PISMO PRINCEZE...

Covek sam,
i slabost mi je da budem zaljubljen u svoje delo.
A ipak sam joj kamenom smrskao glavu.

Mojoj jedinoj ptici. Sigurno neponovljivoj,
pa zato i najdragocenijoj koju sam ikada imao.

Nebo se oko nje raspalo kao bolestan kristal.
Otkacila se poput tega i razbila o zemlju.

Ne mogu sebi da objasnim zasto sam pomislio
da su joj ochi besmrtne.

Drhtale su u pesku kao dva sarena klikera.
Nije u njima bilo ni cudjenja, ni bola,
samo premnogo umora. Sarenog staklenog umora.

Posle ih je rastopio talas.
Ocedile su se boje i ostala je kraj vode
samo gomila ridjeg peska zardjalog od smrti.
 
Osetio bih da me je bolelo.
Valjda bih od silnog straha izgovorio neku molitvu.
Znam kako se to kaze pri oprostaju s mrtvima.

Kaze se: sve sto jeste, mora isto toliko i da nije
i samo koliko ga nema toliko i moze biti.
Pa i vas, senko stvarnosti, ostace onoliko
koliko otisak vaseg oblika vristi za vama u meni
iscasenom prazninom.

Mozda postoji i lepsi rastanak sa detinjstvom?
Pouzdaniji nego sto je ubistvo jedne ptice.
A mozda svrha stvaranja i nije ostvarenje,
nego divota mucenja na putu prema stvorenom?

Mozda sam ja moju pticu ubio jos na pocetku
samim tim sto sam je stvorio naopako,
izvrnutu na nalicje: meku i krutu spolja,
a tvrdu i nesavitljivu iznutra?

 
Ona sjedi
sto puta preko mene
i smješi mi se
ili mi se smije
ta djevojka sa očima koje pripisujem toplini detinjstva
ona pije pivo
i dražesno cijuče beštija mala
promukla od prošle noći
nemarno crnilo topi joj se s oka
uplašena sipa
drhtulja pogana
ona se pridiže i naginje preko šanka
odveć smiono
otpuhuje kolutove dima
ona je parna lokomotiva
tračnice su naši ukršteni pogledi
htio bih je tu pred svima
lijeva oko vrata desna oko pasa
volio bih miris vazelina na njenim usnama
i uopće volio bih
ona miriše na ko junferica
a znam da to nije
već smo se jednom yebali na nekoj kamenoj plaži
pokazivala je tragove na leđima
ona je beštija koja voli polako
poslije se kikoće i kaže da sam najbolji
mora da joj se dopadam
već treći put oblizuje usne
palaca jezikom
pa šapuće nešto mladiću do sebe
slomiću joj kičmu slijedeći put
na plaži
izabrat ću najoštrije kamenje
kurvica mala
ona to dobro zna
ona je slatka beštija
neman mora
sipa drhtulja
ona u stvari uopće ne postoji
ona je noćas utvara
i dok ispisujem ove riječi
zabrinuto na kraju dodajem i ovo:
pogađa li ova djevojka
sto preko puta mene
ijednu od mojih nemirnih misli
i smiješi li se
ili mi se smije

 
Pod vrbama pisao je pesme,
Kraj voda je sanjao devojke;
Zazarene mu bile jagodice groznicave
Na pomisao: da jedne malene dojke
Nikada dodirnuti ne sme,
Pod vrbama tek zelenim, na obalama Save.
Mislio je da koliko je njegova prijateljica cedna,
Isto je prezirna i srca ledna,
Pod vrbama tek zelenim na obalama Save.
Na Adi preko puta
Ljubila je bas tog trenutka, opijeno,
Jakog i milog jednog regruta.

 
... ko utice na drugoga daje ovome svoju dusu. Covek prestaje tada da misli sopstvenim mislima i da gori sopstvenim zarom. Vrline njegove ne pripadaju stvarno njemu. Gresi njegovi, ako uopste postoje, pozajmljeni su. On postaje odjekom tudje svirke, glumcem uloge koja nije pisana za njega. Cilj je zivota razvijati samoga sebe. Svaki je od nas tu da potpuno ostvari svoju prirodu. Ljudi se danas boje sebe samih. Zaboravili su na najvisu duznost, duznost prema sebi. Razume se, oni su darezljivi. Hrane gladnog i odevaju prosjaka. Ali, sopstvene duse umiru im jadne i gole.Nase je pokoljenje izgubilo srcanost. Mozda je stvarno nikada nismo ni imali.
 
" Katkad je strasno prazan i izgleda kao da uziva u tome da zadaje bol. Onda, osetim, da sam svu svoju dusu poverio coveku, koji sa njom postupa kao sa cvetom koji treba pridenuti na kaput, kao sa malom dekoracijom, koja je tu da polaska njegovoj sujeti, kao da je ukras za letnji dan...."
 

Ne volim te više da znaš

ali uvijek mi tako ponekad

u vremenu dođeš

pa pomislim da si mi sve na svijetu

i ne mogu ni zamisliti

kako ležiš u nekom drugom krevetu

a ista si i kad kiša pada

i kad hlače obučeš

i kad suknju skidaš

a ne plačeš nikad

jednog ću te dana ubiti zbog svega

jer si tako slatka

bezobrazna i kratka

ako ne računam noge

jer si fina djevojčica

i najhrabrija *****

jer si mi u oči usla

bez kucanja i srama

ubit ću te prije spavanja

da se probudiš kao dama

da imaš pune sobe ljubavi

kao zimnicu spremne



i ne volim te više da znaš

i sve će novine pisati o tome

u restorane više nećeš ući

ludo moja mala

neugledna plava

predivno stvorenje božje i moje

raspitaj se kod prijatelja

što je još tvoje

a što meni pripada

raspitaj se jer ne dam ti više

ni da misliš

ubit cu te što se skitas svijetom

policija će te traziti

što bludničiš s ljetom na javnom mjestu

pa ćeš onda opet k meni

dovoditi ljude

da me ubijaju dugo i da se čude

što voliš na meni

i ne volim te više da znaš

ali te tražim

jer si tako prosta i slatka kao sirup

jer si tako divlja

kad ti vrat zagrizem

a baš nikakva nisi kad te zubi bole

neću više ni da mislim o tebi

dok si od mene daleko

što ja znam ljubi li te netko

jer ti je toplo u sobi

bezobraznice mala

igraj se još malo

dok mi mrak ne padne u krevet

ludo

čekam te i sutra

kao uvijek u devet.
 
Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko vaših belih telesa peni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce.
Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovek
ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bežimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo u radu da te zaboravimo - gle! - na svim našim delima tanke vijugaju linije, tragovi tvojih nevidljivih...
Šta znači talasava linija vašeg tela? I ta nema, bela, raspevana lepota koju nemirno lovimo kao deca leptira, a ona nam, naizmenično, ili zadaje bol ili se pretvara u gorčinu?
Žene, u očima vašim sja ulomak jednog lepšeg neba koje je sjalo nad...stvorovima...
 
divlja-u-srcu:

Ne volim te više da znaš

ali uvijek mi tako ponekad

u vremenu dođeš

pa pomislim da si mi sve na svijetu

i ne mogu ni zamisliti

kako ležiš u nekom drugom krevetu

a ista si i kad kiša pada

i kad hlače obučeš

i kad suknju skidaš

a ne plačeš nikad

jednog ću te dana ubiti zbog svega

jer si tako slatka

bezobrazna i kratka

ako ne računam noge

jer si fina djevojčica

i najhrabrija *****

jer si mi u oči usla

bez kucanja i srama

ubit ću te prije spavanja

da se probudiš kao dama

da imaš pune sobe ljubavi

kao zimnicu spremne



i ne volim te više da znaš

i sve će novine pisati o tome

u restorane više nećeš ući

ludo moja mala

neugledna plava

predivno stvorenje božje i moje

raspitaj se kod prijatelja

što je još tvoje

a što meni pripada

raspitaj se jer ne dam ti više

ni da misliš

ubit cu te što se skitas svijetom

policija će te traziti

što bludničiš s ljetom na javnom mjestu

pa ćeš onda opet k meni

dovoditi ljude

da me ubijaju dugo i da se čude

što voliš na meni

i ne volim te više da znaš

ali te tražim

jer si tako prosta i slatka kao sirup

jer si tako divlja

kad ti vrat zagrizem

a baš nikakva nisi kad te zubi bole

neću više ni da mislim o tebi

dok si od mene daleko

što ja znam ljubi li te netko

jer ti je toplo u sobi

bezobraznice mala

igraj se još malo

dok mi mrak ne padne u krevet

ludo

čekam te i sutra

kao uvijek u devet.
Kliknite za proširenje...

Lepo,lepo... :)
 
'Odlazi odavde.
Ne pripadas ovde
Lepa si
idi
skloni se
okreni se
bezi...
Pojesce te prljavi umovi
i moje ce te ruke dotaknuti
i moje ce te telo pozeleti
a usne ce zudeti
jer moja ljubav je velika kao tri univerzuma
Prelepa si moja kraljice
ne smeju moje usne da te poljube
isuvise sam grub,mozda ce te boleti...
Idi,kao sto rekoh,
odlazi odavde,
bezi,bezi,labude!
Skloni se molim te...'
A ja,razorena tvojom ljubavlju,
srusenih snova i usnulih planova,
ja-koja sam samo dosla po svoj zivot
i svoju srecu u tebi,
okrenula sam se i posla u
nova praskozorja
zbunjena,spremna da postanem prljava,
prosjak i siromasna,
jer mozda onda ne budem te pekla svojim sjajem
i plasila svojim krilima
 
Nikada niko nece saznati koliko volim
...... . Ne zelim da ga ista
povredi. da ga ista uznemirava
i oduzima mu energiju koja mu je
potrebna da bi ziveo
Da bi ziveo kako je njemu
volja. Slikati, gledati,
voleti, jesti, spavati, biti
sam, biti okruzen drustvom,
ali nikad ne bih volela da je tuzan.
kada bih imala zdravlje
podarila bih mu ga u celosti
kada bih imala mladost
celu bi je mogao uzeti.
 
Obgrlio si me rukama, bez dodira. Ograda je bila moj jedini oslonac. Ledjima. Obema si je rukama stegao, kao da stezes mene i pogledom me upio. Opasno blizu. Izmakla sam telo tvojoj zelji.
Nikada, ni mnogo kasnije, kad smo vec uveliko mesali puti, nisi VISE bio u meni nego tada.
A lagala sam te svojim smehom i kolena su mi klecala, krisom.
 
... fitilj potpaljen sa oba kraja. Ne znam kada su se dva plamena srela u nistavilu pepela. Mozda to nije bio trenutak, mozda su plamenovi, prilazeci mestu susreta postajali sve sporiji da bi tiho umrli od svoje sporosti u trenutku kada su zdruzili vatrene usne u poljubac koji ubija nista manje efikasno nego u sentimentalnim ljubavnim romanima. Mada ne znam trenutak kada se to tacno dogodilo, znam da mi je od tog casa, a nekako u to vreme sam se prvi put i nasmejao, lako da mi bude sve jedno. Mene vise ne ume nista da posrami, iznenadi, zaboli. Ne moze nista izvan mene da tisti, kao sto je tistalo dok nije izgorelo, da bi iz pepela mrtvo ali novo izraslo. Kada je to bilo, ili kada ce to biti, mislim da nije ni vazno. Trenuci mog zivota su ionako ispreturani u vremenu kao srca i bundeve u dobro promesanom spilu karata.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top