PISMO PRINCEZE...

Љубавникова песма

Птић чезне за небом зрачним,
Мисао- ко зна за чим,
За утробом- семе штедро.
А иста слази тишина
На гнездо, на дух, и на
Гипко, напрегнуто бедро.

:wink:
 
338253.jpg

Snila je: treptaše prst njen, bez prstena
I nag, pod košuljom, posle uzdaha snena
Zasta, podižući batist s pupka njena.

I stomak joj beše od snežnih iskrica
Gde bi, dok zrak blista vrh šumskih iglica,
Palo meko gnezdo veselog štiglica.
 
Da speru nikad da mognu neće
miris kog' snevam...te kiše ledne.
U vir istine, da me udave,
ako namere da me potonu –
neću da dam se...na zadnju igram.
Troper unikat moj je staklenac,
mahnito srcem vazda kotrlja.

Slutiš li, katkad, da od sveg'
samo još nemir iskam?
Mir mi dodija!
 
Znat ceš da te ne volim i da te volim,

jer živeti je nemoguce na dva nacina,

rijec je samo krilo tišine,

a vatra cuva polovinu studeni.

Volim te da bih te poceo voljeti,

da bih ponovo poceo beskraj,

da te ne bih prestao voljeti nikada:

zato te još uvijek ne volim.

Volim te i ne volim, kao da imam

u svojim rukama kljuceve srece

i nesigurnu sudbinu nesretnika.

Moja ljubav ima dva života da bi te voljela.

Zato te volim kada te ne volim

i zato volim kada te volim.
 
Ti si ovde i pijes moju krv,
i pijes moju cud dosadna deteta,
dok se moje oci lome na vetru
s aluminijem i pijanim glasovima.

Pusti me da prodjem kroz ta vrata
gde Eva jede mrava
i Adam oplodjuje zabljesnute ribe.
Pusti me da prodjem kroz rogatog homunkulusa
u sumu protezanja
i radosnih sokova.
 
Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oci slede,
preletajuci one kolutove blede,
oko usana...



Sto drhte, protkani,
mutnom tisinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomesani
nesigurno i tamno.



Klatno zvona
tesko i tmurno
u grudi udara me.



Tad se dizem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova veceri,
sapucem, nesigurno,
i moje ime.
 
Kapci otvoreni i zatvoreni
Ljubavnici rastavljeni tek sto su poceli
Kapci udaraju na vetru
Ipak
tako su se dobro razumevali medju sobom
svako je govorio za sebe
a cutali bi oboje
Ali jednoga dana on je izgovorio
jednu rec glasniju od druge
Ceo glas mu se zaljuljao
i ona je odgovorila
gorko i preko volje
Avaj
Govorili su isti jezik
a da to nisu znali
pocela je tuca
i objasnjavanje
Zatvoreni kapci zatvoreni kapci

Dugo je bilo objasnjenje-
bitka kratka
i rastali su se
Svako od njih bio je stvoren da se slaze
ali niko da cuje drugog
Oboje su ucili u istim knjigama
cuda koja su govorili
i kako su to bila ista cuda
NIKO OD NJIH NIJE BIO ZACUDJEN
OTVORENI KAPCI ZATVORENI KAPCI

Na plocicama kuhinje
kristalni glas se slomio
slavina od gasa pocinje da sisti
psi kraj kanti za smece spremaju se za veceru.
 
Jednom,
kada zaspiš
glavom na kamenu,
neću biti ona
što snu tvom prkosi.
Poželećeš, možda,
ali uzaludu.
Moj jedini put je
kojim gaze bosi.
Jednom,
kada zaspiš
glavom na kamenu.

Ništa nije tako stvarno
kao snovi.
Juče, il’ je bilo ili nije bilo.
Izvesna je
samo ova noć pred nama.
Što je prošlo
možda nam se učinilo.
Ništa nije tako stvarno
kao snovi.

Ako noćas
zaspiš
glavom na kamenu,
u san ću ti doći.
Neću da te budim.
Hoću samo, opet,
da te noćas gledam.
Hoću samo, opet,
da te vazda ljubim.
Ako noćas
zaspiš
glavom na kamenu.
 
Trazicu te!
Svako vece cu ici
na nasu obalu,u nas park.
Pravicu drustvo nasoj labudici.
Ona je usamljena kao ja.
Cekacu te...
Dodji po mene,moja princezo!
Obecala si...
Bajke uvek imaju srecan kraj.
Princ i princeza se vencaju
srecno zive do kraja zivota...
a sta je sa nasom pricom?
Da li je ona..,
Prohujala sa vihorom?!
 
Slušam kako kiša lupa po prozoru. Sliva se i stvara lokvice slične praznim slovima. Deli prostor. Preseca put tvome pismu. Posred nekakvog peska, prebrisaće ga, sprati mu lepe reči, sliti ih u nepomičnu vodu. Sasvim uspravnim rečima koje će trebati loviti na dah, golim telima. Vidim kako se kaplje puštaju niz stakla tražeći ranjiva mjesta, neku najtanju kožu, kako potočićima izvode znakove, modre od samoće, jednake možda samo tvojoj odaslanoj misli koju bih u njima htela prepoznati.
 
Ti si me gledala svojim ocima cak do opustelih horizonata
Svojim ocima ispranim uspomenama
Gledala si me svojim ocima cistog zaborava
Gledala si me preko ramena secanja
Preko bludecih refrena
Preko uvelih ruža
Preko ismevane srece
Preko zaboravljenih dana
Gledala si me svojim ocima plavog zaborava
Ti se ne secaš više nicega što je bilo
O mnogo voljena
Ni ljudi ni pejzaža
Sve je nestalo u tebi kao u rukavici dima
Ti stojiš postojano
I prvi put prelaziš preko neba
Svojim ocima od lave i tromosti
Svet je pred tobom kao što si ga zamišljala pod svojim ocnim kapcima
I kao da je pocinjao sa tobom pred tobom
Vecno mlad od tvog spokojnog pogleda
A ja sam ljubomoran na njega zbog zbog njegove lepote
Sa mojim sirotim požutelim fotosima od kojih ti okreceš glavu
Da bi videla nova prostranstva
Obecao sam ti i necu više govoriti o prošlosti
Sve odlazi danas za tvojim stopama
Jedino što mi ostaje od života to je neki nabor tvoje haljine
A ništa još nije ni bilo Tek sad te nalazim
O ljubavi moja ja verujem samo u tebe
 
Neodlučni šapat ljubljenih usana
koje osmehom kazuju, da,
već davno ne čujem.
I ne pripada mi više.
No rado bih da nađem reči
ugnječene od sredine hleba
ili od mirisa lipe.
Ali hleb je spopala plesan
a mirise gorčina.
Kraj mene mile na prstima reči
a guši me
kad hoću da ih ščepam.
Ubiti ih ne mogu
a one me ubijaju.
Udarci kletvi tutnje na vratima!
Nateram li ih da mi plešu
ostaće neme.
A još i hramlju.
Dobro ja znam
da pesnik uvek mora reći više
od onoga što skriva buka reči.
A to i jeste poezija.
Inače ne bih mogao polugom stiha
izbaviti pupoljak iz zavese meda
niti primorati mraz
da vam klizne niz kičmu
kada svlačim istinu.
 
Piši mi na zelenu adresu leta.
Poljupci koje mi šalješ neka budu poslednje večernje novosti.
Glava mi je puna nekih divnih soneta,
a nema nikog ni da mi oprosti ni ne oprosti.
Jutros su opet pisali nešto povodom moje
najnovije zbirke.
O uticajima ponovo izmislili su čitave priče.
Najveći uticaj na mene izvršila je
jedna apsolventkinja germanistike,
ali to su prećutali, jer, zaboga, koga se to tiče.
Koga se tiče to što si ti za mene i Honolulu i
Madagaskar i Meksiko,
Istorija koju, klecajući, obiđoh uzduž i popreko.

Tvoje ime nije ušlo ni u jedan leksikon.

Nema te ni u jednoj enciklopediji,
ni u jednom "Ko je ko".

Ali za mene ti si sve, kao vojniku prvi dan mira,
krevet i suze i cveće u vazni.

Tvoje oči su mi jedina lektira
u ovom danu koji prolazi i odlazi.
 
Kao san, osecam te...
U krilu tvom toplo bdim,
ruka me tvoja cuva...
Ljubomorni bokovi,
vrte,
prst po prst,
otkida se,
kao latice padaju svud po meni...
Mrsimo dah.
Brojim tvoje uzdisaje,
tiho zalutale u noci,
kao ovcice pred spavanje.
Golicam te bradom...

Ovu ti noc ne dam za spenje!

Sanje su moje pale po tebi...
 
Setam gradom nase mladosti
i trazim ulicu za svoje ime.

Velike bucne ulice - njih prepustam velikanima
istorije.
Dok je istorija trajala sta sam ja radio?
Prosto tebe voleo.

Malu ulicu trazim, obicnu, svakodnevnu,
kojom se, neopazeni od sveta,
mozemo prosetati i posle smrti.

U pocetku ona ne mora imati mnogo zelenila,
cak ni svoje ptice.
Vazno je da u njoj, bezeci pred hajkom,
uvek mognu da se sklone i covek i pas.

Bilo bi lepo da bude poplocana,
ali, na kraju, ni to nije ono najvaznije.

Najvaznije je to
da u ulici s mojim imenom
nikada nikog ne zadesi nesreca.
 
Lepršam u tvom oku ulovljena,
omeđena tvojim trepavicama
kao leptir mrežom, preplašena...

Imam tako malo praha na krilima.
Hoćeš li znati da budeš nežan,
užasno me je strah herbarijuma.

A možda, ali samo možda, ipak
se još uvek nadam, možda si ti
drugačiji, možda ne nastradam?

Možda si ti Taj koji će blago dahnuti,
svoje prste lagano razmaknuti i
pustiti me da zalepršam u prostoru.

Zauzvrat, uvek ću sletati samo
na tvoj dlan, uvek pažljivo, uvek nežno,
i kadgod poželiš uživaćeš u mojim šarama,
a ja ću ti se uvek vraćati, neizbežno.

40.gif
 
Uvecala si me
svojom ljubavlju,
mene koji sam samo
jedan covek izmedju drugih,
koji plovi obicnim tokom,
pokretan voljom
promenljive milosti sveta.
Dala si mi mesto
tamo gde pesnici svih vremena
donose svoje darove,
gde ljubavnici u ime vecnog
pozdravljaju jedan drugoga kroz stoleca.
 
I dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonacnost,
prestigni vreme i mastu,

al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.

Dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,

al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.

Pocetak pocetka je svuda.
Kraj kraja je u nama.
 
Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako
pada uvis. Videti kako padaju uvis kro-
vovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi
planina.
Ovako sam cuo: "Ko nije nebo ugledao u
vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu."

Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne
gledaj to kao pad u sunovrat nego kao
pad u vis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedon-
skog: "Niko me na svetu nije pokorio,
sem mene."

:) :P :wink:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top