим и географическим описанием черногорских земель идет исторический очерк, в первой части доведенный до 1711 г., с экскурсами в области древней политической истории сербского народа. История Бальшичей и Черноевичей следует за описанием Косовской битвы. В приложении ко второй части даны список сербских архиереев в Турции и Австрии до 1750 г., статья о Дубровнике и названии Черной Горы. Располагая сравнительно богатыми источниками, но не имея критического чутья, Василий рисует Черногорию необыкновенно большой и богатой страной, все преувеличивает, превращая села в города, населяя страну "дворянами", говоря о существовании в ней даже золотых приисков и соляных копей. С московского (у Сопикова под № 4927 неверно указан СПб.) издания 1754 г. "История Черной Горы" перепечатана Иов. Суботичем в "Сербски Летопис" (книга 68, 1845), О. Бодянским в "Чтениях общества истории и древностей" (1860, т. II); сербский перевод помещен в приложении к книге М. Драговича (см. ниже). Существуют два французских перевода "Истории" в журналах (1837 и 1862). До начала второй половины XIX века книга Василия считалась очень авторитетной, вероятно, - благодаря титулу автора, но влияния на последующие исторические труды не оказала, в силу своей тенденциозности и слабой литературности. Василию принадлежат еще автобиографические записки, относящиеся к началу 50-х годов. - См.: Драгович "Митрополит Черногорский Василий и его сношения с Россией" ("Христианские Чтения", 1881, № 11, 12); его же "Митр. Црногорски В., или Историа Црне Горе од 1750 до 1766" (Цетинье, 1884); Руварац "Василий владика Црногорски" ("Споменик", XXXIII, 1898, 23 - 36, 46 - 47 и документы 39 - 45); Томиh "О Историjи Црне Горе црногорскога митрополита В." ("Годишница", 1909); Каманин "Письмо черногорского владыки Василия 1757 г." ("Чтения Общества Нестора Летописца", XVIII, 1904, II, 45 - 47, и "Изборник Киевский", Киев, 1904). А. Яц.
Изгледа да Дукљани баш немају среће..
Владика Василије
1750-1766
Владика Василије у посвети своје Историје о Црној Гори грофу Воронцову, руском државнику, написа:
Налазећи се при најсветијем двору Његовог Императорског Величанства, ја смирени пастир словенско-српског чрногорскога народа , очекујући најмилостивији отпуст у своју отаџбину и одлазак духовном стаду, узех смјелост овај опис положаја и ранијих владалаца черногорске земље и с прилогом о царевима српским и деспотима, ко су они и откуда су они били, поднијети Вашој грофовској светлости као трудољубивом и за стране народе заинтересованом министру.
Владика Василије посвећује, у Историји о Црној Гори доста пажње српском царству, па наводи:
За велике гријехове наше, а особито за убиство младога цара Уроша, Бог се разгњевио и допуштио те су Турци завладали готово цијелијем српскијем царством.
Владика Василије у својој 'Оди Немањи' вели:
Сербски свети краљи вастаните,
Цару Христу молбу сатворите,
Мухамедску вјеру изложите,
От вашего отачества иждените!
Христијанском цару помогните,
Отчество ваше обновите!
Архијереји сербски не лезите,
Но всу ношт Бога молите,
Царско сербско паки ваставити,
Правдоју и благочествијим прославити!
Човек је 'ладно писао оду Немањи, а Црногорце називао ''словенско-српским црногорским народом'.. А потписивао се као:
"Смјерни митрополит црногорски, скендеријски и приморски и трона српскога егзарх
ВАСИЛИЈ ПЕТРОВИЋ"
А како Руси гледају на Владику Василија...
Василий Петрович Негош - владыка Черногорский, писатель, автор первой печатной "Истории сербского народа" (1709 - 1766). Племянник владыки Даниила и помощник митрополита Саввы Петровича, Василий Петрович как будущий владыка Черной Горы получил сравнительно хорошее образование. В 1750 г. посвящен в номинальные архиереи "скендерийской и приморской епархии", в "экзарха святейшего трона сербского" ; в России именовал себя "митрополитом" несуществующих епархий и представлял подложную грамоту. Искал милостей у австрийского двора, ссылаясь на прежние заслуги черногорцев пред Австрией и на готовность их во всякое время служить Марии-Терезии с оружием в руках. После неудачи этих исканий отправился в Россию с теми же целями и через два года вернулся в Австрию. В Вене ему предложили поскорее выехать из пределов Австрии под угрозой высылки. Еще три раза он ездил в Россию, где и умер. Интриган и авантюрист, он тратил на себя деньги, которые получал в России для черногорских церквей. Краткую историю Черногории Василий написал и послал в Россию в 1746 г., но она не была напечатана. "История о Черной горы" (sic!) вышла в Москве на славянском языке с массой русизмов (1754) и имеет в виду, главным образом, сношения Черногории с Россией. Проникнутая тенденцией, что "северный брат" обязан всячески помогать единоплеменным, она должна была служить своего рода докладной запиской, приложением к ходатайствам автора пред власть имущими о денежной помощи. За топографическим и географическим описанием черногорских земель идет исторический очерк, в первой части доведенный до 1711 г., с экскурсами в области древней политической истории сербского народа. История Бальшичей и Черноевичей следует за описанием Косовской битвы. В приложении ко второй части даны список сербских архиереев в Турции и Австрии до 1750 г., статья о Дубровнике и названии Черной Горы. Располагая сравнительно богатыми источниками, но не имея критического чутья, Василий рисует Черногорию необыкновенно большой и богатой страной, все преувеличивает, превращая села в города, населяя страну "дворянами", говоря о существовании в ней даже золотых приисков и соляных копей. С московского (у Сопикова под № 4927 неверно указан СПб.) издания 1754 г. "История Черной Горы" перепечатана Иов. Суботичем в "Сербски Летопис" (книга 68, 1845), О. Бодянским в "Чтениях общества истории и древностей" (1860, т. II); сербский перевод помещен в приложении к книге М. Драговича (см. ниже). Существуют два французских перевода "Истории" в журналах (1837 и 1862). До начала второй половины XIX века книга Василия считалась очень авторитетной, вероятно, - благодаря титулу автора, но влияния на последующие исторические труды не оказала, в силу своей тенденциозности и слабой литературности. Василию принадлежат еще автобиографические записки, относящиеся к началу 50-х годов. - См.: Драгович "Митрополит Черногорский Василий и его сношения с Россией" ("Христианские Чтения", 1881, № 11, 12); его же "Митр. Црногорски В., или Историа Црне Горе од 1750 до 1766" (Цетинье, 1884); Руварац "Василий владика Црногорски" ("Споменик", XXXIII, 1898, 23 - 36, 46 - 47 и документы 39 - 45); Томиh "О Историjи Црне Горе црногорскога митрополита В." ("Годишница", 1909); Каманин "Письмо черногорского владыки Василия 1757 г." ("Чтения Общества Нестора Летописца", XVIII, 1904, II, 45 - 47, и "Изборник Киевский", Киев, 1904). А. Яц.
Изгледа да Дукљани баш немају среће..
- Poruka
- 155
Ovo vam je jedinstvena prilika da pročitate, ovaj nevjerovatni odlomak iz knjige "Istorija o Černoj Gori", od Vladike Vasilija Petrovića, koja je objavljena u Moskvi 1754 god.
Rekoh nevjerovatni, jer na tako malo prostora, toliko toga kazuje o nekim strahovitim događanjima u Crnoj Gori od prije 300 god.
..."Poslije toga, 1711, god onaj veliki gospodar čija je uspomena vječito dostojna hvale, car Petar Prvi samodržac sveruski, čuvši o slavnim i hrabrim podvizima crnogorskog naroda, izvolio im je poslati svoje povelje, hvaleći njihovu vjernost i postojanost, podstičući u njima usrdnost prema hrišćanskoj vjeri da uzmu oružje u pomoć Njegovom Veličanstvu protiv varvara Turaka.
Ovako je Veliki Gospodar pisao i drugim hrišćanskim narodima, i niko se ne odvaži da digne oružje protiv Porte Otomanske sem jedino Crnogorci, pod vođstvom svog mitropolita Danila Šćepčevića od Njeguša Petrovića.On je zaista imao slavne vojskovodje, a to su; prvi od Njeguša njegov rodjeni brat vojvoda Radule Petrović, sa svojim sinovcem serdarom Savom Petrovićem, serdar Vuk Radonjić, Vučeta Radonjić, knez Marko Bogdanović, vojvoda i gubernator Vukota Vukašinović, knez Kojica Nikolić, vojvoda Vuk Mićunović, knez Stanko Kovačević, knez Vukosav Ivanović, Vuksan Milić, knez Petar Vučetić, vojvoda Nikola Martinović, knez Stanoje Martinović, knez Ivan Vuletić, knez Martin Brajić, knez Luka Mahina, knez Nikola Pobor, gubernator Nikola Lazarević, serdar Vuk Mirković, vojvoda Vuk Radanov Paštrović, vojvoda Mašan Boljević, vojvoda Ilija Dupila, knez Nikola Klisić, knez Vuk Vulanović, knez Mihajlo Ivanović, knez Stefan Vulović, vojvoda Vuk Đurašković, knez Vuliša Ražnatović, knez Ivan Ljubotinja, knez Vuk Vujović, Nikola Svjetloća, vojvoda Boško Šćepanovic, Vuk Radović, knez Pileta Radulović, knez Rade Gvozdenović, vojvoda Mijuško Plješivčević, vojvoda Jezdimir Bljelopavlić, vojvoda Ćetko Piletić Piper, vovoda i gubernator Radonja Drekalović, vojvoda Milos Vasojević, vojvoda Milos Bratonožić, vojvoda Đon Stale Kliment.
Smjelo i s velikom voljom pođoše s oružjem u ruci protiv Porte Otomanske i pobjeđivahu varvare, zbog čega Porta po zaklučenju mira s Rusijom odluči da pošalje veliku vojsku na Crnu Goru pod vođstvom seraskera Ahmet-paše, koji sa 60 000 turske vojske napade Crnu Goru 1712 god, ali je od Crnogoraca bila potpuno razbijena.
Poslije ove pobjede Otomanska Porta je odlučila da za svoje dobro od Crnogoraca traži mir, ali oni, pošto obećaše ispuniti visoko dopuštenje Njegovog veličanstva cara Petra Velikog i zapovijesti za to nemahu, vjernost svoju otkazati ne pokušaše i mir neprijateljima odbiše.
Na to Otomanska Porta 1714 god posla više od 100 hiljada vojske na Crnu Goru, pod vođstvom vezira Numan-paše Ćuprilića.
Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni, a pored toga sa Turcima zajedno u rat pođoše Hercegovci, kojima Turci nikad ne dozvoljavaju da nose oružje, osim kad idu u rat protiv Crne Gore.
Vezir Ćuprilic je hrabrosti lukavo pretpostavio prevaru kroz razna obećanja, kad su već Crnogorci primili vijest o zaključenju mira s Turcima cara Petra Velikog čija je blažena i vječito dostojna hvale uspomena, tako da su bili voljni sklopiti mir, crnogorski glavari povjerovaše njegovom (vezirovom) zaklinjanju, ne bjehu na oprezu da ne idu u turski logor, i njih 37 ljudi na broju nečasnom nevjerom zatvori u tamnicu.
Potom sa svih strana iznenada udariše na Crnu Goru, koja nije očekivala napad, peti dio zemlje ognju i maču predadoše, i mnogo naroda zarobiše, a gore pomenute glavare objesiše.
Zatim 1716 god, dvije bosanske i hercegovacke paše, Čengići, s begom Ljubovićem , s drugim okolnim pašama i silnom vojskom napadoše Crnogorce.Uz božiju pomoć crnogorskim oružjem bijahu pobijeđeni i pobijeni, a paše s begomLjubovićem i drugim starješinama, 77 ljudi, zarobljeni, te im svima glave posjekoše.
Opet, 1717 i 1718. god, ratovahu protiv Albanije Mlečići, napadajući gradove Intiveri (Bar) i Oljcin (Ulcinj), i zamoliše mitropolita Danila Petrovića za pomoć, te im on dade 5 hiljada i pet stotina ljudi.Ovi sacuvaše topove i drugo Mletačko oružje od albanskog paše, koji s jakom vojskom napade vojsku Mletačku, ali Crnogorci Turke odbiše i rašćeraše, sto su Mlečići pismeno, što i do danas postoji, posvjedočili i zahvalili mitropolitu Danilu.
A kad im nije nužda Mlečići zaboravljaju prvo ( pređašnje) dobro koje su im Crnogorci učinili.
Zatim 1727 god Čengić Bećir paša s velikom vojskom napade Crnu Goru, ali njegova vojska bi do nogu potučena, a on se s malim brojem (vojske) srećno bježanjem spasao, zahvaljujuci brzini svojih konja.Kasnije je poginuo od carske ruske vojske kod Očakova.
Zatim , 1732 god Topal Osman-paša, koga je sultan Mehmed Peti postavio za beglerbega činit - devera, to jest za generalnog inspektora Makedonije, Albanije i Bosne, po dolasku u Albaniju pokuša da oproba sreću protiv naroda crnogorskog i posla priličan broj Makedonjana, Albaneza i Bošnaka na Pipersku provinciju, đe ih Piperi uz pomoć Kuča sve pobiše"....
Kad je nabrajao crnogorske vojskovođe, Vladika Vasilije Petrović je često, umjesto prezimena upotrijebljavao nazive plemena, kao što vidimo, učestvovala su u zajednickoj borbi vjerovatno sva crnogorska plemena.
Što je posebno interesantno, navodi da su se ca Crnogorcima zajedno borili i Malisori (Albanci) tj Klimenti. I to prije 300 god !
Jasno i cisto kao suza Vladika Vasilije Petrovic odvaja Crnogorce i Srbe koje zove SAVEZNICIMA !!!
Ja nešto ne vidim da vladika Vasilije kaze da su Srbi branili Crnu Goru, nego ih naprotiv pominje u negativnom smislu.
Ovo nisu, naravno, prvi bojevi Crnogoraca, nego sam odabrao ovaj odlomak, jer je vrlo dramatičan i intezivan!
Da podsjetim da je prvi srpski ustanak bio 100 god kasnije.
http://www.njegos.org/petrovics/istocg.htm
Rekoh nevjerovatni, jer na tako malo prostora, toliko toga kazuje o nekim strahovitim događanjima u Crnoj Gori od prije 300 god.
..."Poslije toga, 1711, god onaj veliki gospodar čija je uspomena vječito dostojna hvale, car Petar Prvi samodržac sveruski, čuvši o slavnim i hrabrim podvizima crnogorskog naroda, izvolio im je poslati svoje povelje, hvaleći njihovu vjernost i postojanost, podstičući u njima usrdnost prema hrišćanskoj vjeri da uzmu oružje u pomoć Njegovom Veličanstvu protiv varvara Turaka.
Ovako je Veliki Gospodar pisao i drugim hrišćanskim narodima, i niko se ne odvaži da digne oružje protiv Porte Otomanske sem jedino Crnogorci, pod vođstvom svog mitropolita Danila Šćepčevića od Njeguša Petrovića.On je zaista imao slavne vojskovodje, a to su; prvi od Njeguša njegov rodjeni brat vojvoda Radule Petrović, sa svojim sinovcem serdarom Savom Petrovićem, serdar Vuk Radonjić, Vučeta Radonjić, knez Marko Bogdanović, vojvoda i gubernator Vukota Vukašinović, knez Kojica Nikolić, vojvoda Vuk Mićunović, knez Stanko Kovačević, knez Vukosav Ivanović, Vuksan Milić, knez Petar Vučetić, vojvoda Nikola Martinović, knez Stanoje Martinović, knez Ivan Vuletić, knez Martin Brajić, knez Luka Mahina, knez Nikola Pobor, gubernator Nikola Lazarević, serdar Vuk Mirković, vojvoda Vuk Radanov Paštrović, vojvoda Mašan Boljević, vojvoda Ilija Dupila, knez Nikola Klisić, knez Vuk Vulanović, knez Mihajlo Ivanović, knez Stefan Vulović, vojvoda Vuk Đurašković, knez Vuliša Ražnatović, knez Ivan Ljubotinja, knez Vuk Vujović, Nikola Svjetloća, vojvoda Boško Šćepanovic, Vuk Radović, knez Pileta Radulović, knez Rade Gvozdenović, vojvoda Mijuško Plješivčević, vojvoda Jezdimir Bljelopavlić, vojvoda Ćetko Piletić Piper, vovoda i gubernator Radonja Drekalović, vojvoda Milos Vasojević, vojvoda Milos Bratonožić, vojvoda Đon Stale Kliment.
Smjelo i s velikom voljom pođoše s oružjem u ruci protiv Porte Otomanske i pobjeđivahu varvare, zbog čega Porta po zaklučenju mira s Rusijom odluči da pošalje veliku vojsku na Crnu Goru pod vođstvom seraskera Ahmet-paše, koji sa 60 000 turske vojske napade Crnu Goru 1712 god, ali je od Crnogoraca bila potpuno razbijena.
Poslije ove pobjede Otomanska Porta je odlučila da za svoje dobro od Crnogoraca traži mir, ali oni, pošto obećaše ispuniti visoko dopuštenje Njegovog veličanstva cara Petra Velikog i zapovijesti za to nemahu, vjernost svoju otkazati ne pokušaše i mir neprijateljima odbiše.
Na to Otomanska Porta 1714 god posla više od 100 hiljada vojske na Crnu Goru, pod vođstvom vezira Numan-paše Ćuprilića.
Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni, a pored toga sa Turcima zajedno u rat pođoše Hercegovci, kojima Turci nikad ne dozvoljavaju da nose oružje, osim kad idu u rat protiv Crne Gore.
Vezir Ćuprilic je hrabrosti lukavo pretpostavio prevaru kroz razna obećanja, kad su već Crnogorci primili vijest o zaključenju mira s Turcima cara Petra Velikog čija je blažena i vječito dostojna hvale uspomena, tako da su bili voljni sklopiti mir, crnogorski glavari povjerovaše njegovom (vezirovom) zaklinjanju, ne bjehu na oprezu da ne idu u turski logor, i njih 37 ljudi na broju nečasnom nevjerom zatvori u tamnicu.
Potom sa svih strana iznenada udariše na Crnu Goru, koja nije očekivala napad, peti dio zemlje ognju i maču predadoše, i mnogo naroda zarobiše, a gore pomenute glavare objesiše.
Zatim 1716 god, dvije bosanske i hercegovacke paše, Čengići, s begom Ljubovićem , s drugim okolnim pašama i silnom vojskom napadoše Crnogorce.Uz božiju pomoć crnogorskim oružjem bijahu pobijeđeni i pobijeni, a paše s begomLjubovićem i drugim starješinama, 77 ljudi, zarobljeni, te im svima glave posjekoše.
Opet, 1717 i 1718. god, ratovahu protiv Albanije Mlečići, napadajući gradove Intiveri (Bar) i Oljcin (Ulcinj), i zamoliše mitropolita Danila Petrovića za pomoć, te im on dade 5 hiljada i pet stotina ljudi.Ovi sacuvaše topove i drugo Mletačko oružje od albanskog paše, koji s jakom vojskom napade vojsku Mletačku, ali Crnogorci Turke odbiše i rašćeraše, sto su Mlečići pismeno, što i do danas postoji, posvjedočili i zahvalili mitropolitu Danilu.
A kad im nije nužda Mlečići zaboravljaju prvo ( pređašnje) dobro koje su im Crnogorci učinili.
Zatim 1727 god Čengić Bećir paša s velikom vojskom napade Crnu Goru, ali njegova vojska bi do nogu potučena, a on se s malim brojem (vojske) srećno bježanjem spasao, zahvaljujuci brzini svojih konja.Kasnije je poginuo od carske ruske vojske kod Očakova.
Zatim , 1732 god Topal Osman-paša, koga je sultan Mehmed Peti postavio za beglerbega činit - devera, to jest za generalnog inspektora Makedonije, Albanije i Bosne, po dolasku u Albaniju pokuša da oproba sreću protiv naroda crnogorskog i posla priličan broj Makedonjana, Albaneza i Bošnaka na Pipersku provinciju, đe ih Piperi uz pomoć Kuča sve pobiše"....
Kad je nabrajao crnogorske vojskovođe, Vladika Vasilije Petrović je često, umjesto prezimena upotrijebljavao nazive plemena, kao što vidimo, učestvovala su u zajednickoj borbi vjerovatno sva crnogorska plemena.
Što je posebno interesantno, navodi da su se ca Crnogorcima zajedno borili i Malisori (Albanci) tj Klimenti. I to prije 300 god !
Jasno i cisto kao suza Vladika Vasilije Petrovic odvaja Crnogorce i Srbe koje zove SAVEZNICIMA !!!
Ja nešto ne vidim da vladika Vasilije kaze da su Srbi branili Crnu Goru, nego ih naprotiv pominje u negativnom smislu.
Ovo nisu, naravno, prvi bojevi Crnogoraca, nego sam odabrao ovaj odlomak, jer je vrlo dramatičan i intezivan!
Da podsjetim da je prvi srpski ustanak bio 100 god kasnije.
http://www.njegos.org/petrovics/istocg.htm
Вук Мандушић
Obećava
- Poruka
- 60
Diocles:
Je li glupačino,
što je spor u tome da je Vasilije bio egzarh ?
Ja ću ti naći još 100tinu izdanja Obodovih istorijskih izadanja gdje se on navodi baš tako ka Egzarh srpski !
čitaš li ti još nešto osim novokomponovanih izdanja "Dukljanske akademije nauka"
,recimo udžbenici iz osnovne,srednje i tako to ?Pitam se kojih nauka,ili je preimenovati u glupavluka
Adalv
Aktivan član
- Poruka
- 1.366
Diocles:
"А ми се спустимо низ Ловћен, па нападнемо. Па уз Ловћен, па низ Ловћен, па нападнемо. Па уз Ловћен, па низ Ловћен, па нападнемо. Па уз Ловћен, па низ Ловћен, па нападнемо. Па уз Ловћен, па низ Ловћен, па нападнемо. Па уз Ловћен, па низ Ловћен, па нападнемо. Па уз Ловћен, па низ Ловћен, па нападнемо...
Е, кад су се Турци предали с речима "Јебите се и ви, и ваша планинчина!" - предаће се свак!" (из једне радио драме Индексовог радио позоришта) :-D
- Poruka
- 155
Adalv:
A mi robujemo, pa robujemo !
Pa robujemo. pa robujemo.
Pa Turci proceraju katolicke fratre jer nijesu mogli komandovati njima, pa mi uskocimo i zauzmemo stado.
Pa robujemo, i robujemo. milina jedna.
I rasirimo se po Balkanu.
Turci komanduju nasim patrijarsima,
al nam zauzvrat dadu da sirimo pravoslavlje naustrb katolika !
Pa robujemo i divno robujemo, i jedva cekamo da opet robujemo, pa da se rasirimo jos.
eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.177
Знаш ли КОЛИКО ЈЕ ИЗГРАЂЕНО ЏАМИЈА у непоробљеној Црној Гори... и КО ИХ ЈЕ ГРАДИО ???
_guru_
Primećen član
- Poruka
- 674
Pale s neba. Stvarno kad malo razmislis od neporobljene Crne gore ustvari jedino nije porobljen onaj najgori krs. Celo primorje je cesto menjalo posed. Znaci posto Crna gora iako je u vise navrata bila deo Srbije pre par stotina godina nije srpska, onda ni primorje nije crnogorsko. Ako se vec vodimo tom logikom.eremita:
eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.177
Нема већих МИТОМАНА и ЛАЖОВА НА СВЕТУ... од ових из ОВЕ СОРТЕ ДУКЉАНСКЕ ...
то већ прелази у патологију.
то већ прелази у патологију.
- Poruka
- 373
Poslušaj riječi vašeg oca nacije, on je jasan ko obožava laži.
“Lažemo iz ljubavi i čovečnosti, lažemo zbog poštenja.
Lažemo zbog slobode.
Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije.
Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno.”
Dobrica Ćosić - OTAC NACIJE !
- Poruka
- 373
Vladika Vasilije Petrović Njegoš:
"Naša braća hristiani koji stenju u turskom podaništvu: Albanezi, Makedonjani, Bošnjaci, Srbi i Bugari"
Dikan
Domaćin
- Poruka
- 4.849
Rufime, zar su te već pustili iz bolnice.....
I sad si došao na forum da smaraš, vadeći neke svoje teme stare i po tri godine...
Koja budaletina....
Uzmi lekove možda ti bude lakše
I sad si došao na forum da smaraš, vadeći neke svoje teme stare i po tri godine...
Koja budaletina....
Uzmi lekove možda ti bude lakše
vuk_
Domaćin
- Poruka
- 3.870
Rufime, zar su te već pustili iz bolnice.....
I sad si došao na forum da smaraš, vadeći neke svoje teme stare i po tri godine...
Koja budaletina....
Uzmi lekove možda ti bude lakše
Pa uzima lekove bwe, ali se odvezao i doskakutao do kompa, pa sad imamo priliku da uzivamo u DANU dokazima
opusti se i uzivaj, dok ga po 1001 put banuju 
